[superbaka]

Ovo je jedna istinita pricha koja se dogodila 1991god.Radie se o devojci iz Beograda koja je prevarom odvedena u harem u Dubai.....ovo je njena pricha saznacjete kroza shta je proshla boravecji tamo...ja cju vam je u nastavcima prenosit na ovu stranicu.....))))))..............

Posle završene srednje škole upisala sam Pravni fakultet, iako mi je želja bila da studiram glumu. Kao mala sanja*la sam da budem glumica. Odlazila sam u bioskopske dvo*rane. Kada bi se ugasila svetla ja sam sebe videla na platnu. Maštala sam da jednog dana moje ime bude preko celog ekrana, na početku filma. Cula sam da su prijemni ispiti na Akademiji za pozorište, film i televiziju izuzetno teški, pa ni*sam ni pokušavala. Ipak, sve vreme u meni je tinjala nada da će se nekim čudom jednog dana ispred mojih vrata po*javiti neko i reći: "Vas smo zapazili u tom i tom lokalu i voleli bismo da igrate u našem filmu". Tipično dečja razmišljanja. Maštala sam i o novcu koji bi došao sa filmom i slavom, o lepom životu, koji ide uz novac, o putovanjima. Danas znam da je život nešto drugo.
Bilo je leto 1991. godine. Svi koji su mogli, pobegli su iz Beograda, neko u Grčku, neko na Crnogorsko primorje. Ja sam krajem juna sa drugaricom otišla u Budvu i vratila se posle sedam dana. Javili su mi da me čeka dobar posao u butiku smeštenom u jednom od luksuznih beogradskih ho*tela. Vratila sam se pretrpanim vozom, znojava i umorna, ta*ko da me je vlasnik butika dugo zagledao, ne verujući da pred sobom ima onu devojku o kojoj mu je pričao moj komšija Srdjan. Ipak, rekao mi je da dodjem u ponedeljak, ali malo urednija. Sa stanice sam, pošto je voz kasnio, direktno otišla na razgovor. Bila sam u širokoj, neuglednoj haljini, masne kose, sa trakom preko čela i patikama na nogama, pa i nije čudo što se v ` lasnik butika razočarao.

ISPOVEST IZ HAIZEMA
Našla sam se u nekoj vrsti apartmana, koji se sastojao od jedne velike, jedne male sobe i kupatila večeg nego osrednji jednosoban stan. Nakon što sam se istuširala, izašla sam na balkon. Palata je bila okružena zelenilom, iako sam bila u zemlji u kojoj je voda cenjenija nego nafta. Imala sam osečaj da je voda svuda, u fontanama, slapovima na ulazu, da se "čuje" iz parka, kao da je reka u blizini. Kasnije sam ustanovila da se u okolini palate nalaze čak tri bazena različite veličine.
Probudilo me sunce u sobi. Nisam imala osečaj za vreme, nisam znala ni koji je dan, koliko je sati. Pozvala sam poslugu i kad se na vratima pojavio jedan mladič mojih godina upitala sam za Majkla. On je samo odmahnuo gla*vom. Tražila sam doručak i nekoga sa kim ču da razgovaram. Povukao se dva tri koraka nazad i otišao. Uskoro je stigao gurajuči kolica sa hranom.
Posle doručka spustila sam se u prizemlje u nameri da prošetam. Na ulazu, kao da je iz zemlje nikao, pojavio se jedan ogroman čovek. Rekla sam mu na engleskom da želim u šetnju, da sam u gostima, spominjala sam Majkla. On je samo čutao, kad sam završila, uhvatio me za rame, gotovo grubo i vratio unutra. Tumačila sam to kao nesporazum i čekala da se pojavi Majkl. Negde iz zidova dopirala je orijen*talna muzika, koja me prenosila u drugi svet, u prostor izvan palate, pošto je ta gradevina, iako radena u orjentalnom stilu, iznutra bila evropski uredena. Samo su neki njeni delovi i detalji podsečali na mesto gde se nalazimo.
Posle nekoliko sati sedenja postala sam nestrpljiva. Prilično oštro obratila sam se jednom od čuvara ili doma*čina, davo če znati kakva im je uloga bila. On me saslušao, bilo je jasno da me je razumeo i ubrzo se negde izgubio. Vratio se za deset minuta. "Budite ljubazni', kazao je, "i po*dite za mnom'. Išli smo jednim polumračnim hodnikom, možda tridesetak metara i zaustavili se pred velikim belim vratima. Ušli smo unutra. Soba je bila polukružna, nevelika, a sa desne strane sedeo je čovek, star oko šezdeset godina. Ljubazno me pozdravio, rekavši da zna za moj dolazak i da 16
Istinitn pričn jedne Beoqradanke
mu je žao što sam čekala. Pozvala sam se na Majkla i Hafeza. On je samo klimnuo glavom, zatim prišao stolu i pritisnuo dugme na nekom uredaju, postavljenom kod telefona. Nije prošlo ni minut, a iza mojih leda su se otvorila vrata. Okre*nula sam se i silno obradovala~ Na njima je stajao Hafez. Ko*načno, pomislila sam, bar jedan od njih dvojice.
Medutim moj beogradski poznanik samo je hladno pružio ruku, klimnuo glavom i okrenuo se onom starijem gospodinu, očito njegovom šefu. Ništa mi nije bilo jasno. Razgovarali su nekoliko minuta na jeziku koji nisam ra*zumela, očito na arapskom i posle toga Hafez me pozvao da podem sa njim. Iza nas, na svega dva-tri metra išao je jedan snažan mladič. Pokušala sam da saznam nešto dodatno od Hafeza. Pobogu znamo se, mislila sam, nadajuči se da je ono maločas bila samo gluma, kurtoazija, odnos radnika i pret*postavljenog. Ne, Hafez je hladno odbio razgovor, grabeči korak ispred mene. Izašli smo napolje. Gotovo da sam se srušila od topline koja me je zapljusnula izlaskom iz palate. Nikad nisam osetila takvu vrelinu. Verujem da je bilo 50 stepeni. Obišli smo palatu sa leve strane, prošli pored jednog manjeg bazena i nakon tridesetak metara ušli u veliki depadans, koji je imao svoje osobenosti u odnosu na ostatak palate tako da bi mogao da bude zasebna celina.
Hafez me pozvao u jednu poluotvorenu prostoriju. Naš pratilac je ostao na ulazu. Seli smo. On je zapalio cigaretu, ošinuo me dugim pogledom i izgovorio rečenicu koja me je prikovala za fotelju: "Gospodice, ništa nije onako kako vi mislite. Ništa nije istina od onoga što smo vam Majkl i ja go*vorili u Beogradu. Vi nečete voditi nikakav butik, niti čete bilo šta raditi. Vi se nalazite pd zaštitom jednog mnogo bo*gatog čoveka. Jedina vaša obaveza je da budete lepi, ne*govani, nasmejani i spremni svakog časa na njegov poziv".
Čutala sam. Misli su mi se kovitlale u glavi. Da nije ne*kakav mecena, pomislila sam ili bogataš koji vodi neku mod*nu ili sličnu agenciju. Smogla sam snage da konačno upitam Hafeza našta moram da budem spremna. "Da ga zadovoljite
ISPOVEST IZ HAREMA
kao muškarca, kad god on to poželi, gospodice" - saopštio mi je Hafez.
Soba u kojoj smo sedeli počela je da se okreče oko mene. Bila sam poražena. Osečala sam se kao poslednja budala, prevarena i naivna. Došlo mi je da vrištim, ali nisam imala snage ni mali prst da pomerim. - Prebolečete to - čula sam Hafaza gde govori. Ustao je i zamolio me da podem sa pratnjom do svoje sobe. - Mi čemo se vidati povemeno. Budete li pametni ništa vam se neče desiti - rekao mi je beogradski poznanik i otišao. Jednim manjim hodnikom prošli smo troja vrata, kao da ulazimo u trezor, a onda je moj vodič, čuvar, pojma nemam šta je bio, pokazao male stepenice za gore. Na vrhu su bila vrata. Kada sam prišla bliže videla sam na njima moje ime. Nisam mogla da verujem. Kad sam ušla, čuo se ključ. Soba je imala kupatilo i mali balkon kroz koji je ulazilo sunce. Sela sam na krevet i najpre čutala, a onda su počele da mi teku suze. Pred očima su mi se nizali likovi čaleta, keve, slika Beograda, brata Čede, likova iz mog društva. Videla sam Beograd kao na dlanu i bila spremna da dam život istog trenutka samo da ga još jednom vidim. Dugo nisam mogla da se smirim.
Padale su mi na pamet razne ideje: da se ubijem, obe*sim, da isečem vene. Izašla sam na balkon nošena idejom da pobegnem i još jednom se uverila koliko sam naivna. Ispod balkona stajao je naoružani stražar, ogrnut belim omotačem i obučen u nešto što je ličilo na suknju. Imao je sunčane nao*čare i podigao glavu čim sam se pojavila na balkonu. Dvade*setak metara od njega, uvučen u rastinje, stajao je još jedan stražar. Sa leve i desne strane bili su identični balkoni, iz če*ga sam zaključila da je taj deo palate nešto kao hotelski sme*štaj, da ima identične sdbe. I iznad mene je bio balkon. Odnekud je dopirala mužika, evropska muzika i to me je ohrabrilo. Čula sam da se vrata otvaraju, okrenula sam se i videla da u sobi ulazi jedan stariji ~gospodin niskog rasta. Nij~ bio Arapin. I to je bio mali tračak svetla u mraku koji se stvorio oko mene.
is
Istinitn pričn jedne BeoQrndnnke
- Gospodice, pretpostavljam da znate gde se nalazite i da su vas upoznali zašfo ste ovde dovedeni - obratio mi se. Klimnula sam glavom. - Sedite, molim vas - kazao je on, se*dajuči istovremeno na dvosed. Nevažno je kako se ja zovem *počeo je priču moj gost i nastavio. - Ja sam u službi čoveka ko*jeg čete uskoro upoznati. On vas je kupio na odredeno vreme. Možda ne izgleda tako, ali jeste tako. Gledajte, u ovom delu palate, gde se sada nalazimo, pored vas živi još trideset jedna devojka, lepote slične vašoj. Gospodice, ovo je neka vrsta harema. Vi biste morali da znate šta je harem, ja u ovim podacima vidim da dolazite iz Jugoslavije, odnosno Srbije. Mnogo znam o tom delu Evxope, roden sam u Austriji, a ovaj posao radim deset godina. Turci su vladali vašim narodom vekovima i vi znate šta je to harem. Bičete ovde četiri godine. Biče vam kao u raju. Vaše je samo da saradujete. Posle četiri godine na vama je da odlučite gde čete da živite. Moj i vaš gazda če vam kupiti stan u bilo kom delu sveta. Uskoro čete upoznati Gospodina - kazao je i napustio sobu.
Opet sam počela da plačem. Sutradan sam, posle ru*čka, dobila pravo na šetnju. Nakon pola sata tumaranja po parku prepunom stražara, prošla sam pored dvojice ljudi obučenih u tradicionalnu arapsku nošnju. Stajala sam su sa strane, gledali u mene i nešto komentarisali. Onaj krupni me pozvao da stanem. Okrenula sam se, ispred mene je stajao čovek šezdesetih godina, oko 170 santimetara visine, sa kratkom negovanom bradom. Skinuo je sunčane naočare, nekoliko puta me pogledao od glave do pete i na tečnom engleskom upitao kako se osečam. - Ostavite me na miru, molim vas - odbrusila sam i nastavila da hodam. Kasnije sam saznala da je to bio Gospodar. Saznala sam i to da sam bila puštena u šetnju samo zato što je on, zatekavši se u par*ku, zatražio od svojih ljudi da mu pokažu novu devojku.
Vračajuči se u sobu, u hodniku sam zajedno sa svojom pratnjom naletela na jednu devojku, moje visine i izuzetne Iepote. Zastale smo obe i gledale se. Obuzela me radost, koju 19
ISPOVEST IZ HAREMA
nisam mogla da opišem. Kao da sam videla nekog svoga. ~ Helou - rekla je ona. - Govoriš li engleski? - Da, odgovoril~ sam. Sjajno - uzvratila je lepa brineta. - Ja sam Anet. Iz Ho landije sam, nači čemo se na bazenu. Tamo čemo razgovar~t - rekla je i odšetala. I njena i moja pratnja, dva snažna čove ka, posmatrala su nemo naš susret i nisu reagovali. Krenul; sam prema sobi.

[superbaka]

