U nekoj sveopštoj, neformalnoj definiciji facebook-a stoji da služi za povezivanje ljudi, komunikaciju među njima i razmenu informacija.
U poslednjih nekoliko meseci, tragajući po fbook-u, otkrila sam da tu postoji mnogo dobrih i isto toliko loših stvari. Zaista je previše neukusa, nekulture, neprimerenih fotografija, ponekad čak onih osoba za koje, srećući ih na ulici, nikada ne biste pomislili da im može pasti na pamet takvo što.
Nailazila sam na mnoge vulgarnosti, političke provokacije, životne nelogičnosti, nepoštovanje pravila gendera, prostakluk naš uobičajeni.
Sve to navelo me je na zaključak koji se nimalo ne razlikuje od dedukcije iz svakodnevnog života – da nedovoljno obrazovanje, nedovoljno čitanje i bavljenje sopstvenom decom dovode do toga da ljudi nemaju dovoljno bogat rečnik pa posežu za psovkom. Usuđuju se da budu vulgarni, misleći da su time hrabri i veliki. Ne poštuju političke neistomišljenike. Ni sportske, ni kulturološke ... ni sve ostale. Onda posežu za nasiljem u različitim oblicima. Oni edukovani za prepoznavanje nasilja znaju da su i to neke vrste dečjih ventila i da working of problem na duže staze, dolazi do prilično dobrih rezultata. Međutim, poplava nasilja je tolika da će uskoro biti više nasilnika nego onih drugih. Fbook je slika i prilika našeg života i naše svakodnevnice.
Ovo su delimična osmatranja nekoga ko je stalno na fejsu i ko mnogo voli novu tehnologiju, ne stideći se da prizna sve ono što nije dobro. Međutim...
Iz gorepomenute definicije fbook-a želim da naglasim i podcrtam reči poput povezivanje-komunikacija-razmena informacija.
Masom ličnih primera potvrdiću da je fbook stvarno genijalan kada su ove stvari u pitanju. Provodeći vreme na fbook-u uspela sam da se, nakon više od 20 godina, povežem sa društvom iz studentskih dana, pa čak sa nekim drugarima iz srednje škole. Bože, kako je to fenomenalan osećaj! Gledaš ispred sebe nekoga koga nisi video 25 godina, vidiš kako sada izgleda, prelistavaš njegov porodični album sa fotografijama, vidiš čime se bavi, šta su mu interesovanja, hobiji. Ceo njegov ili njen život na fbook-u, odnosno, ono što se želelo i trebalo izložiti. Onda slede komunikacije, pisma, chat, razmena fotografija, nekih profesionalnih tajni, kuvarskih recepata. Ti i tvoj drug na udaljenosti od 1000 km igrate bilijar ili neku drugu igru! Sjajno! Elviri sam bila razredna u prvoj od 25 godina rada po školama i raznim obrazovnim i institucijama kulture. Nismo se videle, ni čule više od 20 godina. Našla me je na facebook-u. Javila mi se iz Kalgarija. O, Bože kako je svet mali! Elvira ima Denisa i Unu. Kako su samo slatki! Ima odličan posao, divan brak. Ona kaže da u Kalgariju nema krize. Šta to uopšte znači da nema krize? I kako to izgleda? Elvira i ja sada svakodnevno razmenimo po nekoliko rečenica na fbook-u, bez obzira na različite vremenske zone. Sada sve znam o njoj i ona o meni. Do pre par meseci ni sećanja nam nisu bila aktivna. Na taj način se moj svet proširio ne samo do Kalgarija, nego sam prisutna u svim delovima sveta, a i svi moji nekadašnji i sadašnji prijatelji prisutni su maksimalno u mom životu. Neke stare, ostvarene i neostvarene ljubavi takođe. Kako je samo dobar taj osećaj pripadnosti na malo trenutaka! Kakvo je samo bogatstvo to kad otvorim listu za chat, a nanjoj odjednom 125 imena ljudi iz mog života spremnih za komunikaciju. Jedno ĆAO i kreće...
Moja profesionalna deformacija je da pratim muzičke ukuse ljudi u okruženju i onda me to kod mojih prijatelja najviše interesuje. Koliko mi znači to što sam, vršeći uticaj na muzički ukus mojih učenika, uspela da ga, u najvećem broju slučajeva, trajno oblikujem. Prihvatili su ponuđene taktove, ritmove i melodije, naučili da ih tumače i na kraju zavoleli. Kao profesionalac, ispunjena sam potpuno.
