If this is your first visit, be sure to check out the FAQ by clicking the link above.
You may have to register before you can post: click the register link above to proceed.
To start viewing messages, select the forum that you want to visit from the selection below.
Isprekidanog daha u posledljem trenutku je naprosto uletela u poluprazni gradski autobus.Spustajuci se na najblize slobodno mesto,u pola glasa onako za sebe upucivala je prjekore na svoj racun.
Eto opet joj se to dogodilo umalo da zakasni na posao radi svojih misli.Ali Lela nikada nije dozvoljavala da bilo sta pretjerano utice na njeno raspolozenje tako kada je autobus krenuo skoro zaboravila na svoju nevolju.
Mirno zavaljena u sjedalo,prepustila se svojoj svakodnevnoj igri.
Naprosto je obozavala da bi skratila dosadno putovanje kradomice posmatrati ljude oko sebe,i onda je zamisljala kakve li su sudbine tih ljudi.
Naravno da bi se zadovoljila ona je zamisljala price za te ljude.Sve Leline price morale su biti sretne i ljepe,jer drugacije nije islo.Taman je posmatrala lice jedne starije gospoce,pokusavajuci otkriti njenu pricu,kada se iznenada zaprepasteno trgne i zaboravi na svoju igru.
Isprva je pomislila da joj se samo pricinilo,jer pokret koji je osetila je bio tako lagan,gotovo stidljiv kao nesto nestvarno ali nije bilo tako.
Necija ruka je lagano klizila njenim vratom,nad sve intimnim pokretima paleci joj kozu na vratu..Dok je razmisljala sta da ucini,njegovi su pokreti bivali sve njezni i sve toli,cula je vlastitu krv kako joj bucno sumi u usima,a tjelom joj se razljevala neka prijatna toplina cineci da se osjeca nekako razmeksanom kao da je sva od voska.Ali kako to u zivotu inace biva,da sve lepo ima i svoj kraj Leline pustolovine priblizavao se u vidu njene stanice,na kojoj je morala sici sa autobusa.
Teskom mukom se otrgla od svojih snova i ukocenim pokretima digla se sa sjedala.Odlucnim koracima uputila se ka izlasku ne osvrcuci se oko sebe.Tek kada se nasla na samim vratima skupila je toliko hrabrosti da pogleda iza sebe.
Autobus je bio prazan,i ona je bila jedini putnik.U neverici se ogledavala oko sebe.A istina joj se svojom konacnoscu cerila u lice,sisla je sa vozila i dok je ono nastavljalo put,
suza je klizila niz Lelin obraz...
Kasno je. Ležiš u krevetu i ne možeš da zaspiš. Ulica je mirna, s vremena na vreme vetar u baštama pomeri drveće. Negde zalaje pas; udaljenom ulicom prolaze kola.
...
A sna nema.
...
Ne pomaže ti da ideš gore-dole, da ustaneš i ponovo legneš. To je jedan od onih časova u kojima nema načina da pobegneš od samog sebe. tobom će zagospodariti misli i kretanja duše, a društva nema da se, kao obično, ispričaš. Onome ko je u tuđini, pred oči izlaze kuća i bašta u domovini i detinjstvo, šume u kojima je proživeo najslobodnije i najnezaboravnije dečačke dane, sobe i stepeništa na kojima se čula graja njegovih dečačkih igara. Slike roditelja, strane ozbiljne, ostarele, sa ljubavlju, brigom i tihim prekorom u očima. Pruža ruku i uzalud očekuje da i njemu neko pruži desnicu, prekrivaju ga velika tuga i usamljenost; izranjaju i drugi likovi i u nesigurnim i ozbiljnim raspoloženjima ovih sati čine nas, gotovo sve, tužnim. Ko u mladosti nije zadavao brige svojim najbližima, odbijao ljubav i prezirao naklonost, ko nije bar jednom iz inata i obesti izbegao sreću koja je pred njim stajala, ko nikada nije povredio svoj ili tuđ ponos, ili se ogrešio o prijatelje nekom nesmotrenom rečju, nekim ružnim i uvredljivim ponašanjem? Sada svi oni stoje pred tobom, ne govore ništa i čudno te gledaju mirnim očima, a tebe je sramota od njih i od samog sebe.
...
U našem užurbanom i neosetljivom životu začuđujuće je malo sati u kojima duša može da bude svesna sebe, u kojima život ustupa mesto smislu i duhu, a duša neskriveno stoji pred ogledalom uspomena i savesti. To se verovatno dešava pri preživljavanju velikog bola, verovatno nad kovčegom majke, verovatno na bolesničkoj postelji, na kraju nekog dugog usamljeničkog putovanja, u prvim satima ponovnog vraćanja u život, ali to uvek prate nemiri i mučenja.
Vrednost ovakvih budnih noći je baš u tome. U njima duša uspeva da bez snažnih spoljašnjih potresa dođe do onoga što je pravedno, bez obzira da li je to čudno, ili zastrašujuće, da li je za osudu, ili za žaljenje.
Mirza jasno vidi i hladno komentira ono što se ovdje događa. Pa, kada o Bosni - o njenom spasu i o njenoj budućnosti - govori, on nema na umu politiku, nego ljubav, ne govori on o državnim institucijama, već o, za njega, veoma precizno definiranom MI; "Ovu će zemlju spasiti ljudi čistoga srca, a ima nas dovoljno", kaže
Piše: Semezdin Mehmedinović
Poslije nastave svraćali smo u kafanu "Tenis", gimnazijsko sastajalište. Na terasi su bile narančaste plastične stolice koje se užare od sunca; na njima sjedimo, pijemo kokakolu i gledamo na redove teniskih igrališta koje razdvaja uredno njegovana živa ograda, zeleno šiblje. Ne sjećam se da li smo to pominjali, ali smo imali svijest o tome da je na jednom od tih terena igrao pionirski prvak Bosne i Hercegovine u tenisu Mirza Delibašić. Bješe u tome nekog adolescentnog ponosa zbog našeg čovjeka uspješnog tamo, u bijelom svijetu. Bilo je, naravno, i tipičnih provincijalnih rituala: Gajo, profesor fizičkog, deset minuta nas drži u vrsti poredane, u hladnoj fiskulturnoj sali, da se mrznemo, i prijeti svakome onome ko je riješio da postane vrhunski sportista da tada mora nositi barem dres viška u torbi ("Jer je na onom košu Mirza toliko trenirao da je u toku dana mijenjao nekoliko atlet-majica", govorio je).
U Tuzli, koju ja pamtim, Mirza je bio legenda u najčistijem značenju te riječi, sa pomalo patetičnim odnosom grada prema svom heroju. Taj odnos je, na neki poseban način, veličanstven, i čistiji od sarajevske verzije legende, u kojoj je Mirza institucionaliziran putem songova o njemu, televizijskih spotova… glamura koji uz zvijezde ide. Kada je Delibašić na olimpijadi u Montrealu odbio - i u tome ostao usamljen - da raskine ugovor s "Pumom" zato što je "Adidas" ugovorom nudio petsto dolara više, i ostao u "Puma" patikama, u Tuzli je identifikacija sa njegovom gestom bila tolika da je još domišljena priča o tome kako je on odbio da oblači oficijelnu odjeću jugoslavenske reprezentacije, pa izašao šetati gradom u majici na kojoj piše Tuzla. Ali, to je odnos obostrane iskrenosti; puno je topline u načinu s kojim Delibašić, danas, govori o Tuzli. Sasvim je razumljiva ta toplina, možda je puki zavičajni patriotizam, ali to je ona nježnost za koju vjeruješ da ti se samo tamo, u tvojoj kafani, u nekom "Tenisu", može dogoditi da, u sunčano majsko popodne, na tvoju ruku sleti bubamara.