U nastavku....))))
nsečanja koja su me preplavila posle susreta sa mladom VHolandankom kao da su me vratila u život. Razmišjala sam kako da ponovo dodem do nje, želela sam taj susret, a onda sam sebe uhvatila u razmišljanjima da želim i susret sa Gospodarom. Vuklo me ono što ne poznajem, neizvesnost je bila strašna. Bilo mi je jasno da nemam izlaza i zato sam htela da upoznam čoveka koji me je doveo kao robu. Sme*njivale su se u mojoj glavi scene iz filmova, koje sam gledala, a u kojima se na bilo koji način provlače haremi. Nastojala sam da se setim nekih pročitanih knjiga ili nečeg što je moglo da podseča na tursku vladavinu u Srbiji, na priče o lepim hanumama iz sultanovog harema, lepoticama koje su imale samo jedan zadatak - da zadovolje svog gospodara.
Prošlo je nekoliko dana a moja svakodnevnica bila je siva. Dosada, samoča, crne misli. Stalno sam maštala o Beogradu. Vračala se noču u njega, šetala Adom Ciganlijom, a ujutru, kada bih se probudila, opet plakala. Onda mi je iznenada, posle obilnog ručka, moj stražar saopštio da ču iči u malo dužu šetnju. - Spremite se - kazao je on - za pola sata sam ovde kod vas. Kada je došao, krenuli smo produ*žetkom hodnika, prošli kroz jedna mala vrata, spustili se niz nekoliko stepenica i ušli u veliku prostoriju sa staklenim vra*tima. Ta vrata su se otvarala i zatvarala po sistemu foto-čelije. Napolju je opet bilo izuzetno vruče. Bila sam samo umotana u lagano belo platno. Nakon dvadesetak metara hodanja stazom ušli smo u neko žbunje, kao u tunel. Bila je prijatna hladovina i nakon nekoliko desetina metara skrenuli smo
zi
ISPOVEST IZ HAREMA
desno, pa opet levo. Ispred nas je, kao iz raja, izronio predivan bazen, nepravilnog oblika, sa kaskadom na jednoj strani, slapom koji gotovo da se nije čuo.
U bazenu i pored njega bilo je, koliko sm uspela da procenim na prvi pogled, dvadesetak devojaka. Nije se moglo reči koja je lepša. Za savremene ukuse svaka je imala po nekoliko kilograma viška, ali za ukuse prostora na kojem smo se našle bile su idealne.
Čovek iz moje pratnje mi je pokazao da se mogu osve*žiti u bazenu. Rekla sam mu da nemam kupači kostim, a on mi je pokazao na jednu malu prostoriju, svu u cveču, sa desne strane bazena. Prošetala sam do nje, nije bilo vrata, a na sredini prostorije stajao je sto na kojem su bili poredani preparati za negu tela, najboljih i najpoznatijih svetskih firmi. Na povečoj polici, suprotno od vrata, bili su kupači kostimi, videlo se neupotrebljavani. Izabrala sam jedan, obukla ga i spustila se u bazen. Na desetak metara od ruba bazena bio je zid visok oko tri metra i tako na dve strane. Ostale dve zatvarala je palata, odnosno njen depadans. Izmedu zida i ruba bazena bili su pravi nanosi cveča, medu kojima je dominaralo rastinje ružičastih cvetova. Sve je delovalo kao iz bajke.
Okretala sam se oko sebe, zamahivala plivajuči, a onda sam osetila nečiju ruku na ledima. Bila je to Holandanka. Silno sam se obradovala, ali ona je odmah otplivala na drugu stranu. Shvatila sam to kao poziv i krenula za njom. Sače*kala me ispod slapa, uranjajuči u vodu i pojavljujuči se iznad nje. - Znam kako se osečaš, ja sam ovde dve godine. Biče prilike za razgovor, od danas češ često biti sa nama, ali vodi računa da previše ne razgovaraš ni sa jednom od nas. Zapamti samo jedno, odavde niko nije pobegao i ne misli o tome. Svaka od nas ima različita iskustva, sve zavisi od tebe. Znam da su ti rekli o četvorogodišnjem boravku i stanu u bilo kojem kraju sveta, ali nijedna od nas ne zna da li je to istina. Nekoliko devojaka otišlo je odavde za ove dve godine, ali ko če znati gde. Na ovaj bazen možeš da dodeš svakog 22
Istinita priča jedne Beoqrndanke
dana, ali više bih volela da se vidamo u teretani. Tamo češ verovatno sutra - rekla mi je Anet i otplivala.
Često smo se sledeče nedelje vidale na bazenu i u dvo*rani sa najsavremenijim spravama za bildere. Ona je nekako isposlovala da radimo zajedno, spravu pored sprave. Kasnije mi je kazala da je uspela u tome zahvaljujuči jednom od ljudi iz pratnje, stražara, koji pokazuju više razumevanja za želje devojaka nego drugi. - Oni su bezopasni - nasmejala se Anet, pokazujuči na naše stražare. - Ni jednu od nas prstom nisu dotakli - kazala je Holandanka. Od nje sam čula da su ostale devojke uglavnom iz Evrope i da su neke od njih, po sopstvenom priznanju, pre dolaska u Dubai bile prostitutke visokog ranga. Dakle ona kategorija koja "radi" po luksu*znim hotelima i kao pratnja poslovnim ljudima najviše klase. Zaboravila sam da kažem da je dva dana po dolasku počeo je lekarski pregled - vodali su me od stomatolaga do ginekologa i nakon detaljne medicinske kontrole moga tela rečeno mi je da sam izuzetno zdrava. Sve devojke su prola*zile taj put, a Anet mi je kazala da su takvi sistematski pre*gledi dva puta godišnje.
- Jesi li bila kod Gospodara - upitala me jedno po*podne na bazenu moja prijateljica Holandanka. Kad sam joj rekla da nisam samo se smejala, odbijajuči da govori detalje. Pošto sam sa njom postala vrlo bliska, osečala sam da je osoba od poverenja. Upitala sam je koliko često ostale devojke odlaze u odaje čoveka čije smo vlasništvo. - Draga moja, toliko retko da se na to i zaboravi - odgovorila je - ali zato postoje drugi načini da zadovoljiš ono što priroda traži od tebe - kazala je zagonetno se smešeči.
Istog dana, naveče, moj sobar je upitao želim li da večeram u sobi ili možda u bašti, sa još nekoliko devojaka, jasno, tražila sam ovo drugo, iznenadena ponudom. Ali, osetila sam da se nešto menja u tretmanu prema meni. Ve*rovala sam da je prošao period ocenjivanja, probe ili nečeg sličnog. Na večeru sam otišla, jasno u pratnji. Proveli su me kroz jedan deo parka. Shvatila sam da prolazim nedaleko od 23
ISPOVEST IZ HAREMA
bazena. Iza žive ograde ugledala sam svetlo. Došli smo do ulaza i ja sam shvatila da je to mesto gde ču da večeram. Na uzdignutom podijumu bilo je dvadesetak stolova, bašta je bila elipsastog oblika sa vodom okolo i jednom malom fontanom u sredini. Cveča je bilo neubičajeno mnogo, možda čak i više nego oko bazena. Nikad mi neče biti jasno kako su i na koji način doveli toliku vodu u palatu i oko nje, u te silne bazene, fontane, veštačke vodopade.
Odredeno je da za večerom sedim sa jednom devojkom koja je bila mojih godina, imala je tamniju kosu od moje ali mogla se smatrati plavušom. Razgovor smo počele ocenama hrane, a onda me ona, na prilično lošem engleskom, upitala iz kojeg sam kraja sveta. Spomenula sam Evropu - Draga moja, sve smo mi ovde iz Evrope. Možda su dve tri Ameri*kanke, ali pitam te iz koje zemlje. Spomenula sam Jugosla*viju, na šta je moja sagovornica podigla glavu i malo zadržala pogled. Nastavila je da jede i čuti. Kada su moj i njen čuvar odšetali do stola sa pičem i počeli razgovor, udaijeni od nas dvadesetak metara, moja nova poznanica je poluglasno rekla.
- Ja sam Cehinja: Znam Jugoslaviju, tamo sam dolazila na letovanje sa roditeljima. Iz kojeg si dela Jugoslavije?
- Iz Srbije - kazala sam.
- Ovde je do pre pet meseci bila jedna devojka iz Srbije, ali nisam se družila sa njom i ne znam kako se zvala - rekla je Čehinja.
Ja sam se prosto skamenila. Nisam mogla da verujem. Pitala sam je da li je sigurna, a Irena je, jer tako se Čehinja zvala, potvrdno klimnula glavom. Tražila sam da mi opiše tu moju zemljakinju, koju je zadesila ista sudbina. - Bila je slična tebi, samo malo niža i spominjala je često Beograd i Novi Sad, tako da nisam sigurna gde je živela pre dolaska - kazala je Irena.
Nakon večere, dugo sam stajala na balkonu i osluški*vala glasove noči. Osečala sam tišinu i mir koji bi za svakog neupučenog bio opijajuči, ali ne i za nas koje smo ovde i koje znamo šta se krije iza zidina predivne palate. Razmišljala 24
Istinita priča jedne Beogradanke
sam o toj devojci, htela sam da saznam još nešto, sa kim je bila posebno dobra, kako se zvala, u kom delu palate je bila, zašto je nema, da li ona pripada onim devojkama koje su "odslužile" svoje četiri godine i sada vidaju "rane" u nekoj od svetskih metropola. I to mi je postala uteha, ta pomisao da ču za ovo što me snašlo ipak dobiti neku nagradu. Bio je to novi dokaz poraza.
Sutradan, nakon doručka, moj čuvar je predložio da prošetamo. Znala sam da ne smem da odbijem. Cutala sam i krenula uporedo sa njim. Verovala sam da me vodi kod Go*spodara, da je došao trenutak zbog kojeg sam ovde. Obilazili smo delove palate, laganim korakom, koji mi je ostavljao dovoljno vremena za razgledanje. Divila sam se raskoši, pre*divnim a krajnje jednostavnim detaljima uradenim u orijen*~talnom stilu, parku koji mi se učini nepreglednim, a u stvari je bio savršeno isprepletan i obrastao u zelenilo. Sve je to davalo utisak veličine, monumetalnosti. Zastala sam da uberem jedan izuzetno lep cvet, jarko crvene boje. Moj stra*žar je samo klimnuo glavom. Prošli smo pored jednog bazena za koji nisam znala, a ono što me iznenadilo bila je diskrecija. Naime, stražar me povukao za ruku, dajuči mi do znanja da krenem jednom stazom u desnu stranu. To nas je dvadesetak metara udaljilo od bazena, inače mnogo manjeg od onog u kojem sam se kupala. Krajičkom oka zapazila sam da je u bazenu nekoliko devojaka i da su sve na okupu i to oko jednog muškarca. Kada sam zastala da se uverim u ono što mi se učinilo, moj stražar je stao ispred mene i pokazao da nastavim put. Vodio me do bioskopske dvorane, za koju takode nisam znala, do velike biblioteke i kroz jedan prostor veličine rukometnog terena, koji bi se mogao opisati samo kao botanička bašta, jer je na relativno malom prostoru raslo mnogo različitih biljaka - drveča i zelenila.
U sobi sam se odmarala, slušajuči muziku sa jednog od kanala radio-prijemnika, koji to u stvari nije bio. Imala sam mogučnost da pritiskom na jedno od četiri dugmeta slušam odredenu vrstu muzike. Mogla sam da biram klasiku, rok*

NASTAVICJE SE.....

[Undercover 007]

Preskocila si deo koji opisuje kako je stigla do Dubaia.Nemoj bako da te ja stalno napominjem )

[superbaka]

[QUOTE=Undercover 007;141307]Preskocila si deo koji opisuje kako je stigla do Dubaia.Nemoj bako da te ja stalno napominjem

Shto ne chitash od pochetka ovo je drugi nastavak......a chito si.....eeeee

[supergirl]

citala sam ovo. glupost! prava spanska serija.

[superbaka]

[QUOTE=superbaka;141104]Ovo je jedna istinita pricha koja se dogodila 1991god.Radie se o devojci iz Beograda koja je prevarom odvedena u harem u Dubai.....ovo je njena pricha saznacjete kroza shta je proshla boravecji tamo...ja cju vam je u nastavcima prenosit na ovu stranicu.....))))))....