Zbog čega, u stvari, sve ovo danas pišem?
Krenuću iz ugla golmana koji pomno prati ceo tok utakmice, a reaguje samo kada je najpotrebnije.
Na facebook-u prihvatam za prijatelje sve one koji žele da mi to budu. To su, uglavnom, moji sadašnji prijatelji, moji nekadašnji prijatelji, bivši učenici, rodbina. Retko sam koga odbila. Medjutim, bila sam u velikoj nedoumici kada sam primila prvi poziv za prijateljstvo od učenika kome trenutno predajem. Kolege nisu imale iskustvo sa tim, a ja sam se dvoumila šta da radim. Ako prihvatim, da i je to pedagoški ispravno i opravdano? Vidi nje, chatuje i igra se sa decom. I to mi neki prosvetni radnik! Ako ne prihvatim, ko sam ja da odbijem dete kome u životu nisam dovoljna samo u školi, već me želi za prijatelja tamo gde provodi puno vremena i gde čuva mnoge svoje tajne.
Prihvatila sam! I, kao da sam pokrenula lavinu. Na desetine poziva stizalo je svakodnevno, tako da nisam mogla da verujem. Na početku je sve bilo duhovito i interesantno. Postala sam vrlo srećna što su me učenici odabrali i prepoznali kao prijatelja. Naročito posle vrlo malo vremena kad su počeli da paze na svoj rečnik i ponašanje na fbook-u, kad su počeli da preporučuju naslove knjiga i filmova, dobrih za čitanje i gledanje, kao i muziku koju bih slobodno mogla da preporučim onim istančanim ukusima. Svaki dan na fbook-u je donosio neke novine.
A onda su, kao po dogovoru, počeli da mi se otvaraju pojedinačno. Shvatila sam da sam im bila jako potrebna, sve ovo vreme. Postala sam tako dečji ventil, neko ko im je siguran oslonac za veliku tajnu, za ranjeno srce, za porodične probleme, neko ko je dovoljan da jednostavno samo pročita poslatu poruku, makar bez komentara. A kad chat prestane, sve nestaje.
Uz pomoć facebook-a postala sam bliža mojim malim prijateljima nego njihovi roditelji. Toliko sam sa njima stvari podelila, toliko me puno ima u njihovom odrastanju i sazrevanju. To me ispunjava kao čoveka.
Nedavno mi je jedna devojčica napisala kako je srećna što je njena nastavnica na fbook-u. Odgovorila sam joj da ja ne želim da im budem strana i daleka. Ja želim da za njih uvek budem tu. Ne želim da okrećem glavu kada su oni u pitanju. Želim da budem njihov prijatelj, oslonac, ruka.
Drage kolege! Nije prosvetni radnik samo onaj koji dođe na vreme u školu, održi časove po rasporedu i ode kući. Ne može biti dobar razredni starešina onaj koji posle nekoliko godina držanja razrednih časova ne zna nijednu tajnu niti bilo šta o detetu. Kakav je to prosvetni radnik koga se dete plaši i nikad ne poželi da mu bude prijatelj? Novo vreme zahteva novu komunikaciju između nastavnika i učenika. Mora se biti zajedno i u školi, i na stadionu, i na facebook-u. Dobro kontrolisani facebook vam je nešto kao zmijski otrov – u malim količinama zna da leči, a u većim može da napravi haos.
Dragi roditelji! Nemojte biti samo kritičari Interneta i ne znajući šta vaše dete radi tamo. Te male duše imaju svoje veće i manje probleme. Za većinu njih rado bi se obratili vama, ali ne znaju načine. Budite im prijatelji u životu. Sami će vas pozvati za prijatelja na svom facebook-u.
Najveća potvrda mog roditeljstva desila se kada sam nedavno dobila poziv od mog deteta da ga prihvatim za prijatelja. To je bio jedan od najvažnijih dana u mom životu jer mi je time dokazao šta sam ja u njegovom životu i koliko sam velika. Ne samo kao mama, već i kao prijatelj.
Nemojte da oklevate. Kretanje po fbook-u je lako i interesantno. Ako ne znate, za početak vaši klinci će vam pokazati to – vrlo rado.
Koliko prijatelja imate, toliko vredite.
I ne zaboravite – neko vas čeka na fejsu.
Kolumna: Neko te ceka na FEJSU - Milena Pecanin