Mirzina tuzlanska priča govori o zaboravljenom moralu. Njegov otac je bio gimnazijski profesor i dao je otkaz na svom poslu, preselio se u medicinsku školu, kada se u gimnaziju upisao njegov sin, Mirzin stariji brat, e da neko ne bi pomislio kako će se tom srednjoškolcu gledati kroz prste zbog oca profesora. Mirza je imao 13 godina kad su se u gradu pojavile samoposluge. I, sad, u skladu sa imenom tih novih prodavnica - i kao pravo dijete komunizma - uđe, napuni džepove i izađe napolje. Uvečer dolazi kući i nalazi ublijedjelu majku ("Zbog tebe nam je dolazila milicija", kaže ona), koja ga uputi ocu. Otac leži na kauču, nudi ga da sjedne do njega na stolicu; Mirza sluti rasplet, sjeda trudeći se da bude izvan dometa očeve šake. A onda uslijedi takav šamar da je on do osamnaeste godine hljeb i druge potrepštine kupovao isključivo u granapima, preko pulta. Pet godina nije prešao vrata samoposluge.
Tako skrojenog morala, on ima otpor prema svakoj vrsti laži. A ljudi, nažalost, tako rado lažu, ne shvatajući kakve sve posljedice može imati laž ("Sve je počelo od neke male laži koja se počela uvećavati i umnožavati i tako je došlo do rata", kaže). Mirza ne taji da je doživio delirijum tremens i kaže da svi govore o bijelim miševima koje su u tom stanju vidjeli; a to nije tako; ne vide svi isto. I to je laž. Delirijum tremens je stanje u kojem se ima puna svijest o ljudima u svojoj okolini; gledao je na zidu ekran i, oprezno, da društvo s kojim je sjedio ne navede na pogrešne zaključke, na tom je monitoru mijenjao kanale sve dok nije našao neki od filmova Sergia Leonea koje je, u to vrijeme, rado gledao.
Sa lažima prestaju prijateljstva. Bit će da je to razlog što je Mirza toliko voljen čovjek. Cijeli stol prati Kemu Montena; i Mirza Delibašić, također, nadahnuto gestikulira i pjeva pjesmu Mirza, hvala ti…. Da on šuti dok traje pjesma o njemu, to bi bila obmana, ili bi to, naprosto, odavalo osobu taštu i nezanimljivu. Ovako, nema obmane. Zato je Vejn Brabender, kada se Mirzi dogodila nesreća u Italiji, već sutradan došao u bolnicu; zato je on, kada je na početku rata, uspostavljen televizijski most Sarajevo - Madrid, svoj razgovor s Kinđetom završio uplakan.
Mirzina sarajevska priča je priča o prijateljstvu. Ima tome nekoliko godina, prolazio je kroz neku depresivnu fazu, budio se rano ujutro, umorniji nego je zaspao; tako je na praznoj ulici zaustavio taksi i rekao: "Vozi kod Sultana." Taksist mu je odgovorio da ne zna gdje je to, a on mu objasnio put i dao mu savjet koji je bio cijena te vožnje; taj savjet glasi: "Ako nekada budeš loše ko što sam ja loš sada, odi kod Sultana. To je čovjek koji najbolje na svijetu umije da sluša."
E, sad, kako nekome ko ima takav otpor prema svakoj vrsti laži, pada priča beogradskih medija o tome da je Mirza Delibašić mudžahedin ili da je konvojem Dječije ambasade pobjegao u Moskvu. On je u vojničkoj uniformi bio svega jedanput: nakon što je s prijateljem proveo ugodnu noć u ćaskanju, uz vino, obukli su pancirke, šljemove, zaprtili puške i pod punom ratnom opremom zakucao je na vrata "Fisa". Ko je? Policija, otvaraj. Kad je ušao, na sol je stavio flašu viskija, flašu vina, raspakovao šteku i cigarete razbacao prijateljima: "Ja sam Djed Mraz." S istom je, vjerovatno, radošću, u jedno madridsko jutro, Angelu, oružaru "Reala" koji je obožavao motore a mučio se sa svojim svakodnevno mu popravljajući kvarove, poklonio koverat sa novcem za novi motor. To je tipična bosanska radost u darovanju. Mirza je Bosanac ("Moja žena je Bosanka i moje dijete je Bosanče", kaže). Najviše njemu zahvaljujući, Bosna je - otkad je u Jugoslaviji bila - postigla svoj kulturni i politički legitimitet 1979. godine, kada je "Bosna" osvojila Kup evropskih šampiona. Zbog toga je prirodna, a istovremeno i fantastična, njegova odluka da, na poziv "Reala" da sebe i svoju porodicu iz ratnog Sarajeva evakuira za Madrid, ne otputuje. Ostao je tu, "sa svojim borcima", s poštovanjem za svaki trenutak života; jedne je večeri, za kafanskim stolom, dok je - na njegov nagovor - Zlaja Arslanagić pjevušio Noćas mi se snilo, prepričavao, a zapravo homerovski recitirao svoj san iz protekle noći. O tome kako su mu, u san, došli sinovi da ga pitaju. Svaku patetičnost cijeloj situaciji je pobrisala posljednja rečenica, pitanje koje mu šestogodišnji sin postavlja: "Jelde, tata, da je situacija u Bosni - zajebana?" Taj Mirzin lirizam, odnos prema prijateljima, ima neku antičku dimenziju; on jasno vidi i vrlo lucidno komentira ono što se ovdje događa. Kada o Bosni - o njenom spasu i o njenoj budućnosti - govori, on nema na umu politiku, već ljubav, ne govori on o državnim institucijama, već o, za njega veoma preciznom MI; "Ovu će zemlju spasiti ljudi čistog srca, a ima nas dovoljno", kaže.
Mirza je čovjek čistog srca i valjda se zbog toga ne uspijeva osjećati strano ni na jednom mjestu na Zemlji. Pitao sam ga da li se osjećao strancem u Španiji. Da, dok nije naučio jezik. Sad je, dakle, u Sarajevu. To je veoma mnogo za ovaj grad. To je veoma mnogo za ovu državu. To mnogo znači i za Tuzlu, grad koji tone i koji je pojeo svoja stepeništa, a, eto, zna da se bori. Važno je da ovdje, sada, postoje ljudi pouzdani, oni koji u krajnjem slučaju dobijaju opklade kao Mirza Delibašić, Kinđe, koji se na Svjetskom košarkaškom prvenstvu u Moskvi, u zadnjim sekundama utakmice sa Brazilom - bacajući slobodna bacanja koja treba da odluče pobjednika - opkladio s Mokom Slavnićem u stotinu dolara da će od tri bacanja pogoditi prva dva. Tako je i bilo.
Jednog dana, zena sa umornim izrazom na licu, sa sjetom u ocima usla je tiho u jednu radnju.Zamolila je na kasi da joj dozvole da uzme na veresiju nekoliko namirnica.Trgovac je dosao i poceo objasnjavati kako oni ne mogu davati stvari na veresiju.Sasvim tiho zena se pocela pravdati, imamo sedmoro djece a muz mi je tesko bolestan i ne moze da radi.Nemamo jednostavno prihoda sada trenutno, a da im je hrana potrebna za djecu.
