If this is your first visit, be sure to check out the FAQ by clicking the link above.
You may have to register before you can post: click the register link above to proceed.
To start viewing messages, select the forum that you want to visit from the selection below.
To je ljubav. Pokušacu da se sakrijem ili pobegnem.Rastu zidovi njene tamnice, kao u strašnom snu. Lepa maska se promenila, ali, kao i uvek, jednistvena je. Čemu moji talismani: bavljenje književnošcu, nepouzdana erudicija, učenje reči koje je koristio oštri sever da opeva svoja mora i svoje mačeve, vedrina prijateljstva, galerije Biblioteke, obične stvari, navike, mlada ljubav moje majke, ratničke seni predaka, bezvremena noć, ukus sna?
Biti sa tobom ili ne biti sa tobom je mera moga vremena.
Već se vrč razbija na izvoru, već čovek ustaje na cvrkut ptice, potamneli su oni koji gledaju sa prozora, ali tama nije donela spokoj.
To je, već znam, ljubav: nemir i olakšanje kad čujem tvoj glas, čekanje i sećanje, užas življenja u budućnosti.
To je ljubav sa svojim mitologijama, sa svojim nepotrebnim malim vradžbinama.
Ima jedan ulični ugao kojim se ne usudjujem da prodjem.
Vojske me već opkoljavaju, horde.
(Ova soba je nestvarna; ona je nije videla.)
Ime jedne žene me odaje.
Boli me jedna žena svuda po telu.
“Ovih dana mi, doduše, svi govore da im djelujem nekako umorno, ali ti znaš da je to kod mene pobrkano kao instalacije u ruskom soliteru, i da retko pokazujem ono što stvarno osećam, vrag da me nosi...”
"Kada Bog spoji, tu nema greške, jer on spaja duše, a ne papire. Čovek je taj koji je izmislio spajanje papira. Bog se smeje tome i nastavlja da spaja duše kako se njemu sviđa. A čovek plaća danak što je pokušao da preuzme ulogu Boga. Mislio je da se duše spajaju tako što se uzmu dva papira, zapečate se i onda je to spajanje za uvek. Mora da se celo nebo smeje tom nemoćnom pokušaju imitiranja Boga. Za to vreme, dok čovek slavi sebe i svoju izmišljenu moć, duše su još uvek slobodne i lutaju tražeći deo sebe…. Deo koji im nedostaje, da bi mogle da žive, da bi mogle da osete smisao svog postojanja..."
Zivot je cudan, zar ne? U jednom trenutku ti se cini da si sve shvatio ili napokon nesto pocnes planirati, obuzme te uzbudjenje i pomislis da znas kuda ides, ali tada odjednom staza skrene, putokazi se pomaknu, vetar promeni smer, sever je iznenada na jugu, zapad na istoku, a ti ...ti si izgubljen. Tako je lako izgubiti put, izgubiti smer. U zivotu je malo toga sigurno, ali sigurno je da moras trpeti posledice svojih dela. Stvari, jednostavno, moraju ići svojim tokom.
Meša Selimović
"Smiješno je možda, bio sam čovjek s onim od juče, i hoću da budem čovjek s ovim od danas, drukčijim, možda i suprotnim, ali me to ne buni, jer čovjek je promjena, a zlo je ako ne poslušamo savjest ako se javi."
U teška i luda vremena (a koja to nisu?), viđao sam po Beogradu ljude kako idu ulicom i pričaju sami sa sobom. Nesrećnici. Da li nisu imali nikoga ko bi ih slušao pa su našli jedinog sagovornika na svetu ili su igrali u nekoj sopstvenoj drami izvodeći duge monologe, ko zna? Što su vremena bila teža, bilo ih je više na ulici.
Danas ih ponovo viđam po Beogradu. Eno, ide čovek Knez Mihailovom i govori sam sa sobom! Obično drže ruku na desnom uvetu dok pričaju. Svet se čudi i krsti. Pomalo liče na legendarnog ludaka pokojnog Peru Balona. Dobro, na ulici smo se na to već navikli, ali evo nas na nekom prijemu- svi stoje, pijuckaju i razgovaraju, samo vidiš jednog, naizgled sasvim normalnog i elegantnog, kako stoji u uglu i priča sam sa sobom sa rukom na desnom uvetu. Zainteresujem se o čemu se radi, i pošto sam kratkovid, priđem mu bliže kad ono u ruci mu telefon (ko bi ga video?); mislim brije se čovek električnim aparatom, a ono, telefon! Manji u životu nisam video. A jedan, opet, izvadio dva telefona.
Pozovu te na večeru, tako, mudri i moćni ljudi; misliš baš ćeš se naslušati važnih stvari i napiti vina, i taman počneš da jedeš predjelo kad zapište i zaciče tri mobilna telefona. Ništa od razgovora! Kada je sto duži, onda onaj sa začelja zove mobilnim domaćina na čelu, da zatraži još vina. PRAVO ČUDO!
