If this is your first visit, be sure to check out the FAQ by clicking the link above.
You may have to register before you can post: click the register link above to proceed.
To start viewing messages, select the forum that you want to visit from the selection below.
Evo jednog dogadja u tom preiodu u kojem su moj amidza i mnogi drugi muceni
Mustafa Dzigal (1932) iz Triiebina:
"U prostorije MUP-a Novi Pazar javio sam se 9. maja 1994. godine. Pita me jedan od njih: jesi li ti gazda Mustafa? Jesam, kazem. Cekao sam petanest minuta. Kaze on meni: Mustafa, znas li ti zbog cega smo mi tebe ovdje pozvali? Ne znam, odgovorih mu, ja ne znam zbog cega ste me pozvali, vec samo golu dusu da vam dadnem. Ja da sam imao to oruzje ne bih dozvolio da se ovoliko ljudi izivljavaju na mene. Kaze on meni, zove se Karlicic, podignuvsi se sa stolice - imaces, imaces tursku ti majku tvoju..., a onda mi rece da se izujem, obucu i carape. Rece mi da skinem kaput. Te ja skidoh i kaput. - Penji se na tu stolicu (pokazuje nam kako je cucnuo na koljena na stolicu da bi lakse mogli da ga tuku policijskim palicama po tabanima).
Glava mi je bila ovako uza zid. Upozorava me jedan od njih - da ne naslanjam glavu na zid, govoreci: Majku ti tursku - ti jos ne znas gdje si dosao. Psovali su me, bili me po tabanima onom palicom, po glavi i ledima. Krivio sam se od bolova. Jedan od njih koji me najvise tukao stavljao mi je onu palicu u usta, nije pravo nego stranom. Vjestacke vilice sam bio skinuo i sakrio u dzep. Pao sam dole prebijen i ponizen. Odjednom, cujem, neko mi rece - dizi se odatle. Ja sam se digao. Neko mi je nasuo vode, iza mene, jedan metar. - Gazi ovdje, rece mi. Ja sam gazio. Cistio sam noge jedno pet minuta.- Pridi ovamo, kaze mi policajac. Ja sam prisao. Udario me nekoliko puta onom palicom po ledima i glavi. Kad me je udario sa zemljom me je sastavio. Bio me je i po rukama desetak puta, ja sam turio ruke medu noge. On me saleteo pa opet po ledima, u grudi me bio boksovima. Posrnuo sam da padnem, on me docekao nogom. Uhvatio me ovdje za jaknu i rekao mi: rok ti je dva minuta da se obuces, a ja ne mogu da sastavim ruke ni prste od batina. Ne mogu da uzmem carape i da ih navucem na noge. Obuo sam jednu nogu nekako, suteo. Vode mi nisu dali, a nisam ni jeo ni pio dva dana i dvije noci, koliko se moj babo digao iz groba. Nemam dijete, sve ce te prekopati, necu reci da nesto starih cijevi kod nekog nebih nasao. Mene su djeca davno otisla u svijet, samo sam sa zenom i jednom djevojcicom malom, unukom ovog mi sina. Oni meni opet: - Kako nemas tursku ti majku, pa me slozi po lubini. Doceka me drugi krvnik sa palicom i boksovima. Na usi nisam cuo nista, dobio sam upalu uha. Opet su nastavili da me biju. Drao sam se kao kurjak. Oni se umore bijuci me, dodu drugi koji ih odmijene. Tako do dvanaest sati. Zapamticu do groba dvadesetpeticu, sobu gdje su me tukli. Tu sobu poznaju i drugi ljudi sa Pesteri koji su jeli cuteke. Kad je bilo dva sata posle podne, dosao je onaj glavni, kada je htio da napusti i rekao mi: - Cica, otidi dolje kod onija, da te ne bi ovdje trazili. Ja sam sisao, vukao se niz one stepenice sa treceg sprata, suteo sam dolje suteo, kad je bilo pola cetiri, dosao je Anicic i pozvao me ozgor preko onih strazara. I ja sam se odvuko gore kao prebijena kucka, ne mogu na noge ni na ruke uz stepenice. Muka moja. Usao sam opet u dvaesetpeticu. Pitao me Anicic: - Jesi li smislio za oruzje? Ja njemu opet ono isto - nemam oruzje. Oni opet nastavise da me biju. I batine su bile do devet uvece. U devet je dosao jedan zuti. On mi je rekao da je on nacelnik, mlad covjek, i on me pita za pusku. Ja mu kazem da je nemam. Gradio sam kuce, nisam kupovao puske ni jedna vrata nema, a ako ustreba da ce mi valjda dati tu pusku da branim drzavu. On meni kaze - ti ne beginises ovu drzavu, hoces neku drugu. Ja mu rekoh: da je to neko ogrijesio dusu ko vam je rekao da imam oruzje. On mi se nakostrijesi i zaprijeti mi ovim rijecima: Daces i svaki onaj metak kao i oruzje koje si kupio za sinove. Koliko imas sinova, pitao me? Ja njemu odgovorih, imam cetiri. Pita me gdje su ti dvojica? Rekoh mu da su dvojica u Sarajevu a dvojica su mi radili u sjenicku Postu, ovaj mladi ode u Njemacku, dok ovaj drugi uzeo malo odmora kako su me ovi isprebijali. Vodi me do ljekara odkako ste me vi isprebijali. Rijec dvije, on meni kaze: mamu ti pa me utisti pod batinu, cini mi se ni nebesa me ne mogu sastaviti. Vidite kakav sam ja bogalj, starac sam, da sam u mladim godinama ne bih ja ovdje ni dosao. Jer jedanput dusa ispada, a hiljadama jok. A meni je dusa hiljadama, ispadala, ispadala. Pustili su me onako jadnog i ponizenog iz MUP-a, porucujuci mi da im se ponovo javim iduce sedmice i da cu ja progovoriti kako treba. Ja sam izasao odatle i krenuo ulicom, ne znam ni kuda.
Odnekud je naisao neki taksista, ne znam ko je. Sjecam se da sam mu rekao: vodi me na Hadzet kod dzamije, dok nadem neke moje rodake na teravije. Djeca mi pofaljavase gore, snaha mi i zena, sin... Kad je vidio sta je bilo sa mnom onaj taksista nije htio da mi naplati voznju. Posle sam otiso kuci gdje su klali neku jagnjad i jarad te me uvijali u te koze, a onda me odvedose u bolnicu te sam lezao pet-sest dana. Ljekari mi rekose: ne smijemo vise da te zadrzavamo, od ovih bolesti mi ne lijecimo, vec od drugih bolesti. Ubijen sam, ali nemam loma, injekcije sam kao i infuziju primao u Sjenici. Krvavrio sam na obadvije nuzde dva-tri dana, tesko mi je bilo. Jedno vece sam gotovo umro. Dosao je ljekar tu i dao mi nesto te sam popio te drop malo uminuo. Eto, to sam dozivio u mojih sesdeset i nekoliko godina. Nikad nisam iso kod ljekara, cak ni tabletu nisam popio. Da sam znao sta ce radit sa mnom ja bih se objesio.
"Dos'o sam po svoje slike sa modricama. E, sinko, ljuto, ljuto su bili bezobrazni i grubi. Ovi gore u Sjenicu mi traze te slike. Eh, sinko, da cujes moju muku. Ja kao da sam imo imovinu koliko Pazar, a sad sam ga izgubio... Pa i mislio sam da necu izdrzat, al' eto. Stradali smo i ja i Suljo. To mi je bratuced, mi smo stradali isto vece. On ima i lomove. Ja sam se sa zivotom halalio, bar bitno mi je da neko sazna da sam na pravdi strado. Bio je tornik (utorak) 21. jun 1994. godine. Kao i mnogih predhodnih i toga tornika sam otis'o u Novi Pazar da prodajem sir. I tek sto je zivnuo pijac i pocela prodaja, kako sam stajao za kacom preda mnom se dusterisa (iznenada pojavi) policajac. Pogledo sam ga a on me istog trena pitao: Jesi li ti Began Muratovic?
Odgovorih mu da sam taj. Rek'o mi je da moram da podem do SUP-a. Pit'o sam ga sto, a on mi rece: trebas tamo Sulju. Sta cu s kacom, pit'o sam ga? - "Sve ga neka tu, kako je, vratices se odmah", rek'o mi je. Ubacili su u "maricu", mene i sinovca mi Muharema, i odveli nas u SUP. Kad smo stigli tamo, odveli su nas na drugi sprat gde smo videli Sulja Muratovica vezanog za radijator. Razdvojio me od Muharema, i onda redom, uzo mi podatke i predo isljedniku. Podatke mi je uz'o onaj sto me je uzeo sa pijaca, i predo hi zameniku nacelnika - Radosavu Stefanovicu. Nije proslo ni pet minuta, Stefanovic me pozv'o u svoju kancelariju. Us'o sam. Pit'o me: znas li zasto si pozvan? Reko sam, valjda Sulju da nesto posvedocim, bar mi je tako rek'o onaj policajac sto me uzeo s pijaca. "Ne za to", reko'o mi je on. "Tebe se trazi puska i pistolj "7", cehoslovacka "zbrojovka". Nemam, rek'o sam. Pa opet, maltretiranje dok su dosli svi sto tucu. Ili priznadi i donesi, ili cu te dat ovim... - Da me date u vatru, ja nemam. Nemam, dece mi moje, i Boga.