Posle završene srednje škole upisala sam Pravni fakultet, iako mi je želja bila da studiram glumu. Kao mala sanja*la sam da budem glumica. Odlazila sam u bioskopske dvo*rane. Kada bi se ugasila svetla ja sam sebe videla na platnu. Maštala sam da jednog dana moje ime bude preko celog ekrana, na početku filma. Cula sam da su prijemni ispiti na Akademiji za pozorište, film i televiziju izuzetno teški, pa ni*sam ni pokušavala. Ipak, sve vreme u meni je tinjala nada da će se nekim čudom jednog dana ispred mojih vrata po*javiti neko i reći: "Vas smo zapazili u tom i tom lokalu i voleli bismo da igrate u našem filmu". Tipično dečja razmišljanja. Maštala sam i o novcu koji bi došao sa filmom i slavom, o lepom životu, koji ide uz novac, o putovanjima. Danas znam da je život nešto drugo.
Bilo je leto 1991. godine. Svi koji su mogli, pobegli su iz Beograda, neko u Grčku, neko na Crnogorsko primorje. Ja sam krajem juna sa drugaricom otišla u Budvu i vratila se posle sedam dana. Javili su mi da me čeka dobar posao u butiku smeštenom u jednom od luksuznih beogradskih ho*tela. Vratila sam se pretrpanim vozom, znojava i umorna, ta*ko da me je vlasnik butika dugo zagledao, ne verujući da pred sobom ima onu devojku o kojoj mu je pričao moj komšija Srdjan. Ipak, rekao mi je da dodjem u ponedeljak, ali malo urednija. Sa stanice sam, pošto je voz kasnio, direktno otišla na razgovor. Bila sam u širokoj, neuglednoj haljini, masne kose, sa trakom preko čela i patikama na nogama, pa i nije čudo što se v ` lasnik butika razočarao.
Preko vikenda sam se dobro naspavala i u taj ponede*ljak obukla usku minicu, sa laganom italijanskom majicom, ispod koje su navirale moje velike grudi. Sveže oprana kosa, inače bujna, delovala je kao griva i kad sam se oko 11 sati pojavila na vratima butika, vlasnik, koji me je pre tri dana gledao gotovo sa gadjenjem, iskolačio je oči, nekontrolisano ponavljajući: "Ne mogu da verujem, ne mogu da verujem". Umesto obećanih 300 DEM, rekao je da ću mesečno dobijati 500, a mozda i nešto više, zavisno kakva budem na poslu. Znala sam šta to može da znači i ta moja slutnja potvrdila se već sutradan, kad je vlasnik butika, Zoki, otvoreno počeo da mi se udvara. Nije bio ružan, ali bilo je u njemu nešto što me je odbijalo. Bila sam potpuno hladna i svaka kafa popijena sa tim čovekom predstavljala mi je teškoću, ali... nešto je moralo da se proguta. Nije bio nestrpljiv. Insistirao je da uvek budem prisutna kad god bi, u butiku ili negde u gradu, imao razgovor sa svojim poslovnim partnerima. Verujem da me je, kad nisam bila sa njima, predstavljao kao svoju lju*bavnicu. Sve se završavalo na tome, ne računajući one pro*dužene dodire kojima me čašćavao gazda Zoran. Dalje se nije usudjivao, verovatno zato što je osečao moj odbrambeni mehanizam prema njemu. Ipak, bilo mu je važno da u bu*tiku ima, uz ostale dve devojke, i jednu izuzetno atraktivnu kakva sam bila ja.
Negde krajem avgusta te, 1991. godine, desilo se nešto što je izmenilo moj život, nešto što mi je iz korena istrgnulo
svu maštu o jednom načinu života. Jesam mlada, veoma sam ', lepa i zgodna, bar drugi to kažu, ali na trenutke osećam da
je život iza mene i da je ono što sam za ovih nekoliko godina , prošla kao plamen spalilo svu moju budućnost.
', Sećam se kao da je bilo juče. Bilo je podne. Padala je kiša. ' Prava letnja, kratka kiša. Beograd je izgledao sveže, okupano. , Spremala sam se, nešto iza 16 sati, da odem kući. Butik je bio
prazan, unutra smo bile ja i još jedna devojka, Maja. Zvono na ulaznim vratima se oglasilo. Nisam obratila pažnju, spremajući
svoju šminku, ko je ušao unutra. Čula sam da je Maja rekla: "Dobar dan" i nešto kao odgovor, što nije ličilo na naš jezik. U ogledalu sam, u jednom času, videla čoveka srednjih godina, tamne puti, proredjene crne kose, kako me napadno gleda. Okrenula sam se. Ispred mene je stajao taj gospodin kojeg sam, u prvom trenutku, svrstala ili u Indijce ili u Arape. Bio je ovo drugo. Maja je razgovarala sa drugom mušterijom koji nije imao više od 30-ak godina.
Pokušavala je da mu na engleskom nešto objasni, is*pred police sa košuljama, ali je njeno poznavanje jezika bilo izuzetno skromno, nedovoljno i za najprostiju konverzaciju. Ponudila sam se da pomognem. Došljak je bio vrlo ugodno iznenaden. Upitao me je gde sam usavršavala jezik, ne veru*juči da nikad nisam živela u nekoj od velikih evropskih dr*žava. Moj engleski je zaista odličan. U razgovor se umešao i onaj gospodin tamne puti, iz čega sam zaključila da su po*znanici, prijatelji i da su zajedno ušli.
Kupili su dve košulje, ali, to je bilo upadljivo, nisu na*puštali butik. Kad sam rekla da odlazim kuči, obojica su, gotovo u isti čas, rekla da imaju želju da me počaste pičem, da se na taj način oduže mom gostoprimstvu, strpljenju i na neki način da "plate" moje odlično poznavanje engleskog je*zika. Prošetali smo do bašte jednog malog kafe-bara. Bilo je svega nekoliko stolova, ali nije nas ometala ni buka ni gužva. Pričali su mi da su u Srbiji več devet dana, da predstavljaju jednu uspešnu trgovačku firmu iz Italije, koja ima lanac robnih kuča i ekskluzivnih butika po celoj Evropi i u neko*liko arapskih zemalja.
Razgovor je bio ugodan. Za razliku od mog beogradskog društva koje je postalo več dosadno, sa ubitačno monotonim pričama, ogovaranjima i lenčarenjem, ova dva gospodina de*lovali su otmeno, gospodski, ostavljali su na mene utisak ne*čeg o čemu sam sanjarila. Bili su bliski mom imaginarnom svetu, koji se prostirao tamo negde daleko, svetu punom pal*mi, sunca, bistrog mora i dugih peščanih plaža. Sedeli smo
ISPOVEST IZ HAREMA
sada su negde daleko, medu isto tako mladim i zgodnim devojkama, ne sečaju se ni Beograda ni mene. Tako sam razmišljala, uverila sebe da je najbolje izbiti iz glave to poznanstvo i nastaviti po starom. Medutim, uprkos želji da to odbacim, nisam mogla provesti dan, a da bar nekoliko puta ne pomislim kako bi bilo divno imati posao koji su mi njih dvojica ponudili. Mislim da salil več sutradan, nakon što su oni otišli, bila spremna da napustim Beograd, ali šta vredi, oni se nisu javljali.
A onda jedne večeri, bila je subota, vratila sam se kuči nešto ranije i baš kad sam sela u fotelju, otvorila flašu koka*-kole i uključila televizor, zazvonio je telefon. Pomislila sam, ili je Miroslav, sa kojim se nisam videla sedam dana, ili moja drugarica Svetlana, sa kojom sam te večeri bila u bašti "Ruskog cara" i koja mi je obečala da če mi javiti idu li njeni roditelji preko vikenda u Grocku, što bi moglo da znači da subotu i nedelju provodimo same, u njenom stanu. Da se ludiramo, slušamo muziku, malo tračarimo o našem starom društvu... Podigla sam slušalicu i na engleskom čula: "Dobro veče, da li je to Beograd, stan...da li je to...Na vezi je MajkI". Več zaboravljeni Majkl, biznismen, ključar mog raja, stražar na kapiji iza koje su čekali moji snovi.
Nesvsno sam ustala iz fotelje i počela da šetam po sobi. On se izvinjavao zbog nejavljanja. Pričao je da su on i I~iafez bili u Kanadi, da su mislili na mene ali su, rekao je, hteli da mi ostave što više vremena za razmišljanje. Ponuda je i dalje bila aktuelna. "I šta ste odlučili?" - zapitao je Majkl. "Prihva*tam' - rekla sam kao iz topa. "Onda je sve u redu° - kazao je on - "recite mi samo adresu i dobičete za dan-dva avion*sku kartu za Rim". "Laku noč, laku noč". Počela sam da skačem po sobi od veselja. Valjala sam se po podu, htela da vrištim od radosti, ali sam se suzdržala, znajuči da otac i majka spavaju u drugoj sobi.
Celu noč nism spavala. Oko osam sati nazvala sam Svetlanu i rekla joj da je poziv konačno stigao. I ona je bila
12
Istinitn pričn jedne Beosradanke
srečna, ali je žalila što se više nečemo vidati. Ja sam joj obečala da ču sve učiniti da i nju povučem sa sobom, samo kad učvrstim svoje veze. Zamislite, kakav sam idiot bila. Verovala sam da me čeka unosan posao i da ču još biti u situaciji da pomažem drugima.
Četvrti dan nakon poziva n1 vrata našeg stana zazvonila je devojka mojih godina. Predstavila se da je iz turističke age*ncije i pitala jesam li ja ta i ta. Kad sam potvrdila, dala mi je avionsku kartu za Rim. Iste večeri, ponovo me je zvao Majkl i kada je čuo da sam dobila kartu, dogovorili smo se za ostale detalje. Rekao je da če me sačekati u Rimu, na aerodromu. Uzbudenje se videlo na meni svakog tenutka. Počela sa da se pakujem, iako je avion leteo tek za 48 sati. Tek tad sam čaletu i kevi rekla o čemu se radi. Majka je plakala, a čale je samo čutao. Videla sam da mu je žao. Samo što nije zaplakao. Onda se digao iz fotelje i rekao: "Sunce tatino (tako me zvao od malena), imaš dvadeset godina, pametna si. Mi ovde nismo u stanju ništa da ti pružimo, nismo u stanju ni da ti damo za džeparac. Ako si odlučila, neka ti je Bog na pomoči". Ja sam plakala. Čulo se zvono na vratima. Bio je to moj stariji brat Čeda. Oženio se 1990. godine i preselio se na Čukaričku padinu. Živeli su kod ženine majke. Kad je čuo o čemu se radi, samo je vrteo glavom: "Gde baš tebe da nadu od tolikog sveta. To je meni sumnjivo, ali kako ti odlučiš, tako če da bude. Ja ti ne preporučujem da ideš" - jedino mi je to tada Čeda kazao. Ništa moju odluku nije moglo da poromeni. Na dan odlaska poljubila sam kevu i čaleta. Došla je i Svetlana. Na JAT-ovom terminalu kod Slavije sela sam u autobus za surčinski aero*drom. Svi smo plakali. Let do Rima je bio udoban. Bio je to let u bolju budučnost, mislila sam tada. Uživala sam u svakom trenutku, zamišljala stan u nekoj luksuznoj četvrti, videla sebe na modnim revijama, na večerama u elitnim restoranima. Sa velikim uzbudenjem kročila sam na tlo Italije.
Na aerodromu me zaista čekao Majkl. Medutim, ume*sto da krenemo u grad ostali smo na aerodromu. Objasnio 13
ISPOVEST IZ HAREMA
mi je da hitno moramo u Ujedinjene Arapske Emirate, jer su mu, kazao je, pre nekoliko sati javili da se tamo sastaje nekakav bord direktora na kojem mora da bude, te da bi bilo dobro da i ja podem i tamo upoznam vlasnika kompanije, što je inače retka prilika, prava privilegija, kazao je Majkl. Naravno, za dva dana se vračamo u Italiju. Čekali smo u aerodromskom restoranu tri sata. Možda nešto više. Ručali smo, popričali, malo prošetali i došlo je vreme za poletanje.
Dakle, bila sam več u tom svetu snova. Letim za tamo neku zemlju za koju sam u životu čula deset puta. Moj život; na velikoj nozi je počeo. Let je trajao mnogo krače nega što sam pretpostavljala.
Kada sam izašla iz aviona bila je noč. Vrela noč sa ne*bom punim zvezda i svetlima grada u blizini. Majkl je odjed*nom postao nekako čudno nervozan, samo se smešio, ali usiljeno i namešteno, govorio mi da ču biti oduševljena gradom. "A gde sam ja to Majkl" - upitala sam u jednom trenutku. "O, ja se izvinjavam, ti si u Dubaiju" - kazao je.
. Ispred aerodromske zgrade dočekao nas je ogroman auto*mobil. Imao je šest vrata i pregradu za vozače. Napolju je temperatura bila sigurno oko 30 stepeni, iako je bila noč, a kada smo seli u kola gotovo da mi je, več nakon deset mi*nuta vožnje, bilo hladno. Klima-uredaj je funkcionisao savršeno. Majkl me ponudio šampanjcem iz malog bara smeštenog na sredini, izmedu naših nogu.
Posle tridesetak minuta vožnje zaustavili smo se ispred jedne palate savršene lepote. Okretala sam se da vidim o kojem je hotelu reč, ali uzalud, ništa nije pisalo. Majkl me je zamolio da sačekam. Izašao je napolje i izgubio se u zelenilu koje je raslo sa obe strane staze, uradene od belog kamena. Čekanje se odužilo, a onda je Majkl došao sa još jednim čovekom, Arapinom, ali ne onim koji je bio u Beogradu. Izašla sam iz kola i sa bujnom plavom kosom, crvenom suknjom pripijenom uz telo, zelenim očima i 175 centime*tara visine očito ostavila izuzetan utisak na Arapina. Gledao
14
; Istinita priča jedne Beogradanke
me je duže nego što je to bilo pristojno, a onda pokazao rukom prema ulazu. Krenula sam nesigurnim korakom, iza mene je išao Majkl, a na kraju naš "domačin". Staza nije bila od prostog kamena, kao što mi se učinilo, več od mermera.
Na kraju staze bilo je ogromno proširenje, ispred ulaza u vilu, sa velikom fontanom u sredini. Osetila sam svežinu vode, ali i miris mora, koji je dolazio sa laganim vetrom. Sečam se da sam u jednom trenutku pomislila šta li sada rade moji u Beogradu.
Stepenicama smo se popeli u prostrani hol,~prepun zele*nila i veštačkih slapova. Nikada u životu, ni na filmu, nisam videla takvu raskoš. Seli smo na male fotelje, posadene oko jednog niskog stola. Sve je bilo uredeno u arapskom stilu. Kasnije ču saznati da je taj, kao i sav drugi nameštaj u pala*ti, vili, ne znam kako da je nazovem, bio pozlačen 24-karat*nim zlatom. Zazvonio je telefon i naš domačin se povukao dvadesetak metara da završi razgovor. Iskoristila sam taj tre*nutak da upitam Majkla gde se ja to nalazim šta je ovo, sanjam li ja. "Draga moja", kazao je Amerikanac, "ti danas ulaziš u priču iz bajke, od danas za tebe ništa neč biti kao pre". I zaista nije bilo.
Večerali smo u jednoj ogromnoj sobi. Posluga je bila isključivo muška, a pravo da vam kažem pojma nemam šta smo jeli. Majkl mi je sugerisao šta i kako da uzimam sa stola, koji je bio prepun hrane i voča. Kada smo završili, Majkl je upitao jesam li za to da prošetamo po vrtu oko palate ili ču da idem na spavanje. Odlučila sam se za.ovo drugo. Pozdra*vili smo se i nakon toga Majkla nikada više u životu nisam videla. Stepenicama, koje su vodile iz sobe u kojoj smo večerali, popela sam se za jednim starijim čovekom, članom posluge, do višeg nivoa. Zaustavili smo se kod velikih vrata sa polukružnim završetkom. Ušla sam unutra, svetla su bila upaljena, a taj stariji gospodin ostao je na ulazu. Na prilično lošem engleskom rekao mi je da u slučaju da mi išta zatreba pritisnem dugme, smešteno kod plave nočne lampe.
15
ISPOVEST IZ HAIZEMA
Našla sam se u nekoj vrsti apartmana, koji se sastojao od jedne velike, jedne male sobe i kupatila večeg nego osrednji jednosoban stan. Nakon što sam se istuširala, izašla sam na balkon. Palata je bila okružena zelenilom, iako sam bila u zemlji u kojoj je voda cenjenija nego nafta. Imala sam osečaj da je voda svuda, u fontanama, slapovima na ulazu, da se "čuje" iz parka, kao da je reka u blizini. Kasnije sam ustanovila da se u okolini palate nalaze čak tri bazena različite veličine.
Probudilo me sunce u sobi. Nisam imala osečaj za vreme, nisam znala ni koji je dan, koliko je sati. Pozvala sam poslugu i kad se na vratima pojavio jedan mladič mojih godina upitala sam za Majkla. On je samo odmahnuo gla*vom. Tražila sam doručak i nekoga sa kim ču da razgovaram. Povukao se dva tri koraka nazad i otišao. Uskoro je stigao gurajuči kolica sa hranom.
Posle doručka spustila sam se u prizemlje u nameri da prošetam. Na ulazu, kao da je iz zemlje nikao, pojavio se jedan ogroman čovek. Rekla sam mu na engleskom da želim u šetnju, da sam u gostima, spominjala sam Majkla. On je samo čutao, kad sam završila, uhvatio me za rame, gotovo grubo i vratio unutra. Tumačila sam to kao nesporazum i čekala da se pojavi Majkl. Negde iz zidova dopirala je orijen*talna muzika, koja me prenosila u drugi svet, u prostor izvan palate, pošto je ta gradevina, iako radena u orjentalnom stilu, iznutra bila evropski uredena. Samo su neki njeni delovi i detalji podsečali na mesto gde se nalazimo.
Posle nekoliko sati sedenja postala sam nestrpljiva. Prilično oštro obratila sam se jednom od čuvara ili doma*čina, davo če znati kakva im je uloga bila. On me saslušao, bilo je jasno da me je razumeo i ubrzo se negde izgubio. Vratio se za deset minuta. "Budite ljubazni', kazao je, "i po*dite za mnom'. Išli smo jednim polumračnim hodnikom, možda tridesetak metara i zaustavili se pred velikim belim vratima. Ušli smo unutra. Soba je bila polukružna, nevelika, a sa desne strane sedeo je čovek, star oko šezdeset godina. Ljubazno me pozdravio, rekavši da zna za moj dolazak i da 16
Istinitn pričn jedne Beoqradanke
mu je žao što sam čekala. Pozvala sam se na Majkla i Hafeza. On je samo klimnuo glavom, zatim prišao stolu i pritisnuo dugme na nekom uredaju, postavljenom kod telefona. Nije prošlo ni minut, a iza mojih leda su se otvorila vrata. Okre*nula sam se i silno obradovala~ Na njima je stajao Hafez. Ko*načno, pomislila sam, bar jedan od njih dvojice.
Medutim moj beogradski poznanik samo je hladno pružio ruku, klimnuo glavom i okrenuo se onom starijem gospodinu, očito njegovom šefu. Ništa mi nije bilo jasno. Razgovarali su nekoliko minuta na jeziku koji nisam ra*zumela, očito na arapskom i posle toga Hafez me pozvao da podem sa njim. Iza nas, na svega dva-tri metra išao je jedan snažan mladič. Pokušala sam da saznam nešto dodatno od Hafeza. Pobogu znamo se, mislila sam, nadajuči se da je ono maločas bila samo gluma, kurtoazija, odnos radnika i pret*postavljenog. Ne, Hafez je hladno odbio razgovor, grabeči korak ispred mene. Izašli smo napolje. Gotovo da sam se srušila od topline koja me je zapljusnula izlaskom iz palate. Nikad nisam osetila takvu vrelinu. Verujem da je bilo 50 stepeni. Obišli smo palatu sa leve strane, prošli pored jednog manjeg bazena i nakon tridesetak metara ušli u veliki depadans, koji je imao svoje osobenosti u odnosu na ostatak palate tako da bi mogao da bude zasebna celina.
Hafez me pozvao u jednu poluotvorenu prostoriju. Naš pratilac je ostao na ulazu. Seli smo. On je zapalio cigaretu, ošinuo me dugim pogledom i izgovorio rečenicu koja me je prikovala za fotelju: "Gospodice, ništa nije onako kako vi mislite. Ništa nije istina od onoga što smo vam Majkl i ja go*vorili u Beogradu. Vi nečete voditi nikakav butik, niti čete bilo šta raditi. Vi se nalazite pd zaštitom jednog mnogo bo*gatog čoveka. Jedina vaša obaveza je da budete lepi, ne*govani, nasmejani i spremni svakog časa na njegov poziv".
Čutala sam. Misli su mi se kovitlale u glavi. Da nije ne*kakav mecena, pomislila sam ili bogataš koji vodi neku mod*nu ili sličnu agenciju. Smogla sam snage da konačno upitam Hafeza našta moram da budem spremna. "Da ga zadovoljite
m
ISPOVEST IZ HAREMA
kao muškarca, kad god on to poželi, gospodice" - saopštio mi je Hafez.
Soba u kojoj smo sedeli počela je da se okreče oko mene. Bila sam poražena. Osečala sam se kao poslednja budala, prevarena i naivna. Došlo mi je da vrištim, ali nisam imala snage ni mali prst da pomerim. - Prebolečete to - čula sam Hafaza gde govori. Ustao je i zamolio me da podem sa pratnjom do svoje sobe. - Mi čemo se vidati povemeno. Budete li pametni ništa vam se neče desiti - rekao mi je beogradski poznanik i otišao. Jednim manjim hodnikom prošli smo troja vrata, kao da ulazimo u trezor, a onda je moj vodič, čuvar, pojma nemam šta je bio, pokazao male stepenice za gore. Na vrhu su bila vrata. Kada sam prišla bliže videla sam na njima moje ime. Nisam mogla da verujem. Kad sam ušla, čuo se ključ. Soba je imala kupatilo i mali balkon kroz koji je ulazilo sunce. Sela sam na krevet i najpre čutala, a onda su počele da mi teku suze. Pred očima su mi se nizali likovi čaleta, keve, slika Beograda, brata Čede, likova iz mog društva. Videla sam Beograd kao na dlanu i bila spremna da dam život istog trenutka samo da ga još jednom vidim. Dugo nisam mogla da se smirim.
Padale su mi na pamet razne ideje: da se ubijem, obe*sim, da isečem vene. Izašla sam na balkon nošena idejom da pobegnem i još jednom se uverila koliko sam naivna. Ispod balkona stajao je naoružani stražar, ogrnut belim omotačem i obučen u nešto što je ličilo na suknju. Imao je sunčane nao*čare i podigao glavu čim sam se pojavila na balkonu. Dvade*setak metara od njega, uvučen u rastinje, stajao je još jedan stražar. Sa leve i desne strane bili su identični balkoni, iz če*ga sam zaključila da je taj deo palate nešto kao hotelski sme*štaj, da ima identične sdbe. I iznad mene je bio balkon. Odnekud je dopirala mužika, evropska muzika i to me je ohrabrilo. Čula sam da se vrata otvaraju, okrenula sam se i videla da u sobi ulazi jedan stariji ~gospodin niskog rasta. Nij~ bio Arapin. I to je bio mali tračak svetla u mraku koji se stvorio oko mene.
is
Istinitn pričn jedne BeoQrndnnke
- Gospodice, pretpostavljam da znate gde se nalazite i da su vas upoznali zašfo ste ovde dovedeni - obratio mi se. Klimnula sam glavom. - Sedite, molim vas - kazao je on, se*dajuči istovremeno na dvosed. Nevažno je kako se ja zovem *počeo je priču moj gost i nastavio. - Ja sam u službi čoveka ko*jeg čete uskoro upoznati. On vas je kupio na odredeno vreme. Možda ne izgleda tako, ali jeste tako. Gledajte, u ovom delu palate, gde se sada nalazimo, pored vas živi još trideset jedna devojka, lepote slične vašoj. Gospodice, ovo je neka vrsta harema. Vi biste morali da znate šta je harem, ja u ovim podacima vidim da dolazite iz Jugoslavije, odnosno Srbije. Mnogo znam o tom delu Evxope, roden sam u Austriji, a ovaj posao radim deset godina. Turci su vladali vašim narodom vekovima i vi znate šta je to harem. Bičete ovde četiri godine. Biče vam kao u raju. Vaše je samo da saradujete. Posle četiri godine na vama je da odlučite gde čete da živite. Moj i vaš gazda če vam kupiti stan u bilo kom delu sveta. Uskoro čete upoznati Gospodina - kazao je i napustio sobu.
Opet sam počela da plačem. Sutradan sam, posle ru*čka, dobila pravo na šetnju. Nakon pola sata tumaranja po parku prepunom stražara, prošla sam pored dvojice ljudi obučenih u tradicionalnu arapsku nošnju. Stajala sam su sa strane, gledali u mene i nešto komentarisali. Onaj krupni me pozvao da stanem. Okrenula sam se, ispred mene je stajao čovek šezdesetih godina, oko 170 santimetara visine, sa kratkom negovanom bradom. Skinuo je sunčane naočare, nekoliko puta me pogledao od glave do pete i na tečnom engleskom upitao kako se osečam. - Ostavite me na miru, molim vas - odbrusila sam i nastavila da hodam. Kasnije sam saznala da je to bio Gospodar. Saznala sam i to da sam bila puštena u šetnju samo zato što je on, zatekavši se u par*ku, zatražio od svojih ljudi da mu pokažu novu devojku.
Vračajuči se u sobu, u hodniku sam zajedno sa svojom pratnjom naletela na jednu devojku, moje visine i izuzetne Iepote. Zastale smo obe i gledale se. Obuzela me radost, koju 19
ISPOVEST IZ HAREMA
nisam mogla da opišem. Kao da sam videla nekog svoga. ~ Helou - rekla je ona. - Govoriš li engleski? - Da, odgovoril~ sam. Sjajno - uzvratila je lepa brineta. - Ja sam Anet. Iz Ho landije sam, nači čemo se na bazenu. Tamo čemo razgovar~t - rekla je i odšetala. I njena i moja pratnja, dva snažna čove ka, posmatrala su nemo naš susret i nisu reagovali. Krenul; sam prema sobi.

[superbaka]

E, ovako chitajte prvo ovaj deo pa zatim ovaj drugi,ja se izvinjavam ali sam preskochila deo kad odlazi u Dubai,shtamparska greshka tako da je sad povezano i laksjhe za citanje,dakle od ove odozgo prema dole,ja se izvinjavam chitaocima a oo7 zahvalkjujem na ukazanoj greshci.....uzivajte u chitanju vasha BAKA.....

[superbaka]

U nastavku....))))




