If this is your first visit, be sure to check out the FAQ by clicking the link above.
You may have to register before you can post: click the register link above to proceed.
To start viewing messages, select the forum that you want to visit from the selection below.
-Idi, pogledaj ponovo ruze. Shvatices da je tvoja jednistvena na svetu. Vrati se onda da mi kazes zbogom, a ja cu ti pokloniti jednu tajnu.
Mali princ ode da ponovo vidi ruze.
-Vi uopste ne licite na moju ruzu, vi jos nista ne znacite, rece im on. Niko vas nije pripitomio, i vi niste nikoga pripitomile. Vi ste kao sto je bila moja lisica. Bila je to obicna lisica slicna stotinama hiljada drugih. Ali ja sam od nje napravio svog prijatelja, i ona je sada jedinstvena na svetu.Ruze su se osecale veoma nelagodno.
-Lepe ste, ali ste prazne, rece im on jos. Covek ne moze da umre za vas. Naravno, obican prolaznik poverovao bi da moja ruza lici na vas. Ali ona sama znacajnija je od svih vas zajedno zato sto sam ja nju zavoleo. Zato sto sam nju stavljao pod stakleno zvono. Zato sto sam njoj napravio zaklon. Zato sto sam radi nje poubijao gusenice (sem one dve-tri radi leptirova). Zato sto sam nju slusao kako se zali, hvalise ili kako ponekad cuti. Zato sto je to moja ruza.
I on se vrati lisici.
-Zbogom, rece joj on...
-Zbogom, odgovori lisica. Evo moje tajne. Sasvim je jednostavna: Covek samo srcem dobro vidi. Sustina se ocima ne da sagledati.
-Sustina se ocima ne da sagledati, ponovi mali princ da bi zapamtio.
-Vreme koje si ulozio oko tvoje ruze cini tu ruzu tako dragocenom.
-Vreme koje sam ulozio oko moje ruze... rece mali princ da bi zapamtio.
-Ljudi su zaboravili tu istinu, rece lisica. Ali ti ne treba da zaboravis. Ti si zauvek odgovoran za ono sto si pripitomio. Ti si odgovoran za svoju ruzu.-Ja sam odgovoran za svoju ruzu, ponovi mali princ da bi zapamtio.
Bogatstvo, sine moj, nikada ne treba da ti bude zivotni cilj. Lepo zboris, ali to su ipak, samo reci. Pravo bogatstvo je u srcu, a ne u kesi s novcem... Ne, sine moj, nemoj teziti samo bogatsvu, i ne ulazi svoj trud samo da bi postao bogat. Umesto toga, tezi sreci; nastoj da iskazujes ljubav i da postignes da ti ljubav uzvracaju, i, sto je najvaznije, da steknes dusevni mir i spokojstvo.
Čeznem da upotrebim najdragocenije reči što imam za te; ali se ne usuđujem strahujući da mi se neće vratiti istom merom.
Zato ti dajem ružna imena i hvalim se svojom surovošću.
Zadajem ti bol, bojeći se da nećeš nikada saznati šta je bol.
Čeznem da sedim nemo pored tebe; ali se ne usuđujem, jer bi mi inače srce iskočilo na usta.
Zato brbljam i ćaskam olako, i zatrpavam svoje srce rečima.
Grubo uzimam svoj bol, strahujući da bi to mogla ti učiniti.
Čeznem da te ostavim zauvek; ali se ne usuđujem, strahujući da bi mogla oktriti moj kukavičluk.
Zato ponosito dižem glavu i dolazim veseo u tvoje društvo.
Neprekidne strele iz tvojih očiju čine da je moj bol večito svež.
(TAGORE)
Miroslav Mika Antić
Ponekad mi se učini da mi beže pod nogama putevi i daljine. I kadgod mi se dogodi da dospem u daleko, i stanem nasred njega i mislim: konačno, evo me; ako podignem oči, vidim da svako najdalje ima svoje još dalje.
Možda je to i sreća. Možda imam u sebi nešto duže od krajeva.
Možda imam u sebi toliko mnogo sveta, da se nikada, nigde, neće moći završiti.
Nije reš o životu, nego o njegovom dejstvu. Jer neke stvari se ne mogu saznati samo očima. Postoje u meni mnoga, neverovatna čula. Čula vode i vazduha, metala, ikre, semenja,…
Oni koji me sreću, misle da ja to putujem. A ne putujem ja. To beskraj po meni hoda.
Od koje sam ja vrste?