Veli on: "E, tek sad vidim, da sve lazes!" Izbaci me na hodnik, pa me ponovo pozva, pa opet isto. Sve sam ceko u hodniku, strazar pored mene, dok me nisu uzeli ovi sa terena. Prvo njih pozva, zadrzase se dvije-tri minute, izadose i pozvase mene. Ih, kad su me pozvali, nisam ni iskoracio, Rosic me docek'o na boks. Udario me boksom u zeludac, a dlanom po licu. Mene odose ruke da se zastitim, kad on kaze: "Dolje ruke, pusku i pistolj, majku ti tursku!" - Nemam ni jedno ni drugo, pa me ubite. A ne treba ni jedna ni dvije rijeci, jer da sam im'o ne bi dos'o do ovoga, rekoh mu. "Daces, daces!" - povika Karlicic. Rosic kaze: "Daj da ga svezem, tursku mu majku!" Karlicic mu kaze: "Neka se mene brani. Da vidimo koje mu je zalije, ili ruke da mu polomim, ili glavu!" Vidim sa njima nema sale, i da kod njih prolazi sve ono sto je najgore, pa pomislih: preca mi je glava, pa ruke nek secu, al' glava nek je ziva. Ruke su mi bili na smenu, dok su pale same. Onda su komandirali da se izujem. Posice je postavio stolicu uza zid i naredise: "Sazu se majku ti tursku. Pozuri, nemamo vremena da cekamo!" Komandovo mi je: okreni se ka zidu kolenima na sedalo, a tabanima prema nama." Onda su promijenili palice. Uzese duze i vece i naizmenicno me poceli udarati dok nisam izgubio vid. Kada sam se osvijestio bio sam na podu i potpuno mokar. A Muharema su doveli da me gleda takog i odbrojavali mu nesto. Rosic me poveo do umivonika da se osvezim. Pokuso sam, ali nisam mogo ruke da podignem. Onda su me stavili na klupu u hodniku. Tu sam osto da se hladim onako izmrcvaren skoro dva sahata. Onada su opet dosli i pitali: "Je l' ti bolje bilo da si prizno, no da sa tobom bude toliko teskoce." Ja sam mogo i poginut, ali to nisam mog'o dat'. Kako da dam, sto nemam i ne posedujem. Ja sam govorio al' mi niste verovali. Ali ja to ne bi dozvolio, ni jednu coku, da je sve to zlatno…
A oni kazu: "Dobro, opet ti nisi slobodan, ti to moras donijet kako ti glava zna!" Oni mene tako, a ja sam bio polumrtav, nisam mog'o da se drzim na nogama, pa sam se naslanjo na stolicu da ne padnem. "Sad ako mozes i ako imas de, idi, a za nekoliko dana, da to doneses". - Da vam donesem nemam sta, a nadam se da cu se nekako odvuc. Imam ovde dvije core (kceri). On mi je reko: nemo' slucajno, da si kom prico de si zadobio povrede. Nikom ni a, sto se desilo. Doduse, ja sam rek'o: ja necu lagat. Hocu umrijet, a lagat necu. No, to morebit, nije ni bitno.
Posebna mi je bila zelja i slobodom. Kad su mi rekli da sam slobodan i da se udaljim od njih, osetio sam neku nadu da prezivim i da nastavim opet, i veliku zelju da se udaljim sto prije od tih zverova, ne znam kako da kazem, od tih ljudi grubih. Ja nisam verov'o, i to sam im reko: da moze covek na pravdi, ovako dozivet i isprebijan biti. Otiso sam od njih, otiso sam kod core u Selakovac. Prvo sam se nekako odvuko do taksista kod Beogradske. Dao sam znak taksisti da zaustavi. Sto sam us'o u kola, zagledo se i rek'o mi: "Covece, odakle si i de si tako nastrado? -U SUP-u. Prebili me, i jos na pravdi, rekoh mu. A on mi kaze: "Pa sto nisi d'o futane, futni." - Hajde dadni ono sto nemas, odgovorih mu. Pita me on: Dokle? Rekoh mu: do Salakovaca, Jusuf potok. Tu imam jednu coru. Stigli smo blizu kuce a on mi kaze: "Ne mo's otic. Da te povedem do kuce?" Ja mu rek'o: Evo tu je. Pitam ga: koliko? A on kaze: Ti si platio i preplatio. Bila su vrata zakljucana. Ja sam zazvonio.
Kad mi je izasla cora Zemina samo je vrisnula i zakukala: kukavica ljuta, de si pogin'o? Samo sam reko: vala, eto. Ona je isla sutradan i rezilila ih, sto su me tukli na pravdi, al' nije fajda. Eh, tu je izas'o i zet Besim i prijatelj Sibo, uveli me u sobu, namescili mi da legnem, i odma' brze bolje otisli kod mesara da trazu taze, prijesnu ovcu kozu. I nasli, kod Esrefa mesara. I to od ovna. Taman da me cijelog uviju. Te sam se zavio cio. Oni mu nudili da plate, a on nije sceo. Rek'o im: i da ne znam coveka, ne bi, a kamo li sto ga znam".
"Dana 21. juna 1994. godine, scerka mi je bila na porodaju, te sam je poveo u bolnicu da se pregleda. Kuci su me trazili Karlicic i Nedic i jos dvojica policajaca. Nasli su me i poveli u SUP, odveli me Radoslavu Stefanovicu, nacelniku kriminalisticke sluzbe. On me je pozvao i pitao jesi li ti Muratovic? Pitao me je zasto se ti teretis? - Ne znam, odgovorio sam. "Ti si komandant za celu Pester", rekao je. "Ti si gori nego Sulejman Ugljanin". Ja sam mu odgovorio: cega komandant, kod nas nema vojske? Rekao mi je: "Ti nisi dao da se glasa za Milosevica". Psovao me je: "Majku ti balijsku, sto nisi glasao za Seselja!" Nasatvio je da me maltretira, pitao me je za pusku a ja sam mu rekao da je imam.
"Da nam kazes jednog coveka koji ima pusku". Ja sam mu rekao da ne znam ko ima pusku, a on mi je rekao: "Majku ti balijsku!" Sve vreme me je psovao, vredao, mlatretirao i non-stop, trazio da kazem nekog coveka koji radi sa oruzjem. - Tebi nema glave na ramenima. Ti mora da se likvidaras!", rece mi on. Stalno je ponavljao da moram biti likvidiran i opet je trazio da kazem nekog ko radi sa oruzjem. Rekao je: Muratovicu, dobices tri meseca pritvora. U pritvor me drzao vezanog za radijator tako sto mi je ruke vezao pozadi za radijator. U tom polozaju me drzao dva dana i jednu noc bez hrane i vode. Kada sam bio vezan za radijator dosao je nacelnik DB-a, Vlade Corbic. Posmatrao me i rekao: "Ti si, stari, najebo!" Otisao je. Dok sam bio u pritvor dosli su Karlicic i Rosic. Kad me je Karlicic video, rekao je: "Đe si, Suljo, ja te trazim po nebesima, a ti si ovde!" Oni su me preuzeli. Kad me je video sin, koga su isto priveli, prenemogo se. I sina su mi tukli. Malo kasnije doveli su Begana Muratovica. Kada su uveli Begana, bili su ga tako, da kad je izaso, bio je krvav, kvasan i prebijen. Uveli su mi i sinovca. Cuo sam kako je pisnuo, kada je izasao bio je crn. Beganu su rekli da ce ga prebaciti, jer ne moze da ide sam. Medutim, Began je reko da ide sam, jer se plasio da ga ponovo ne tuku. Otiso je predvostrucen niz stepenice. Uveli su mene. Video sam sina prebijenog, koji je jec'o, a ja sam reko da je zatvor za ljude. Karlicicu sam reko: -Ti si kriv.
To sto radis nije dobro. "Jesi li se smislio da kazes, ko radi sa oruzjem?", pita on mene. - Ako cete me tuci ja cu vam reci, al cu na sud reci da ste me bili i da sam morao da kazem nekog. "Ako neces da kazes, ici ces tri meseca u zatvor". Tu sam nocio. Odredili su mi pritvor. Rekli su mi da ce oni otici da uzmu pusku. Ja sam rekao sinu gde je puska. Nasli su pusku, lovacku, garabin, pod dozvolom i nekoliko metaka. Dali su mi potvrdu o oduzetom oruzju, ali mi oruzje ni danas nije vraceno. Kad je donio oruzje, rekao je sta ceti ovo, ovi meci. Rekao sam mu da sam municiju kupio po odobrenju, municiju sam nabavio u sportske svrhe, jer sam sportista-lovac. Oterali su me u zatvor posle toga u sobu broj dva. Bio sam u samici dva dana. Nocu bi dolazili policajci i pitali zasto si tu. Nisu mi nista radili, vec samo posmatrali. Jedan dan su me odveli na setnju (petak je bio). Neki ljudi su me posmatrali tom prilikom (oko dvadeset ljudi). Posle pet minuta su me ponovo vratili u sobu. Cuo sam ezan sa obliznje dzamije. U tom trenutku cuo sam da je neko otvorio vrata, bili su Sefko Zukorlic i jos jedan milicioner koga bi prepoznao kada bi ga video. Sefko me je odveo u SUP na razgovor i usput mi je garantovao da me nece dirati. Cim sam usao u sobu SUP-a video sam Karlicica i Mila Nedica iz Sjenice, Biorca (boksera) i jos nekolicinu policajaca. Bilo ih je oko petnaest. Neki su drzali palice. Mnoge od njih bi mogao da prepoznam. Kad sam usao u sobu, Karlicic im je namignuo i izasao iz sobe. U tom trenutku su poceli da me tuku. Dobio sam po nekoliko udaraca odjednom. Tukli su me palicama. Neke od njih su bile duge oko jedan metar, a neke su bile krace. Prvo su me bili po rukama (od dlana do laktova), a onda nastavili da me biju nogama (cokulama po citavom tijelu). Udaraca je bilo vise (ne znam koliko). Padao sam nekoliko puta od njihovih udaraca. Posle su me bili kundakom od automatske puske po ramenima. Kad su me oborili na stomak, digli su mi noge i bili palicama po nogama. Posle su me udarali preko debelog mesa. Od tih udaraca meso mi je puklo. Pao sam u nesvest.
Kad su me osvijestili, usao je Kralicic, ja nisam mogao da govorim. Kad je usao, rekao je: "Ne dajte, umrije nam covek. Dajte vode!" Zalivali su me nekim sokom. Ispravio me je Karlicic i postavio na stolicu. Kad sam seo neki milicioner me je udario nogom u leda. Tom prilikom su mi slomljena tri rebra, a cetvrto je naprslo to mi je kasnije rekao dr. Enes Maljevac. Karlicic i jos neki su me odvukli u kupatilo i polivali vodom. Otle su me vukli niz stepenice do izlaza, uveli u kola. Izlazeci iz SUP-a sreo sam Smajovic Meha, Jonuza Ibrovica i Meda Mujovica. Odveo me vozac koji me je doveo pre toga u SUP. Kad smo isli, policajac, dvometras koji je bio sa nama u auto pretio mi je: ako neko sazna, za ovo, ja cu te licno streljati! Kad su me prevezli u zatvor bacili su me na polace (daske). Posle deset minuta, otvorila su se vrata i jedan je zvao: "Murate, ides kuci!"