25
ISPOVEST IZ HAREMA
-en-rol, džez i orjentalnu muziku. Nikada pre nisam slušal~ klasiku, ali sada mi je godila.
Odjednom sam na vratima začula kucanje. U sobu j~ ušao moj sobar, stražar, davo če ga znati šta mi je bio, a iz; njega Hafez. Ljubazno se poklonio, upitao jesam li dobr~ raspoložena, kakva je hrana i slične gluposti. Gledao m~ pravo u oči i rekao:
- Gospodice, Gospodar želi da vas vidi. Večeras čet~ biti u njegovim odajama. Spremite se, doči čemo po va posle večere.
Jasno, nisam mogla ništa da jedem. Glavno jelo nisan ni okusila, za stolom sam sedela sa jednom devojkom i: Francuske. Ona j~ bila izuzetno dobro raspoložena. Pojel; sam samo jedno parče ananasa i krenula ka sobi, ali m~ stražar usmerio u drugom pravcu. Išla sam za njim. Posl~ pedesetak metara, malo parka malo nekakvog hodnika, uš1 smo u jednu prilično veliku sobu, koja je na sredini imal~ ukopanu ogromnu kadu. Unutra su bile dve devojke koj~ sam vidala na bazenu. Bile si gole i nisu obračale pažnju n~ mene i mog pratioca. Doduše, on je odmah napustio sobu, ~ ja sam ko poslednja budala stajala i gledala u zid.
Čula sam da me je jedna od onih devojaka doziva Okrenula sam se i videla da mi daje znak da se skinem udem u mali bazen-kadu. Lagano sam skinula odeču sa seb~ i ušla u vodu koja je mirisala kao i cela soba. Voda je imal~ neku čudnu zelenkastu boju, ali ubrzo sam shvatila da on~ dolazi od raznih tekučina za kupanje, koje su stajale s~ strane u staklenim posudama i koje su moje devojke sipal~ povremeno u vodu. Jedna od njih mi je prišla, pomiloval~ me po grudima i upitala da li mi je ovo prvi put da idem ko~ Gospodara. Klimnula sam glavom. - Ne plašIi se - kazala j ona - nas dve imamo iskustva. Posle pola sata, možda ce~ sat, nisam imala osečaj za vreme, u sobi se čula muzik nekog, meni nepoznatog, muzičkog instrumenta. Trajalo j to nekoliko sekundi, devojke su izašle iz bazena. Došlo j vreme da upoznam Gospodara.
26
Istinita pričn jeclne Beogrndanke
Bile su ogrnute u neke svilene omotače. Krenula sam malim hodnikom. Ispred nas je Išao jedan mladi čovek, koji mora da je stajao iza vrata dok smo se kupale. Priznajem imala sam tremu ili nešto slično tome.
Vrata su se otvorila i nas tri smo ušle u sobu koja je, kad sada vračam film i pokušavam da je procenim, imala oko 100 kvadratnih metara. Kao dobar četvorosoban stan. Soba je imala dva nivoa. Nekoliko metara od ulaznih vrata počinjao je drugi nivo, viši od prvog za tridesetak santimetara. U tom delu sobe stajao je ogroman krevet, presvučen crvenom svilom. Nikada u životu nisam videla toliki krevet. Njih dve su se bacile i počele da se valjaju po ležaju. Gledala sam oko sebe, a onda začula da se levo od mene otvaraju vrata. Pogle*dala sam i videla čoveka kojeg sam odmah prepoznala. Bio je to onaj gospodin koji me pre više dana, kada sam prolazila parkom, pozvao i kojem sam prilično drsko odbrusila da me ostavi na miru. Bila sam kao paralizovana. To je, dakle, moj Gospodar, za čije uživanje Majkl i Hafez putuju po svetu, nalaze zgodne i lakomislene devojke, kakva sam i sama i dovode ih ovom čoveku na uživanje. On je išao prema meni. Stavio mi je ruku na struk i lagano kružio po mom stomaku, pošto sam stajala poluokreriuta prema njemu. Imao je krupne crne oči, malo veči nos i brkove, koji su bili prošarani sedim dlakama. Pokazao mi je prema krevetu, na kojem su se one dve kikotale i valjale, posve gole.
Krenula sam i u trenutku shvatila da on drži deo mog svilenog ogrtača u ruci. Krenula sam odlučnije i u trenutku ostala bez ičega na sebi. Jednu nogu sam sa isturenim kolenom stavila na krevet i ostala da stojim. Gledala sam devojke koje su izvodile neku igru. Osečala sam njegov pogled po sebi, a onda i njegovu ruku na mojim ledima. Milovao me od vrata do polovine leda i moram priznati da mi je bilo prijatno, a onda je spustio ruku i počeo da mi miluje zadnjicu. Drugom je prelazio prstima preko mojih grudi, čije su bradavice jasno davale do znanja da mi sve to prija. Trajalo je nekoliko minuta, a onda je on legao nasred 27
ISPOVEST IZ HAREMA
ležaja. Sknuo je odeču sa sebe, nekakav ogrtač sličan našem i za svoje godine nije imao ružno telo. Devojke su znale šta treba da rade, počele su da ga masiraju blagim pokretima: jedna od kolena prema gore, a druga od ramena prema preponama. On je zatražio da legnem pored njega. Ljubio me po vratu i ramenima, a ja sam krajičkom oka videla da jedna od devojaka oralno zadovoljava Gospodara. Ubrzo je to radila i druga. Za to vreme on me ljubio, najviše po rame*nima i grudima. Sečam se da je divno mirisao i uopšte soba je imala neopisivu atmosferu iz koje je izliijala~eka energija, uzbudenje, nešto što je teško definisati.
Ubrzo je jedna devojka sedela na njemu. Ona druga je ljubila Gospodara, a on je rukom istraživao moje telo. Došao je red na mene. Menjale smo se sve tri nekoliko puta. Prizna*jem da sam uživala. Sve smo se trudile da ga zadovoljimo, taj odnos se pretvorio u igru u kojoj nije bilo grubosti, igru koja je trajala satima. Na kraju smo svi klonuli i zaspali. Iz sna me probudilo milovanje. Bio je to Gospodar. Kroz prozor sam videla da je svanulo. Devojke su spavale i ja sam, nemajuči izbora, a nije mi bilo do seksa, prihvatila igru. Imali smo kratak odnos, kratak, ali silovit tako da su se njih dve probu*dile. Dodatno su stimulisale Gospodara, a kad je se sve završilo on je otišao do bara u jednom delu sobe i sipao nam piče. Iskapila sam. Gledao me i rekao: - Bila si divna. Vide*čemo se vrlo brzo. Poljubio me u rame i izašao iz sobe. Nas tri smo smo opet otišle do one sobe sa bazenom i tamo provele dva-tri sata. Začulo se kucanje na vratima kada smo se okrenule videle smo samo jednu ruku koja je ugurala unutra kolica sa pičem. U sredini je stajao šampanjac u ledu. Otvo*rila sam ga i sa zadovoljstvom popila. Devojke su rekle da je to od Gospodara i predstavlja znak njegovog zadovoljstva.
Posle ručka spavala sam dva-tri sata. Probudila sam se i otišla pod tuš. Zazvonio je telefon, koji inače retko zvoni, i predstavlja vezu izmedu mene i mog čuvara. Upitao me je jesam li za šetnju ili za odlazak u teretanu. Odlučila sam se za šetnju. - Budite spremni za trideset minuta - kazao je
zs
Istinita priča jedne Beogradanke
spustio slušalicu. Ja sam se svalila na trosed i pokušavala da u sečanju prebiram po onome što se nočas dogodilo. Bilo je to moje prvo iskustvo te vrste. Vodila sam ljubav sa mu*škarcem u prisustvu još dve ženske osobe. Nisam verovala da to mogu, a sada priznajem sebi da mi je čak i prijalo da me one gledaju i da zajedno zadovoljavamo jednog mu*škarca. Nisam osečala, za divno čudo, grižu savesti, niko mi nije padao napamet - ni moj momak, ni Beograd, ni prva iskustva u seksu. Ništa.
Iz razmišljanja me je trgao telefon. Pomislila sam da me čuvar požuruje, podigla sam slušalicu i jasno začula sa druge strane, na kristalno čistom srpskom j eyiku - Halo, da li me ču*ješ, halo reci da li me čuješ. - Cujem te, ko je to, ko je to, po*čela sam da vičem koliko me grlo nosilo. Taj drugi glas, muški glas, stalno je ponavljao da li me čuješ, da li me čuješ, ja sam vrištala i pitala ko je, odakle zove, pitala sam da li je to Beograd... i onda se veza prekinula. Držala sam slušalicu u rukama i nisam mogla da verujem. I dalje sam vikala. Ništa se više nije čulo osim tupog signala. Munjevito sam spustila slušalicu, verujuči da če telefon ponovo da zazvoni, držala ruke na aparatu i tresla se. Prolazili su minuti, telefon je čutao.
Držala sam telefon u rukama i bila u šoku. Verujem da je prošlo sat vremena pre nego što sam se pomerila. Šta mi je sve prolazilo kroz glavu! Razmišljala šam kao malo dete: da je neko iz Beograda došao da me spase, da ču uskoro na slobodu, očekivala sam da se otvore vrata i da me moj heroj iznese iz zatvora, palate, harema. Onda sam nekontrolisano počela da plačem. Šta ako je to najava neke psihičke torture, ako je ovo bio početak? Možda su snimili na traku onaj glas na srpskom i sada če da ga puštaju, možda su snimili još nešto, samo da me zavaraju. Plašila sam se.
Otišla sam do kupatila i dugo sedela u kadi. Prijala mi je topla voda. Gledala sam tupo u jednu tačku. "Vračala sam film" u Beograd. Mislila sam kao nikada do tada na čaleta i kevu, na Svetlanu, celo društvo. Zamišljala sam gde su sad, šta rade. Tako mi je nedostajala ona dosada, tumaranje po 29 ISPOVEST IZ HAREMA
Beogradu, moj dosadni nemaštoviti momak, trapavi udvara i.., sve mi je nedostajalo. Pred očima su mi dolazile slik Beograda, prazne Skadarlije, gore prema Trgu Republik~ sebe kako udišem miris lipa, bežim od šmrkova perača ulic< Sečala sam se polusrušene klupe u Pionirskom parki prljavih, a sada tako dragih tramvaja.
Šum vode u kadi podseča me na Dunav i šetnje zemur skim kejom, na čamce koji su prelazili reku kod Ratnog ost va, talase ostavljene iza velikih belih brodova. Te večeri sai odlučila da nešto promenim, odlučila sam da pobegnem. N sam imala ideju, ali počelo je intezivno razmišljanje o bel stvu. Dugo nisam mogla da zaspim. Glasovi noči dolazili s kroz otvorena vrata balkona. Dole u parku čuli su se kora~ stražara. Počeo je da se oseča blagi vetrič, osvežavajuče kri tanje vazduha, tako retko za taj grad i ovo doba godine. P retkim zvukovima, koji su dolazili do mene, znala sam d palata tone u san. Zaključila sam da ne spavaju samo oni št su plačeni da nas čuvaju, da nas kontrolišu. Možda je ov vreme kada su šanse za bekstvo največe. Moraču, mislil sam, danima da snimarn situaciju, da procenjujem i plan ram. Ako uopšte postoje šanse da se odavde pobegne.
Sutradan sam medu prvim devojkama došla na bazex Zagledala sam visoke zidine i stražare postavljene na četi: mesta oko bazena. Bile smo pod punom kontrolom. Htel sam da razgovaram sa Irenom, lepom Čehinjom. Sval' razgovor sa tom devojkom pričinjavao mi je zadovoljstvc Osečala sam se posle toga mirnije, kao da sam bila ko psihoterapeuta. Nisam je videla na bazenu, a nisam tome i pridavala neku veliku pažnju. Verovatno je odlučla d ostane u sobi. Sutradan; opet na bazenu, nije bilo Irene. T me malo zabrinulo, pošto je ona bila medu najredovnijim na kupanju: Nije bilo dana da ta devojka, velikih grudi uskog struka, ne uživa u ronjenju, skakanju ša daske, zadi kivanju ostalih devojaka.
Upitala sam Holandanku zna li gde je Irena. Ona j najpre čutala onda mi blagim pokretom glave dala do znanj
30
Istinita priča jedne Beagradanke
da krenem za njom. Doplivale smo do ruba bazena. Ona je čutala i krenula malim štepenicama iz vode. Sledila sam je i legle smo jedna pored druge na udobne ležaljke. Ona je najpre jedno vreme čutala, a onda je, ne okrečuči glavu prema meni, hladno izgovorila.
- Irena je nestala pre tri dana. Kaspitala sam se kod mog čuvara i saznala da se neče vračati ovamo. Nije znao da mi kaže radi li se o premeštaju na drugo mesto, otpustu iz harema ili je u pitanju nešto treče. Ja mislim da je ona ovde samo dve godine i sigurno nije otišla zbog isteka vremena.
Na moje dodatno pitanje oko njenih pretpostavki Ho*landanka je samo čutala i nakon nekoliko sekundi zanjihala glavom levo desno.
- Zaboravi ovo što sam ti rekla i nemoj više da se ras*pituješ - procedila je kroz zube i bacila svoje vitko telo u vodu. Ostala sam da ležim, sa još večim strahom u sebi. Počelo je da me steže u grudima. Ono opuštanje koje sam osetila prethodnih dana sada je nestalo kao da je rukom odneto. Cvrsto sam verovala da je izlaz u bežanju, ali na pamet mi nije padalo kako i na koji način da se nadem iza zidina palate.
Danima sam pokušavala da nadem pukotinu u zidu koji me je okruživao. Bilo je trenutaka kada sam padala u očajanje, verujuči da nema drugog izlaza nego čekati četiri godine, pa šta bude. Otprilike mesec dana nakon mog prvog boravka kod Gospodara dobila sam znak da ču opet u tu ključnu odaju. Stražar mi je rekao da Gospodar želi da me vidi. Prošla sam ceo ritual, kao kod prvog odlaska od bazena do ulaska u praznu sobu i njegovog naknadnog pojav*ljivanja. Ovoga puta bila sam sama i to me je pomalo čudilo.
Gospodar je ušao kroz ista vrata, bio je raspoložen i po*zdravio me izgovarajuči moje ime. Ostala sam kod njega oko tri sata. Sve se svelo na dugu predigru i žestok seksualni čin koji mi je, nakon duže apstinencije,.prijao. Poželela sam da to bude duže, a ja nisam bila tarrio da nešto trazim, več da da*jem. Bila sam objekat. Pre nego što sam napustila sobu Go*31
ISPOVEST IZ HAREMA
spodar me upitao kako mi se dopada palata, jesam li zač voljna, kako provodim vreme. Pričali smo desetak minuta, sam na trenutak zaboravila da pred sobom imam apsolutn vladara mog života. Na rastanku mi je priznao da ga poseb~ uzbuduju moje oči, što je objašnjavalo njegov zahtev, ~ navljan sve vreme seksualnog čina, da ne zatvaram oči.
Opet sam osečala grižu savesti nekoliko minuta po~ povratka u svoju sobu, ali to je sa spavanjem prošlo. Ujut sam doručkovala i zatražila od stražara da me odvede ~ bazen. On me otpratio do bazena i tada, prvi put rekao ~ če biti u blizini, a da mene ostavlja da se opustim i kupa~ plivam, šta mi je volja. Bila je to promena koja me ohrabril Kao da mi je mozak počeo brže i racionalnije da radi. LežE pored bazena pogled mi se zaustavio na jednom vozilu, liči je na minibus, parkiranom ispred kučice sa parfemima, k pačim kostimima i uopšte priborom za higijenu. Povremet sam vidala to vozilo i znala da je u pitanju mala pokret~ radionica dvojice ljudi koji su bili zaduženi da održava bazen: vode računa o čistoči vode, slapu, cveču oko bazen~ slično. Sinula mi je ideja. Učinilo mi se, naime, da b mogla, u trenucima nepažnje, uči u vozilo i napustiti palat pošto sam procenjivala da se radi o službama iz grada. Poč la sam intezivno da razradujem plan. Za početak sam šeta oko bazena, radeči pokrete iz kojih se moglo zaključiti c gimnasticiram, i bacala pogled na vozilo, ocenjivala kolil~ prostora ima u njemu.
Ta ideja mi je sledečih dana bila u glavi. Čvrsto sa odlučila da bežim, ali sam strahovala, pošto je stražar moga da bude jedna od odlučujučih prepreka. Opet je dolazio r bazen i sedeo, sa ostalima, na dvadesetak metara od bazen posmatrajuči nas.
Toga dana ništa nisam očekivala. Krenula sam priličr kasno na bazen, sve devojke su več bile tamo, a za čudo m stražar je još dvadesetak metara pre nego što smo došli r odredište rekao da če biti u blizini i da budem dobra. Bilo n je svejedno šta priča, ali kada sam pored one kučice vide
32
Istinita pričajedne Beo~rndnnke
vozilo čistača bazena, osetila sam strujanje u telu. Osetila sam čudnu nervozu koja me terala da nešto uradim.
Po pravilu, momci sa vozilom odlazili su sa bazena oko podne, čim bi završli poslove iza jednog malog zida, koji je od bazena odvajao postrojenje za pročiščavanje vode i regulaciju rada vodopada. Vozilo je bilo parkirano na dva metra od kučice. Odlučila sam u deliču sekunde: treba pokušati. Izašla sam iz bazena, nenametljivo odšetala do male prostorije i tamo se, kao, presvukla u drugi kupači kostim, što su često radile i ostale devojke. Izašla sam i nezainteresovano se mazala uljem za sunčanje. U stvari, snimala sam situaciju. Kada sam bila sigurna da me niko ne gleda niti obrača pažnju na mene, sagnula sam se i kroz otvorena vrata vozila ušla unutra. Ponela sam sa sobom jedan beli ogrtač i neke kožne sandale. Zavukla sam se iza sedišta suvozača, u prostor gde su bili nabačani neki najloni i čaršavi. Unutrašnjost je bila kao u kabrioletu, ali sa tim prostorom iza sedišta. Mala kabina činila je drugi deo vozila i ona je bila spolja, nije bilo otvora, osim onog koji se mogao smatrati trečim vratima.
Srce je počelo da mi udara kao bubanj. Šta ako se moj stražar vrati, šta ako daju znak za uzbunu. Tresla sam se kao prut, ali nije bilo povratka. U jednom trenutku čula sam korake. Kroz otvorena vrata na mene je pala nekakva mreža. Bila sam pokrivena, ali sve mi je dobro došlo za kamuflažu. Dva čoveka su sela u vozilo, uključen je motor i krenuli smo. Oni su razgovarali na arapskom i naravno, ništa ih nisam razumela. Vožnja je bila duža od godine. Stali su na dva mesta, što me je izludivalo. Očekivala sam pretres, ali sve je prošlo dobro. U jednom trenutku začula sam automobilsku sirenu, a nedugo zatim automobile koji su prolazili pored nas. Bilo je jasno: nalazila sam se izvan palate.
Šta sad, strujalo mi je kroz glavu. Automobil je nakon dvadesetak minuta vožnje stao, jedna vrata su ostala otvorena i ja sam posle nekoliko minuta podigla glavu. Učnilo mi se da se nalazim u nekom skladištu, na prostoru gde je bilo desetak
33
ISPOVEST IZ HAREMA
indentičnih ili sličnih vozila. U pogodnom trenutku napustil sam vozilo i kroz mala vrata na ogradi izašla na ulicu. Upal sam u reku ljudi. Pokrila sam glavu ogrtačem, pokušavajuči d prekrijem i lice. Uspelo mi je da se nekako maskiram, ali s me odavale moje svetle oči. Nisam gledala ispred sebe više o~ dva metra. Oborene glave išla sam kroz gomilu ljudi koji sI vikali. Kao da sam bila na pijaci. Kada mi se učinilo da se graj~ stišala, oprezno sam podigla glavu i videla da se nalazim i prolazu izmedu dve zgrade, gotovo tunela u kojem je vladal~ hladovina. Šmugnula sam u jedan ulaz i našla se na mojE razočarenje u nekakvoj agenciji, birou, nisam mogla da odgonetnem šta je u pitanju. - Izvinite - kazala sam na engleskom i brzo se vratila na ulicu, ali sam se okrenula, i ugledala jednog muškarca koji je išao za mnom. Pratio me tridesetak metara i tad sam osetila njegovu ruku. Snažno me stegnuo za podlakticu i nije bilo druge, okrenula sam se i pogledala ga. Imao je opasne crne oči i gustu bradu. Pričao je nešto na arapskom, a izraz lica mu je bio sve opasniji. Ni sama ne znam kako, ali za manje od dva-tri minuta pored mene su bila dva uniformisana lica.
34
Završila sam u zgradi koju bih mogla da nazovem policij*skom stanicom. Niko nije znao engleski, a kada su do*
veli starijeg čoveka, u prilično lošem stanju, imala sam sa ki*me da komuni iram. Govorio je engleski i preveo mi da policija sumnja a sam u Dubaiju zbog prostitucije. Da sam uličarka. Objas 'la ~am da nisam ovo drugo, ali da sam u nji*hovoj državi zaista zbog odredenog vida prostitucije i to ne svojom voljom. Objašnjavala sam tom čoveku i preko njega ostalima u sobi da sam pobegla iz zatvora, iz palate velike raskoši, gde nas tridesetak devojaka činimo harem. Molila sam da me povežu sa Jugoslovenskom ambasadom u Dubaiju.
Oni su razgovarali nešto izmedu sebe. Jedan od njih je napustio sobu, a drugi uzeo telefon i kratko razgovarao sa ne*kim. Onaj stariji čovek je sedeo pored mene, povremeno me gledao i samo se zagonetno smeškao. Ubrzo je napustio sobu, - a ja sam ostala sa dvojicom policajaca. Prošlo je oko sat vre*mena kada su se otvorila vrata i na njima se pojavio jedan od stražara iz palate, z harema. Vidala sam ga u pratnji Cehinje lrene. Kao da mi je~mrak pao na oči. Samo je rukom dao znak ,: da ga sledim. Odmah kod vrata nas je čekao veliki mercedes. r:2a dvadesetak minuta prošli smo kroz kapiju palate. Onaj ~~ ltoji je došao po mene ništa nije govorio. Plašila sam se, redosečajuči da me čeka nešto ružno.
Umesto u moj apartman odveo me je u jednu prostoriju zapadnom delu palate. Čim smo ušli unutra dobila sam ~__ ažan šamar od kojeg mi se zavrtelo u glavi. Pala sam na
, on me podigao i udario još jednom. Bila sam gotovo 35
ISPOVEST IZ HAREMA
van svesti i pre nego što sam uspela da napravim bilo kaka pokret u sobu je ušao još jedan snažan muškarac, koji , pomogao onom prvom da me uspravi i priveže, rašireni ruku, za jednu šipku, koja je spajala zidove. Vrhovi prstij na nogama dodirivali su pod, jedva sam se oslanjala, glav mi je padala i nisam mogla da je uspravim. Sve mi je igral pred očima. Oni su napustili prostoriju.
Ne znam koliko je vremena prošlo kada je jedan od njil opet ušao, pogledao kako sam vezana i bez reči izašao. Pa~ je mrak, u sobi je tamu razbijao trag mesečine, koji je pada~ kroz prozor na drugoj strani zida.
Sve me je bolelo, imala sam osečaj da če mi šake otpasti prste na nogama nisam ni osečala. Bila sam strašno žedna Kada je jedan od njih ujutru ušao u sobu molila sam da mi da vode. On se, očito razumevši, samo nasmejao. Vratio se za desetak minuta i u jednoj povečoj kofi doneo vode. Umesto da mi ponudi da pijem on je stavio kofu na sred sobe i izašao.
Niko se nije pojavljivao celog dana. Izbezumljeno sam gledala u kofu sa vodom. Činilo mi se da če me sopstveni jezik ugušiti. U tim trenucima dala bih život za tu kofu vode, ali svako moje naprezanje donosilo je nove muke. Zatvarala sam oči, ali kad bi ih otvorila voda je opet bila ispred mene. Negde u sumrak čula sam korak ispred vrata. Ušao je jedan od one dvojice, dugo rne gledao, a kada je primetio da su mu oči uprte u kofu sa vodom, pokretom noge prevrnuo je kofu. Voda se prosula po podu. Izbezumljeno sam gledala. Lagano je prišao i nakon pauze od nekoliko sekundi osetila sam strašan udarac u glavi. Za čudo, ostala sam pri svesti. On je i dalje stajao ispred mene. Čuli su se koraci u hodniku.
Gledala sam ispred sebe i videla krv, koja je kapala iz mog nosa. Udarac je bio toliko žestok da sam bila u polu*svesnom stanju. Otvorila su se vrata i samo sam čula korake, nije bilo snage da podignem glavu. Dobila sam još jedan šamar, mnogo blaži od prvog udarca toga dana. Postalo mi je sve~edno koliko če još udaraca doči, kao da nisam osečala bol. Zelela sam da umrem. Onaj što me je udarao napustio 36
Istinita pričn jedne Beogrndanke
je sobu. Osečala sam da je drugi čovek još uvek tu, ali negde u dubini sobe. Onaj prvi brzo se vratio i sasuo mi na glavu kofu vode. Stresla sam se i malo osvestila.
Ponovo sam čula korake, ali ovog puta tu u sobi. Čovek koji je mirovao prišao je na pola metra od mene. Bio je Hafez. - Gospodice, napravili ste veliku glupost - rekao je Ha*
fez. Morate biti kažnjeni, na nama je odluka kako to da iz*vedemo. Vi znate da vaš život ovde ne znači ništa. On je u našim rukama. Možete nestati za deset minuta i nikada niko neče saznati šta se desilo. To možemo da izvedemo i bez Go*spodara. On če dobiti informaciju da ste imali moždani udar, da vas je ugrizla zmija otrovnica i sve če biti zaboravljeno *govorio je Hafez hladno, ali se osečao neki čudan ton u nje*govom glasu. Kao da mu je bilo žao.
Uhvatila sam se za tu pretpostavku, za tu nadu. Mislila sam da če u njemu ipak progovoriti čovek, da če razumeti motive moga pokušaja da napustim palatu.
Hafez je dao znak čuvaru da me oslobodi. Pala sam na pod, iznemogla, izubijana. Osečala sam nesnosnu žed, kupeči ostatke vode prosute po podu. Hafez je neko vreme gledao u mene, a potom su u sobu ušla još dvojica čuvara. Podigli su me sa poda i poveli kroz hodnik. Više su me nosili nego što sam hodala. Negde na sred hodnika, kod jednog prozora, bio je sto sa nočnom lampom i staklenim kavezom. Okrenula sam se i u kavezu, veličine pola metra, videla ogromnu zmiju. Prošla me je jeza, setila sam se Hafezove pretnje i osetila kako su krenuli posle petnestak sekundi zadržavanja. Shvatila sam poruku, ali i dalje strahujuči znači li to zadržavanje, možda, presudu. Šta če mi se desiti naredne noči, da li sam osudena na smrt i to na strašan način, ujedom zmije otrovnice.
Odveli su me u moj apartman. Još uvek mi niko nije davao vode, iako sam nekoliko puta tražila. Svi su čutali, a onda je Hafez uzeo bokal, otišao u kupatilo i napunio ga vodom. Kad mi je pružio vodu nisam imala vremena da je sipam u čašu, gutala sam kao životinja, uzimala povremeno vazduh i nastavljala. Oni su samo gledali u mene.


