If this is your first visit, be sure to check out the FAQ by clicking the link above.
You may have to register before you can post: click the register link above to proceed.
To start viewing messages, select the forum that you want to visit from the selection below.
Ljubav.Najlepsi osecaj koji covek moze da pruzi.Ona je osnovni pokretac svega na ovom svetu.Bez ljubavi,zivot bi nam bio prazan,nepotpun.Ona je topla,rumena,ponekad surova i nerazumljiva,ali ipak je i dalje lepa.Unosi nam radost i srecu u zivote.Osecamo se sigurno jer znamo da nam neko pruza jedan od najdivnijih osecaja.To uliva veliku nadu.Strasno je kada neko nemoze da pruzi makar trunku toga.Ili kada neko ne oseca ljubav.Coveku je tad najteze,oseca se slomljen,nevoljen.Kada bi postojalo malo vise ljubavi,zivot bi nam bio lepsi...
__________________
Bila sam na IQ testu. Srećom bio je negativan.
Noc.…Jos jedna u nizu, naizgled obicna... I ja sam mislila da je tako. Sredjivala sam vitrinu svojih misli i naisla na jednu staru, ali jos uvek prisutnu… Bas me je iznenadilo sto je nisam izbacila... Ali, verujem da bih je ponovo negde pokupila...
U njoj su se kovitlale truncice o zivotu. Sta li je to? Cujem od nekoga da je neko umro. I zaboravim. Takvih je vesti mnogo. A, onda, pomislim - koliko u stvari jedan zivot znaci? Pomislim o svim dnevnim brigama, i setim se d ace sve nestati jednom, biti zaboravljene, dok ce se negde nesto desavati... A ja necu imati prilike tome da prisustvujem... I zadrhtala sam. Ispustila sam tu misao, namerno, ne zelim da krasi moju vitrinu vise. I, opet, po ko zna koji put, tanke niti bile su dovoljne da je spasu od pada. I utkala se ponovo, u svaki delic mene... Svemir, beskraj... I, ja sam samo neko zalutalo zrno u odnosu na sve to... A opet se osecam ponekad tako bitnom... Osecam da mi je dovoljno da me samo bar neko voli da bi se iz zrna razvilo nesto vise... A jednom ce vetar jace duvati i odneti sva zrna. I, onda, sta ce ostati? U tom trenutku osetih deja vu. Ovo je vec ispricana prica, ponovljena rec...
I, sta je onda zivot? Vitrinu cu ostaviti pomalo neurednu, uvek je takva. Ali, nikako ne mogu da nacinim tezak korak i da je pospremim u potpunosti. Zadrhtim od same pomisli da jednom nece pored mene biti ljudi koje volim neizmerno... I, necu to prihvatiti, znam. I, sta ce mi onda zivot? Da bih se plasila od same pomisli da cu izgubiti nekoga koga najvise volim. Necu i ne mogu to da prihvatim! Vitrina se zaljuljala. Odlucih da je primirim. Neke stvari ce zauvek ostati u njoj. Previse su snazne da bi ih odbacila... A ja isuvise slaba za tako nesto...
Odustala sam od spremanja... Mozda neki drugi put...
Jedan stari pisac je davno rekao da pesnik govori o sebi, a nama se cini da govori o nama. To je zato sto umetnik iskazuje svoja razmisljanja i osecanja pruzajuci nam svoje delo, u kojem se utapamo i koje ponekad i ostane deo nas.
A postoji li osecanje vrednije iskazivanja od ljubavi?
Govoriti o ljubavi, to je vec pomalo voleti. A ljubav je najveci izvor snage za stvaranje, i upravo pesma iskazuje mnostvo njenih lica, na drugaciji nacin, i cini sliku u kojoj se mi ogledamo.
Predosecanje radjenja ljubavi izaziva strepnju i slatki strah, a za to radjenje sudbina pruza jedan tren da se razmrse niti vela pritajene vatre i odlelujaju na povetarcu proslosti, ostavljajuci lica zaljubljenih, nevina i cista, da pogledima otkriju sve svoje tajne. Buduci zaljubljeni taj magican tren slute i predosecaju i hteli to oni svesno ili ne, prepustaju se njegovoj slasti i padaju mu u narucje.