Trgovac ju je drsko pogledao i rekao, molim vas napustite radnju, mi nemamo ovdje nista za vas, ne dajemo namirnice na veresiju.U tom trenutku jedan covjek koji je stajao u redu na kasi rece: sta god ona treba dajte joj, ja cu platiti.
Kada je to cuo sef radnje zapita zenu: imate li listu namirnica, sta vam sve treba? Ona tiho odgovori:da imam.Dajte mi taj listic, stavicemo na vagu i koliko god da je papir tezak, ja cu vam dati u namirnicama.
Zena otvori torbu, zapisa nesto na papir i dade trgovcu.Spustene glave, polozi papir na vagu.Trgovac a i covjek koji je zelio platiti njene namirnice pogledase u cudu.Vaga se spustala i spustala do samog kraja.Ne mogu da vjerujem rece trgovac.Poceo je stavljati namirnice na drugu stranu vage, ali nikako da prevagne, papir je jos uvijek bivao tezi.Stavljao je sve vise i vise namirnica i na kraju nije vise bilo mjesta, ali nikako da prevagne jedan papiric.
Napokon, ljut i iznerviran trgovac uze papir, da vidi sta pise.Zaprepastio se kada je vidio da to nije bila lista sa namirnicama, nego dova upucena Allahu te'ala.
Na papiru je pisao: Dragi Boze, ti znas moje potrebe i ja prepustam sve u Tvoje ruke.
Trgovac je suteci pokupio namirnice i pruzio zeni.
"Šargarepa je moja!"
Jedna stara žena dospela je na kraju vremena pred Božji sud. Kopajući po registru, Sudija nije mogao da pronađe ni jedno delo milosrđa osim jedne šargarepe koju je udelila nekom prosjaku. Ipak, moć jednog jedinog čina ljubavi bila je dovoljna da je pošalje u raj. Šargarepa je doneta na sud i uručena je ženi. Kako ju je uzela, počela je da se diže uvis, kao da je vuče nevidljivi konac. U tom trenutku, neki sirotan okačio se za skut njene haljine, za njegovu nogu okačio se neko treći, i ubrzo se formirao čitav niz ljudi koji su se peli ka raju, okačeni o šargarepu. Žena nije osećala nikakav teret, a pošto nije gledala naniže, nije ni primetila šta se dešava.
Peli su se sve više i više, dok nisu stigli do samih vrata raja. U tom trenutku, žena se okrenula da baci poslednji pogled ka Zemlji i ugledala ispod sebe čitav niz ljudi, okačenih o nju.
Kako je pobesnela! Pripretila im je rukom i viknula: "Marš! Dalje od mene! Šargarepa je moja!" Dok je tako mahala rukom, šargarepa joj je ispala i ona se sunovratila sa čitavom svojom pratnjom.
Samo jedan je uzrok sveg zla na Zemlji: "Ovo je moje!"
* * *
"Tragična osobina čovečanstva jeste što ništa ne ume da deli." (Vilhelm Štekel)
"Nesrećno je svako telo koje živi samo za sebe i samo sebe radi, a pravu meru svoje nesreće uviđa tek kad počne da stari." (Ivo
__________________ "Stiže proleće,
žao mi je svih onih kojima to nije važno."
Grupa bivših studenata, sada već uspešnih poslovnih ljudi, okupila se i posetila jednog starog profesora s fakulteta. Razgovor je ubrzo prerastao u pritužbe o umoru, iscrpljenosti, stresu na poslu, u porodici i na svakom životnom koraku. Profesor ih je slušao s punom pažnjom i saosećanjem.
"Čini mi se da vam treba šoljica dobrog čaja", rekao je i povukao se u kuhinju. Vratio se s velikim loncem iz kojeg se pušio čaj i celim asortimanom šoljica. Svaka je bila drugačija. Bilo je tu porcelanskih, plastičnih, staklenih, papirnih, kristalnih, keramičkih... Neke su izgledale skupoceno, kao da su stigle s dvora poslednjeg kineskog cara, druge su izgledale sasvim obično, treće su bile okrnjene i polupane...
"Poslužite se."
Kad su svi bivši studenti imali šoljicu u ruci, profesor je primetio:
"Lepe i skupocene začas su planule. Na stolu su ostale, nedirnute, ružne, obične i jeftine šoljice. Za sebe želite samo najbolje, što vam je ujedno i izvor stresa. A ipak, izgled šoljice ne doprinosi ukusu. Lepša posuda obično je samo skuplja, a katkad i zamagljuje ono što ispijamo. Svima vam je u stvari bio potreban dobar čaj, a ne šoljica. Ipak ste posegnuli za najboljom. A onda ste nastavili merkajući tuđe šoljice. Kad se uhvatite u vrtlog stresa i nezadovoljstva, setite se da je čaj poput života. A posao, novac i položaj u društvu... poput šoljice. Šoljica ne definiše, niti menja kvalitet života koji živimo.
Ponekad, koncentrišući se samo na šoljicu, propustimo uživanje u čaju. Pijete čaj, a ne šoljicu. Najsrećniji ljudi nemaju sve najbolje, oni izvuku najbolje od svega. Žive jednostavno."
Starim, za moju majku sam jos uvijek mali. Sijedim, a kod nje sam jos dijete. Jedino je ona zbog mene prolijevala suze, mlijeko i krv. Svi su me zaboravili, a ne i moja majka. Svi su me napustili, osim moje majke. Svijet se za mene promijenio, ali ne i majka. Allaha ti, majko, koliko si puta brisala suze sa obraza kada sam isao na put? Koliko si neprespavanih noci imala kada sam bio odsutan? Koliko si noci uz mene provela kada sam bio bolestan?
Majko ...
Kada bih dolazio s puta, cekala si me na vratima suznih ociju od radosti; a kada bih odlazio, pratila si me sa tugom u srcu.
Majko ...
Nosila si me pod svojim rebrima, u bolu i patnji. Rodila si me sa jaucima i uzdisajima. Zagrlila si me i docekala poljupcima i osmjesima.
Majko ...
Nikada nisi zaplakala dok meni san nije pao na oci. Nisi posla da se odmaras dok ja ne bih postao sretan. Kada bih se osmjehnuo, i ti bi se nasmijala iako nisi znala razlog. A kada bi dosao tmuran, ti bi zaplakala iako ne znas zasto. Oprostila bi mi prije nego pogrijesim i zaboravila prije nego se pokajem. Opravdala bi me prije nego sto se ispricam.
Majko ...
Ko bi me pohvalio, povjerovala bi mu i da me je proglasio vladarom ljudi i Mjesecom punim. A ko bi me kudio, ne bi mu vjerovala ni da dovede najpoverljivije svjedoke. Samo si ti uvjek bila zauzeta brigom o meni.
Majko ...
Ja sam najvaznija stvar za tebe; najlepsa prica; slatka zelja; cinis mi dobro i mislis da to nije dovoljno; topis se od ceznje za mnom ...
Majko ...
Kada bi suzama zahvalnosti mogao oprati tvoja stopala i ponijeti, od stida, tvoju obucu.
Majko ...
Volio bih kada bi mogao preuzeti tvoju smrt i svaku nevolju koja te zadesi.
Dusa mi govori da me unistavas
Zrtvujem se za tebe, znala to ili ne.
Kad su se upoznali, on se njoj divio, ona se njemu divila.
Pricali su o svemu i svacemu dajuci jedno drugom najlepsi deo sebe.