Nasatavi cje se....))))

[superbaka]

U nastavku.....))))

stolove i prišao bazenu. Sedeli su posmatrali nas, pijuckajuči i sa neskrivenim uživanjem ispijali svaki naš pokret, svaki izlazak iz bazena, skok u vodu...
Primetila sam da se onih pet devojaka koje nam je Hafez priključio pre polaska iz Dubaija, drže u grupi i da one imaju neki poseban zadatak u celoj predstavi. Hafez je pri*šao mojoj prijateljici Holandanki i nešto joj rekao. Ona je po*tom došapnula devojci do sebe i za nepuna dva minuta sve smo imale direktivu od Hafeza da udobrovoljimo muški deo društva, ali samo na nivou plesa i erotske igre. Druge de*vojke su zadužene da idu do kraja. Znala sam da je u pitanju onih pet devojaka koje su doputovale sa nama i još četiri devojke koje smo zatekle u ovom prostoru.
Počela je prava erotska predstava. Dok smo mi iz Go*spodarevog harema plesale, uvijale se i mazile sa gostima, muzika je mirno svirala, kao da se ništa ne dogada. Osečao se neki lagani vetar i u nekim trenucima posle izlaska iz vode bilo mi je čak pomalo hladno, ali ples i piče su činili svoje. Neko je predložio da se premestimo u kuču i ja sam znala šta sledi. Nadala sam se da če naše uloge, prema ono*me što je Hafez rekao, uskoro biti završene. U kuči je bilo bezbroj soba. Mi smo plugole, neke bez dela odeče na sebi, trčale po kuči, vrištate, zavirujuči u sobe. U jednoj od njih zatekla sam dve devojke iz grupe od pet koje su došle sa nama. Bile su u društvu dvojice muškaraca, svi su bili goli, a jasno sam videla da jedna od njih zadovoljava dvojicu, dok je ona druga stimulisala samu sebe, gledajuči šta ostali rade.
U drugoj sobi, u koju sam ušla tražeči Holandanku, vi*dela sam u polutami dva spojena tela na prozoru. Jedna od devojaka je bila oslonjena rukama na prozor; sa visoko po*dignutom zadnjicom, uz koju se žestoko pribijao visok, kor*pulentni muškarac. Kada sam pokušala da nekoga upitam hoče li uskoro biti spavanja, a spavalo mi se pomalo, Holan*danka me povukla za ruku i šapnula na uvo da nas zove Gospodar. U sobi, nešto večoj od drugih, čekao nas je zaista Gospodar. Osmehnuo se kada smo ušle, popili smo još 41
ISPOVEST IZ HAREMA
jedan šampanjac, a onda je počela erotska igra u kojoj sam iskreno uživala, prilično zagrejana svim što se te noči doga*dalo, od bazena do jurnjave po sobama. Gospodar je imao i mene i Holandanku, a kada su alkohol i umor učinili svoje on nam je rekao da ga ostavimo da se naspava.
Sunce je več bilo visoko na nebu kada sam se pro*budila. Bilo je vruče i otišla sam pod tuš. Napolju je bilo petnestak devojaka, ostale su spavale. Hafez je sedeo za stolom kod bazena. Pozvao me i rekao da čemo posle ručka krenuti nazad za Dubai i da to kažem ostalim devojkama. Bio je vrlo zadovoljan, videla sam to na njegovom licu. Bilo je jasno da je taj čovek zadužen da Gospodaru dovodi lepe devojke, i ovoga puta je obavio posao na najbolji moguči način. Oni ljudi od sinoč su, shvatila sam, poslovni partneri našeg Gospodara iz celog sveta i nisam sumnjala da su, uz našu pomoč, sinoč zaključeni veliki poslovi.
Pre polaska, dok sam spremala neseser, pogled mi je pao na mali radio-prijemnik, tranzistor, koji je stajao na jednom delu narneštaja. Bio je to mali digitalni Sonijev tranzistor, ne veči od površine kutije cigareta. Iako sama u sobi osvrnula sam se, za svaki slučaj... i stavila tranzistor u neseser...
Po povratku u Dubai i palatu, sa velikim nestrpljenjem dočekala sam da ostanem sama u apartmanu. Počela sam da biram stanice i da uživam. Radio je imao malu bubicu, koju sam stavila u uho, i na savršenom zvuku uživala u muzici i programu mnogih radio-stanica iz celoga sveta.
Ne znam koje je doba noči bilo kada sam u jednom trenutku, birajuči stanice, pogodila talasnu dužinu sa koje je do mog uha dopirao glas Miroslava Iliča i pesme: "Sreli smo se u aprilu - kad si ljubav meni dala"... Očito, bio je to Ra*dio Beograd. Počela sam da se tresem od uzbudenja. Signal se lagano gubio, odnosno slabio, ali se nije prekidao. Plakala sam od sreče, sedeči na podu, tresuči se od neopisive radosti i uzbudenja. U Beogiadu sam narodnjake slušala samo kad nisam imala mogučnost da biram, kad je društvo bilo takvo. Sada sam plakala uz Miroslava Iliča i harmoniku. Odmah 42
Istinita priča jedne Beogradanke
nakon njegove pesme išla je Lepa Brena i pesma,... "Beli se golubovi vračaju, na moje prozore sleču".
Posle te pesme oglasio se spiker rečima: Slušate Radio Beograd, sada je tačno, ne znam koliko je rekao sati, i na redu su vesti. U ono što sam čula nisam mogla da verujem. Kao da slušam naučnu fantastiku, ženski glas je govorio 0 ratnim operacijama u mojoj zemlji, osvojenim i oslobodenim naseljima i gradovima, ubijenima, zarobljenima, mrtvim civilima. Ubrzo se signal izgubio i nisam više mogla da ga dobijem. Te noči nisam oka sklopila, koliko zbog uzbudenja što sam konačno čula reč na srpskom, čak i pesmu, toliko zbog rata koji je potresao moju zemlju. Radio Beograd sam slušala još nekoliko dana, a onda su baterije oslabile i više nije bilo mogučnosti da ih nabavim. Znala sam, ako otkriju radio, da bi to bilo teže kršenje discipline. Nije mi padalo napamet da još jednom napravim glupost.
Bilo je popodne, odmarala sam se, kada se čulo zvono ulaznih vrata. Pustila sam čuvara unutra i on mi je ljubazno dao do znanja da mogu roditeljima napisati pismo. Na engleskom, upozorio je, samo potpis če biti vašom rukom.
Kada je čuvar izašao, nakon što mi je saopštio da mogu roditeljima da napišem pismo, dugo sam razmišljala o tome radi li se o nekom triku, podvali, iskušenju. Doduše, rekao mi je da če pismo biti otkucano na engleskom jeziku, a samo če moj potpis biti originalan. To je isključivalo mogučnost skrivenog saopštavanja istine, opisivanja položaja u kojem se nalazim, apela za pomoč. Ipak, činjenica da če moji, čale i keva, dobiti pismo sa potpisom njihovog deteta, koje im se tnko dugo nije javilo, ispunjavala me uzbudenjem i nekom vrstom radosti.
Posle večere pozvali su me u veliku dvoranu, koja je u jednom od svojih delova imala kompjuterski centar. Trebalo je da napišem pismo. Sela sam pored mladiča, koji je odre*den da otkuca pismo, ali pre nego što smo počeli Hafez je skrenuo pažnju kako treba da pišem. Insistirao je da ro*ditelje obavestim o uspešnom poslu u dalekoj zemlji, da im
43
ISPOVEST IZ HAREMA
kažem kako sam zadovoljna, ali da se zbog dugih putovanja u daleke zemlje nisam javljala, itd.
Tražila sam da napišem mojima kako ih bezgranično volim, da ih sanjam, kao i trenutke kada ču opet da vidim moj Beograd i sve koje sam tamo poznavala. Izgovarala sam rečenice, momak je kucao, a Hafez nadzirao.
Pismo sam našla kada sam došla u Beograd. Bilo je jedino iz Ujedinjenih Arapskih Emirata i keva ga je čuvala kao ikonu. Rekla mi je da je sumnjala u pismo. Bilo je čudno što ga pišem na engleskom, ali nekakvu utehu je našla u mom potpisu. U pismu sam navela kako radim posao putu*jučeg menadžera, da obilazim svet, sklapam poslove i slično. Napisala sam i to da sam po dolasku u Dubai šest meseci vodila jedan eksluzivni butik, a onda su me unapredili.
Pismo sam potpisala čirilicom, Hafez je malo duže zagledao, ali nije reagovao. Da budem iskrena, nisam mislila da če pismo doči do Beograda, do mojih, a eto, došlo je.
Dani su prolazili u dosadi, svaki novi je bio identičan onome pre njega. Čitala sam knjige, svetske klasike, a iznenadila sam se kada su mi, posle moje želje za koju sam verovala da se neče ispuniti, doneli sabrana dela Maksima Gorkog i Borisa Pasternika. Samo nekoliko dana kasnije oba kompleta imala sam u svom apartmanu.
Kod Gospodara sam odlazila u proseku svakih dva*desetak dana, što je značilo da mu se dopadam više od bar polovine drugih devojaka iz harema. Jednom me je, posle seksa u kojem smo oboje uživali, pitao iz koje zemlje do*lazim. Kad sam mu spomenula Jugoslaviju i Beograd samo se nasmejao, rekavši da je sredinom osamdesetih bio u Beo*gradu, kratko svega jedan dan, završavajuči poslove za svoga oca, velikog naftaša, koji je umro 1990. godine. - Sada radim
, uglavnom sa Rusima i Francuzima - kazao je i napomenuo da bi sledeči put, kada bude leteo za Moskvu, mogla da podem sa njim.
Ja sam čutala, znajuči da se treba držati Hafezovog , uputstva, po kojem nam nije dozvoljeno da iznosimo bilo 44
Istinita priča jedne Beot>radanke
kakve stavove niti da postavljamo pitanja. Gospodar je voleo da vodi ljubav u smiraj dana i u ranu zoru. Dogadalo se da provedem noč sa njim, sama ili sa još nekom devojkom, a budenje je obavezno bilo pračeno seksualnim odnosom.
Jednom prilikom posle ručka, nesnosna vručina me oterala iz prijatnog prostora bašte u kojem sam ručala sa Švedankom Eni, mojom vršnjakinjom, i planirala sam da najpre malo odspavam u mom apartmanu, koji je imao klima uredaj, a posle toga da skoknem do teretane i pravac bazen. Dobili smo pravo i na nočno kupanje do ponoči. Neke devojke su donosile voče na bazen i nisu išle ni na večeru. Ja sam po*vremeno radila to isto. Jela sam ananas u ogromnim količi*nama. To mi je verovatno ostalo iz detinjstva.
Nisam mogla da spavam pa sam pozvonila, tražeči od čuvara da dode u sobu. Rekla sam mu da hoču malo u te*retanu, a posle na bazen. Toga dana radila sam večbe za led*ne mišiče, najviše tridesetak minuta. Nisam se tuširala, samo oprala ruke i krenula prema bazenu. Posle možda dva*desetak minuta, na nekih pedeset metara u od mene i čuvara odjeknuo je~najpre jedan, a potom još nekoliko pucnjeva. Mi smo stali. Cuvar me je odmah uhvatio za ruku i izvukao pištolj. Za divno čudo ja se uopšte nisam uplašila. Bilo je interesantno.
Stajali smo nekoliko trenutaka, a onda je iz parka izašao čovek sa pištoljem u ruci. Pogledao je levo - desno i dao znak mom čuvaru da mu pride. Ovaj je, pre nego što je krenuo, oštrim tonom rekao da ga čekam na klupi, koja je stajala nekoliko metara od nas. Samo što je krenuo, zastao je, i više prko ramena me upozorio da bi svaka moja glupost, a sigurno je mislio na skrivanje ili pokušaj bekstva, završila kobno po mene. Ja sam davno, posle onog pokušaja bekstva i surovog kažnjavanja, čvrsto odlučila da talCO nešto ne ponavljam.
Sedela sam na klupi nekoliko minuta, kada sam meni sa desne strane čula neke čudne zvuke. Zaklanjao me veliki csetni zid, koji je na nekoliko mesta imao rupe na sebi. Iza njega je bio park. Spustila sam glavu i, rizkujuči da me kazne 45
ISPOVEST IZ HAREMA
Nastavicje se....))))