Znam jednu novu igru. Zaustavim se naprasno i ne mičem se satima. Pravim se kao da razmišljam i da u sebi rastem. Činim to dosta uverljivo. Dok imitiram drveće, neko sa strane, neupućen, stvarno bi pomislio da sam pustio korenje.
Razlistavam se sluhom. Zagrljajima. Disanjem. Čak se i ptice prevare, pa mi slete u kosu i gnezde mi se na ramenu.
Pravim se da sam trom sanjar. Nespretan penjač. Spor saputnik. Pravim se da mi je teško da se savijam preko belih oštrica realnog.
Pravim se da mi nedostaje hitrina iznenadnog skraćivanja u tačku i produžetka u nedogled…
Ja ne upoznajem svet, već ga samo prepoznajem. Ne idem da ga otkrivam, nego da ga se prisetim, kao nekakve svoje daleke uspomene.
Jer mnogo puta sam bio gde nisam jos koračao. I mnogo puta sam živeo u onom što još ne poznajem. I mnogo puta sam grlio to što će tek biti oblici. Zato izgledam izgubljen i neprestano se osvrćem. A u sebi se smeškam. Jer, ako niste znali, svet je čudesna igračka.
Može li se izgubiti neko u nekakvom vremenu i nekakvom prostoru, ako u sebi nosi sva vremena i prostore?…
Smeta mi krov da sanjam. Smeta mi nebo da verujem…
"Ne...
Nismo mi bili ljubavnici...
Nikad...
Samo smo se ponekad malo gledali, kad nas nisu gledali...
I to je sve...
Oboje smo nosili na lančiću po polovinu jedne davno polomljene tajne, ali nismo pokušavali
da je sastavimo, ko zna zašto, i ta tajna lebdela je nad desetogodišnjim okeanom prošlog vremena kao
ukleta lađa...
Negde ovde daleko...
Negde tame blizu...
Ni na nebu, ni na zemlji...
Nikad mi nismo bili ljubavnici…Samo smo se ponekad, u nocima punog meseca malo trazili po dugim talasnim duzinama Ceznje…
Nije vazno sta drugi ljudi kazu o tebi. Vazno je sta ti kazes samom sebi. Sve dok si siguran da je ono sto cinis ispravno, nemoj da se obazires na procene drugih ljudi. Mozes da radis sto god hoces sve dok je u to u skladu sa tvojom savescu i tvojim srcem. Nemoj nikada da se stidis da radis ono sto je ispravno. Izaberi ono sto mislis da je dobro i drzi se toga. I za Boga miloga, nemoj nikada da steknes naviku da vrednujes sebe prema kriterijumima drugih.
"Neka... Traži. Probaj... Bolje biraj i pogrešne, nego da spadneš na to, da pogrešni biraju tebe. Ako grešiš iz verovanja, to je bar i uzvišena greška - prevaren si na neki način. Ali, ako te biraju pogrešni... onda rizikuješ da budeš nečija osveta, nečiji očaj, ili nečiji rezervni izbor. Zar najveća osećanja na svetu, tvoja, trebaju biti samo rezerva? Zar da nešto što Voli, treba da teši nečji očaj? Zar nešto što prerasta smisao Vasione i njenu strukturu, prostor i vreme, treba samo da posluži izazivanju ljubomore u jednom, najprostijem, šablonskom pokušaju parenja i kocenja? Glavu gore! Ima i one vrste, srešćeš ih, koji čitaju iz očiju kako ti srce kuca. Glavu gore!"
Kad bih bio siguran da me neće čuti i odmah poslušati ona gomila prosečnih i nedarovitih ljudi koji su i inače uvek spremni da sebe i sve svoje uzdižu i precenjuju, ja bih mladim i darovitim našim ljudima dao jedan savet.