On je nju obozavao, ona je njega obozavala.
Na dan vencanja on joj je poklonio svoje srce, ona je njemu poklonila svoje srce.
I ziveli su tako izmesanih srca, on sa njenim, ona sa njegovim.
Prolazilo je vreme, poceo je manje da joj se divi i ona je pocela njemu manje da se divi.
Prestali su da se obozavaju.
Jednog dana on je osetio da vise ne moze da je podnese.
Istog dana i ona je osetila da vise ne moze da ga podnese.
On je prestao da izlazi iz svoje male sobe, ona je prestala da izlazi iz svoje male sobe.
Delio ih je opusteli dnevni boravak.
Tog popodneva on je prelistavao male oglase i ona je tog popodneva prelistavala male oglase.
Bilo mu je cudno kad je zapazio dva oglasa pod sifrom " izgubljeno srce" .
I njoj je bilo cudno kada je zapazila dva oglasa pod sifrom " izgubljeno srce".
Onda je on obavio telefonski razgovor i ona je obavila telefonski razgovor.
Ujutro on je ranije krenuo na posao.
I ona je tog jutra ranije krenula na posao.
Oko podneva njemu je stigao prvi E-mail, i njoj je oko podneva stigao prvi E-mail.
Vec predvece on se njoj divio, ona se njemu divila.
Pisali su o svemu i svacemu dajuci jedno drugom najlepsi deo sebe.
Kroz dva dana on je nju obozavao, ona je njega obozavala.
Te veceri, kad su se sreli ispod sata, bili su sokirani.
On je njoj vratio njeno srce, ona je njemu vratila njegovo srce.
Moja majka je imala samo jedno oko. Mrzio sam je... bila je sramota za nas. U našoj školi ona je spremala hranu za učenike i učitelje.
Jednog dana dok sam još bio u toj osnovnoj školi moja majka je ušla u moj razred da me pozdravi. Bilo me je tako sram. Kako mi je to mogla učiniti? Ignorirao sam je, uputio sam joj pogled pun mržnje i pobjegao. Kasnije su mi se prijatelji iz razreda podrugivali – Fuj, tvoja majka ima samo jedno oko!
Propadao sam u zemlju i želio da moja majka jednostavno nestane... Kad sam je opet vidio ustao sam i rekao joj – Ako od mene budeš radila predmet ismijavanja bolje ti je da umreš!
Moja majka nije ništa odgovorila...
Nisam zastao niti trenutka da razmislim o tome što sam joj rekao, bio sam toliko pun ljutnje u sebi. Bio sam nezainteresiran za njene osjećaje... Želio sam otići iz kuće i nikad više ništa imati s njom.
U kasnijem životu sam učio puno i teško. Tako da sa dobio šansu da odem u Singapore na studije... Posrećilo mi se. Oženio sam se, kupio sam kuću i dobio svoju vlastitu djecu. Bio sam sretan sa svojim životom, sa svojom djecom i svim oko sebe mada sam nastavio živjeti u stranoj zemlji.
Ali jednog dana, moja majka je došla da me posjeti... Ona me nije vidjela godinama niti je ikad vidjela svoje unuke. Pojavila se na vratima. Moja djeca su je počela ismijavati. Ja sam se izderao na nju zato što se samo tako pojavila, nepozvana. Derao sam se na nju – Kako si se usudila doći do moje kuće i plašiti mi djecu? Goni se odavde, odmah!
Moja majka je samo tiho odgovorila – Oprostite, mora da sam pogriješila kuću – i nestala...
I onda, jednog dana, nakon nekoliko godina, pismo je doslo do moje kuće. Pozvan sam nazad u svoj rodni kraj radi godišnjice mature. Slagao sam ženi da moram ići na poslovni put. Poslije proslave, iz neke radoznalosti, svratio sam do našeg starog doma. Kad su me vidjeli, susjedi su mi rekli da je umrla. Ni jednu suzu nisam pustio. Predali su mi jedno pismo za koje su rekli da je od nje...
Moj Dragi Sine,
Mislila sam na tebe sve vrijeme.
Oprosti što sam došla do tvoje kuće i preplašila tvoju djecu.
Bilo mi je drago kad sam čula da si uspio u životu i da ćeš doći na proslavu ovamo.
Ja možda neću moći ni izići iz kreveta da te vidim.
Žao mi je što sam ti uvijek bila teret i sramota.
Vidiš, kada si bio dijete dogodila se jedna nesreća u kojoj si izgubio jedno oko.
Kao majka, nisam mogla podnijeti da odrastaš bez jednog oka.
Doktori su te pregledali i rekli mi da je moguće.
Ja sam ti onda dala jedno svoje...
Bila sam tako ponosna da znam da moj sin vidi svijet za mene, s tim okom.
"Za Jusufa a.s. se govori da je bio najljepši od svih Božijih poslanika. Zulejha se zaljubila u njega čim ga je ugledala.
Ona je žrtvovala sve za svoju ljubav prema njemu – novac, ugled i status. Toliko je bila poludjela za Jusufom da je dijelila svoje najvrijednije bisere svakom ko bi joj donio vijest o njemu. Tako je obrukala sebe i izazvala skandal među aristokracijom i uglednicima Egipta – udata žena bestidno zaljubljena u roba svoga muža!
U ovome se krije duboka istina. To nije bila obična ljubav. Kada je ljubav tako snažna, uprkos tome što može sadržavati u sebi nešto zabranjeno ili čak nezakonito, ona nam može pomoći da potpuno zaboravimo na sebe, tj. da se prođemo sebe. Ta ljubav nas može odvesti iznad ustaljenih pravila i ograničenosti društva. Ta ljubav nas može dovesti do Istine.
Kada je Zulejha čula da je postala predmet ogovaranja među ženama visokog društva, odluči da im odži lekciju, te pozva svoje poznanice za ručak. Za desert ih je poslužila svježim voćem. Kraj tanjira sa voćem servirala im je oštre noževe da sa njima mogu guliti i sjeći jabuke. Upravo kada su one bile zabavljene svojim desertima, Zulejha u sobu uvede Jusufa. Kada su ga ugledale, zatečene njegovom ljepotom zaboravile su na oštrinu svojih noževa i na voće koje se upravo rezale njima, te se sve redom izporezivaše. Zulejha tada pobjednički povika: ''vidite šta vam se desilo, možete li me sada kriviti?!''
Godinama nakon toga njihovi položaji u društvu su se izmijenili. Jusuf postade faraonov prijatelj i najbliži savjetnik, drugi po moći u zemlji. Zbog njene skandalozne ljubavi Zulejhu je muž odbacio. Ona je tada bila prepuštena teškom životu; za puko preživljavanje morala je naporno raditi, pa čak i prosjačiti.
Jusuf a.s. ugleda Zulejhu na ulici jednoga dana. Bio je obučen u svilu, jahao na prelijepom vrancu okružen savjetnicima i ličnom gardom. Zulejha je bila obučena u poderine, njena ljepota izblijedila sred tegobnog života i prohujalih godina. Jusuf a.s. siđe sa konja, priđe Zulejhi i reče: '' O Zulejha, ja znam koliko si me prije željela i kolika je bila tvoja ljubav prema meni, ipak, morao sam te odbiti, jer ti bijaše udata žena, a ja rob muža tvoga. Sada si slobodna, a ja nisam više rob; ako me još želiš spreman sam da te uzmem za ženu.''