[superbaka]

U nastavku....))))Sedela sam na klupi nekoliko minuta, kada sam meni sa desne strane čula neke čudne zvuke. Zaklanjao me veliki csetni zid, koji je na nekoliko mesta imao rupe na sebi. Iza njega je bio park. Spustila sam glavu i, rizkujuči da me kazne 45
ISPOVEST IZ HAREMA
za nepoštovanje pravila, svoju znatiželju pokušala da za dovoljim provirivanjem kroz granje.
Videla sam onog čoveka što je izašao iz parka i mo stražara, stajali su iznad čoveka koji je ležao na zemlj obliven krvlju. Jasno se videlo da na ledima ima ranu o~ metka. Bela košulja bila je krvava, a učinilo mi se da on jo daje znake života: Bio je belac. Videla sam jasno da se n radi o Arapinu, pošto mu je glava neprirodno stajala okrE nuta u odnosu na telo i ja sam bila u situaciji da mu vidir, lice. Nije imao više od trideset godina. Ona dvojica su stajal i dalje iznad njega. Čovek koji je izašao iz parka imao j mobilni telefon i razgovarao sa nekim. Ostala sam u iston položaju i posmatrala šta če da se desi.
Posle nekog vremena moj čuvar s pojavio kod klupe Videvši da dolazi, okrenula sam se kao da me ništa n interesuje. Rekao je da ostanem gde sam, vratio se nazad ~ park, i posle par minuta zajedno sa onim drugim izaša~ noseči ubijenog. Prešli su stazu i izgubili na drugoj strani Na belom mermeru ostali su tragovi krvi. Posle desetak mi nuta moj čuvar se vratio sa još jednim mladim momkom koji je u ruci imao kofu i krpu. Obrisao je krv. Čuvar mi j dao znak da krenemo i uskoro smo bili na bazenu.
Pre nego što sam otišla da se skinem i skočim u vodu čuvar mi je rekao da zaboravim šta sam videla. - U vašem j~ interesu da ne pričate devojkama šta se odigralo. To je nešto št~ sa vama nema nikakve veze i tako shvatite ovaj slučaj - kaza~ je i otišao do stola gde obično sedi dok sam ja u bazenu.
46
Sutradan sam ponovo išla na bazen i od Holandanke čula da sve devojke znaju za ubistvo, te da se radi o nekom
stranom novinaru koji je, najverovatnije, saznao šta se krije iza velikog zida i pokušao da ude unutra. Možda je došao da traži neku od devojaka. Možda mu je ovde sestra ili verenica koju su, kao i mene, odveli na prevaru. Odbacila sam takvo razmišljanje, prihvatajuči priču da je u pitanju bio znatiželjni novinar iz neke vanarapske zemlje. I danas verujem da roditelji nikada nisu saznali šta je bilo sa tim momkom. Možda se još nadaju da je živ, da če se javiti.
Nekoliko dana osečala sam se čudno zbog ubistva. Moj čuvar mi je, posle dva dana, onako u prolazu, još jednom dao do znanja kako je najbolje da zaboravim sve što sam videla. Samo sam klimnula glavom.
Bazen je jedino mesto gde smo mi devojke mogle da razgovaramo slobodno, bez kontrole, gde smo razmenjivale priču o zajedničkoj sudbini, ali to nije bila raširena praksa. Ja sam, na primer, o tome razgovarala sa Holandankom i Fran*cuskinjom. U ostale nisam imala takvo poverenje. Saznala sam da su obe nasele na istu laž kao i ja. Njima su pričali o Londonu i Atini, a meni o Rimu. Saznala sam da Gospodar ima dvadesetak ljudi kojima je jedini posao traganje za lepim devojkama po svetu. Ja sam imala "privilegiju" da me iz Beograda dovede Hafez, koji inače nije radio te poslove, pošto je čovek od velikog Gospodarovog poverenja i imao je zna*čajne obaveze u palati. U Beograd je došao sasvim slučajno, naneo ga je put i zajedno sa Majklom naleteo na mene.
47
ISPOVEST IZ HAREMA
Dugo vremena moju pažnju plenio je telefonski aparat, koji je stajao u holu južnog bloka palate, gde smam često odsedala, posle ručka, uglavnom sama, kada bi se moj čuvar udaljavao ostavljajuči me da prelistavam stranu štampu, poznate modne magazine, koje smo dobijale u palati i čitale na takvim ili sličnim mestima, ali nismo imali pravo da ih nosimo u apartmane.
Dakle, interesovao me telefon. Planirala sam da ga upo*trebim, ali pojavio se dodatni problem - ako i to uspem, ni*sam znala koji je pozivni broj za Jugoslaviju.
Kada sam več pomislila da če moja ideja ostati nereali*zovana, primetila sam jednog popodneva da neki omaleni, krupan čovek, izvlači iz gotovo neprimetne fioke knjigu i iz nje uzima telefonske brojeve, a zatim telefonira. Taj telefon je često zvonio, po čemu sam zaključia da ima direktnu lini*ju, i da su oni koji se javljaju daleko od Dubaija, da se javlja*ju iz raznih delova sveta. Dakle, sledeči zadatak bio je da se bar na trenutak dokopam imenika i vidim ima li šanse da dobijem Beograd.
Prilika se ukazala za nekoliko dana. Ostala sam na tre*nutak sama, munjevito otvorila fioku, uzela imenik, vratila se na svoje mesto, pet metara udaljeno od telefona i stola na ko*jem je bio aparat i "mirno" nastavila da čitam magazin. U stva*ri, ispod njega sam pažljivo otvorila knjigu i počela da tražim ono što me interesuje. Niko se nije pojavljivao, ja sam se zanela traženjem, a onda sam čula korake. Onai krupni čovek išao je pravo prema telefonu. Oduzela sam se. Sta ako otkrije da nema imenika? Srečom on je okrenuo neki poznati broj i pošto je obavio razgovor izgubio se iza jednog od velikih stubova od zelenog mermera. Nastavila sam da prelistavam imenik. Jednim delom je bio na arapskom, a drugim na en*gleskom i u normalnim okolnostima broj koji sam tražila pronašla bih za pet minuta. Sada je bilo drugačije. Više sam gledala hoče li neko da naide nego u ono šta prelistavam.
I tada, kao da mi je sinulo pred očima, naišla sam na stranicu na kojoj je pisalo "Istočna Evropa", a malo ispod to~ ga Jugoslavija. Bilo je nekoliko telefonskih brojeva, najvišE
48
Istinita pričn jedne Beogradnnke
deset. Sečam se da je na prvom mestu bio Geneks, pa Jugo*banka, onda INA i tako dalje. Jasno, nisu me interesovali njihovi telefoni, več ono ispred. Pozivni broj. Prosto sam upijala jedan od beogradskih brojeva, kao da umesto očiju imain skener. Ponovila sam dva puta i zatvorila imenik, vra*tila ga u mali sto i otišla u apartman. Tamo sam zapisala broj, ponavljala ga do večere, a kada je postalo jasno da ga sigur*no nikada neču zaboraviti, kao što ga i danas znam, bacila sam papirič u WC.
Preostao je onaj teži deo posla: telefoniranje. Nekoliko dana nisam uspela da uradim više od približavanja tele*fonskom aparatu na metar. Uvek bi neko nailazio i ja sam se pretvarala da premeštam novine ili da krečem do toaleta.
Toga dana bilo je neopisivo vruče. Mislim da je bilo oko 45 stepeni. Neopisivo. Sve je gorelo. Bile smo skoro ceo dan u bazenu. Rekla sam čuvaru da moram do apartmana, da se ne osečam najbolje, ali da bih pre odlaska u sobu, najradije posedela malo u holu, pored fontane i čitala magazine. Sa*mo je klimnuo glavom i otišao, napominjuči da če se vratit kroz desetak minuta. Na vratima, koja su od mene bila uda*Ijena dvadesetak metara, stajala su dvojica snažnih muška*raca. Pričali su i smejali se listajuči neke novine. Nikoga drugoga nije bilo. Munjevito sam prišla telefou, računajuči daonineče primetiti moje kretanje, pošto je taj deo bio malo manje osvetljen u odnosu na ostali prostor. Prst mi je munje*~ vito leteo po broj evima.
U slušalici je nastao muk. Pogledala sam prema ulazu. 'r Ona dvojica su i dalje razgovarali, niko drugi nije dolazio. ~' Okrenula sam se bočno prema njima, naslonila se na desnu ~.~uku, u kojoj je u stvari bila slušalica i glumila kao da pažlji*~~;cočitam novine ispred sebe. Iz slušalice se i dalje čuo samo w gani šum. Nikakav signal, ni slobodna linija ni zauzeča.
undi su bili duži od godine. Ispod oka sam posmatrala 'e li neko da se pojavi.
; Sledečeg trenutka telefon u Beoradu je zazvonio. Verovala u mom stanu. "Videla" sam naš stari crni aparat, drveni
49
ISPOVEST IZ HAREMA
sto, koji nam je poklonila tetka Jelena pre nekoliko godina, n kojem smo držali telefon. Videla sam komodu koja je staj~ metar odatle. Telefon je zvonio, ali niko nije dizao slušalicu. Pe šest, sedam puta a onda, kada sam več pomislila da neče bi ništa, neko je podigao slušalicu i rekao na srpskom:
- Da, izvolite.
Bio je to muški glas. Nije tata, nije Čeda. Ja sam gotov izvan sebe šaputajuči upitala:
- Izvinite, koga sam dobila.
Ako mi kažete kako se zovete i koga tražite ja ču da s predstavim - čula sam sa druge strane.
- Tražim porodicu... ......- kazala sam.
- Ne, ne, ovde stan Miladinovič. Pogrešili ste.
- Gospodine, ja se javljam iz Dubaija. Ja sam iz Bec grada. Ovde sam u odredenoj vrsti zatvora. Molim va obavestite našu ambasadu, policiju bilo koga. Šaputala sar plašeči se svoga glasa, držeči stalno na oku onu dvojicu.
- A gde vam je to - čula sam.
- Nije važno, samo recite nekome, molim vas, prE klinjem vas.
- Uradite nešto. Zovem se..........
- Slušaj ženo, ako več imaš potrebu da kratiš vremf onda to ne radi telefonom i ne sa nepoznatim ljudima rekao je moj nepoznati Beogradanin i spustio slušalicu.
Prekinula sam vezu i pažljivo pogledala dolazi li nekc Ne, sve je bilo kao pre nekoliko minuta. Vratila sam slušalic~ i ostala u dvosedu sve dok nije stigao čuvar. Tek kasnije sar shvatila da se jedan od one dvojice sa ulaza okrenuo samo št sam se vratila na dvosed, samo što sam ostavila slušalicu, a ja sam bila u svom svetu stvorenom preko uspostavljene vez sa Beogradom. Kao da mi je bilo drago što sam pogrešila brc ili što je telefon birajuči "prebacio". Mislila sam da ne bi izdržala, ne bih ostala mirna da su se javili čale ili keva. Počel bih da vičem i pitanje je šta bi posle bilo sa mnom.
Dva dana posle razgovora sa Beogradom pozvao me j Hafez i odmah sa vrata upitao da li sam ikada bila u Moskv

[domen1]

Šta je ovo.......reklamira se neka knjiga.........pa pobogu reci naslov knjige i di se može kupiti .........nisam znao da je ljudima zanimljivo ako se knjiga prekopira i da na portal........

[Tahirovce]

Imaju lole sto tako vole ...

[superbaka]

Originally Posted by domen1

Šta je ovo.......reklamira se neka knjiga.........pa pobogu reci naslov knjige i di se može kupiti .........nisam znao da je ljudima zanimljivo ako se knjiga prekopira i da na portal........

EVO ZA TVOJU ZNATIZELJU DA TI NAPISHEM KAKO SE ZOVE KNJIGA I KO JE AUTOR,MADA SVI ZNAJU SA OVOG SAJTA.....NAZIV KNJIGE JE ......ISPOVEST IZ HAREMA.....ISTINITA PRICHA JEDNE BEOGRADJANKE....AUTOR KNJIGE JE....BRANKO MILENKOVICJ.......

Mali opis knjige,ako p;ozelish da je prochitash.....

Istinita pricha jedne Beogradjanke koja je provela chetiri godine u jednom arapskom haremu u Dubaiju.Posle dramatichnog raspeleta dogadjaja i kracjeg boravka u Turskoj,u Beograd se vratila 1995.Sada zivi na Novom Beogradu....