A jedan ugledni čovek, koji baš radi sa tim telefončićima, nudi i meni jedan. Kaže, platićeš kad budeš mogao. Hvala ti, zahvaljujem mu se, ali ja i onaj moj jedini crni bakelitni telefon, težak kao tuč, držim uglavnom isključen.
"U dubini moje duše je pjesma koja neće u riječ da se odjene. To je pjesma što kao kamenje u mome srcu prebiva i odbija da se mastilom toči na hartiju, ona mi osjećanja obuhvata poput tananog omotača
i neće da se jezikom skrnavi.
Kako da je izdahnem kada se plašim da je zrak ne zaprlja? Kome da je ispjevam kada je navikla da živi u mojoj duši kao u svome domu te se plašim da se slušanjem ne povrijedi?
Ako mi u oči pogledate, vidjet ćete sjenku njene sjenke i ako mi vrhove prstiju dotaknete, osjetit ćete njeno treperenje.
Svojim djelima je iskazujem kao što jezero odražava sjaj zvijezde, moje suze je otkrivaju kao kapi rose, rasute na vrelini sunca, otkrivaju tajne ružinog cvijeta.
U meni je pjesma koju tišina objavljuje, a buka sputava; koju snovi izgovaraju, a java progoni."
"Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kozu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greskom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odskrinute skoljke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se vise ne moze vratiti ako je jednom prebolis.
Da, zeleo sam je, jako sam je zeleo...
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspesno pokusao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicusnih mladeza na tilu vitkih ledja...I trgao se.Uplasen...Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih zeleo da poljubim? Ali ne sad. Jednom. Mozda...
Ja sam momak staromodan. Prevazidjen. Po mojoj religiji, moja zelja je samo pola zelje...
Lepo sanjaj, mali misu nabareni. Ko zna da li ces mi ikad vise biti tako blizu? Mozda cu se kajati, mozda cu morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci...Neka...
Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja...
"Cula su naelektrisala vrhove prstiju kojim sam joj doticao kozu i pratio besprekornu liniju glatkih ramena, tragajuci uzalud za malom, najmanjom greskom. Mirisala je na Indiju, na breskvu, na izvor, biseri su virili iz tek odskrinute skoljke njenih usana, osetio sam u bradi laki drhtaj, jeku jedne davne groznice za koju sam mislio da umire kad te obuzme i da se vise ne moze vratiti ako je jednom prebolis.
Da, zeleo sam je, jako sam je zeleo...
Dodirnuo sam joj mali prst na nozi, bezuspesno pokusao da nadlanicom uklonim beleg iz detinjstva sa njenog levog kolena, udubio se u cudni raspored sicusnih mladeza na tilu vitkih ledja...I trgao se.Uplasen...Koliko to na njoj ima tajnih mesta koja bih zeleo da poljubim? Ali ne sad. Jednom. Mozda...
Ja sam momak staromodan. Prevazidjen. Po mojoj religiji, moja zelja je samo pola zelje...
Lepo sanjaj, mali misu nabareni. Ko zna da li ces mi ikad vise biti tako blizu? Mozda cu se kajati, mozda cu morati da se napijem svaki put kad se setim ove noci...Neka...
Ako ikad budemo spavali zajedno, to ce biti onako kako sam zamislio. I kako Bog zapoveda. I niko nece spavati za vreme tog spavanja...
Citat iz tvoje knjige,autobiografsko delo,jako lepo napisano..
- Boli li te stogod?
- Ne boli. Spavaj.
- Cudna si veceras.
- Srecna sam veceras.
Prihvatio sam taj razlog, jer mi se spavalo, ali sam se sutradan pitao, zar se i od srece ne spava.
Načuo sam da je otišla, onako, bez pozdrava.
A ja sam, zapravo, želeo da joj priznam da sam bio gad. Ne, u stvari nisam hteo to da joj kažem.
Hteo sam samo da joj šapnem poslednji put da je bila moje sve.
Pazi mene "bila" - zapravo, bila i ostala moje sve.
"Daljina je kao vrijeme. Njome možemo da izmjerimo samo materijalne stvari, kao što se sati mjere kapima vode što padaju u klepsidru, ili pijeskom koji curi na dno pješčanog sata. Ali, ko mjeri daljine duše? Mogu da se nalazim vrlo daleko od Iskaj, ali ću uvijek biti blizu. Dokle god traje naša ljubav, bit ćemo sjedinjeni i ništa nas neće rastaviti. Kada se dva bića vole, ne postoje daljine. Nasuprot tome, kada ljubav iščezne, možemo dijeliti postelju i istovremeno biti daleki kao dvije zvijezde iz različitih galaksija."
"Nada nikad nije uzaludna, ma kako uzaludno izgledalo nadati se. Ona je proizvod naših najdubljih misli, želja i očekivanja, koja nas dalje navode da težimo njihovom ostvarenju, pa tako ponekad, bez obzira koliko se to činilo nemogućim, uspevamo. Siguran sam da nijedno umetničko delo i nijedan veliki izum ne bi postojali da im se naučnici i umetnici nisu nadali.