Zulejha ga pogleda, a oči joj blistaše: '' Ne Jusufe,'' reče mu, ''moja velika ljubav prema tebi bila je samo zastor između mene i Vječnog Voljenog. Milošću Njegovom, taj zastor sam pokidala. Sada, kada sam pronašla svoga Mašuka, meni tvoja ljubav više ne treba.''
Putem svoje velike ljubavi prema Jusufu a.s., Zulejha je pronašla Ono što svi tražimo – IZVOR LJUBAVI BOŽANSKE."
(Ljubav je vino – Šejh Muzaffer Ozak)
__________________
Bila sam na IQ testu. Srećom bio je negativan.
Nije lako pronaći reči kada treba opisati prijateljstvo kao što je naše, što je čudno kad se uzme u obzir koliko smo postali bliski. Toliko nam je puta oboma bilo potrebno rame za plakanje ili draga njuška. ili već tako nešto. Živo me zanima možemo li uopšte iskazati koliko su prijatelji vredni. Šta jedno prijateljstvo, a posebno ovakvo kao što je naše, čini toliko posebnim?
Uprkos uvaženom verovanju, zapravo je moguće opstati i bez prijatelja. Štaviše, samoća ima ozbiljnih prednosti, a ima i nekih aktivnosti koje se, budimo iskreni, ni sa kim ne mogu podeliti. Naučno je dokazano da je vreme provedeno u miru, tišini i razmišljanju o životu od vitalnog značaja za mentalno zdravlje, sve dok u tome ne preteramo. Na kraju krajeva, mi jesmo društvena bića koja uživaju u okupljanjima i druženjima. Ima jedna zanimljiva činjenica o prijateljstvu koje smo oduvijek svesni, ali retko o njoj razmišljamo: Razumevanjem drugih bolje razumemo sebe. Kvaliteti koje tražimo od svojih prijatelja isti su oni na koje smo najponosniji ili bismo želeli da budu uočljivii kod nas. Tako nam, na neki način, prijatelji mnogo govore o tome ko smo i ko nismo.
Svi mi imamo razne prijatelje - od onih kojima se samo nasmešimo i bacimo kosku kraj aparata za vodu do starih drugara iz detinjstva. Tu je i "ekipa" s kojom s vremena na vreme visimo u gradu kao i pajtaši s kojima uz pićence ili Seks i grad (ili oboje!) razglabamo o protekloj nedjelji. Tu su i srećnici s
kojima smo posebno bliski pa čak i naši izmišljeni prijatelji. Prava prijateljstva zasnovana su na zajedničkom pogledu na svet i uverenju da nam je život ljepši upravo zato što su u njemu i određene osobe. Uprkos brojnim razlikama, pravi prijatelji o svemu mogu da razgovaraju oči u oči. Zajednički pogledi na svet, strasti, brige i uzajamno poštovanje oplemenjuju čitavo naše životno iskustvo.
Prijatelji iskreno brinu jedni o drugima. Uvek možemo računati da će nam drugari čuvati leđa i voditi računa šta je za nas najbolje. Ta vera u prijatelje raste dok jedni drugima pomažemo da napravimo korak napred. Upravo na to poverenje računamo kada im poveravamo tajne, kad ih pitamo da li nam je kravata na mestu, ili kad nam treba razmrsiti kosu. Prijatelj je tu kad nas po svaku cenu treba naterati da držimo glavu gore. Prijatelj zna kada nam je potreban zagrljaj ili opuštajuća masaža. Prijatelj zna kad da ponudi ozbiljan razgovor i promišljen, iskren savjet, ali i kad da kaže:
"Šta si oklembesio nos? Živni malo!" A što je najvažnije, prijatelj zna kad treba samo da sedne kraj nas i ne progovori ni reč. Naravno, najbolje je kod prijatelja što se zajedno možemo zabavljati i to više nego dobro. Možemo se zajedno otisnuti u pustolovinu, dernjati se na koncertu Bon Džovija, ili se uvaliti u pomalo čudne ali neverovatno zabavne situacije koje bi svakom drugom izgledale sumanuto.
Naravno, svako prijateljstvo ima svoju cenu. Nekim prijateljima treba toliko podrške da nam se na kraju popnu na glavu. Čak se ni srodne duše ne mogu slagati u svemu. S tim prosto moramo da se pomirimo. U stvar, dešava se da naši prijatelji, iako nas izuzetno dobro poznaju, ponašaju kao da namjerno žele da nas izlude. Ponekad razviju bolesno obožavane prema našem načinu oblačenja ili imaju neke ružne navike kojih se nikako ne mogu otresti. Čak te i nabliži prijatelji mogu izbezumiti nameštanjem sastanka na slepo, i to sa žarom koji se može meriti jedino sa promašenošću nihovog izbora, ili kad u pogrešnom trenutku razjape gubicu, i odjednom svi u kancelariji znaju da uvijek na treći sudar nosiš srećne gaće s dezenom leoparda. A opet, kad se na neko vrijeme povučemo u dobrovoljno izgananstvo izvrištimo se dok nam se krajnici ne raspuknu, na kraju ipak slegnemo ramenima, oprostimo im, i sve opet bude kao pre.
Jer prijatelji upravo to i rade. Ipak je najgore kad prijatelji odlaze. Bilo da se sele u drugi grad ili državu, to su najteži rastanci, a posebno kad znamo da ih vidimo poslednji put. Razmišljanje o gubljenju prijatelja jeste neverovatno tužno, ali je zapravo veoma korisno, pošto nas podseća koliko nam prijatelji znače i koliko su nezamjenljivi. Možeš proći čitav svet tražeći prijateljstvo kao što je
naše, ali pronaći ćeš samo žuljeve na tabanima. Nikakav zli naučnik ne može stvoriti prijateljstvo u laboratoriji. Prijatelja ne možemo naručiti kao picu ili skinuti sa interneta. Međutim, na svakom koraku ima ljudi koji bi nam možda mogli biti dobri prijatelji. Možemo ih naći na poslu, ili naleteti na njih u parku; a možda ih upoznati na mirnoj sedeljci. Ko zna? Obično je nemoguće na prvi pogled reći hoćemo li se slagati sa nekim ili ne. "Instant savršeni prijatelj" ne postoji. Ima onih pred kojima možemo otvoriti srce i onih pred kojima ne možemo. Neki u nama bude polet i nadahnuće a neki su pak smrtno dosadni. S jednima nam je udobno a drugi nas ljute, sekiraju i izbezumljuju do ivice ludila. Pravo prijateljstvo je nešto što se gradi udvoje ili put na koji smo zajedno pošli. Za početak, najvažnije je ne pokušavati nikog da zadiviš. Niko se ne može doveka pretvarati i zato komotno od prvog dana budi ono što jesi, a kome se ne sviđa - neka ide. Upoznajte se natenane. Čemu žurba?
Savršeno je pronaći prijatelja koji će vam s godinama biti sve bliskiji, tako da ima smisla utrošiti nešto vremena i truda da se zaista upoznamo. Možda ćeš posle nekoliko razgovora shvatiti da uprkos svemu nemate ništa zajedničko. Možda ćeš otkriti ružnu stranu njihove ličnosti,koja se isprva nije primećivala. Možda će se ispostaviti da je to blazirani folirant, nepodnošljiva primadona ili siledžija koji će htjeti da ti otkine glavu čim nešto nije po njegovom. Možda je to neko nepouzdan ko zaboravlja da se javi ili te pusti da izvisiš kad zbog njega otkažeš sve ostale planove, što izaziva pad tvog samopoštovanja u neslućene dubine. A možda će te, opet, voleti toliko da će na kraju početi da te guši tolikom pažnjom ili neće moći da shvati da u tvom životu postoji još poneka važna osoba. I odjednom ništa više nije zabavno kao pre.