Radite, rekao bih im, svoj posao ne gledajući ni levo ni desno, ni iza sebe ni preda se, ali svoj cilj postavljajte visoko, i tražite malo od sveta oko sebe (što manje to bolje!), ali mnogo od sebe i svoga dela. Uveren sam da je većina od nas od početka udarila sebi suviše malen i suviše blizu cilj, i da je više i bolje mogla od onoga što je želela da uradi i postigne. Želite mnogo, težite smelo i daleko i visoko, jer visoki ciljevi otkrivaju i umnogostručavaju snage u nama. Težite smelo ka savršenstvu velikih dela, a radite predano i strpljivo na ograničenim i mučnim pojedinostima bez sjajnog vidika, jevtinog samozadovoljstva i tašte veličine. Ciljevima svojim živite, a trošite se neštedimice na sivim i nevidljivim poslovima svakog dana i sata. Često pomišljajte da je život jači i svet bogatiji nego što mi to u svakom pojedinom trenutku možemo da sagledamo, i ne gubite iz vida da u svakom od nas ima nepoznatih mogućnosti, da u hodu stičemo snage. Hteti daleko i želeti mnogo, kad je reč o postavljanju nesebičnih ciljeva, nije greh, nije opasno. Pogrešno je i opasno udariti sebi suviše blisku metu, jer to znači izneveriti i sebe i druge, ostati dužan životu. Budite nepoverljivi i stvarni, strogi prema sebi pri izvo?enju svake pojedinosti, skromni pri njihovoj oceni, ali kod postavljanja ciljeva budite hrabri i velikodušni, mislite smelo i gledajte daleko.
Ivo Andric......Znakovi pored puta....
Smehom cu se obracati svem svetu.
Jer sve sto je od ovog sveta uistinu ce proci.Kada me spopadnu najtezi jadi,tesicu se time da ce i to proci;i kada me uspeh previse ponese,reci cu samom sebi da ce i to proci.kada se davim u bedi,reci cu sebi da ce i to proci,a kada me bogatstvo stane pritiskati,reci cu da ce i to proci.Da uistinu,gde su sad oni sto sagradise piramide?Nisu li i oni pokopani pod njihovim kamenjem?I nece li jednoga dana,same piramide biti pokopane pod peskom?Ukoliko je dakle,sve prolazno,zbog cega bi me morile brige o danasnjem danu Smehom cu se obracati svem svetu.
Ali,kako da se smejem kada se suocim sa covekom,ili delom,koji me toliko povredjuju da mi izmamljuju suze i nagone na kletve?Naucicu sebe da izgovaram cetiri reci,sve dok mi ne postanu navika tako snazna,da ce mi se namah javiti u umu cim dobro raspolozenje zapreti da me napusti.Te reci ,sto nam stizu od nasih drevnih predaka,vodice me kroz sve nedace i drzace mi zivot u ravnotezi.Da cetiri reci:I TO CE PROCI.
Smehom cu se obracati svem svetu.
Jer sve sto je od ovog sveta uistinu ce proci.Kada me spopadnu najtezi jadi,tesicu se time da ce i to proci;i kada me uspeh previse ponese,reci cu samom sebi da ce i to proci.kada se davim u bedi,reci cu sebi da ce i to proci,a kada me bogatstvo stane pritiskati,reci cu da ce i to proci.Oduvek sam tvoje prijateljstvo smatrao svojim najvecim blagom,ono sto ti sada darujem,jedva se moze porediti sa tvojom beskrajnom odanoscu.
U ovakvim vremenima, kad su mnogi ljudi uplašeni i zbunjeni ili uvredjeni i ugroženi u svojim interesima, zlo se lako prima i veruje, i širi dalje.
Iskustvo i teorija naučili su ga da najviše izgleda na uspeh imaju one operacije za koje protivnik smatra da ih nećeš moći izvesti.
Ali, u tom je bio žrtva samoobmane i precenjivanja samog sebe, kao što često bivaju ljudi koji, zbog izuzetno velikih uspeha u životu, imaju suviše poverenja u svoju snagu i svoju pamet, a premalo poštovanja za tudju.
Omer je odvojio ruke od grudi, skinuo živo teški fes sa modrom kićankom i bacio ga teatralno na beli divan, a zatim je sastavio tri prsta desne i prekrstio se, bez reči, oborenih očiju, skromnim, kratkim i naviklim pokretima.
A prave uzroke toga svoga neuspeha nije mogao da objasni ni sam sebi, a kamoli gradjanima koji imaju ustaljenu naviku da od sebe traže malo, a od drugih vrlo mnogo, i da od svake svoje uložene pare očekuju stostruk plod.
Ko u Turskoj neće ili ne ume da čeka, taj, ma kako sposoban bio, neće postići nikad ništa, samo će pokidati svoje roćene živce, brzo i uludo utrošiti snagu, pogubiti i poslednje prijatelje i zaštitnike - i propasti bez smisla, bez koristi po sebe i druge. A naprotiv, čovek koji je bez duha i bez vrednosti, ali koji ume da čeka, to jest koji ima tu pasivnu snagu tupog, animalnog dreždanja i džonjanja, budnog kunjanja i podmuklog vrebanja, taj gotovo uvek dočeka i postigne ono što želi, svakako pre nego preduzimljivi i daroviti ljudi lišeni te sposobnosti.