Za pochetak evo ti mali odlomak iz knjige,a zashto da ne prenesem knjigu na portal ovi ljudi iz Dijaspore teshko dolaze do knjiga sa nashim prevodom a i jako je zanimljiva,ljudi sada imaju lap-top,zalegnu i chitaju,lakshe im mje nego da obrcju stranice i beleze dokle su stigli sa chitanjem.....

evo ti jedan mali sadrzaj,mozda se budesh zanimao z ovu knjigu....

"Jedna devojka mi je prišla, pomilovala me po grudima i upitala da li mi je ovo prvi put da idem kod Gospodara. Klimnula sam glavom. Ne plaši se, kazala je ona, nas dvije imamo iskustva. Poslije pola sata, možda cijeli sat, nisam imala osjećaj za vrijeme, u sobi se čulo nešto kao muzički instrument. Trajalo je to nekoliko sekundi, djevojke su izašle iz bazena. Došlo je vreme da upoznam Gospodara.

[superbaka]

preznojim. Vratila Usam se u sobu, u kojoj je radio klima-ure*daj, i posle tuširanja i dor-učka otišla sam na trening u tere*tanu. Samo desetak minuta pošto sam počela da vežbam, u malu dvoranu ušla je žena tridesetih godina, tamne puti. Re*kla bih da je negde iz Južne Amerike. To u životu nisam vi*dela. Bila je prelepa, preko 180 santimetara visoka, sa telom kakvo se više ne može videti ni u filmovima. Grudi je imala najmanje "četvorku". Struk ispod 60 santimetara, a noge da ne veruješ. Izvajane, savršenog oblika, duge i čvrste. Guza joj je bila posebna priča.
Nikada do tada, a ni kasnije nisam videla tako zgodnu ženu. Ništa nije rekla, samo se skinula i trenirala obe partije nožnih mišiča. Posle je uradila desetinu sklekova i izašla. Nas nekoliko sve vreme smo više gledale u nju nego što smo vežbale. Rekla sam več da je u haremu bio skup izuzetno lepih i zgodnih devojaka iz celog sveta, ali ona je bila nešto posebno. Sve smo u prvi mah pomislile da je nova u palati, da je došla kao juče, ali kasnije smo saznale šta je u pitanju.
Sutradan smo obaveštene, nas petnestak, da se spre*mimo za izlet. Uzele smo svoje nesesere, neke lagane ha*ljine, i čekale. Desetak minuta pre polaska došao je kod nas Hafez i smešeči se saopštio da čemo se lepo provesti i to na neobičnom mestu. Krenuli smo autobusom ali ne prema aerodromu, več u drugi deo grada putem koji je bio nekakav poluautoput. Susretali smo ogromne automobile, uglavnom 59
ISPOVEST IZ HAREMA
američke i nemačke proizvodnje, i sve je govorilo o raskoši i bogatstvu jednog broja stanovnika.
Vozile smo se više od dva sata, a onda je autobus sišao sa autoputa i krenuo u pustinju. Ne znam kako da drugačije nazovem ono prostranstvo peska koji nas je okruživao. Pri*bližavali smo se jednom planinskom masivu u daljini. Još pola sata vožnje i bile smo u podnožju planine čiji su vrhovi bili srebrnasti.
Autobus je stao i mi smo, zajedno sa stražarima, izašle. Bilo je kasno popodne ali i dalje veoma, veorna vruče. Na mestu gde se autobus zaustavio bilo je nekoliko kamiona u kojima su bile kamile, a malo dalje u senci stena stajale su dve-tri limuzine. Desno od njih grupa ljudi je podizala ogroman šator i posao su privodili kraju.
Nas su odveli do montažnih stolica iznad kojih je bilo razapeto šareno platno, mada smo bili u senci planine. Dobile smo sokove i mnogo voča, a sat kasnije iz pravca kojim smo stigli naišla je kolona luksuznih automobila. Mislim da ih je bilo dvadesetak. Bilo je jasno da dolazi Gospodar. Za nekoliko minuta mesto je bilo prepuno nepo*znatog sveta, isključivo muškog, kamile su sišle iz onih velikih kamiona i bilo je jasno da se priprema trka kamila.
Pre starta Gospodar je izašao iz velikog šatora i dao znak za početak trke. Pobedio je, čini mi se; njegov favorit i Gospodar je bio izuzetno zadovoljan. Zalivao je kamilu i jahača šampanjcem i uskoro je počelo slavlje. Muzika je bila orjentalna, plesalo nekoliko profesionalnih plesačica, koje su došle malim autobusom posle nas i veči deo se preselio pod ogroman šator, unutar kojeg je bio još jedan mali, za Gospodara i njegove goste.
Medu tim gostima primetila sam jednu poznatu facu, ali ni danas nisam u stanju da kažem ko je to bio. Najpre mi se učinilo da je neki američki glumac, pa da je sportista. Nisu znale ni ostale devojke, ali nije ih interesovalo pošto je samo Nemica Elke delila moje mišljenje i složila se da je u pitanju neko poznat. Ja, ipak, mislim da je jedan američki
60
Istinita priča jevine Beogradnnke
glumac E, on je sa još trojicom bio stalno uz Gospodara, po čemu sam zaključila da je glavni gost.
Pala je noč i sa njom temperatura. Gotovo da je bilo hladno. Svi smo bili u šatoru, osim straže i ponekih kojima je alkohol udario u glavu pa su izlazili napolje da malo dodu sebi. Odnekud se pojavila ona prelepa Južnoamerikanka, koju sam videla u teretani. Mislim da su je doveli kasnije. Na sebi je imala usku haljinu boje krvi, koja je više naglašavala nego što je skrivala obline njenig tela. Bila je diskretno ali majstorski našminkana, tako da su joj ionako krupne očži još više došle do izražaja. Sela jP do Gospodarevog gosta, one poznate ličnosti, i brzo sam zaključila da je tu na specijalnom zadatku, da ionako dobar prijem podigne na viši nivo. Ne verujem da je u pitanju bila prostitucija, pošto ne mogu da prihvatim da jedna prostitka može da izgleda onako kako je ta žena izgledala. Povremeno su sa velikog razglasa puštali američku muziku. Geršvina, pa Sinatru i slično. Gost je plesao sa onom ženom i ubedena sam da su završili te noči u krevetu. Ona ispod haljine, jasno se videlo, nije imala ništa. Pripijala se uz Amerikanca, šaputali su nešto, smejali se, dok su se i ostali zabavljali.
Kasnije kada sam povezala konce i zajedno sa Elke, koja je takode bila oduševljena lepotom one Južnoame*rikanke, razgovarala o tom paru, došle smo do zaključka da su njih oboje bili gosti Gospodara i da su bili smešteni u jednom delu palate u koji je nama ulaz bio zabranjen. Tako je ona lepotica i došla u teretanu, održavala je kondiciju, nije htela da pravi pauzu ni na putovanju, u gostima, medenom mesecu, davo če ga znati šta je u pitanju.
Uglavnom, zabava je proticala u izuzetnom raspolože*nju. Medu gostima je bilo nekoliko belaca. Naš zadatak bio je da samo služimo šampanjac, a njega je bilo više nego što su oni mogli da popiju. Videla sam da sam jednom četrdese*togodišnjaku zapala za oko. Potražio me pogledom, podigao čašu, što je značilo da hoče da još pije i ja sam prišla. Bio je, moram da priznam, izuzetno zgodan, malo prosed, širokih
61
ISPOVEST IZ HAREMA
ramena, pravilnih crta lica. Čim je progovorio znala sam da je i on Amerikanac i tako sam zaključila da je celo društvo iz Amerike.
Pokušavao je da me odvoji od ostalih, da izademo van šatora, ali znala sam da je to nemoguče. Več posle nekoliko rečenica iza naših leda stvorio se stražar. Bilo je jasno da su tu da bi sprečili naš kontakt sa strancima. Mi smo bili samo lep dekor i ništa više.
Van šatora pekla se jagnjetina, jaretina, roštilj je bio ogroman i sve je delovalo kao na nekom dobro organizovanom, ali ne primitivnom vašaru. Kada sam zamolila stražara da malo izadem van šatora on je dozvolio, ali je pošao iza mene. Noč je bila predivna. Gore visoko na nebu staklile su se zvezde, osečao se vetrič, a obližnji kameni masiv davao je neku dimenziju tajne u celom tom sklopu. Iz šatora je dopirala muzika, kamiona nije više bilo, samo noč i njena svežina. Gledala sam u nebo i mislila na moje, na Beograd. Poželela sam da se odvojim od zemlje i nestanem sa tog mesta, da brzinom svetlosti odem odavde i sletim negde na Kalemegdanu, na Avalu, da poljubim čaleta i kevu, Cedu... Verovala sam da mogu ceo Beograd da izljubim samo da dodem do njega.
U razmišljanju me prekinuo stražar. Morala sam unu*tra. Gospodar se povukao sa gostima u svoj šator, a neke devojke su pravile društvo ostalim Amerikancima, ali su u društvu bili i str~žari, pazeči da ne bude ništa nepredvideno.
Mislim da je več bila zora kada smo krenuli u palatu. Sve smo zaspale čim smo sele u autobus i probudile se po dolasku u harem. Preskočila sam ručak i spavala do kasnih popodnevnih sati. Ustala sam, istuširala se, malo slušala muziku, izležavala se i onda pozvala stražara, tražeči da me odvede do bašte da večeram.
Kada sam se vračala, a večera je, sečam se, bila od mor*skih plodova, intezivno se osečao miris mora. Razmišljala sam o Crnogorskom primorju, ubedivala sebe da ču jednog dana opet u Budvu ili Petrovac, a onda je u glavi počeo da mi se "premotava film" sa jednog letovanja u Grčkoj. Obe*
62
Istinita priča jedne Beogradnnke
čala sam sebi da ču ponovo iči tamo, ali predhodno odavde treba izači. U tim razmišljanjima došla sam do onog velikog prostora gde stoji telefon, odakle sam uspostavila telefonsku vezu sa Beogradom. I kada je trebalo da skrenem u hodnik, koji je vodio prema mom apartmanu, stražar me zaustavio, pokazujuči prstom na čoveka koji nam je prilazio sa leve strane, iz jedne prostorije, gotovo skrivene iza velikih stu*bova i ogromne fontane.
Bio je to onaj Austrijanac koji je svojevrmeno došao u moj apartman da mi kaže kako da se ponašam i šta me čeka kada izadem odavde, posle četiri godine. Nije zaboravio kako se zovem i kroz smešak me zamolio da sednem na nekoliko minuta.
- Gosopodice - počeo je da priča - imam za vas lepe vesti. Naš čovek je bio u Beogradu i razgovarao je sa nekim ljudima koji na odreden način rade za Gospodara. Oni su otišli u vaš stan, naravno predstavljajuči se kao trgovački putnici i slično, i videli su da vam je porodica u redu. Otac je imao neki problem sa srcem i to smo utvrdili, ali sada je dobro. Ispitali smo teren i utvrdili da vaši veruju da ste negde u Americi i da ste se udali, ali pretpostavljaju za stranca koji vam, tako oni misle, brani da se javljate kuči. Oni i dalje veruju da čete se ili javiti ili da čete doči kuči, a to verujemo i vi i ja. Vaše je samo da se ponašate onako kako se od vas traže pravila ovoga mesta i sve če biti u redu - rekao je Austrijanac.
Pitala sam za brata i odgovoreno mi je i on je dobro, da je otvorio nekakav butik na Novom Beogradu, ali da je imao saobračajnu nesreču u kojoj su mu uništena kola i to je bila jedina šteta. On je ostao nepovreden.
Kada smo se rastali, a ništa ga drugo nisam pitala, uči*nilo mi se da je sve bilo priredeno sa ciljem da mi se pruži dodatna nada. U stvari, nisam mogla ništa da proverim i preostalo mi je samo da verujem ili da ne verujem. Povero*vala sam i to me je smirivalo.
Sledečeg dana na bazenu sam opet bila sa Nemicom. Imam nešto za tebe, kazala je i tutnula mi u ruku nekoliko
63
ISPOVEST IZ HAREMA
malih baterija za moj Sonijev tranzistor. Kada sam je upita otkud joj to samo se nasmešila. Nisam bila previše rad znala, ali mi se čini da je Elke nešto uspela da smuti : vreme boravka u pustinji, da je nešto izmuvala od Amerik naca. Ta devojka nije odustajala od namera da nešto urad
Jedva sam dočekala da se vratim u apartman. Te nc ponovo sam slušala Radio Beograd i plakala, naravn Sečam se da sam ljubila onaj mali tranzistor. Baterije koje ~ je Elke dala trajale su duže nego što sam očekivala i to je m život učinilo veselijim. Medufiim, jedne noči, dok je na R dio Beogradu bio neki instrumetntal i kada sam čekala ves čula sam zvono na vratima. Premrla sam od straha. Ako ; čuli tranzistor, onaj govorni deo, mogla sam samo da pretp stavim šta me čeka. Sa velikim strahom krenula sam pren vratima.
Zvono na vratima čulo se još jednom. U trenutku setim da je tranzistor ostao na krevetu. Munjevito sam vratila i bacila ga ispod jastuka i madraca. Zvono se čul j~ dva puta pre nego što sam došla do vrata. Otključala sam strahom. Pred vratima je stajao moj stražar. Pozvao me c krenem sa njim i rekao mi da če sačekati da se obučem.
Krenula sam lagano hodnikom prema centralnoj pr storiji. Po mojoj proceni bilo je oko dva sata iza pola no~ Čuvar je čutao, a ja sam pokušala da zaključim o čemu radi, zašto su poslali po mene u ovo doba. Prošli smo ho nikorn veliku prijemnu dvoranu, skrenuli desno i uskoro b pred istom onom kancelarijom u kojoj sam prvi put pos Beograda ugledala Hafeza.
Moj čuvar je pokucao i ušli smo. Unutra je sedeo Haf i još jedan stariji čovek, kojeg sam vidala samo u prolaz uglavnom u centralnoj dvorani. Na stolu je imao nekolil telefonskih aparata i bio je vrlo ozbiljan, rekla bih lji Ponudili su mi da sednem i, kada sam odbila ponude~ piče, Hafez je prešao na stvar. Počeo je da me ispituje boravku u Moskvi - šta smo Elke i ja radile, šta smo raz~ varale, da li nas je neko posečivao i slično.
64
Istinita priča jedne Beoqradar~ke
Prvi na koga sam pomislila, bio je onaj Srbin iz Beogra*da. Zamisli, meni je sinulo kroz glavu da je nešto preduzeo da me izvuče iz harema, da mi pomogne, a onda sam se seti*la da tamo nisamo izmenili više od dve rečenice i to preko prevodioca, da sam ja uglavnom čutala i da je mogučnost njegove intervenicije ravna nuli. Bar što se mene tiče. Od*mah su bile otklonjene sve moje dileme. Istraga je počela da se koncentriše na Nemicu Elke. Znači, to je. Otkrili su da je
dala Rusu ono pisamce, odnosno Rus je nešto preduzeo. : Pravila sam se da ništa ne znam. Hafez i onaj čovek su ' me sad pitali šta je Elke radila u sobi, da li se sa nekim čula,
da li je imala mobilni telefon kod sebe za vreme boravka u Moskvi, da li je pisala kakva pisma... Od početka ispitivanja zauzela sam stav da nemam pojma o čemu se radi, odgo*varala sam naivno, braneči Elke koliko sam mogla, a ustvari ja nisam ni imala šta da kažem. Ono što je bio ključ, dakle pismo o kojem mi je Nemica pričala, nisam spominjala. Ja to nisam ni videla, več mi je ona priznala da je napisala pi*smo i ubacila Rusu za vreme večere u džep.
Čovek koji je sedeo pored Hafeza gledao me je pogle*dom koji je bilo veoma teško izdržati. Kao da je znao da nešto krijem. Razgovarali smo još nekoliko minuta, a onda su mi rekli da mogu nazad u apartman, ali da nikom ne govorim ništa. Samo sam klimnula glavom i izašla iz sobe. Naravno, u pratnji stražara.
Posle ulaska u apartman, zaključala sam vrata i lagano izašla na balkon, u stvari virila sam napolje, pošto mi se učinilo da se nešto dogada. Noč je bila puna mesečine, videlo se kao u sumrak. Za svega nekoliko trenutaka shva*tila sam da je palata u nekoj vrsti vanrednog stanja. Veliki
reflektori, koji su obasjavali ogradu, bili su uključeni, za- ' jedno sa tzv. malom rasvetom. Zid, koji je palatu delio od
ostalog sveta, bio je od moje sobe udaljen stotinak metara, ali sada je bio kao na dlanu, obasjan močnim reflektorima. Prvi put posle onog ubistva o kojem sam govorila čula
sam i pse. Oni su bili dovodeni spolja ili su ih držali u nekom 65
ISPOVEST IZ HAREMA
skrivenom delu palate. Sve je bilo pod povišenom tempera*turom.
