Kada se teoretiše o mogućnostima i perspektivama razvoja Sjenice, često se uočava ogroman, a neiskorišćen turistički potencijal. Bez obzira da li se ove mogućnosti razmatraju iz daleka ili izbliza, u ozbiljnim investitorskim krugovima ili na povisokim instancama vlasti, u naučnim radovima ili tek u ležernom svakodnevnom razgovoru običnih ljudi, do sada su rezultati svih tih razmatranja, nažalost, jednaki rezultatima dokonih kafanskih razgovora o problemima svetske politike. Iako nadaleko poznata , pa i u pesmama opevana, kao biser Sandžaka, Sjenica nikad nije na turističkoj mapi zauzela značajnije mesto, kao što je to uostalom slučaj i sa svim drugim mapama na kojima bi ova pešterska lepotica eventualno mogla zablistati. Među uzrocima ovako slabe realizacije sopstvenih potencijala sami Sjeničani lakše prepoznaju one spoljašnje i nametnute, nego one koji su u njima samima.
Netaknuta priroda sa svojim impresivnim pejzažima i klimatskim osobenostima, bogatstvo i specifičnost istorijske i kulturne baštine, specijaliteti lokalne kuhinje i tradicionalno gostoprimstvo čine da mnogima izgleda da bi turizam bio prirodna i logična orijentacija ovdašnjih ljudi. Sjeničani često ni sami nisu svesni svih ovih predispozicija svog kraja i sagledaju ih tek kad se sami nađu u ulozi turiste.
Ovim ljudima su oči pune sjeničkih polja i livada, bistrih planinskih izvora i potoka, svetlucavih reka i glatkog jezera, mirisnih šuma i zelenih proplanaka, herojskih klisura i golih krša, skrovitih pećina i sunčanih vrhova, jutarnjih zimskih magli i jasnih letnjih podneva, najplavljeg neba danju i najzvezdanijeg noću, zato ih je teško impresionirati znamenitim prizorima Kopaonika, Zlatibora, pa i značajnijih planina. Doduše, ima u njih i nešto onog specifičnog sjeničkog pozerstva i lokalnog bontona zbog koga bi možda i pred Himalajima ostali naizgled ravnodušni, ali ako se izuzmu takve ekstremne situacije, jedan Sjeničanin će nad mnogim izvikanim turističkim destinacijama osetiti tek neku nejasnu zapitanost i čuđenje pri pomisli da bi isto to moglo da se napravi i kod njegove kuće.
Prisustvo istorijskih spomenika, drevnih naziva, priča i predanja, kojima se neka turistička mesta glasno, a nekad i preglasno, diče, Sjeničani će videti kao nešto samo po sebi razumljivo. Pošto se čak i njihovo malo zabačeno mesto pominje još od dubrovačkih vremena, čak i njime su mnogi prolazili, kraće ili duže se zadržavajući, ali neminovno ostavljajući tragove u spisima i građevinama, oni kao da i ne znaju za postojanje mesta bez duge i zanimljive istorije. Zaista, teško je impresionirati starinom i istorijskim značajem ljude u čijem kraju stećak posluži kao međa.
I kad je skromna, trpeza u Sjenici je majstorski pripremljena, a tek kad je bogata! Čuveni sjenički specijaliteti poput sjeničkog sira i pršute, ali i sva ostala jela spravljena od prvoklasnih sastojaka i sa velikom umešnošću, i najuštogljenije goste dovedu u iskušenje da prste poližu. Same Sjeničane njihova nepca, razmažena sjeničkim delikatesima, dovešće često u neugodnu situaciju da u renomiranim svetskim restoranima iz pristojnosti prikrivaju mrštenje i negodovanje zbog osrednjosti tamo servirane hrane.