Ja nisam mogo da se pomerim. On je zakuko i rekao: - Ovaj je ubijen! Usla su trojica policajaca, jedan je rekao: "Zovite advokata!" Kad su me izveli iz sobe, rekli su mi da potpisem neki dokument. Ja nisam mogao, vec su mi oni pomogli. Uzeli su me brat (Bilal) i sinovac Muratovic Sead. Odveli su me u bolnicu, Avdo Ceranic, lekar me je primio. Bio je prisutan i moj advokat, Rade Janicijevic. Rade mu je rekao: Doktore, njega treba da pregleda konzilijum lekara. Doktor Avdo je rekao: "Ako sumnjate u mene, mozete da idete!" Otvorio nam je vrata da izademo. Mene su vukli, jer nisam mogao da stojim. Odveli su me kuci i previli osoljenim kozama. Koze sam drzao deset sati. Posle su me odveli u privatnu kliniku na rendgen-snimanje. Tada su mi rekli da su mi slomljena rebra. Ljekarsko uverenje dr. Maljevac nije smeo da mi da, izuzev, ako zelim da ga upotrebim u inostranstvu. Nisam vise smeo da idem u bolnicu. Brat, sinovac, i prijatelj, Avdo Kolasinac, su me odveli u Skoplje. Tu sam bio petnaest dana. Isao sam doktorima, davali su mi masti, tablete za umiranje bolova. Koze su mi najvise pomogle. Previjao sam uboje mesom od ribe, dzigerice..
Dosao sam kuci posle petnest dana provedenih u Skoplju. Jednu noc sam prenocio i vec sam sutradan dobio poziv iz SUP-a. Ja nisam smeo vise da se javim. Brat i sinovac su me odvezli u Madarsku. U Madarskoj sam ostao cetiri dana. Nismo mogli ici dalje jer nam nisu dali. Kupili smo karte za Italiju. Otisli smo u Italiju, iz Italije smo pokusali za Francusku. Na granici prema Francuskoj su nas uhvatili i udarili zabranu. Vratili su nas u Italiju. Na drugom granicnom prolazu smo kasnije presli u Francusku a iz Francuske u Nemacku. U Nemackoj sam bio dvdeset i devet dana. Tamo sam se lijecio. U odsustvu su me osudili tri godine na uslovnu osudu. Po zalbi advokata smanjeno je na godinu dana. Posle dve godine vratio sam se kuci. Pozivali su me nekoliko puta i saslusavali. Nisu me tukli. Pozivao me Vlado Corbic, govorio: Ti pretis, gde ti je oruzje? Rekao sam mu, sramota sta pricas, znas kako su me prebili, dolazio si kod mene. Tog dana je dosao i Perisic. Perisic je rekao da imam oruzje, da me neki ljudi terete za to. Kad sam mu pokazo izvesne dokumente sa kim se sporim tu iz sela, rekao je da nisam kriv i izvinio se. Vise me nisu maltretirali iako su me nekoliko puta pozivali na razgovor.
mislim da nije,licno sam gledala izjavu Mustafe Dzigala naTV-u,prije 5 godina,sve ih je imenicno prozivao(teroriste), kao i gore u datom tekstu,ali do sad nisam cula da je i jedan od njih pozvan na odgovornost,mozda neko od clanova zna bolje,pa ako neko zna,nek nam malo o tome napise...
"Dana 31. januara 1994 oko 18 sati je dosao Mile Nedic, sa jos dvojicom policajaca, cija mi imena nisu poznata, kod moje kuce u selo Zajecice i trazili mi kratku devetku ,,pistolj" i automatsku pusku. Srpsku pusku. S obzirom da je oruzje koje su trazili od mene nisam posedovao, pa im isto i nisam mogao dati, dobio sam naredbu od Mila Nedica da odmah podem sa njima u stanicu milicije u Sjenicu, sto sam ja i protiv svoje volje morao da prihvatim. Kada sam dosao u SUP, Mile Nedic je naredio izvesnom Ivici Babicu da me odvede u salu stanice, cija namena meni bas precizno nije poznata, ali ovom prilikom je koriscena za premlacivanje mene licno a pretpostavljam i ostalih gradana koji su doziveli istu ili slicnu sudbinu kao i ja. Kada sam usao u salu sa policajcom Ivicom Babicem, on je trazio od mene da predam oruzje navedeno na predhodnoj strani izjave. Kada sam ja odgovorio da to nemam, on mi je naredio da pruzim ruke, sto sam i uradio.
On je poceo da me siba po rukama pendrekom tako snazno da bi to bilo neizdrzivo za mladog coveka a kamoli za mene u ovim godinama. Potom me je vratio u kancelariju kod Mila Nedica, a on me je udario pesnicom u stomak, trazeci isto naoruzanje. Ja sam odgovario da to ja ne posedujem, a on me je pitao sta onda imas: Imam pistolj: "TT". Mile Nedic me dovezo sa policijskim autom kuci i ja sam im predo oruzje koje sam posedovo. U narednom periodu sam bio pozivat jos nekoliko puta u SUP Sjenica, a onda mi je naredeno da se javim u SUP u Novom Pazaru. Kad sam se javio u SUP u Novi Pazar bio sam maltretiran od strane izvesnog Karlicica cije ime mi nije poznato. Rekao mi je da ce me prebit i da jedina mogucnost da se izvucem je da mu popisem sve ljude za koje ja navodno znam da poseduju oruzje. Ja to normalno nisam prihvatio, jer mi nije bilo poznato da li ko poseduje oruzje ili ne. Karlicic me ponovo poslao kod Mila Nedica kome se ja nisam odmah javio vec sam isao kod nadleznih organa u Beograd a tek onda kod Mila Nedica. Da li zbog njihovog uticaja, sto ja pretpostavljam, ili zbog nekih drugih cinjenica nisam vise maltretiran. Ovom izjavom bi zelio da zamolim Odbor za ljudska prava i slobodu gradana da pokrene postupak protiv lica koja su vrsila torturu nad nama gradanima".
"Dana 16 marta 1994. u rano jutro su mi ispred kuce dosli Mile Nedic i Ivica Babic, radnici SUP-a Sjenica, i naredili mi sa urucenim pozivom da se 17. marta 1994. javim SUP-Sjenica u 9 sati, u sobi broj 15 radi informativnog razgovora. Uredno sam se odazvao pozivu u zakazano vrijeme. U SUP-u me je primio Mile Nedic. Nakon dugog informativnog razgovora, saopstio mi je kojim povodom me je zvao. Pitao me da li poznajem Ferida Bihorca i Smaja Brulica, nasta sam ja odgovorio da ih znam. Dalje me je pitao za Taipa, Haruna i Rama Memica, svi iz Razdaginje, i rekao mi da sam navodno prodavao oruzje njima, nasta sam ja odgovorio negativno i da mi je to novo da cujem. Dalje mi je rekao kako sam dijelio oruzje ljudima i opremu, da sam obucavao ljude i formirao paravojne formacije. Da sam navodno pucao ljudima u kuce, plasio, prestrasivao. Rekao mi je da sam ucestvovao na demonstracijama ucenika i na to sam odgovorio potvrdno posto sam bio ucenik skole i solidarisao sam se sa drugom kog je tukla vojska. Mile Nedic je poceo da galami na mene, poceo da psuje i rekao mi: Ja cu tebi da dam poziv za Novi Pazar pa ces ti dole pricat.
U tom momentu pomolio se covek na vrata, koga ja nisam poznavao, i pitao ko sam ja, na sto mu je Mile rekao da sam ja sin Hamida Brulica. Onda je on rekao da niko mene ne smije da dira, uzeo me za ruku, izveo me na hodnik i poveo me u svoju kancelariju. Kad smo usli u kancelariju, pitao me da li ja njega znam, na sta sam ja odgovorio da ga ne znam. On mi se predstavio da je Nikola Lukovic nacelnik SUP-a. Rekao mi je da mene ne smije niko da dira, da ce on da me stiti, ali da moram da mu kazem da posedujem automat koji je ubio policajca u Beogradu i da ga moram donijet. Ja sam odgovorio da ga nemam. Onda me je poceo ubedivat, a odma zatim i prijetiti da to dam. Ja sam rekao da nemam. Onda mi je rekao: dobro za tu pusku cu ti ja sredit i nece te dirat niko, ali da ti meni kazes nesto drugo. Da mi kazes ko ima u tvom selu nesto od naoruzanja, nasta sam ja odgovorio da o tome nemam pojma. Posle toga on me izbacio iz kancelarije i rekao mi da se javim u Novi Pazar, a poziv mi je vec bio dao Mile Nedic. U pozivu je stajalo da se javim u SUP Novi Pazar 21. mart 1994. u 11 sati, u sobu br. 25, u vezi informativnog razgovora. Ne osecajuci se krivim, javio sam se toga zakazanog dana. Kada sam, naime, stigao u Novi Pazar, otisao sam u stanicu i javio se portiru u toj zgradi recima: "Treba da se javim u sobu br. 25". On me je pitao kako se zovem. Odgovorio sam Brulic Mulaz. On me uhvatio za ruku, uvio mi ruku i nabio mi lisice na ruke i javio je na telefon: "Stigao je Brulic" i krenuo da me vodi uza stepenice i rekao: hajde, mi cemo na spratu, gore je soba br. 25. Iduci uza stepenice sreo nas je covek u farmericama i pitao: ,,Je li to taj Brulic?", nasta je ovaj odgovorio: - Jeste. Taj covek me je potom uzeo pod ruku i poveo dalje uz stepenice. Kad sam izasao na stepenice, primetio sam na hodniku jedan veliki zeleni sto i za njim je sedelo nekoliko ljudi koji meni nisu bili poznati. Priveo me do radijatora, skinuo mi lisice sa jedne ruke i svezao me za sipke radijatora u hodniku i otisao u kancelariju. Posto je proslo desetak minuta dosao je k meni i odveo me u kancelariju. Posto me uveo unutra, pitao me: znas li gde si dosao? Rekao sam: da znam i da sam video na ulazu u zgradu da je SUP Novi Pazar. Odgovorio mi je: "Bas mi je milo sto znas da se ne bi osecao kao na ekskurziji". Ustao je i rekao: "Za svaki slucaj da se ne bi osecao da si na ekskurziji".