Pričao je kako mu je neki od stranih konzula rekao jednom, kad je bila reč o mogućnostima izvoza iz Bosne: Znate, kad bi oholost i drskost bile artikli koji se traže u medjunarodnoj trgovini, Bosna bi sa svojim vezirima i svojim begovatom mogla u tome konkurisati svima drugim zemljama u Evropi .
U takvim trenucima kad osetimo da nam se tle izmiče ispod nogu i ruke uzalud pružaju uvis, mi se nagonski hvatamo za onošto dotad nismo znali da znamo i imamo. Pred nama iskrsavaju zatrpana iskustva i navike naših predaka za koje nismo slutili da žive u nama.
Lepota, najveća od svih varki čovekovih: ako je ne uzmeš nema je, ako pokušaš da je uzmeš prestane da postoji.
Velika lepota je uvek opasna i po sebe i po druge. Zla sudbina lepotica je upravo u tome. Svi ih žude, a niko ih ne voli!
Uto su naišle godine, one kritične godine posle četrdesete, kad se u osetljivom muškarcu stanu da ukrštavaju krize prve starosti na pomolu sa zadocnelim krizama neiživljene mladosti, i kad čovek zadrhti u korenu od želje za promenom svega što se zove on i što je njegovo.
Nisu retki slučajevi da se ljudi duboko mrze, da žele jedan drugom sve najgore i najstrašnije, i da provedu tako godine i dočekaju starost i smrt, vidjajući se svakog dana, izmenjujući reči i pozdrave a da nikad ne dodje do sudara ni objašnjenja. A dešava se opet i ovako kao ovo sada njemu, da slučajno sretneš stvorenje bez naročitog značenja i vrednosti, a spotakneš se na njega kao na kamen u mraku; i to je dovoljno da pormadeš potpuno i zauvek.
Po pravilu tako i biva: što je ko niži po svom stvarnom položaju, po svojim sposobnostima i obrazovanju, prihodima i ugledu, to je revnosniji i žučniji u ogovaranju.
Od hiljadu ljudi koji se posvete nekom odredjenom zvanju, samo je desetak njih, a možda ni toliko, koji imaju isntinsku sklonost i stvarne sposobnosti za tu vrstu posla.
Čudnovato kako je svakoj duši u Bosni draga strašna priča, toliko draža i bliža što istinski život čoveku manje radosti i zabave pruža
Kad bismo svi mi imali mogućnosti, hrabrosti i snage da samo jedan deo svojih maštanja i najvrelijih želja pretvorimo u stvarnost, samo u jednom času svoga života, bilo bi celom svetu i nama samima odmah jasno ko smo, šta smo i kakvi smo, i šta sve mi ljudi možemo da postanemo i budemo. Srećom za većinu nas, ta mogućnost ne postoji i mi ne prelazimo nikad od maštanja i prolaznih suludih pomisli na dela i očite postupke. Ali onaj kome se to po njegovoj zloj sreći desi, taj nalazi u svima nama nemilosrdne sudije. U strogosti ili ravnodušnosti prema tom nesrećniku ispoljava se i nesvesno naša dvostruka osveta. Mi mu se svetimo i zato što je našao smelosti da učini to što je učinio, i zato što je mi nismo našli i nećemo nikad naći. Ili pak iskorišćujemo njegovu propast da se svetimo nekom trećem, protiv koga inače ne možemo i ne smemo ništa.
Postoji priča da je na sultanvom dvoru, u drevna vremena, bio naročit službenik čija je dužnost bila da stalno ide za sultanom i rečima, pokretima i izrazom lica potvrdjuje svaku i najmanju reč njegovu, da na svako pitanje odgovara sa: Da!
"Kad ptica prestane voljeti drugu pticu,ona joj ne kaže; "Odleti sada hiljadu milja daleko da nebi gledala ravnodušnost kako se gomila u mojim zjenicama...!"
Jer ptica nije troma kao čovjek; daljina je za nju lepršanje slatke svjetlosti koja raspiruje ljubav.
Ne kaže joj; "Sad se sakrij hiljadu stopa duboko ispod zemlje,da ne čujež kako pjevam u predvečerje nježnu uspavanku drugoj dragani koja leži sa kljunom u mome krilu...!"
Jer ptica nije površna kao čovjek; ona zna da se otkucaji srca pod zemljom propinju još snažnije, i umjesto umirujućih zvukova uspavanke cijela bi šuma morala slušati tutnjavu podzemlja koju je izbacio bol...