Te noči gotovo da nisam ni spavala. Probudio me razgo*vor ispod mog balkona. Bili su to stražari, njih četvorica. Nisam mogla da dočekam vreme za odlazak na bazen, verujuči da ču od ostalih devojaka doznati nešto više o Elke i situaciji u palati. Medutim, sat vremena posle doručka u moj apartman je došao stražar da me obavesti kako danas nemam dozvolu da napuštam apartman. Znala sam da ne smem pitati zašto. U haremu su pravila i naredenja morala da se poštuju bez reči protivljenja i pitanja, ali na odlasku stražar se okrenuo i, verovatno da me uteši, rekao da ni osta*le devojke neče na kupanje. Nije me utešio pošto mi je bilo jasno da je situacija krajnje ozbiljna. Pitala sam se šta se dešava la- da ljei je Nemačka policija zatražila od Ujedinjenih Arapskih Emirata da izruče Elke? Da li su možda njeni roditelji došli po nju? Šta ako Gospodar odluči da ukloni mladu Nemicu i tako izbriše tragove, ne dozvoljavajuči ulazak u palatu? Uostalom, ko ovde ima pravo da ulazi u privatnu kuču, posebno čoveka čije je bogatstvo ogromno?
Sutradan smo dobile pravo da odemo na bazen. Najpre sam dobro pogledala i ustanovila ono što sam slutila: Nemi*ca nije bila na kupanju. Nema je i postoje samo dve moguč*nosti - ili su je vratili u Nemačku ili su je likvidirali. Ono prvo je bilo malo verovatno, a ovo drugo je u meni proizvodilo još veču količinu straha.
Videlo se da ostale devojke nemaju pojma o čemu se radi. Nije mi ~adalo na pamet da pitam gde je Elke, a kada je Andela iz Svedske, jedna dosadna i pomalo nametljiva devojka, upitala gde je Elke, pomislila sam da me provocira i samo sam slegla ramenima.
Dva dana kasnije opet su me zvali na razgovor. Ponovila sam priču do poslednjeg detalja i dodala da za vreme našeg boravka u Moskvi, kao što im je poznato, stražar ni jednog trenutka nije -napuštao apartman u kojem smo bile. Cak je tražio da vrata izmedu spavače sobe i jedne manje sobe, u
66
Istinitn priča jedrte Beogrndnnke
kojoj je on spavao, budu stalno otvorena. I noču. - On vam je najbolji svedok da je sve bilo pod vašom kontrolom i zaista ne vidim razlog da me dalje ispitujete na ovu temu - rekla sam pomalo uvredena, tonom koji nije bio dopušten, ali ja sam htela da rizikuj em.
Pustili su me i više nije bilo ispitavanja. Nikad posle nisam saznala šta se sa Nemicom zaista dogodilo. Nadam se da je kod svojih, da je živa, ali...
Posle ručka otišla sam do apartmana, a potom u tere*tanu. Vežbala sam pola sata i vratila se u sobu. Bilo je nesno*šljivo vruče napolju. Spavalo mi se i samo što me je uhvatio san, čulo se zvono na vratima. Setila sam se tranzistora, ali on je bio na sigurnom. Slušala ga nisam, pošto su baterije odavno istrošene. Bio je to stražar koji me je obavestio da sutra posle doručka idem na krstarenje sa Gospodarom. Znala sam da ne smem postavljati pitanja i ostalo mi je da čekam. Posle doručka došao je neizbežni Hafez i obratio se devojkama koje su odredene za putovanje. Bilo nas je šest. Ja sam do tada čula da Gospodar povremeno uzima devojke kada ide na put jahtom, odnosno kada hoče da se provede, ali nikada nisam bila medu onima koje su odredene za tako nešto.
Hafez nam je dao upustva kako da se ponašamo.. Sa*znale smo da čemo se na jahti zadržati tri dana i da nečemo silaziti, pošto čemo imati sve obezbedeno.
Do marine su nas prevezli u dva luksuzna automobila. Mislim da su bili američki linkolni, sa šest vrata. Izašli smo na samoj obali, straža je več bila tu i krenuli smo za Ha*fezom. Raspored je bio takav da se stekao utisak da se radi o manjoj turističkoj grupi koja kreče na krstarenje. Doveli su nas do jahte kakvu, verujem, nema ni onaj Kašogi. Ma ka*kva jahta, to je bio brod, luksuzni brod, dužine tridesetak metara, prelepo dizajniran, sa velikim prostorom za sun*čanje u prednjem delu i nešto manjem na zadnjem delu. 'Ajde da je ipak zovem jahta.
Gospodar je več bio tamo, videla sam ga u centralnoj kabini, kroz otvoren prozor. Posle dvadesetak minuta jahta
67
ISPOVEST IZ HAREMA
se odvojila i krenula prema pučini. Obala je ostajala iza n ali uskoro smo plovili uporedo sa obalnim pojasom. Ruč je bio oko tri sata. Nas šest smo bile za jednim stolo Gospodar u svojoj kabini, straža nedaleko od nas. Po ručka skinule smo se i sunčale. Jahta je neko vreme b usidrena, a sa prvim sumrakom krenuli smo dalje. Uskc je pala noč i bilo je veoma prijatno. Duvao je vetar, osec se miris mora, iz centralnog dela jahte dopirala je muzik bilo bi kao u raju da okolnosti nisu onakve kakve su bi Medutim, neke od devojaka su zaista uživale, plesale ; smejale se i to mi je pomalo smetalo.
Posle večere pridružio nam se i Gospodar. Sedeo je našim stolom, pili smo vino, a pored njega je sedeo jed meni nepoznati muškarac koji je ličio na Gospodara, ili mi to samo pričinilo, pošto su i jedan i drugi bili Arapi. Kada atmosfera opustila, a alkohol učinio svoje, iz unutrašnjc jahte izašle su još dve devojke koje do tada nisam videla r u haremu, ali ni ovde na jahti. Zaključila sam da su onE pratnji Gospodarevog gosta, onog čoveka koji je sedeo poi njega. Jedna od njih, prelepa crnka, sela je tom čoveku u kri a druga mu je stala iza leda i milovala ga po vratu. Videla s~ da mu prija, da je ponosan, ali sam onako ženski primetila sa velikim interesovanjem gleda u nas, devojke koje je do~ Gospodar. Posebno je zadržavao pogled na meni.
Dva sat kasnije Gospodar i njegov gost su ustali i kren u svoje odaje. One dve su pošle za njima, a Hafez je dao zn meni, Svedanki i Poljakinji da kroz desetak minuta odemo Gospodara. Kada smo ušle on je sedeo na ležaju, omot velikom maramom boje limuna. Dao nam je znak rukom ostanemo kod vrata i zatržio da se lagano skinemo, ali ostanemo u gačicama. Gledao nas je za trenutak, a on pozvao da mu se pridružimo. Znale smo šta treba da činin Najpre smo ga masirale i ljubile, što je tog dobrodržeče snažnog čoveka opustilo i uskoro je po erekciji pokazao da spreman za seks. Prvo je imao odnos sa Poljakinjom, veoi kratko, a onda zatražio od Svedanke da mu okrene leda, ve
68
Istinitn
tno zato što je ta devojka imala izuzetno lepu zadnjcu koja , videlo se, oduševljavala Gospodara. Na kraju je imao Inos i sa mnom, tako što je on ležao, a ja sam ležala na emu, dok je on milovao njih dve.
Ostale smo u njegovoj kabini ili salonu, pošto je to bio ;roman prostor za jednu jahtu, sve do zore. Doručak je rviran u salonu odvojenom vratima od Gospodarevih laja i videlo se da smo nas tri delovale zadovoljnije. Bile ao dobro raspoložene i moram priznati da sam zaista ivala te noči. Naravno, mi smo znale da vrhunac treba ~stiči najkračim putem i to smo radile u situacijama kada kod gospodara bile dve-tri devojke. Bez obzira na njegovu lržljivost i kondiciju, koja je bila sjajna ipak je on bio vek u godinama i, razume se, nije bio mašina.
Ceo dan smo plovili tako da nam je obala bila sa leve `' ane i na trenutak se čak gubila sa vidika. Gospodar je bio ; ~zetno dobro raspložen, kao i njegov gost. Mi smo se ne- ` e popodne zajedno našle sa onim dvema devojkama, ali
;govaralo se jedino o kupačim kostimima, načinu ishrane ržavanju telesne težine, vežbama i ništa drugo. Straža je a pored nas, a znale smo da svi oni govore engleški i da razumeti svaku našu reč - razgovarale smo, kako dru*_ije, nego na engleskom. Doduše, Poljakinja i ja pokušale ,o nekoliko puta sporazumevanje na poljskom, odnosno ~skom, ali bezuspešno. Ima reči u jednom i drugom jeziku ie razumemo, medutim, nije to bilo dovoljno za razgovor.
Popodne su Gospodar i njegov gost ili rodak, ne znam mu je, lovili ribu. Sedeli su u donjem delu jahte, koja se ~tala nesmanjenom brzinom. Ispred njih su bili štapovi, i
> se dobro sečam, uhvatili su sedam, osam velikih riba. h' ~ko izvlačenje tih morskih biča na jahtu bilo je pračeno ; aranjem šampanjca. Uvek nova flaša. j Naveče se slavilo i sve se završilo kao predhodne noči,
no ovog puta sa gospodarem su otišle preostale tri devoj*iz njegovog harema. Njegov gost je, odlazeči, pogledao u
ne i pogledom koji je značio samo jedno - želeo je da y
69
ISPOVEST IZ HAREMA
spava sa mnom. Izdržala sam taj pogled, pomalo bezo*brazno, znajuči da od toga nema ništa. Ostala sam sa Po*Ijakinjom na pramcu jahte. Uživala sam u noči na pučini mora, pijuckajuči hladan šampanjac. Nas dve smo spavale u istoj kabini i kada smo krenule da legnemo na kraju maloga hodnika, čija su poslednja vrata vodila u salon onoga gospo*dina koji je bio Gospodarov gost, čulo se glasno uzdisanje. Stražar nas je ostavio i napustio taj prostor, odlazeči da sedne na prednji ulaz, što je bilo dovoljno ako bi se neka i odlučila na ludost da pobegne. Morala je proči pored njega.
Sačekala sam nekoliko minuta i na zaprepaščenje moja drugarica iz Poljske izašla iz kabine i na prstima otišla do vrata iza kojih su se čuli uzdasi. Svetlo u hodniku je bilo
' ugašeno i to mi je dalo ideju da pokušam da otvorim vrata. Bila su otključana. Unutra je gorelo prigušeno svetlo, soba nij e bila velika kao Gospodareva, a kroz vrata, odškrinuta ne više od nekoliko santimetara, videla sam gospodina, kako vodi ljubav sa jednom od dve devojke. Njegovi trzaji su bili siloviti, što je devojku očito dovodilo do ludila i dalje je gla*sno uzdisala, dok je ona druga ljubila njene velike grudi. Gledala sam nekoliko trenutaka i onda zatvorila vrata, pla*šeči se da če se glasovi čuti na stražarskom mestu, što onoga na ulazu može naterati da dode u hodnik. Tako je i bilo, sa*
! mo što sam šmugnula u moju kabinu čuli su se lagani koraci. Poljakinja mi je pokazivala prstom da sam luda, a u meni je raslo neko zadovoljstvo. Ne uzbudenje, mada sam to osetila .
' ' gledajuči kako vode ljubav, nego zadovoljstvo što sam ne*kažnjeno učinila nešto zabranjeno.
;:
~o
rrstarenje je trajalo tri dana i ostače mi u lepoj uspomeni. V'o povratku u palatu dani su tekli uobičajeno. Bilo je sadno i samo su me spasavale knjige koje su donosili da
amo. Medutim, jednog dana se na bazenu pojavila de- . ka mojih godina, kestenjaste kose, jakih obrva i zelenih
ju. Izgledala je divno sa telom na kojem su dominirali ~k struk i duge, divno gradene noge. Došla je u pratnji
ažara, koji joj je pokazao prostoriju sa kupačim kosti- ;! ma i raznim uljima. Ja sam baš tada ulazila da promenim ''` pači kostim i da uzmem obogačeno maslinovo ulje koje
je najviše odgovaralo kao zaštita od sunca. Stražar je no*devojci davao upute koje sam čula kada smo prvi put azile ovamo.
Stražar je krenuo i kada se udaljio desetak metara ona rojka pored koje sam u tom trnutku prolazila rekla je
ugiasno: :; NTi češ me učiti, kako da se obučem, jebem ti mater ,:$
vbu'. Ja sam se skamenila. U deliču sekunde bilo mi je ' '~. ~o da je devojka iz Dalmacije, iz Hrvatske. Ona je nešto i; ljala oko kostima kada sam joj prišla i na srpskom rekla: ' ~ko se zoveš"? Trgnula se kao da sam je ošinula. Gledala
je zapanjeno i polusvesno izgovorila - Dani. '~~,~ Nastavila sam da hodam prema mom uobičajenom
stu, gde mi je sunčanje najviše prijalo. Blago sam se enula i videla Danijelu kako skarnenjena gleda u mom vcu. Legla sam, stavila ruke ispod brade i glavu okrenula ma kučici, ispred koje je stajala nova devojka. Ona je n
ISPOVEST IZ HAREMA
konačno ušla u kučicu i izašla za manje od šezdeset sekundi U tesnom bikiniju izgledala je čarobno, posebno njene divn vitke noge. Naravno, išla je prema meni.
Legla je sa moje leve strane i pre nego što je pokušal; nešto da kaže ja sam joj prstom dala znak da bude strpljiva Čutala je i gledala me. Onda sam ustala i spustila se u bazen Napravila sam nekoliko oštrih zamaha i uskoro bila u skro vitom delu iza slapa. Pogledom sam potržila Danijelu. On~ je sve vreme gledala u mene i kao da je u sekundi shvatil; šta želim, skočila je u vodu i lagano zaplivala prema meni.
Njeno prvo pitanje odnosilo se na prostor moga rode nja. Da, ja sam iz Srbije, potvrdila sam njenu pretpostavku - Rodena sam u Beogradu, gde sam živela pre nego što sarr došla ovamo - rekla sam Danijeli. Ukratko sam joj ispričala kako sam stigla u Dubai, šta mi se najviše dogadalo, da sarz više od dve godine u haremu, a onda je jedan od stražara dac znak da za pola sata počinje filmska projekcija u dvorani i južnom delu palate. Retko sam išla u taj bioskop, pa sam sada odlučila da ostanem na bazenu.
Danijeli sam savetovala da ode, obečavajuči joj da čemc nastaviti razgovor več sutra. Videlo se da joj je žao, ali me j~ poslušala. Gledala sam za njom, dok su mi se kroz glav~ provlačile misli o našim mladim životima, rodene smo ist godine, o naivnosti i životnoj školi koju sam ja prošla, a koj nju čeka, školi čiji je osnovni zaključak: nikome ništa n veruj, dok ne proveriš.
Ona se udaljavala stazom kroz park. Izgledala je prelepc več opisane divne noge i podignuta, pravilno zaobljena zadnj ca. Obuzela me radost što ču sada imati nekoga sa kim ču mo~ da komuniciram na svom jeziku. Odjednom mi se sve učinil lepšim i nasmešila sam se shvatajuči kako je u životu dovoljn malo radosti da čovek bude zadovoljan, da nade smisao.
Sutradan sam posle doručka krenula na bazen, medutir stražar mi je rekao da sačekam u glavnom holu. Sela sam počela da prelistavam neki modni magazin. Čula sam da nel _ ' 72
Istinita priča jedne Beogradanke
dolozi. Bio je to onaj Austrijanac, onaj kojeg sam upoznala još na početku. Ljubazno je upitao kako sam, da li mi nešto nedostaje, šta trenutno čitam i onda prešao na stvar.
- Gospodice, vi znate da sam ja iz Austrije i da vrlo dc>hro poznajem gde je Beograd, gde je Zagreb, a gde je split. Znam, kao što sam vam svojevremeno rekao, istoriju tu,:; regiona, znam svaki veči grad u Jugoslaviji i, naravno, znom da je ovih dana u palatu došla devojka iz tih krajeva, koja govori istim jezikom kojim i vi. Molim vas da budete pametni, da ne pravite glupe poteze i da na novu devojku, v,ou zemljakinju, ne utičete negativno - bio je jasan mali, debeljuškasti Austrijanac.
- Ona nije moja zemljakinja. Hrvatska je sada samo*'stalna država i nas dve smo potpuni stranci, pokušala sam `da izrazim neki svoj bunt i protest što me je taj čovečuljak
, ; opet učio pameti.
d - A otkud vam informacija da~je Hrvatska samostalna ;
' država?
Meni je u trenutku sinulo da sam rekla veliku glupost. St<~arno, kako bih ja ovde u haremu mogla da saznam šta se do~ada u bivšoj Jugoslaviji da nemam dodatni izvor infor*mi.sanja. Taj izvor bio je onaj mali tranzistor kojem sam povremeno davala život u vidu novih baterija. Tako sam znala šta se dogada na prostoru moje bivše domovine. Sve je trajalo sekund-dva i onda sam čula sebe kako govorim.
- Gospodine, Danijela mi je rekla da je Hrvatska sada samostalna i medunarodno priznata država.
- Ah, da - reagovao je Austrijanac - vi ste več bile zajedno.
- Da, bile smo juče celo poslepodne zajedno i pričale :,', smo gotovo dva sata - rekla sam, pošto u razgovoru sa
Banijelom nisam provela više od pola sata, a ni tada nismo `' ~spominjale ni rat u Jugoslaviji ni njegove posledice.
Austrijanac mi je dao još neka upustva, izrazio ube- '-` ;denje da ču u Danijeli dobiti novu prijateljicu, ali još jednom
73 S
Nastavi cje se....))))