Prisao mi je i opalio nekoliko samara i pitao me dalje da li sam naoruzavao ljude, i sve sto mi je rekao Mile Nedic u SUP- Sjenica, nasta sam mu rekao da od toga nema nista niti sam terorista, niti cu secesiju, niti autonomiju. Posle toga mi je rekao: ako od toga nema nista, onda da mi kazes, ko ima oruzje, ko je prodavo, ko je dogonio i ne znam sta vise? Ustao je i nastavio: znas i znaces, jer odavde niko nije izaso a da ne zna i da ne prica! Dalje mi je govorio: tvoj otac je pobegao, a da nije znao da ima sina, na sta sam ja odgovorio da moj otac i te kako zna da ima sina. Zaboravio sam da kazem: kad me uveo u kancelariju, pitao me da li znam ko je on, nasta sam ja odgovorio da ne znam. "Ja sam Rosic Nenad, ako cuo". -Da, cuo sam. Pocelo je batinanje. Najpre me udario po glavi palicom nekoliko puta, a posle toga rekao: ti izgleda ovo ne osecas, sad cemo da pojacamo mjere. Naredio mi je: pruzi ruke! Ja sam pruzio a on je poceo da me udara palicom po rukama. Govorio mi je da imam neki snajper, da moram da ga dam, da ja nisam tako nevin i nastavio da me tuce nogama, palicom, rukama, ja sam pao. On je prisao i nekoliko puta me udario u grudi nogom i rekao mi da ustanem. Posto sam ostao bez vazduha on je prisao i uhvatio me za kosu psovao mi majku i Boga i rekao: niko nije izaso odavde, a da ne prica. U meduvremenu je usao covek, crn, visok, mlad u farmericama i pitao: je li to Brulic, nasta je odgovorio: jeste. Pitao je, taj crni, visoki, kako slusa i drz'o je jedan cijev od neke puske. Ovaj mu je odgovorio: ne da ne slusa, nego hoce da me bije. Taj crni mi je opsovao majku. I rekao: Nije znao tvoj otac da ima sina, nasta sam mu ja odgovorio: zna moj otac da ima sina, a on mi je rekao: e nece ga vise imat, danas cu da te nabijem na ovu cijev, platices mi i za oca. Prisao je i uzeo me pozadi za kosu, priveo me do Nenada Rosica i rekao: pricaj ovome coveku sta te pita. Kasnije mi je primakao onu cijev sa strane na slabinu i rekao: hoces li da pricas? Odgovorio sam: nemam sta da pricam, sto sam imao da kazem, rekao sam. O
nda je nastavio da me samara a zatim me onaj crni covek, drzeci me za kosu, priveo jednom metalnom ormaru i udarao mojom glavom o taj ormar i rekao: Bozu ti majku, pa zar neces da pricas?! Ovde su vise sile pricale. Onda me uzeo za prsa i udario me nekoliko puta o zid, i bacio me na pod, pao sam napred. Ovaj crni mi je prisao i udario me dva puta nogom u predjelu bubrega i posle toga jedno vrijeme ne sjecam se nicega. U neko doba osetio sam nesto hladno niz moje tijelo, i oni su me zalivali vodom. Kad sam dosao sebi, on me uzeo za kosu podigao me i bacio me prema vratima i rekao: sta se kurvas? Na vrata je bio okacen jedan veliki kalendar ja sam ga zakacio i on je pao a jedan od njih mi je opsovao majku: obesi taj kalendar, sad cu te prikovati za njega i udario me nogom u predelu slabine. Ja sam pao, jedan od njih, cini mi se ovaj visoki, crni, digao me za kosu i bacio me ka zidu gdje sam ostao lezuci. Prisao je ponovo i udario me nogom u leda, u predelu kicme i digo me za kosu i prislinio me uza zid, udario me samarom i rekao: ako budem jos jednom pao da ce da me slomi. Pitao me hoces da pricas jednom? Rekao sam: da imam sta da pricam ja bih pricao. Vikao je: ko ima naoruzanje, sta ima, kazuj!?. Ja sam onako sagnut pricao ne znam sta da pricam, kad bih znao ja bih pricao. Kaze kako ne znas?, znas li sta ima tvoj amidza?" Znas li za njega? Rekao sam da ne znam. On je ponavljao: kako ne znas, kad je on za tebe sve lijepo kazao sta imas, sta znas. Onaj crni mi je rekao: seti se, evo, necemo vise da te bijemo. Znao sam da moj amidza ima pistolj pod dozvolom i rekao sam: ima moj amidza pistolj, samo nisam siguran bas koji je, mozete da provjerite u SUP u Sjenicu. Pitao me kako da proveri, nasto sam mu odgovorio da je pistolj pod dozvolom. Ponovo su usledila ista pitanja isti tretman-fizickog zlostavljanja i ja sam se onesvijestio.
Kad me izvukao iz ormara, nisam primetio da su vrata otvorena i Rosic me poceo udarati koljenima, samarima, a ovaj crni me stezao za grlo. Uzeo me za kosu, primakao me prema vratima i rekao ljudima koji su sedeli za tim stolom zelenim: ,,Ovako ce se proves' svi oni koji ne budu pricali" i bacio me onamo pored stola. Prisao mi je jedan od njih i udario me dva puta palicom po ledima, prisao, i digao me za kosu, a potom je prisao Rosic i rekao: "Nemoj da ga diras, sa njim cemo mi veceras zavrsit!" Uzeo me pod ruku, izveo me na hodnik, onako savijenog od uboja, priveo me do radijatora i svezao me lisicama za isto mesto gde sam bio. Ja sam tu seo. Posle toga me pustio. Posle toga je usao jedan covjek sa brkovima i pitao: ko je taj? - Hamidov sin, na sta je on rekao: pustite ga, videcemo se sa njim sutra. Jedan mi je pitao: jesmo li te ubili. - Niste, odgovorio sam. Kada su me pustili, dozvao me neki covjek: decko, decko! Pozurio sam prema svetlu i kad sam dosao na svetlo, okrenuo se i ugledao covjeka za zelenim stolom, tu u hodniku. Zastao sam a on me sazaljevajuci pitao: jesu li te prebili? Uzeli smo "taksi" i posli ka Dugoj Poljani. Kad smo stigli u Dugu Poljanu, rekao mi je da se zove Mustafa Music, tu iz Duge Poljane. Odatle sam nastavio peske do sela Razdaginje. Sutradan je dosao covek, koji me je pustio iz novopazarskog SUP-a, za kog ja tvrdim da je tog dana imao brkove, ali ih vise nije imao. To je bio Vlade Corbic".
Napomena: U beogradskoj "Dugi" (br. 525), objavljena je ispovijest Hamida Brulica iz Razdaginja u vezi sa oruzjem koje su trazili od njega pripadnici MUP-a: "Trazili su mi oruzje. Pet puta sam saslusavan. Nije mi receno sta tacno da donesem, nego samo da predam oruzje. Jedno sto pendreka sam, da vas nista ne lazem primio. Narede mi da kleknem na stolicu, okrenem se zidu, pa udri po tabanima. Traze da pricam ko po selu ima oruzja, sta se radi po selu. Kazem im da neznam, imam puno stoke pa se time bavim, sad mi je vrijeme da idem gore u planinu, u kolibe. Kako mogu da znam sta se po selu radi kad sam stalno gore. Oni kazu: "Znas ti sve". Nesto oruzja smo morali kupiti da bi ga predali. Kupio sam u cetanovicima jednu pusku, srpsku, stari tip, osamsto maraka. Jos nisam sve pare dao. U ovaj, sjenicki SUP me ije niko tukao. Tukli su me u Pazaru. Jos mi je receno: "Jebacu ti oca, ti imas dva sina na ratiste". Ja ne znam jedan kud mi je. Jedan petnaest godina zivi u Sarajevo. Ja ne znam je li on na ratiste, da je, to ne znam. I opet traze oruzje. Traze mi jednu automatsku pusku, jedan automat i jedan pistolj. Kao navodno su mi rekli sad, u zadnje dane da ja dugujem dvije puske, da mi duze dva pistolja, dva smajsera i jednu poluautomatsku pusku. Uglavnom, sve to moram da nabavim. Odlozio sam to za petnaest dana, pa cu opet pogledati da odlozim za jos petnaest. A druge odati necu. Dosao mi je republicki inspektor i kaze: "Sad sam iz Cetanovica i veli ti Mehmedovi sinovi i Mehmed da ti je njegov sin donio pusku, a ta je puska ubila milicionera u Beograd i ona mora da se nade da se vrsi uvidaj". Kazem: "dajte tog Mehmeda i Mehmedove sinove da se zakunu po nasem obicaju da su mi predali tu pusku, pa ako se zakunu, ja imam pet krava, prodat cu ih i ako nede u Jugoslaviju nadem tu pusku, donijecu je". Poslije cujem da su dvojicu-trojicu iz Cetanovica ufatili.