Zato ptica kad prestane voljeti drugu pticu,ona ostane pokraj nje da tu umre u samoci.
...A čovjek kad prestane voljeti drugog čovjeka, od stida i pomutnje ne zna što bi,i bježeći sve dalje od njega, ugnijezdi u svom srcu njegovu tugu.... "
Ne molim te, Gospode, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umeću malih koraka. Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osetljivošću da odredim šta je veoma, a šta manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i meru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primetim svetlost i vrhunce, da nađem vremena za lepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro delujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me treznom spoznajom da su teškoće, neuspesi i udarci stalni pratioci života – uz koje rastemo i sazrevamo.
Podseti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji ce mi strpljivo reći istinu.
Uvek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najlepšem, najzahtevnijem i najosetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene coveka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su “ispod”.
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umeću malih koraka.
Srela sam jednog čovjeka i zaljubila se u njega. Zaljubila sam se iz jednog jedinog razloga: od njega ne očekujem ništa… Znam da ću za tri mjeseca biti daleko, on će biti samo sjećanje, ali neću uspjeti da živim bez ljubavi; bila je to moja granica…
Voljela bih da za njega uradim ono što je on uradio za mene. Mnogo sam razmišljala i otkrila da nisam ušla u kafe slučajno; najvažnije susrete duše dogovaraju mnogo prije nego što su se tijela vidjela.
Uopšte, ti susreti dešavaju se kada stignemo do naših granica, kada nam je potrebno da emotivno umremo i vaskrsnemo. Susreti nas čekaju – ali mi u najvećem broju slučajeva izbjegavamo da se oni dese.
Međutim, kada smo očajni i ništa više ne možemo izgubiti, ili pak, kada smo oduševljeni životom, tada se nepoznati pojavljuje i kretanje našeg unutrašnjeg univerzuma mijenja pravac.
Svi znaju da vole, jer su se rodili s tim darom. Neki to rade prirodno dobro, ali većina treba da ponovi gradivo, da se ponovo sjeti kako se voli, i svi – bez izuzetka – imaju potrebu da gore u vatri svojih proživljenih emocija, da ožive neke radosti i boli, uspone i padove, sve dok ne postignu onu nit vodilju koja stoji iza svakog novog susreta; da tamo postoji jedna nit i, dakle, tijela uče jezik duše, i to se zove seks.
Srela sam jednog čovjeka i zaljubila se u njega. Zaljubila sam se iz jednog jedinog razloga: od njega ne očekujem ništa… Znam da ću za tri mjeseca biti daleko, on će biti samo sjećanje, ali neću uspjeti da živim bez ljubavi; bila je to moja granica…
Voljela bih da za njega uradim ono što je on uradio za mene. Mnogo sam razmišljala i otkrila da nisam ušla u kafe slučajno; najvažnije susrete duše dogovaraju mnogo prije nego što su se tijela vidjela.
Uopšte, ti susreti dešavaju se kada stignemo do naših granica, kada nam je potrebno da emotivno umremo i vaskrsnemo. Susreti nas čekaju – ali mi u najvećem broju slučajeva izbjegavamo da se oni dese.
Međutim, kada smo očajni i ništa više ne možemo izgubiti, ili pak, kada smo oduševljeni životom, tada se nepoznati pojavljuje i kretanje našeg unutrašnjeg univerzuma mijenja pravac.
Svi znaju da vole, jer su se rodili s tim darom. Neki to rade prirodno dobro, ali većina treba da ponovi gradivo, da se ponovo sjeti kako se voli, i svi – bez izuzetka – imaju potrebu da gore u vatri svojih proživljenih emocija, da ožive neke radosti i boli, uspone i padove, sve dok ne postignu onu nit vodilju koja stoji iza svakog novog susreta; da tamo postoji jedna nit i, dakle, tijela uče jezik duše, i to se zove seks.
U svim jezicima na svjetu postoji ista poslovica: „Daleko od očiju, daleko od srca.“ Ali ništa nije pogrešnije od toga.. što smo udaljeniji, bliže su nam srcu ona osećanja koja pokušavamo da ugušimo i zaboravimo. Ukoliko smo daleko od voljene osobe, svako ko prođe pored nas na ulici podsjeća nas na nju.. Jer... ono što oči ne vide, srce osjeća..
__________________
JEL SJENICA DJE JE
NEKAD BILA .... ?