Ne mogu sva prijateljstva biti "ono pravo", ali ko ti je kriv ako zbog nekakvog smrada žrtvujes nešto što ti je bilo zaista bitno. Ko nije za sebe nije ni za drugog. Svi mi želimo i zaslužujemo pravog prijatelja za kojeg ćemo se istinski vezati. Neko ko bez osude prihvata naše strahove i ograničenja
i bodri nas da dosegnemo dalje nego što bismo ikada poverovali da možemo. Prijatelja s kojim ćemo podeliti ono što nam je najdragocjenije: iskreni smijeh ali i tugu. Prijatelja koji će uvideti naše skrivene kvalitete, i bezrezervno nas voleti takve kakvi smo, čime će nam pomoći da ispoljimo svoje neverovatne mogućnosti. Pravom prijatelju ćemo se nasmešiti čim vidimo da nam maše s drugog kraja prostorije. On nam razgali srce čak i kad se ne trudi. Stoga je vrijeme provedeno s njim mali praznik. S pravim prijateljem ne moramo da razgovaramo da bismo znali šta misli. Taj odnos je jedinstven. Na trenutke se čak osjetimo kao da smo jedini na svijetu. Prijateljstvo je poseban vid partnerstva, zasnovan na iskrenoj spoznaji da u zajedništvu nemoguće postaje moguće. To je prećutni ali obavezujući sporazum da ćemo jedno dugome pomagati da u potpunosti uživamo u životu.
Znam koliko sam srećan što imam takvog prijatelja, i samo bih da kažem da, ma šta se desilo, nikad nećeš biti sam jer ćeš uvek biti moj prijatelj. Zauvek."
Napisao
Bredli Trevor Griv
Meni se svidelo jer se slazem sa svime sto je napisano i jer me podsetilo na vas dragi prijatelji......I ako sam vas upoznala prvo viritualno,znala sam da iza svakog monitora kuca jedno srce i to nije smanjilo vasu Vrednost a ni moje emocije prema vama....!! Onda sam vas upoznala,nadam se da ste se prepoznali....
A one koje nisam upoznala Nadam se da cu upoznati...!
Jedne večeri razgovaraju deda i unuk o aktuelnim događajima. Najednom unuk upita deda:
- Deda, koliko ti imaš godina?
Deda odgovori:
- Da razmislim, rođen sam pre televizije, vakcina za dečju paralizu, fotokopir-aparata, kontaktnih sočiva i kontracepcijskih tableta.
Nije bilo policijskih radara, kreditnih kartica, laserskih zraka. Nisu još izumeli klima uređaje, perilice, sušilice (rublje su jednostavno prali i obesili da se suši na svežem vazduhu).
Čovek nije bio na mesecu, nisu postojali mlaznjaci. Venčao sam se sa tvojom bakom i živeli zajedno, a u svakoj porodici su bili tata i mama.
Rođen sam pre računara, paralelnog studija i grupne terapije. Ljudi nisu odlazili na preglede, nego ih je doktor slao prema potrebi na preglede krvi i mokraće.
Do 25. godine starosti sam svakog muškarca oslovljavao sa gospodine, a žene sa gospođo ili gospođice.
Golubovi i zečevi su imali svoj par, ne ljudi. Kada je u moje vreme gospođa ušla u tramvaj ili autobus, deca i mladi su požurili da ustupe mesto. Ako je bila trudnica, dopratili su je do sedišta i ako je bilo potrebno, išli su da kupe kartu za nju i doneli joj.
Muškarci su hodali rubom trotoara, žene uz kuće. Na stepenicama je ženama bila prepuštena strana do ograde, njih se prve propuštalo u lift i iz njega, muškarci su im uvek primaknuli stolicu kada bi sedale. Muškarci nisu nikada pozdravljali žene, a da ne bi ustali ako su sedili. Ustali bi svaki put kada bi žena ustala, pa i samo za trenutak. Muškarci su otvarali vrata automobila ili koja god druga vrata i ženama pomagali skinuti ogrtače.
U moje vreme nevinost nije prouzrokovalo rak i takve devojke su predstavljale krepost porodice i čistoću za svoje muževe.
Naš život je bio određen sa 10 zapovedi, treznim rasuđivanjem, poštovanjem starijih, ponašanje prema zakonu, te se ispunjavalo plodnim suživotom sa bližnjima i odgovornoj slobodi.
Naučili su nas razlikovati dobro od lošeg i da smo odgovorni za svoje postupke i njihove posledice.
Za brzu hranu smo mislili da je namenjena ljudima u žurbi.
Ozbiljna veza je značilo da smo u dobrim odnosima sa braćom, sestrama i ostalom daljnjom i bližom rodbinom, prijateljima i prijateljicama.
Time sharing je značilo da porodica letuje sa drugim porodicama, a ne da deli prostor sa neznancima.
Nismo znali za bežični telefon, o mobilnom da i ne govorimo. Nismo slušali stereo snimke, UKV radio, kasete, CD - e, DVD - e, elektronske pisaće mašine, računare, prenosne računare.
Notebook je bila beležnica.
Satove smo navijali svaki dan. Ništa nije bilo digitalno, ne satovi, ni kućni aparati nisu imali svetlećih prikazivača. Kada već govorimo o mašinama, nije bilo bankomata, mikrotalasnih pećnica, radio-budilnika. O videorekorderima i videokamerama da ne govorimo..
Nije bilo instant fotografija u boji, samo crno-bele, a za razvijanje je trebalo pričekati barem 3 dana. Fotografija u boji također nije bilo.
Kada je na nekom proizvodu pisalo Made in Japan, to je značilo da je lošeg kvaliteta, a proizvoda sa natpisom Made in Korea, Taiwan ili Thailand, a pogotovo Made in China nije ni bilo.
Nismo čuli za Pizza-cut ili McDonald's, ni za instant kafu, veštačke zaslađivače. U trgovini je bilo moguće kupiti nešto za 5 do 10 centi. Sladoled, vozna karta ili osvežavajuće piće stajalo je 10 centi.
Novi automobil je stajao 1.000 $, ali ko je imao toliko novaca?
U moje vreme, trava je bila nešto što smo kosili, a ne pušili.
Mi smo bili poslednji koji su bili uvereni da žena treba muža da bi imala dete..
Sada mi reci koliko ti misliš da sam star?
- E, deda... Više od 200 godina!? - odgovori unuk.
- Ne, dragi moj, samo pedeset!..
On je bio ljudina, jaka glasa i odlučnih pokreta. Ona beše nežna i osetljiva. Uzeli su se. On se trudio da joj ništa ne manjka, a ona je pazila kuću i odgajala decu. Deca su rasla, poženila se i poudavala, te pošli svojim životnim putem… uobičajna priča.
Kad su sva deca bila zbrinuta, ženu je uhvatila neka tuga, sve više je slabila i propadala. Kako više nije uzimala hranu, pala je u bolesničku postelju.
Njen muž je bio zabrinut i odveo je u bolnicu. Oko nje su se trudili lekari i poznati specijalisti, ali nisu mogli pronaći uzroke bolesti. Samo su slegali ramenima i mrmljali: ¨Hm, hm…¨ Na kraju je jedan od njih pozvao muža u stranu i šapnuo: ¨Ja bih rekao… da vaša supruga… jednostavno više nema volje za život¨.