Da li zbog te ili neke druge puske, ne znam. Mene poslije nisu dirali. Moj sin je prosao jos gore od mene. Kaze - gazili su ga. "Đe si'" kaze, pitali ga u SUP, puco iz automata, de si bio na barikade". A on, dijete, is'o u skolu. On je nede oko osamnaest. Cujes, treba istinu govoriti. Ja sam posjedovao nesto oruzja. samo sam ljut na sve te Sto su me ispitivali sto nisu imentovali sta da predam. a ne bit me da kazujem ko sve ima oruzje u selo. Kad sam nabavljao oruzje, strogo sam zazirao od ovog "Zastavinog", sto je novo. Vi ne poznajete ovu pustinju gore u planinu. Oruzje sam uzimao zbog zveri, tako, da se nade kod stoke. To oruzje sto traze od mene moram da nabavim. Mozda ja posjedujem nesto od tog oruzja, a ne znam. Evo kako: Imao sam dva sina koji su ranije radili u Njemackoj. Ja odem gore u planinu, budem tamo pet sest mjeseci. Pa su oni mozda nesto u meduvremenu uzeli od oruzja, sakrili ili mozda nekom prodali, ne znam, pa se sad sve svalilo na mene. Ja ne mogu da kazem da sam cist dokle god ne rascistim sa njima. zatim sam trazio da odlozim za petnaest dana, da se cujem sa djecom da vidim da li oni posjeduju sta. Ja ne mogu da kazem da oni biju zato sto vole, nego su usli u trag necemu. Taka je ta akcija. Sa komsijama Srbima iz susjednog Budeva se slazemo, ne moze biti bolje. Samo neko sa strane moze da nas zavadi. A mi slobodu ako cuvamo, treba zajedno da je cuvamo. Mi u dzamiju kad udemo, hodza prvo kaze: "Cetiri se knjige jednako vjeruju i svi ljudi su postali od jednog oca i jedne majke". Niko ne veli mrzi Srbina. Ono kad su kod Prijepolja uzeti oni Bosnjaci, govorilo se-bice ovo i ono, strahovalo se, ali nam niko nije govorio da se pripremamo za rat. Da vam ja kazem, prve godine kad je ovde dosla rezerva, posmatrao sam, bilo je tu svasta. Naoruzato a pije. Jedan za Vuka drugi za Seselja. Nije me bilo strah, jer nisu upotrebljavali dobacivanje, niti ista od toga. Straovalo se kad su osnovane razne paravojske. A ovdje je i onako prek narod. Cim ode krava u tudi paSnjak odma poteze oruzje".
Drugi mestanin istog sela, jedan od uglednih domacina, ne zeli da mu se ime pomene, govori polako, staracki, na ivici suza: "Kako moze da izgleda kad mene sa sezdeset sest godina dohvati da mlati covjek sa dvadeset Sve sto su me pitali, ja ne znam. Pominju se neke jedinice i komande. Bar ja ne znam da to postoji. Tukli su me pendrecima, bokserima i samarima. Trazili su mi oruzje koje nemam. Rekao sam im da provjere podatke koje imaju, jer nisu tacni. Kazu provjerili su da ja i oba moja, svaki ima poluautomatsku pusku. U Novom Pazaru su mi trazili smajser. Oruzje ne poznajem. Od kada sam 51. demobilisan iz armije nikad ga vise nisam uzeo u ruke. Tvrdili su da sam ja utjecajan, da mogu da vrbujem koga hocu. djeca mi nisu tu. Oba sina su u Njemackoj, cerka je udata. Ono sto se ne moze negirati je da je bilo trofejnog oruzja, ko zna od kad. Ovo novije, formacijsko i da je postojalo, mogli su ga iznuditi kod onog za kojeg se osnovano sumnjalo da ga ima. Kamo srece da je ono vrijeme bratstva i jedinstva, da su napali Bugari ili Rumuni. Prvi bi stigao na tu granicu, da je branim. Sad kad bih mogao, otisao bih. Nikad vise ne bi cekao da ovo dozivim. Ko kad vise ne bi cekao da ovo dozivim. Ko ce ovdje da se buni kad je ostalo samo staro i nemocno? Ima da se trpi i gotovo".
"Ne sjecam se tacno datuma, za Bajram 1994. u kuci mi je dosao Mile Nedic i saopstio mi da se sutradan javim u SUP-Sjenica. Sutradan sam se javio i on mi je rekao da se javim u SUP Novi Pazar. U Novom Pazaru (SUP) sam se javio u 12 sati. Kad sam usao u sobu broj cetiri neljudski su se ponasali, psovali, prijetili i vratili me da se javim Nedicu. Javio sam se Nedicu. Trazio mi je automatsku pusku i pistolj, pa me ponovo vratio u Novi Pazar. Javio sam se u 10 casova u SUP Novi Pazar. Cim sam usao, pitali su za oruzje: da li sam dao? Rekao sam da nisam. Jedan od njih me je, prvo samarao, a onda uzeo pendrek i udarao me po rukama, od cega i danas imam posledice. Izuo me je bosa i udarao me po tabanima. Potom su me udarali nogama, cekao sam u hodniku. U sami sumrak su me pustili uz napomenu da se ponovo javim u SUP-Sjenica. Sutradan sam se javio ne Milu Nedicu, vec Nikoli Lukovicu, nacelniku SUP-a, i pozalio se. Pokazao sam mu povrede , nasta mi on odgovorio da to moze svakom da se dogodi. Naredio mi je da se javim Milu Nedicu. Kad sam usao kod Nedica, odmah me osamario i poceo da me davi. U sali me je drzao do noci. Na kraju su me pustili. Napominjem da od njihovih udaraca i danas imam posledice. Napominjem, da je o mom slucaju pisato i u ,,Sandzackim novinama".
Bazdarevic Alija (1930) iz Razdaginje:
"Govorim i za brata Bazdarevic Elmaza koji je od posljedica batinjanja umro. Marta mjeseca 1994. godine, dosli su mu kuci, pa smo onda otisli obojica u SUP Sjenica. Mile Nedic je prijetio obojici, da ce nas pretuci, da ce nas poslati za Novi Pazar (SUP), i da se odatle necemo zivi vratiti. Otisli smo za Novi Pazar (SUP). Tamo smo pretuceni. Tukli su Elmaza palicama, tukli su ga cijevima od pusaka bodimice u prsa, palicama po tabanima, rukama, glavi, od cijih posljedica je i umro. Govorili su mu da je bojkotovao izbore, psovali, prijetili. Tog istog dana je tri puta vracen u sobu br. cetiri (SUP) Novi Pazar i svaki put pretucen od glave do tabana. Tukao ga crni visoki supovac po prezimenu Karlicic. On ga je najvise tukao, a po preporuci Mila Nedica radnika SUP-a Sjenica. Napominjem da mene nisu tukli, iz razloga jer sam imao ljekarsko uvjerenje, jer sam bio predhodno osam dana u komi u Beogradu. Karlicic mi je rekao:-Imam te kuda tuci, ako ne po glavi. Nije me tukao. Napominjem da mi je brat Elmaz umro od posljedice batinjanja u Novom Pazaru od strane policije, a po naredenju inspektora SUP-a Sjenice Mila Nedica. Oziljke od batinjanja su ostali i na dan smrti".
Memic Harun (1962), iz Razdaginje:
"U decembru 1993 dosli su Nedic i Babic. Nedic mi je rekao: ,,Dosli smo, ptico, po tebe." Daces mi 35 automata, 2 mitroljeza. Pokusao je da se dogovorimo, rekao mi je da doteram kamion da otera moje oruzje. Poceli su da me maltretiraju, trazili su da mi daju spisak paravojnih Bosnjakskih formacija (napominjem da sam obavljao funkciju predsednika SDA-Mjesne kancelarije Razdaginje). Rekao sam da nisam protiv ove drzave, kao ni moja stranka i da niko (pa i Nedic) ne moze da ukida takvu formaciju.
Nedic mi je rekao da se sa njim ne moze tako razgovarat, te da ce me privesti u SUP pa da cu pjevat' ko ,,Bela lala". Trazio mi je licnu kartu i pasos i sve su mi oduzeli. Prijetili su mi, nasta sam im ja odgovorio da ako me neko odavde do Kraljeva udari, da je to Mile Nedic. Rekli su mi da se spremam da idem sa njima. Uzeo sam bundu i cigarete, nasta mi je Mile Nedic rekao da mi to nece trebat, jer koga mi dalje odvedemo, njemu ne treba nista. Ja sam posao sa njima, a majka i sestra su mi se onesvijestile, deca su kukala. Jedan od policajaca (Ivica Babic) je rekao Nedicu: ,,Vidi sta radis Nedicu" i predlozio mi je da me ostavi to vece, ja sam rekao da ja idem sa njima, pa sta bude. Ivica ga je ponovo zamolio i on me je ostavio. I rekao mi je da se sutra javim u 6 ujutru i pustio me je i reko mi je: nemas kud', dokumenta su kod mene. Kad sam se vratio zatekao sam onesvescenu majku, zenu i sestru, deca su vriskala. Mene je to iritiralo i odlucio sam da pobegnem, znajuci da je mnogo ljudi podleglo batinama njihovim. Ilegalno bez dokumenta sam napustio zemlju, tamo sam se zadrzao cetiri godine. Posle se vracam bez dokumenata, imovno stanje mi je svedeno na nulu.
Posle povratka dva mjeseca niko me nije dirao. Posle dva mjeseca radnik SUP-a I. Kurtovic mi donosi poziv da se javim kod Nedica. U mom odsustvu Mile Nedic je u moje ime govorio da sam ja izdajnik i navodno na osnovu mene prebijao narod. Na prvom saslusanju bio je blag, vjerovatno ocekujuci od mene saradnju, sto mi je i ponudio, a ja sam odbio. Drzao me je osam sati, a 15 minuta ispitivao, periodicno i navracao s pitanjem: ,,Da li si se predomislio?", imajuci na umu promjenu mog iskaza. Trazio mi je oruzje, ja sam mu dao automat, jer je znao da imam i pusku garabin.Jos dok sam bio tu sa Nedicem, komandir Budeva Dragan Paunovic je usao na vrata i sa vrata opsovao mi majku i pokusao da me udari, na sta ga je Nedic sprecio. Jos 10 puta me je privodio i drzali su me po 10 sati. Fizicki me nije zlostavljao, a psihicki me je maltretirao, i nudio mi saradnju da izdajem ljude u svom selu. Bez poziva mi je govorio da mu se javim, i ja sam presto da se javljam.
Napominjem da sam posao izgubio 1992. god (radi sam u PTT), s obzirom da su me i ranije trazili da se javim u SUP. Pobjegao sam u Njemacku, kad sam se vratio ostao sam bez posla, i danas sam baz posla.