A posle? Posle ostaju kockice secanja i tragovi poput pesama, kojima se vracamo.
Ono sto ja u ovoj pesmi nalazim kao da je imtimno moje, to je ono sto je najlepse za mene licno, cak i kada je najpovrsnije za nekog drugog.
Dosao je i taj dan,nova skolska godina,novi profesori,nova skola,a sto je najbitnije i novo drustvo. Nije mi bilo sve jedno u ponedeljak 3.septembra kada sam se sa sveskom i olovkom u ruci uputio ka svojoj novoj skoli. Iz prica sam saznao da je skola manje vise dobra,profesori korektni,ali ono sto nisam znao je novo drustvo. Hodao sam polako ka zgradi skole,u prvi mah nisam osetio kada je moje srce pocelo brze da pumpa krv,ali u usima sam cuo ravnomerne odjeke lupanja. Osetio sam na ramenu neciju ruku.Trebao mi je samo trenutak da se vratim u sadasnjost i da shvatim da ispred mene stoji jedan moj stari poznanik iz osnovne skole. Nismo se bas nesto puno druzili,nase drugarstvo je bilo samo uzajamno pozdravljanje na hodniku kada se sretnemo. Nismo se bas nesto dobro podnosili ali sada mi je bilo drago da ga vidim. Bar jednu osobu poznajem. Bilo mi je malo lakse.
Obojica smo usli u ucionicu (pa broj odeljenja npr. prvog osam). Odmah sam zapazio grupicu slatkih i simpaticnih devojaka, ali nasuprot njima stajali su neki tipovi. Pomislio sam da necu moci da se sprijateljim sa njima,da me nece dobro primiti,da se mnogo razlikujemo ali sva ta pitanja i desavanja u glavi prekinuo je jedan od njih.Prisao mi je, pruzio ruku i jasno rekao svoje ime,zove se (e sad lupis neko ime od ortaka),stegao sam njegovu ruku. Secam se kroz maglu da sam rekao svoje ime...Ostala imena nisam uspeo da popamtim. Sve je bilo tako brzo.Suvise brzo za mene u tom trenutku.
Na prvom casu sam sedeo sa (ime nekog ortaka),ali sam ubrzo shvatio da imamo neke zajednicke teme naprimer kao sto su kola,devojke i formula 1. Neverovatno je kako iz cele price nista nije krenulo naopako, nisam imao probleme prvog dana ali ni kasnije. Kada bi mi neko sada rekao da ce sve ispasti dobro kao sto je i ispalo,samo bih se nasmejao i rekao nma sanse.Ali desilo se. Svoj prvi dan,svoj prvi kontakt sa postorijom punom novih,nepoznatih ljudi pamticu po osmehu koji sam imao kada sam se vracao kuci i kasnije kroz pricu o svom prvom danu u novoj skoli i novom drustvu.
Preda mnom je velika bina... Na njoj postavljeni instrumenti za veliki simfonijski orkestar. Gase se svetla u publici i ostaje samo jedno... Ono koje osvetljava mesto na kom ću se ja za nekoliko trenutaka naći.
Čuje se aplauz. Članovi orkestra izlaze... Za njima i dirigent. I na kraju - ja. Dok hodam do mesta namenjenog solisti, publika ne štedi dlanove. Flauta i mojim rukama presijava se pod svetlošću jakog reflektora. Taj sjaj ostaje da lebdi tu, u velikoj Sali kolarčeve zadužbine... Ostaje i ostavlja me... Ostavlja me muzici, orkestru i publici. Poklanjam se i započinjem prve taktove mocartovog Koncerta za flautu, harfu i orkestar.