Čovek nije ništa odgovrio. Seo je uz krevet i uzeo ženu za ruku... njena se ručica izgubila u njegovoj ogromnoj šaci. Pogledao ju je i dubokim odlučnim glasom rekao:
¨Ti nećeš umreti!¨
¨Zašto?¨ upita ona jedva čujnim glasom.
¨Zato jer si mi potrebna!¨
¨A zašto mi to ranije nisi rekao?¨
Nemoj nikada čekati sutra da nekome kažeš da ga voliš. Reci to odmah. Nemoj reći: »Moja majka, moj sin, moja žena... to već ionako zna«. Možda i zna,ali nikad se niko nije umorio slušajući voljenu osobu koja joj to ponavlja? Ne gledaj na sat. Uzmi telefon i reci: »Ja sam, želim ti reći da te volim«.
Stisni ruku osobi koju voliš i reci: »Trebam te! Volim te, volim, volim te...«.
Ljubav je život. Zemljom hodaju živi i mrtvi, razlikuju se po ljubavi.
Paradoks našeg vremena je da imamo veće zgrade,
ali kraće živce; šire puteve, ali uže vidike;
trošimo više, a imamo manje;
kupujemo više - uživamo manje;
Imamo veće kuće, a manje porodice;
više udobnosti, a manje vremena;
imamo više diploma, ali manje razuma;
više znanja, a manje rasuđivanja;
više stručnjaka, a još više problema;
više znanja u medicini, a sve manje zdravlja.
Pijemo previše, pušimo previše,
trošimo nepromišljeno, smijemo se premalo,
vozimo prebrzo, olako se ljutimo,
prekasno liježemo, ustajemo umorni,
čitamo nedovoljno, gledamo TV suviše.
Molimo se rijetko.
Uvećali smo naše posjede,
ali smo umanjili naše vrijednosti.
Previše pričamo, premalo volimo,
prečesto mrzimo.
Naučili smo kako da preživljavamo,
ali ne i kako da živimo.
Dodajemo godine životu, ali ne i život godinama.
Putovali smo na mjesec, a problem nam je otići preko ulice i
upoznati novog susjeda. Zagospodarili smo vanjskim prostorom,
ali ne i unutrašnjim. Napravili smo velike, ali ne i bolje stvari.
Očistili smo vazduh, a zagadili dušu.
Razbili smo atom, ali ne i naše predrasude.
Pišemo više, ali učimo manje.
Planiramo više, ali postižemo manje.
Naučili smo žuriti, ali ne i čekati.
Imamo višu zaradu, ali i niži moral.
Imamo sve više hrane, a sve smo više nezahvalni.
Gradimo jače kompjutere sa većom memorijom,
ali mi razgovaramo sve manje i manje.
Težimo više kvantitetu, a zaboravljamo na kvalitet.
Ovo su vremena brze prehrane i spore probave;
velikih ljudi, a malih karaktera; brzih zarada i površnih odnosa.
Ovo je vrijeme mira u svijetu, a rata u kući.
Vrijeme mnogo dokolice, a malo uživanja.
Vrijeme raznovrsne hrane i loše ishrane.
Sve je manje finansijskih problema u braku, a sve više razvoda;
sve je više luksuznijih kuća, ali i podijeljenih domova;
ovo su dani brzih putovanja, oskudne odjeće i niskog morala;
sve debljih ljudi, i tableta koje mogu sve – da te oraspolože, otupe ili ubiju.
ZAPAMTITE!
Provedite što više vremena s vašim voljenima, jer oni neće biti vječno pored vas. Recite poneku ljubaznu riječ onome ko vas odozdo gleda sa strahopoštovanjem, jer će ta mala osoba uskoro odrasti i otići. Sjetite se dati topao zagrljaj onome kraj vas, jer je to jedino blago koje možete dati svojim srcem, a ne košta vas ništa. Sjetite se reći “Volim te” vašem partneru i vašim voljenima, no najviše od svega iskreno mislite tako. Poljubac i zagrljaj će izliječiti svaku povredu ako dolaze duboko iz srca. Sjetite se držati se za ruke i cijeniti trenutke kada ste zajedno, jer jednoga dana te osobe neće biti tu.
Nađite vremena da volite, nađite vremena da razgovarate, i nađite vremena da podijelite vaše dragocjene misli sa drugima.
Smijte se često, dugo i iskreno. Smijte se dok ne izgubite dah. Suze se događaju. Izdržite, odbolujte, preživite. Recite ljudima koje volite da ih volite, u svakoj prilici, jer život se ne mjeri brojem udisaja koje udahnemo, nego trenucima koji nam oduzmu dah.
«Zašto plačeš?»
«Zato što to moram», odgovorila je majka.
«Ali, ne razumijem», rekao je dječak.
Majka ga je zatim zagrlila i rekla: »Nikad i nećeš razumjeti.»
Dječak je poslije upitao svoga oca: «Zašto mama nekad plače bez razloga?»
«Pa sve žene plaču bez razloga», nehajno odgovori njegov otac. Ali, dječak se još uvijek pitao zašto žene plaču, pa se uputio do jednog starog mudrog šejha.
»On sigurno zna odgovor.», pomislio je.
»O, učitelju, zašto žene zaplaču tako lahko?»
Šejh mu je odgovorio:
«Kad je Allah dz.s. stvarao ženu, On je učinio da ona bude veoma posebna. Učinio je njena ramena dovoljno snažnim da mogu iznijeti svu tegobu svijeta, ali istovremeno i tako nježnim da mogu pružiti utočište. Dao joj je snagu toliku pa ona moze izdržati teškoću porođaja i bol koji joj i poslije zadaju njena djeca. Dao joj je i snagu pa ona nastavlja da ide dalje i kad svi odustanu i ona se brine o svojoj porodici i kroz bolesti i teškoće, bez da se na to žali.
Dao joj je i osjećajnost toliko veliku, pa ona voli svoju djecu pod svim uslovima, pa i kad je oni žestoko nečim povrijede. Podario joj je i snagu da izdrži pomažući svog supruga i pored grešaka koje on čini i stvorio je nju od njegovog rebra, jer ona je ta koja štiti njegovo srce. Dao joj je i mudrost, pa ona zna da dobar muž nikad neće namjerno povrijediti svoju ženu, već da je to nekad samo ispit njene odluke da ostane s njim bez kajanja. I, na kraju, dao joj je i suze. To je samo njeno, posebno samo za nju, da to koristi kad joj zatreba. Ona za to ne treba razlog i ne treba to nikome da objašnjava. To je nešto njeno.»
«Vidiš sinko, ljepota žene nije u njenoj odjeći koju nosi, nije u izgledu njenog lica ili u načinu na koji češlja kosu. Ljepota žene je u njenim očima, jer to su vrata njenog srca, mjesta gdje ljubav stanuje.»
Kad je odrastao, otac je rekao sinu: “Sine moj, ne rađamo se svi s krilima. Iako ti nije obaveza letjeti, mislim da bi bila šteta da se ograničiš na to da hodaš kad ti ih je dobri Bog dao.”
“Ali ja ne znam letjeti”, odgovorio je sin.
“To je tačno…” rekao je otac. I, hodajući, odveo ga do ruba provalije u planini.
“Vidiš, sine? Ovo je praznina. Kad budeš htio letjeti, doći ćeš ovamo, uzećeš vazduha,skočićeš u bezdan i, šireći krila, letjećeš.”