Otac pomenutog Memic (Mahita) Sabit je maltretiran zbog svog sina. Pozivali su me u SUP-u da saradujem sa njima. Odbio sam saradnju sa njima. Februara 1994 policija dolazi po mene. Dosli su da im dam automatsku pusku, rekao sam da ja ne znam nista. Nedic mi se poceo drati. Ostavise mi poziv da se javim sutra, i zaprijetio mi kad dodem dolje da cemo drugacije razgovarat. Toga dana je 53 stanovnika Razdaginje privedeno. Odveli su me u salu. Pozvali su me i odveli kod Nedica. Pitao me da li sam sto doneo, rekao sam da nisam. Rekao mi je da sam ispratio sina (Haruna) u Tursku. Dao mi je spisak da procitam, neko je davao izjave, da i ja dam izjave ko sta ima od oruzja, sta ko prica. Trazio je staru pusku, koja je bila kod mog brata, koju je on predao. Reko mi je da ustanem i odveo me je kod Pede Jerinica. Ispitivao me 3 sata. Ispitivao me o poreklu moje poridice. Pustio me je. Oslobodili su me. Trazio sam garanciju za sina, nisu mi dali.
Hasic Taip (1934), iz Bioca:
"Prvo su dosli u utorak, ne secam se datuma, ovde navece. Bila mi je tu snaha, zena i dvoje unucadi iz Sarajeva. Trazili su, de je Tajko? Rekli su da nije ovde. Oni su rekli da mi kazu: "Saopstio ti je, Dragan Paunovic i Mile Nedic, da se javis u stanicu milicije u Budevo, u 21 cas. Preko dana su vrsili javno premlacivanje po Karajukica Bunarima. I Relju Hukica iz Ugla su tukli. Tu sam ih slus'o pred vrata sta su radili. Posle toga sasluso me Mile Nedic i trazio da predam sta imam od oruzja. Reko sam mu da posedujem registrovan pistolj, za koji imam odobrenje. Reko mi je: idi kuci, daces sutra sta ti traze. E, posle su me trazili sutradan. Ja sam bio na posedak kod Zaima Kurtanovica u Karajukice. On mi je porucio preko porodice, da sam okrivljen za oruzje. Snaha je dosla u carape, i zvala me je kod Zaimove kuce.
Dosao sam ovamo. Znajuci sta me ceka, pomisljao sam da idem vani. Posle toga braca mi se nisu slozili. Bio sam jednu noc na konak kod brata u Sjenicu. Brat mi je Hasic Zaim, profesor. Brat mi je reko da idem da se javim kod Vlada Vranica, nacelnika DB i kod Mira Vasojevica. Miro Vasojevic nam je prijatelj pa smo ga zamolili da pode sa mnom i burazerom kod nacelnika Vranica. Posle kad smo otisli kod Vranica, doso mi je Mile Nedic i pita me: "Gde si Hasicu, Boga ti tvoga, mi te trazimo, granice smo zatvorili zbog tebe, po nebesima te trazimo, a ti hodis zemljom?!" Ja sam mu reko: "Na raspolozenje ti je moj zivot, uzmi ljevor, i zavrsi samnom. Zivot ti poklanjam, ali ono sto si radio u Karajukice, to neces sa mnom radit. Posle me zvao Vlade, kod njega u kancelariju. Saslusao me Vlade i primio me korektno. Lijepo me pitao: "Imas li sta da predas?" Reko sam mu: "Ono sto imam, sigurno cu dat. Vlade je tu u Sjenicu odrzo svoje i zastitio me. Posle su me odveli u policijsku salu da cekam Karlicica. Tu je bilo 50 ljudi sto smo cekali. Kad je stigao Karlicic usao sam u sobu br. cetiri. Sasluso me je. Kad me je poceo saslusavati, nisam znao sta me pita. Pitao me je: "Koliko imas oruzja? Ko je ukljucen u SDA u vasem selu, i ko je u Odboru vaseg sela? Nisam znao to da mu odgovorim nista. E, posle toga mi je reko:-Kazuj da ne preduzimamo druge mere. Ja sam mu lijepo reko preduzimaj sta god hoces, ja sam u vasim rukama, a od toga nemam nista, jer sam se osecao sto posto nevin. E, posle toga lijepo mi je reko: "Hasicu, il' ces ovo sve kazat', il ces predat', il ces bit unisten!" Jer ti si bio i opstinski delegat, i mesne zajednice, i porotnik u Sudu, i ti sve znas sta sela rade". Reko sam mu: da ja ne znam nista, a ti, ako imas sumnju, ili me neko tereti, prikazi svedoke, ja sam tu. Reko mi je da sam sklon bezanju, zato sto sam se predo gore u Sjenicu. Posle toga napisao mi je poziv da se javim za sedam dana u Novi Pazar. Posle hefte otisao sam ja, Nusret Turkovic i Tahir Turkovic, obojica iz Dolica. Tahir je ziv i danas, a Nusret je umro posle tih udaraca koje je zadobio u Pazaru.
Javili smo se u SUP u sobu br.cetiri, ako se secam dobro. Tu me cekao jedan policajac, cijelo vrijeme. Sasluso nas je svu trojicu i zakazao za sedam dana novo rociste. Trazio je da mu se ponovo javimo sa potpunim generalijama koje njemu trebaju, mada ih mi nismo posedovali. Tog dana me nije maltretirao vec nas je pustio da se javimo sedmi dan. To je bio Karlicic. Doso sam kod kuce proveo sam sest dana. Niko me ovde nije dirao. Sedmi dan je pao veliki snijeg, tako da nije saobracao autobus, pa sam pokusao sa sinom da me prebaci traktorom, ali mi je zaledio traktor u mestu zvano Gabinate, pa sam tu ostavio i sina i traktor koji sam platio u ono doba 12.500 DM. Otiso sam peske do Duge Poljane, uhvatio sjenicki autobus i otiso u Pazar. Javio sam se u SUP. Tu su bili i Nusret i Tahir, gde smo i prvi put bili. Izaso je Rosic i pozvo Nusreta Turkovica. Nije mi poznato, sta mu je trazio tamo. Pozvao je jos jednog organa u civilnoj uniformi, a u meduvremenu ostavio otvorena vrata, i u tom trenutku video sam Nusreta kako sedi na jednoj stolici skrstenih ruku. Karlicic ga je pitao: "Zbori ono sto imas, ide ti zivot!" Nusret ih je pito, ako mogu da pomognem parama, nemojte mi zivot uzimat. To mu nije pomoglo. Slusali smo i ja Tahir, kad im je odgovorio. Jedan od njih dvojice, Karlicic ili Rosic, ga je udario onom dugackom palicom i samo je jedanput zavikao: ,,Ah, mene, majko moja", i pao je potrbuske na patos. Pritisli su ga koljenima, pendrecima i nogama, nismo mogli cut' da je vise jeknuo, jer je vec bio u soku. Ocevidci smo da su ga kvasili vodom dva tri puta, pa cak su donosili i praske (tablete) da bi ga trijeznili. Posle toga kad se rastreznio, pustili su ga 10-minuta kod nas na hodnik, kao da se nesto dogovori, a milicajac je stalno s puskom bio. Ponovo su ga zvali kod njih. Ali ovaj put su vrata zatvorili. Cuo se jauk.
Dugo su ga tukli, ili se mene bar cinilo, posto sam ja bio pod strahom, jer sam ja bio sljedeci na redu. Kad je izaso od njih, pogledao me, i plak'o je. Nije mogo nijednu cipelu da obuje na otecene noge. Nije mogo da ide vec se drzo se za ogradu. Ja i Tahir smo mislili da je sa njim vec gotovo.
Otvorio je Karlicic ili Rosic vrata, ne znam ko je od njih bio, jer mi se od straha zamaglio vid. Zovnuo me na vrata: "Hajde, Hasicu!" Ostala mi je kapa na klupu i pito sam ga: mogu li uzet kapu, a on mi je odgovorio: da mi ne treba ni glava. Pistolj mu je bio na hastal, i dugacka palica. Dao mi je pet minuta da razmislim. Reko mi je: sve sto te pitam, moras mi kazat. I ja sam dva ona praska, od ludila kako se zovu "Bensedin" popio. Priso je blizu mene lijepo mi je rekao: "Zbori! -Nemam sta, reko sam mu. -Dobar si govornik, mora da si u rukovodstvu u SDA stranke. Reko sam mu: "fino, dovedite svedoka koji to kaze, mene da je sram", jer sam smatrao da je bolje lijepim recima da se obracam, jer sam vidjeo sta je bilo sa Nusretom. A i ja sam bio u toj dilemi da nisam dobro kontrolu imao. Prisao mi je jos malo blize, koliko mu je odgovaralo pri ruci da moze da se rastegne, udario me sa pesnicom i prvim udarcem me oborio s nogu. Naredio mi je: Ustani! Pokuso sam da ustanem ali sam se zanosio. Nanio mi je jos nekoliko udaraca pendrekom, tako da nisam bio pri sebi (bes svesti), ne znam koliko vremena. Tako kad sam se rasvijestio, bio sam sav mokar od vode kojom su me polivali. Karlicic mi je reko: "Izadi!" Zvao je Rosica i obajica su me pozvali u unutra. Rosic me je udario samo jedan put nogom pod rebra i reko mi: necemo se natezat, najcemo za tebe mesta. Izasao sam oko 10 minuta na hodnik. Stigla su dva milicajca, svezala me odmah i urucili mi resenje za zatvor. Molio sam im se da uzmem malo cigara. Ni to mi nisu dozvolili. Poveden sam u zatvor i bacen u celiju puna 24 sata. Nijesam ni jeo ni pio za to vrijeme, ni izisao van. Posle toga odveli su me kod istraznog sudije i odredio mi pritvor od 30 dana. Posle toga u zatvoru nisam maltretiran. Treci dan mi je dosla zena u posetu, donijela mi je nesto odece. Komandir zatvora je dosao i zahtevao da izadem pred zenu, a ja sam odbio (mislim da je bio Cosovic komandir). Izasao sam, poveli su me tu de se srecu robijasi i zena mi se glasno zaplakala. Pitala me: "Sto si takav, biju li te? Unuka mi je pocela da place, priso je komandir uzeo je u narucje i dao mi je. Odgovorio sam zeni da me ne pita za premlacivanje.