Nada je kao Sunce. Kao vatra. Uništava mrak. Podgreva i ozaruje. Nadajte se, jer kao što virusi ne prežive u ključaloj vodi koja stoji iznad vatre, tako će i ono loše nestati jer je oterano istinskom nadom."
Najvise volim njenu vedrinu.
Puno joj je grlo smijeha, ima ga napretek, visi joj s usana, presipa se, zvoni njime kao na uzbunu protiv zle volje. Nista joj ne moze ni kratak trenutak tuge, tanka sjenka sto brzo prolazi, nema na cemu da se zaustavi, nije hrapava, nije ranjava, nema oziljaka, ne misli sta joj je zivot dao, a sta oduzeo, ne razmislja da li ima razloga za veselost: vesela je. To je dar, kao i svaki drugi, nije njena zasluga sto ga ima, vec što ga krije.
Smijeh joj ne trazi razlog izvan sebe, on u njoj vri, i brizga, prirodan kao gejzir, neodoljiv, cist, ne opominje, ne upozorava, nije opterezen ruganjem, ni zeljom da se cuje, ni prazninom, ima svoju boju i zvuk, i sirinu i neki narociti smisao, lici pomalo na blagotvornu mudrost pretvorenu alhemijom njene nezlobive vedrine u lakocu sto oslobadja.
Ali, treba zasluziti taj smijeh, to je njen poklon onima koje voli, ne zato sto ga ona ne cijeni, vec sto se ne skriva.
Smijemo se, koristim se tim njenim darom, a on se od tog ne iscrpljuje, postaje jos puniji, nalazi odjeka.
Kažu da postoji negde mesto pravog suda i pune istine. Tu se saznaje i objavljuje sve što je među ljudima bilo skriveno i tajno, kazuje sve što je ostalo prećutano i nerečeno, ispravlja sve što je ikad bilo naopako i krivo, vraća sve što je utajeno ili oteto, dosipa onom kome je zakinuto, odasipa tamo gde se presipalo. Tu se pitanje ljudskog postojanja pravo postavlja i - ukoliko to zavisi od čoveka - do kraja rešava. To je mesto gde istina sja kao sunce koje ne zalazi, gde pravda caruje.
-Ah, pa to je lepše od svih snivanih rajeva i utopija! Može li biti da takvo mesto zaista postoji? Ako postoji, može li se znati gde je i kako se dolazi do njega?
-Može. Ono je među nama, ovde gde sada stojimo.
-?!?
- Da! Budi hrabar, iskren i postojan, čovekoljubiv, razuman i pravedan - i ono će biti svuda gde tvoja noga stupi i tvoja reč odjekne.
Ja te gljedam sa terase moje,mene babo iz avljije tvoje...
Haj uljegni izijo te vrag,daljeko mi da cekam jos mrak!
Pecen babo da BOK sacuva,hoce tebe od mene da pricuva.
Nisam mangup ka sto vicu svi,alj zajeban jesam ka BRUS LJI!
Sedi babo ka furuna pusi,da bi mala da se vise stmusi.
Kad ugljedah tebe kako hodis i u sebe jedva nesto zboris:
''IDI HAZBO KOD TARABA TVOJIJA DA ME NEKO NE VIDI OD A MOJIJA!
PRUZI RUKU DA TI NESTO DADNEM,JA TE HAJEM,NECU DA TE SLAGNEM!
''Kuku mene kad otvori cahat,nisam mogo izgovorit sahat...!
Pise ovako:''JA NE KRIJEM HAZBO DA TE HAJEM I MOJE TI SRCE JA PREDJAJEM.SAMNOM SRECAN TI CES BIT,SALJ ME OZENI,NEJ PISMAN BIT!''
__________________ IDEMO DALJE...
BOLJE DA ME MRZE ZBOG ONOGA STO JESAM
NEGO DA ME VOLE ZBOG ONOGA STO NISAM
"Dodirujemo stvari,fotografije dragih ljudi koji više nisu sa nama vjerujući da smo im tako bliži ,da će svakog časa ući na dobro poznata vrata i reći neku od onih uobičajenih samo njima svojstvenih rečenica.Fale nam ONI.Falimo nam MI sami onakvo Kakvim su nas oni ČINILI.Jer sa njihovim odlaskom zauvijek odlazi ,nestaje i jedan dio nas. Dio koji više niko ne može nadomjestiti.Praznina koju niko ne može popuniti........"
"Ima u životu trenutaka koji se nikada ne mogu zaboraviti. Ima i onih koji se kao sićušne igle zabadaju u meso i živce čovjeka, koji se u sjećanju zariju toliko oštro i duboko da ih iz nas vrijeme nikad ne može izbrisati.
Samo su oni trenuci vječni, o kojima se ne može pričati. Ovi sitni, goli trenuci, skrivaju se stidljivo u srcu i tako provode svoj samotni život..."
“Alles ist miteinander verbunden, und hat einen Sinn. Obwohl dieser Sinn meist verborgen bleibt, wissen wir, dass wir unserer wahren Mission auf Erden nah sind, wenn unser Tun von der Energie der Begeisterung durchdrungen ist.”