Sin je oklijevao.
“Što ako padnem?”
“Sve ako i padneš, nećeš umrijeti. Samo ćeš se malo ugruvati, što će te ojačati za sljedeći pokušaj”, odgovorio je otac.
Sin se vratio u selo da vidi svoje prijatelje, svoje drugove, one s kojima je hodao čitav život. Oni najograničenijeg uma rekli su mu:
“Jesi li poludio? Zašto? Tata ti je napola lud… Zašto bi letio? Zašto se ne ostaviš te gluposti? Komu treba letenje?”
Najbolji su mu prijatelji savjetovali:
“A što ako je to istina? Neće li to biti opasno? Zašto ne počneš pomalo? Pokušaj se baciti sa stuba ili s krošnje stabla. Ali s vrha brda?”
Mladić je slušao savjete onih koji su ga voljeli.
Popeo se na krošnju stabla i, ohrabrivši se, skočio. Raširio je krila, mlatio njima po vazduhu svom snagom, ali na žalost sunovratio se na zemlju. S velikom kvrgom na čelu otišao je ocu.
“Lagao si mi! Ne mogu letjeti. Pokušao sam i vidi kako sam se udario! Nisam poput tebe. Moja su krila samo ukras.”
“Sine moj”, rekao je otac. “Kako bi poletio, moraš stvoriti slobodan prostor da se krila rašire. Kao kad se bacaš s padobranom: potrebna ti je određena visina prije skoka. Kako bi poletio, moraš početi prihvatati rizik. Ako to ne želiš, najbolje bi bilo predati se i nastaviti hodati zauvijek.”
KRILA SU ZA LETENJE -Horhe Bukaj
Drago dete,
- Sada još nisam ostarila, a kada me budeš video takvu, budi strpljiv sa mnom
i pokušaj me razumeti.....
- Ako se zaprljam u vreme ručka, i ako se ne mogu sama odenuti, budi strpljiv....
- Seti se sati, koje sam potrošila, dok sam te tome naučila....
- I ako u razgovoru ponavljam iste stvari uvek ponovo, nemoj me prekidati, saslušaj me....
- Kada si bio malen, morala sam ti istu priču čitati uvek ponovo, pre nogo što si utonuo u san.....
- Ako se ne budem želela kupati, ne ismejavaj me i ne vređaj. Seti se kako sam te morala loviti i izmišljati hiljadu razloga, da bi ti ušao u kadu.....
- Kad opaziš moje nepoznavanje nove tehnologije, daj mi vremena i nemoj me
gledati s' podsmehom na licu......
- Ja sam tebe naučila mnogo stvari: pravilno jesti, pravilno se obući, suočiti se sa životom.....
- Ako nekad u razgovoru zaboravim ili izgubim nit razgovora, daj mi malo vremena, da se prisetim i ako mi to ne pođe za rukom, nemoj se uznemiravati.....
- Nije mi najvažnija stvar na svetu naš razgovor, već to, da sam s' tobom i da me znaš slušati.....
- Ako ne budem želela jesti, nemoj me prisiljavati da jedem.... Sama znam najbolje, kada mi je hrana potrebna, a kada ne......
- Kada mi umorne noge više neće dozvoljavati da hodam, pruži mi ruku jednako kao što sam je ja pružala tebi, kada si pravio prve korake......
- I ako ti jednom kažem, da više ne želim živeti, da želim umreti, ne ljuti se na mene, jednoga dana ćeš me razumeti..... Jednom ćeš spoznati, da sam ti usprkos svim učinjenim greškama, želela samo najbolje i pokušala sam te pripremiti na putovanje života......
- Ne žalosti se, ne ljuti se i ne osećaj se bespomoćan, kada me budeš gledao pored sebe takvu.....
- Budi mi oslonac, pomozi mi završiti putovanje s' ljubavlju i strpljivošću.
Vratiću ti osmehom i neizmernom ljubavlju, koju sam oduvek čuvala samo za tebe.
Volim te,
........tvoj roditelj .......
Neobičan susret
Prašnjavom seoskom stazom, laganim korakom, šetala je starica. Uprkos njenoj dubokoj starosti lice joj je krasio osmijeh bezbrižne djevojčice. Na jednom je naletila na neobično biće koje je ležalo na putu sklupčano i prekriveno prašinom. Izgledalo je skoro beztjelesno. Podsjetilo je na flanelni pokrivač sa ljudskim konturama.
Starica se sagnula i upitala to slabašno biće: "Ko si ti?"
Dva beživotna oka umorno su je pogledala. Nakon kraće pauze, tihim, zamuckujućim glasom biće je progovorilo: "Ja? Ja sam tuga."
"Ah, tuga", uzviknu radosnim glasom starica, kao da se radilo o nekom koga dugo i dobro poznaje.
"Da li se mi znamo", iznenađeno upita tuga?
"Naravno da se znamo! S vremena na vrijeme se družimo", potvrdi starica.
"Da, ali...kako to da ne bježiš od mene", začudi se tuga?
"Pa zašto bih od tebe bježala mila moja? I sama znaš da sustigneš svakoga ko pokuša od tebe pobjeći", sigurnim glasom uzvrati starica i nastavi, "ali mi nije jasno zbog čega izgledaš tako slomljeno i bezvoljno!?"
"E pa vidiš, ja sam tužna", odgovori sićušno, sivo biće.
Starica sjede pored nje, klimnu glavom i nastavi: "Tako znači, tužna si! Ispričaj mi šta te tišti!"
Tuga duboko uzdahnu. Nije mogla vjerovati da je neko zaista želi saslušati, a tako često je to priželjkivala.
"Znaš, stvar je vrlo jasna, niko me ne voli. Svi bježe od mene, skrivaju se kao od kuge, a ne znaju da je moja sudbina da ih povremeno posjećujem i pratim." Duboko je uzdahnula i nastavila: "Ljudi su se dosjetili načina kako da me otjeraju, kao na primjer, nabace lažni osmjeh, pa od toga dobiju bolove u stomaku, ili suzdržavaju suze jer misle da samo slabići plaču, pa od toga dobiju bol u srcu. Pokušavaju me ugušiti u alkoholu i drogama, želeći da tako u potpunosti nestanem.
“O da”, potvrdi starica,”takve ljude često susrećem.”
Tuga se još više u sebe uvukla: “A pri tom samo želim ljudima pomoći, jer tek kad sam im blizu oni pronalaze put do sebe. Samo u mom društvu mogu zaliječiti njihove rane puštajući neisplakane suze slobodno da poteku. Međutim, ljudi ne žele da im u tome pomažem. Umjesto procesa mirovanja i izlječenja oni rastežu svoje rane do boli lažnim osmijesima i riječima ogorčenja.” Tuga je zašutila. Njen plač, isprva skoro nečujan, bivao je sve jači i jači.
Kako se samo krhko i nesigurno tuga osjećala. Dobra starica ju je utješiteljski uzela u svoj zagrljaj i šapnula joj glasom punim ljubavi: “Samo plači tugo, odmori dušu da bi mogla ponovo pronaći svoju snagu. Od sada više nikada nećeš biti sama, uvijek ću te pratiti na tvojim putevima da ne bi bespomoćnost i obeshrabrenost preovladala.”
Na momenat tuga prestade plakati i uputi starici pogled pun čuđenja:”Ali, ali…ko si ti zapravo!?”
“Ja sam”, reče dobra starica sa osmijehom bezbrižne djevojčice, “ja sam nada.”