Uglavnom, ukoliko umrem ovde, ukopajte me u Bioc. Nije mi se dalo za rukom, dva puta sam pokusao da se obesim. Nisam imo cim . Nisam snage imo. Posle 15 dana izaso sam u setnju, zajedno sa ovim, koji su tu bili zatvoreni. Hajriz Kolasinac, Semko Kucevic, Hasic, oni su me ohrabrivali i davali savete da budem strpljiv i da ce to sve doci na svoje. Tako da sam proveo 29 dana u zatvoru, do drugog resenja. Dvadeset i deveti dan mi je stiglo resenje u kojem je pisalo da mi predsednik suda iz Sjenice produzava jos dva meseca istrage. Angazovo sam advokata, Eka Duljevica iz Novog Pazara, koji me zastup'o. Otis'o je u Sjenicu, jer to resenje nije bilo dostavljeno. Posle tri-cetiri dana doslo je novo resenje i osloboden sam pritvora. Pokus'o sam preko advokata da trazim odstetu, a oni su me predali sudu. Sud me kaznio 35 dana zatvora. Taman, ono sto sam odlez'o i jos dva meseca uslovno. Od tada nikako nisam zdrav. Osmadeset posto sam izgubio zdravlja. Sto se tice uverenja, nisam mogao ni da izadem da ga uzmem, a nisam ni smeo. Ja da sam to potrazio, ja bih izas'o mrtav iz zatvora".
"Aprila 1994. godine, pripadnici MUP-a pretresli su mi kucu, bilo ih je oko 30-tak, uz prisustvo Nikole Lukovica, nacelnika SUP-a. Nakon toga ponovo, iako nista nisu nasli, posle godinu dana. Paunovic Dragan, komandir policije u Karajukice Bunarima, naredio je Popadicu (radniku SUP-a) Karajukica Bunare da uhapsi mog sina Nermina i privede u SUP Karajukica Bunari. Odveli su ga u policiju i tamo ga je Popadic tukao nogama, rukama, palicama i hvatao se za pistolj. Prijetio mu. Sve se to dogadalo u prisustvu i mene i moje zene. Molio sam komandira da mi ne tuce dijete, ali on nije htio ni da cuje. Nakon toga sto je prebijen, oboleo, pobegao je u Tursku. Tada je imao svega 16 godina. I posle sedam godina jos svoje dijete nisam vidio".
Tahir Turkovic (1929) iz sela Dolica:
"Cini mi se da se desilo ovo pocetkom januara 1994. Ja sam covek nepismen, ne mogu da pamtim datume. Nisam imao ni poziva, pijacni dan je bio, prisla su mi dva milicionera i pitala: ,,Jesi li ti Turkovic Tahir?" Reko - jesam. Oni mi rekose zove te inspektor Mile Nedic. Ja sam posao sa njima. Tamo me je Nedic docekao rijecima: "Đe su ti one dvije automatske puske, sto ti je donio Nuro?" A Nuro otisao prije rata u Svedsku, niti je mogao da ih donese. Ja da sam imao, ja bi mu ih dao, ne bi dozvolio da me tuce. Ondar kaze: okreni se malo ka zidu pa dobro razmisli. Ja sam se okrenuo ka zidu, a on me posle pita: Jesi li se smislio? Ja sam mu rekao da nemam, on je izvadio palicu i tri-cetiri puta me udario preko leda. Posle toga mi je naredio da skinem jaknju i posle toga me ponovo poceo udariti dok se nasitio. I bodimice udarao me je u jetru i psovao mi tursku majku. Puna dva sahata me tuko. Na kraju mi je rekao da pozovem sina, da pitam. I rekli mi da se javim u Pazar, ja i ovaj Nusret Turkovic. On je umro od batina. Kad je Nusret izaso, otekle mu i noge i ruke, razapele se. Umro je iste godine nakon nekoliko meseci od posledica batinjanja. Mene u Pazaru nisu tukli. Reko mi je Rosic, drzacemo te dok god ne priznate. Tamo su nas saslusavali jedno dva-tri sata i dosli smo. Obdanice smo dosli. Nije proslo ni nedelju dana nakon batinjanja i saslusanja ja sam imao infarkt. Bio sam u komi 24 sata. Lezao sam 20 dana u uzickoj bolnici".
Ihmija Lekic (1955) iz Dolica:
"Dana 5. maja 1993. oko 5 sati i 30 minuta izjutra, uz ucesce 62 milicionera iz Novog Pazara i Sjenice izvrsen je pretres u mojim kucama u Karajukice Bunarima i u Dolicu. Prtresom su rukovodili Rakonjac Mirko, nacelnik SUP-a u Novom Pazaru, Nikola Lukovic-nacelnik SUP-a Sjenice i Ravic, zamjenik komandira SUP-a u Novom Pazaru. Prilikom detaljnih pretresa u obe kuce i u prodavnici u Karajukica Bunarima preplasena mi je porodica usljed velikog prisustva snaga MUP-a i njihove opremljenosti i naoruzanja. U pretresima nije nista nadeno. Oduzeto mi je 70.000DM (sedamdeset hiljada njemackih maraka). Posto sam za njih imao porijeklo, naknadno su mi vracene. Obzirom da su racunali da ja posjedujem oruzje i da ce ga oni naci, bila je spremna i dobro opremljena TV ekipa".
Bibic Sabit (1936) iz Ugla:
"Dana 8. decembra 1993. godine, oko 15 sati i 15 minuta pred moju kucu su dosla kola MUP-a Srbije iz Sjenice. Trazili su mog sina Reufa, koji nije bio kod kuce. Ja sam izasao. Odmah po dolasku rekli su mi da su dosli po oruzje, po neki pistolj. "Bolje ti je da nam sad to das da te ne bi bili" - rekao mi je jedan. Odgovorio sam da nemam nikakav pistolj i da nema nikkavog razloga da me privode, niti da me biju. Posle toga uveli su me u auto i odveli me u Karajukice Bunare. U Karajukice Bunare su me uveli u prostorije Mjesne kancelarije koje su koristili za svoje potrebe, za batinjanje neduznog naroda. Tamo su bili Sefko Bibic i Elamaz Hukic, koji su takode bili privedeni tog dana. Posle izvjesnog vremena, stigla su dva milicionera koja su me pitala da li sam clan SDA i da li sam posjecivao mitinge SDA. Odgovorio sam da sam prisustvovao mitinzima stranke, jer njen rad nije zabranjen, stranka kao i svaka druga. Posle mog odgovora izasli su da bi nakon pet minuta nakon obavljenih konsultacija ponovo usli. Jedan od njih me je dohvatio za rame i udario mi snazan samar u predjelu glave. "Kako nemas!" rekao mi je i opsovao Bosnjaksku majku. Posle udarca, djelimicno sam izgubio svijest, zavrtjelo mi se u glavi. Medutim, to ovoj dvojici nije bilo dovoljno pa su nastavili da me tuku pendrecima po nogama, sve dok mi noge nisu utrnule, posle cega sam i pao. Kada sam se nasao na podu, pridigli su me i naredili mi da ispruzim ruke dlanovima prema gore. Udarali su me pendrecima po rukama ni sam ne znam koliko puta i koliko dugo. Od svih bolova koje sam tog dana podnio ti su bili najtezi i najgori. Posljedice tih batina su to da me i dan-danas bole svi zglobovi na rukama. Za sve vrijeme dok su me tukli. Molio sam ih da prestanu sa udarcima, jer ja, zaista, nisam imao trazeni pistolj. Jedan od dvojice milicionera mi je opsovao Bosnjaksku majku i rekao mi da pistolj kupim za pare i da im ga predam. Kad su mi to rekli nastavili su ponovo da me tuku. Tako tucen i isprebijan osjetio sam snazan bol u predjelu vratnih zila i zatioka i opet sam se nasao na podu. Ponovo su me podigli i postavili opet na stolicu. Pitali su me da li zelim vode. Odgovorio sam da ne zelim, bojao sam se da se ne udavim jer nisam mogao pravilno disati, a kamoli piti vodu. Jedan mi je ponovo opsovao boziju majku i udario me pendrekom u predjelu rebara. Posle toga su otisli. U prostoriji u kojoj su me tukli sve vrijeme je bio prisutan Sefko Bibic, moj bratuced.
U meduvremenu sam dosao svijesti i u hodniku sam zacuo glas moje supruge koja je sa stakama dosla da pita za mene, zbog cega sam priveden. Jedan od inspektora joj je opsovao prljavu Bosnjaksku majku i isterao je iz hodnika. Rekla je da nece da izade pitajuci zasto muci i prebija sirotinju. Posle ponovljene psovke, ona je izasla i dosla pred prozor prostorije u kojoj sam ja bio zatvoren. Ona dva milicionera su se ponovo vratila i nastavila da me tuku, ponovo po rukama. Moja zena je pocela da place i kuka i poziva u pomoc. Posle vriske moje zene, oni su izasli i pozvali me u kancelariju kod inspektora i komandira. Ponovo su mi trazili pistolj. Posto sam jaukao od bolova u prstima, komandir me je pitao zasto placem. Rekao sam mu da su me tukli i da osjecam strasne bolove. Komandir je rekao da ispruzim ruke da pogleda. To sam uradio. Posto sam ispruzio ruke, jedan od one dvojice milicionera me je ponovo pendrekom snazno udario po oba dlana, posle cega mi je pocrnjelo sve pred ocima. Ponovo mi je komandir trazio pistolj i uhvatio me za kosu na potiljku. "Da li ti je neko pricao kako ja bijem", pitao me je. "Idi sad kuci". Sutra u dvanaest sati da dodes i
dovedes sina, pa kad njega isprebijamo onda ces rodit pistolj", rekao mi je. Kad sam posao dohvatili me za kaput i rekli mi: da dovedem oba sina". Abit Kuc (1959) iz Ugla:
"U petak 3. decembra 1993. oko sedam sati izjutra stigli su pred kucu tri milicionera- Mile Nedic, Dragan Paunovic i jos jedan. Izvukli su neku knjigu i rekli mi kako me navodno imaju na spisku i trazili mi automat i pistolj "TT-jac". Ja sam im rekao da tog oruzja nemam, niti sam ga mogao nabaviti. Oni su se smijali i govorili mi "kako nemas kad si na spisku". Ja sam im ponovo rekao da nemam. Rekli su mi da uzmem licnu kartu i podem s njima. Uzeo sam licnu kartu i posao. Posli su sa autom prema Borostici.