"Zločin je mrziti djevojku koju si jednom volio; takav završetak priliči divljačnim duhovima. Dovoljno je biti ravnodušan: onaj ko mržnjom završava ljubav, ili još voli, ili će mu biti teško prekinuti." Ovidije
Jednom me je neko upitao....Nedostaje li ti...? Nisam Odgovorio,okrenuo sam se i otisao i tiho sapnuo....Previse! Tri posleratna druga -Djordje Balasevic
Traži se jedna reč.
Traži se ona reč što mi je već danima navrh jezika, a nikako da je izgovorim, i, možda, napišem. Tražim već godinama tu strašno važnu reč koja bi me spasila, a ne mogu nikako da je nadjem, pa izlazim da je tražim po ulicama.
Pre toga, otvaram sanduče za pisma (možda mi je neko poslao poštom?), ali tamo su samo neplaćeni računi i opomene.
Odlazim da je tražim po Terazijama; možda sedi pred Moskvom i pije pivo, a možda je u kiosku s novinama.
Sta radiš? pitaju me poznanici.
Sta da im kažem? Da tražim neku reč, a ne mogu da je nadjem?
Sve što su tražili, to su i našli, zato što i nisu hteli ništa naročito.
Lepo se vidi: umrle su u njima prave reči, a ostali samo brojevi i opšta mesta.
Traži se jedan svet, prekjuče iščezao.
Traži se nada, ona davna nada polagana u sebe same i u vreme koje dolazi.
Traže se svi oni što su nas raznosili komad po komad, deo po deo: delove našeg vremena, naše ljubavi, traže se da vrate ljubav.
Traži se onaj ulični časovnik na banderi pod kojim smo čekali, onaj sat što još uvek otkucava u našem pamćenju. On se traži.
Jedanput bismo primetili da mala kazaljka stoji na šest, a velika na dvanaest, i ne bismo se čestito ni okrenuli, a kazaljke su ponovo stajale na šest i na dvanaest, samo bi izmedju ta dva pogleda protekao ceo život.
I on se traži taj život što promiče od danas do sutra, onaj život što je kolao, kljucao, puzio, preklinjao, voleo, cmizdrio, čekao, bogoradio, zaustavljao se, podizao i ponovo padao i opet se dizao ispod onog uličnog časovnika koji se traži, a koji je ko zna kuda odnesen. I on se traži.
- Život se ne sastoji od velikih stvari, već od sitnica koje se nižu i sačinjavaju naš vijek. Zato prvenstveno u njima treba uživat i nalazit radost Jer velike stvari se dogode jedanput, dvaput ili nikad, a radovati se treba svaki dan.
- Muškarci u životu prolaze kroz dva stadijuma: prvi je pubertet koji beskrajno dugo traje, a iz njega se direktno sunovraćuju u drugi, senilnost! Sve ono o muževnoj zrelosti je demagogija za glupače.
- Svaka ljubav je mač sa dve oštrice: koliko pruža toliko i obavezuje. Sputava te, ali te i obogati. Kad svega toga nema osecaš se prazna, al ko ptica na grani. Gorka, al potpuno neobavezna. Grozno, ali i divno.
- Ljude primaj onakve kakvi su i od njih ne očekuj mnogo, pa ćeš se radovati svakoj malenkosti koju od njih dobiješ. I nikom ne veruj dok nisi siguran da mu treba verovati.
- Ljubav, kao i život, stalno postoji, samo se akteri smenjuju. Za ljubav se ne čeka u redu. Sreća i ljubav pogode te kao strela: puf! Pravo u čelo kad se najmanje nadaš.
.Ima u dusi mojoj oziljak koji samo u snu boli.
I ne znam od kog bola on je ostao,i da li je to bilo jutro ili suton kad se urezao u moju dusu...Takva je nasa dusa.
Ispunjena uspomenama koje nas rastuze,nasmeju,zabole. Ponekad namjerno diramo te stare oziljke iako znamo da nas ceka neprospavana noc. Pa onda kroz prozore gledamo u neko tudje nebo i uzalud trazimo one zvjezde ka kojima smo nekad... davno upirali ceznjive poglede i samo njima odavali tajne prvih mladalackih ljubavi.Pa se naprezemo da cujemo onaj ljetni povjetarac sto je saputao u krosnjama drveca ispod kojeg smo se,drzeci svoju prvu ljubav za ruke,skrivali od radoznalih pogleda. Ali...umjesto tog sapata samo uzdah srca svoga cujemo. Prohujalo je vrijeme i mnoge vode protekle....Desanka Maksimovic