Negde gostujući Sjeničani, odgojeni na tradiciji neprikosnovenog gostoprimstva, mogu biti zbunjeni ako neko leđima okrenut gostima napušta prostoriju ili ako ih se pita nešto od onoga što se pri ugošćavanju podrazumeva i bez pitanja, npr. jesu li za to da nešto bude posluženo. Ovakve sitne nemarnosti se u sjeničkom poimanju gostoprimstva smatraju neprihvatljivim. Čak i kada ugošćavanje prevazilazi mogućnosti domaćina, ne izostane gostoljubiva poruka:“Sedite, sad će krompiri!“
Svojom izraženom brigom da gostima bude udobno i pažnjom posvećenom svakom detalju, a pre svega lakoćom i prirodnošću kojom izražavaju svoje gostoprimstvo, Sjeničani su već svojim kućnim odgojem orijentisani na turizam. Među njima je mnogo rođenih turističkih vodiča koji će nekome ko prvi put dolazi u Sjenicu nepogrešivo i zabavno pokazati i svoj grad i okolinu, ali i sve zanimljivosti lokalnog načina života, tako da gost odlazi sa upečatljvom slikom o mestu koje je posetio. Istina, možda bi došlo do manjih poteškoća ako bi gost naprasno odlučio da tu i ostane, jer, u svojoj zatvorenosti i konzervativnosti, Sjeničani znaju da malo popreko gledaju na doseljenike, možda i ne iz nekog zla, nego, pusto, nenavikli. U Sjenici je, nažalost, odseljavanje daleko češći i prirodniji proces, od doseljavanja. Ali nigde na svetu turizam i ne podrazumeva da se mnogi od tih turista tu i nasele, pa bi čak i sa ovog aspekta Sjeničani mirne duše mogli da rade na razvoju ove delatnosti. Uz sve ostale predispozicije, Sjenica bi mogla da postane, kako se to danas popularno kaže, lider u regionu, bar što se tiče turizma. Mogla bi – kad bi mogla.
Zahvaljujući već hroničnoj kratkovidosti naših lokalnih lidera, ali i odvajkadašnjoj dalekovidosti nekih drugih lidera, sve do sada je Sjenica ostala bez ikakvih značajnih, a pritom mudrih ulaganja, pa tako i kad je turizam u pitanju. Infrastruktura, industrija, trgovina, kultura, i sve ostale žile napretka, pa i turizam, nekako uvek za malo, ali ipak definitivno, zaobiđu Sjenicu. Pored onih na značajnim položajima, ovakvoj izolaciji, pa nekad i getoizaciji Sjenice, mnogo doprinose i obični građani, oni isti koji su i najveći potencijal ovog kraja. Oni tvrdokorno, nekad čak i pod zvaničnom firmom očuvanja identiteta, čuvaju, pored dobrih, i loše strane svog mentaliteta. Zatvorenost i podozrivost prema svemu novom ili stranom čini da se Sjeničani jako loše reklamiraju. Gde god da odu, često se grčevito drže jedni drugih, ne samo radi uzajamne pomoći, nego i da bi se zatvorili u krug već poznatog, ne otvarajući se i ne komunicirajući dovoljno sa okolinom. Na ovaj način stvaraju neprirodnu distancu prema svima ostalima, pa se ne zna da li im je dalja Srbija ili Bosna, a o geografski i kulturno udaljenijim predelima da i ne govorim.
Sve dok lokalni lideri ne bace poneki pogled i u dalju budućnost, što je malo dalje od sopstvenog nosa i imetka, i dok se samo stanovništvo bez straha, stida, ustručavanja i inferiornosti ne otvori prema okolini, dotle će susedne opštine na svojim reklamnim tablama svojatati staništa beloglavog supa, i ne pominjući da ih dele sa nama. Niko nas neće afirmisati dok sami sebe na afirmišemo.
Za sada čuvena izreka, po kojoj svi putevi vode u Rim, još uvek u sjeničkoj lokalnoj interpretaciji glasi: „Svi putevi zaobilaze Sjenicu.“
Mejrema Dzigal
Kolumna : SAD CE KROMPIRI
Mada ima jos zanimljivih koje si zaobisao 
a na koji mail?