U autu su me pitali "gdje ti je oruzje, priznaj da imas". Ja sam im rekao da ga nemam. Mile Nedic me je udario pesnicom u celo (predeo arkade) i rekao mi "ako ga nemas, otici ces pa ces ga kupiti i donijet ga". Ja sam rekao "pa vi me pustite, uzecu onu jednu kravu pa cu je na pijac prodati, ako nadem i kupicu". On me jos jedanput udario pesnicom po licu. U Borostici su me premestili u druga kola. Odveli su me u Karajukice Bunare. Uveli su me u salu mjesne kancelarije. Tu je uslo sedam milicionera, mladih, ne poznajem ih. Rekli su mi da sad priznam za oruzje da me ne bi bili. Rekao sam "nemam ja oruzje, kad nemam otkud da vam priznam". Na nogama sam imao cizme. Rekli su mi da ih skinem. Svukao sam cizme. Postavili su me na jedan hastal, njih sedmorica me uhvatili i poceli me biti pendrecima po tabanima. Ja sam tu skakao, vriskao od bolova. Pao sam sa stola a oni su me, ko je stigao, udarali nogama i palicama po cijelom tijelu, kada su stigli. Nakon toga ispravili su me i postavili uza zid. Udarali su me pesnicama po grudima, ja sam padao, oni su me podizali, ispravljali me i ponovo me udarali. Pustili su me nekoliko trenutaka pa me uveli u drugu sobu. Tu je bio jedan policajac u civilu. Pitao me je jesam li se smislio. Setao je pored mene sa palicom u ruci, ali me nije udario. Opet su me uveli u salu. Jedno pola sata me nisu dirali a onda su me ponovo poceli udarati. Ponavljali su pitanje da li sam se smislio. Ja sam odgovarao da nemam sta da se razmislim kad nemam. Dobro - rekli su mi, svukli mi vetrovku i postavili me, njih sedmorica, potrbuske na stolicu. Udarali su me pendrecima po nogama, ledima, pesnicama po glavi. Kad je jedan od njih zamahnuo da me udari pendrekom po glavi postavio sam ruke i udario me po dlanovima. Udarali su me pendrecima po dlanovima, koliko su mogli. Nisam osjecao ruke, noge, nista.
Tri puta su me tako postavljali na stolicu. Ja sam vriskao, kukao, skakao od bolova, ali nista, oni su me i dalje tukli. Jedan mi je prinio pendrek do usta i rekao "govori koja je ovo drzava, je li ovo Turska, je li SDA?" Ja sam cutao, nista nisam rekao. Jednom su me bacili sa stolice i udarali me nogama. Ja sam se onesvijestio. Jedan donio flasu vode i polio me po licu, a drugi me dohvatio za kosu i postavio me na stolicu. Vise me nisu udarali. Kad sam izlazio nakasljao sam se napolju, iskasljavao sam krv. Dok sam izlazio, rekli su mi "idi, donijeces ti oruzje". Opet sam rekao kad nemam da ga ne mogu donijeti. "Mars napolje, majku ti Bosnjaksku"-rekli su mi. Boljelo me nekoliko dana sve. I sad osjecam bolove u grudima najvise. Citava 24 sata lezao sam u ovcijoj kozi, kako bi ublazio bolove, a da se na vrijeme obratim ljekaru nisam imaoni i para a ni knjizice. Dok sam bio u Karajukica Bunarima bio je priveden i Redzep Hukic. I njega su prebili, gledao sam iz coska kako su ga postavili-opruzili preko stolice i tukli ga odozgo. Nije smio da se mrdne, prebili su ga. Mene su tukli krvnicki, pravo cetnicki, onako da me nema. Povrijeden sam, izmaltretiran, isposovan, unisten".
Muslija Bibic (1940) iz Ugla:
"Nedelju dana pre dogadaja pitao sam postara: "Ko prima socijalno i penziju za Fatu Bibic, moju snahu koja od zimus zivi u Sarajevu?" Odgovorio mi je da prima Kambo Bibic, koji je clan SPS-a, i saradnik milicije. Pitao sam kako moze on da prima, nisam dobio odgovor. U sredu, sledeci dan, dosla je milicija kod moje kuce i pitali me da li sam cuo nocas neke pucnje? Odgovorio sam da nisam cuo nista, niti je bilo pucnjave. U sledecem utorku bio je zbor gradana u Karajukica Bunarima, gde sam bio prisutan. Isto pitanje sam postavio i predsedniku opstine Sjenica. Kada se zbor zavrsio, usli smo u kafu vl. Blagoja Kuca, za jedinim slobodnim stolom, gde sam sreo sa Amirom Gorcevicem odjednom se obrela jakna na nas sto. Tri puta sam pitao cija je jakna, nisam dobio odgovor. Amir je obesio na svoju stolicu. Od susednog stola je skocio Sabro Mulic i naredio Amiru da vrati jaknu gde je bila. On mu je bacio jaknu u naruce. Sabro je skocio ka meni, govoreci da nema Boga, da je pomeri sa stola. Gosti nisu dali da dode do sukoba medu nama. Usao je komandir milicije Dragan Paunovic i izveo obojicu nas iz kafe i poveo nas u kancelariju. U kancelariju me je opsovao i udario 3-4 puta po glavi rukom. Sabra Mulica nije ni pitao sta se to dogodilo jer je to njihov saradnik 10-tak godina, koji je prodao ranije 40-tak komada oruzja i nikad nije za to bio pitan niti je odgovarao za to krivicno delo".
Vezira Hukici iz Ugla:
"Prvo kad su poceli trazit oruzje, dosli su kod Hukic Kanba. On je bio prvi. Dosli su pred vrata, ujutru, Mile i Dragan. Kanbo je krenuo da izade na vrata. Oni su ga zaustavili, rekli su mu vrati se unutra i daj nam pistolj i pusku automatsku. On im je reko: ja to nemam. Oni su mu kazali imas i daces. Usli su u sobu, ja sam im stavila kahvu, posto su trazili. Ja sam im rekla da ga ne maltretiraju, jer nema pusku koju su mu trazili. Oni su mene rekli: ti cuti, mi znamo sta cemo radit sa njim. Kazu njemu: ti moras za pola sahata doc u Karajukice, pistolj i pusku donijeti. Ne dodes li, dolazimo po tebe. On nije smeo da ode, jer nije imao da ponese. Otisao je kod Hukic Fehka, to mu je rodak. Tu se sklonio. Dragan i Mile su dosli kod Fehka i stavili u kola Kanba, stavili mu lisice. Bio je Osman Hukic, isto svezan. Prebacili su ih za Sjenicu. U zatvor su ih drzali dva dana. Treci dan dosli su Mile i Dragan kod mog sina, Ismeta. Ismet je Kambov sin. Rekli su mu da moj sin nade pusku i da ponese pusku pa ce ga pustiti. Moj sin je reko da ako mogu da mu kazu gde moze da kupi pusku, jer je on nema. Moj sin je otiso kod Fese, Fesa je bio sef mesne kancelarije, i on je reko da sam ja svedok da on nema pusku. Fesa je rekao: idi kuci sretnucemo se u Karajukice da kazem Draganu da ne trazi od Kanba pusku, jer je prodata u Ljeskovu kod jednog Đerekarca. Fesa je doso u Karajukice, i Dragan je oslobodio Kanba. Kanba su pustili ono vece. Posle su Ismeta priveli i rekli mu da i ti moras rodit te puske. Dragan je Ismeta bio ovde jednom. Pa ga je bio drugi put. Moras ih stvorit. Dragan je Ismeta prebacio u javnu bezbednost. Tamo je bilo jos strozije. Corbic ga je bio, crnsi je bio od ugljena. Ismet nije smio da ide drugi put u drzavnu bezbednost, otiso je sa Nikolom Novcicem, zvanim Kajo. On ga je taj dan oslobodio, ali sledecih dana opet su ga zvali. Tog dana su mu rekli da je imao puske i da ih je prebacio u Crnu Goru i da ih mora donijeti. On je reko da nema. Dragan ga je tukao. Svi njegovi drugovi, kada su ga videli, plakali su. Ismet je zamolio oca Kanba da ne tuzi da ga opet ne biju. Ismet je radio u Karajukice, u kafani. Mile mu je naredio: da ides u sumu, da mi poneses gradu, da nades traktor kako ti glava zna. ti znas gde ces ga nac. I on je platio traktor i otiso za gradu i radnike koji treba da mu pomognu i donio mu gradu da ga miti, da ga ne bije. To mu nista nije pomoglo zaboravili su oni to i opet su ga bili po tome i onda je reko: ja nemogu nista da uradim, sve sam upotrebio da bi se spasio. Sad samo moram dohvatit decu, sad samo, majko, moram da odvedem decu i da idem u svijet. Otiso je sa zenom i decom u Sarajevo. Ostavio je sve njegovo sta je imo. On je sad u Nemacku. Otiso deci da zaradi hleba, ako bude kadar".
Ovim dzelatima nemoze da se sudi....Nepostoji kazna koju su oni zasluzili.Mislim i elektricna stolicaje blaga kazna...
Koliko sam cuo ovaj karlicic dobio je otkaz jos u vrijeme kada je bio nacelnik Suad Bulic,a kao sto neko rece mile nedic uziva i kahvenise jos uvijek po carsiji..
Interesuje me dali nasa opstinska vlast moze nesto da ucini po tom pitanju,jer ima tu jos par onih idiota koji sesepure po gradu a zna se stasu radili.
__________________
JEL SJENICA DJE JE
NEKAD BILA .... ?
Besel to onaj sto je dovodio one stare ljude da glasaju za eska,i sto je posle bio na slavlje kad je esko izabran za presednika,ja sam vidjao da je dolazio cesto u sdp pa pitam jel to onaj isti mile nedic ili imaju dva u sjenici?
Zbivanja u Sandžaku u periodu 1992 – 2000 godine