Muzika i ja polako postajemo jedno. Živimo zajedno taj trenutak koji deluje večno... Ostaje zapisan negde duboko u meni... Ali onda se dešava nešto neočekivano... Potpuno me obuzima ta čudesna melodija i ja više nisam ja. Više se ne osećam kao stvarno biće... Živim svoju bajku iz detinjstva... Drugi tza mene više ne postoje... Orkestar je sve tiši... Zvuci harfe blede... Ostajemo tu samo moja muzika i ja. Ona se razliva po celoj sali... Ali i po meni... Ništa me više ne zanima... Prepuštam joj se... Shvatam da ne vredi boriti se protiv nje. Plašim se da otvorim oči... Plašim se da ću je izgubiti, iako je jača od mene... Ne razmišljam ni o čemu... Ne mogu da sastavim misao u glavi... Ne mogu da se setim priče koju sam jednom ispričala dok sam baš ovu melodiju svirala. Nisam sigurna ni da li moji prsti rade pravu stvar. Sigurna sam samo da je ono što čujem lepše od svega što sam u životu slušala. I sigurna sam da to što se dešava ostaje urezano duboko u svakom deliću mene... Shvatam da radim nešto bitno, nešto što čini moju ličnost...
Dolazim do kraja kompozicije. Ne želim da završim, ali ipak to činim... Otvaram oči i............. Postajem svesna stvarnosti... Nalazim se u svečanoj Sali muzičke škole, iza mene se nalazi klavir, a ispred mene pedesetak ljudi koji su se tu slučajno zatekli... Jedino je i dalje tu onaj sjaj flaute koji lebdi okolo. Sanjala sam svoju veliku želju... Počela sam još pre izlaska na binu....
Poklanjam se, a aplauz te malobrojne publike nadjačava onaj iz mog sna... Nadjačava aplauz stotina ljudi. Pokušavam da odem, ali mi noge ne dozvoljavaju. Stojim i gledam ta ozarena lica ljudi koje sam uspela da oduševim svojom muzikom. Kroz misli mi prolaze note Mocartovog „Andantea“ koji sam upravo odsvirala. Shvatam da čak ni muzika nije bila onakva kakva je u stvarnosti...
Ipak na kraju odlazim... Ljudi mi čestitaju, ali me to uopšte ne dotiče... Oni ne znaju za sjaj... Sjaj koji je ostao u meni, zapisavši jednu veliku želju koja živi sada i živeće večno. Možda će se jednog dana zaista i ostvariti.
Hiljade i hiljade nevinih ljudi susrelo se sa gorkom i mracnom sudbinom. Opasnost zvana rat nadvila se nad brojnim mestima i sa sobom odnela ogroman broj ljudskih zivota i unistila brojne imovine.Neizbezan i strasan,jos od najstarijih vremena,sve do dana danashnjeg,rat ceje stravu i uzhas svuda po svetu.
Zhiveti u vecitom strahu,jos je i gore od same smrti.Provesti mesece i godine,zatvoreni u nekom sklonistu,u nemogucnosti da provirimo napolje i jos jedanput udahnemo zracak svezeg vazduha,uzivamo u prirodi i njenim carima,nasmeshimo se,i okrenemo ledja strahu i brigama,strashna je stvar,i uglavnom se javlja kao jos jedna od posledica ratova..
Politika,proshirenje terotiroeije,ekonomski resursi,rasizam i nazionalizam.Sve su to uobicajeni razlozi zbog kojih se oni vode. Kakva god dobit da se izvuce iz njih,ona ne moze biti vredna masivnog unistenja,i stradanja drugih drzava i njenih stanovnika.Svaki poginuli covek predstavlja veliki gubitak za covecanstvo.
Cak i sada,dok ovo pise,negde u svetu vodi se jos jedan oruzani sukob,jos jedanput,maca nevine dece i odraslih prozivljava uzhas i razaranje koji nanosi RAT....
Ana Frank,deca iz "Krvave bajke" samo su jos jedne,za one koji iza rata stoje,beznachajne,zrtve ovog razarajuceg,djavolskog talasa koji ne mari za posledice,niti oseca trunku sazaljenja prema onome sto prouzrokuje,vec juri poput tajfuna i rushi sve sto mu se nadje na putu.
Ja ratove vidim,kao jedno veliko samounishtenje. Svaki rat jeste,sa moje tacke gledista,samo jos jedan ogroman korak ka propasti chovechanstva.
Ljubav,cloga i ujedinjenje nacija i raca,jeste pravi put kad nashem spasenju,pravi put ka ochuvanju ljudske vrste. Stavimo zajetno,tacku na tu beskrajnu krvavu bajku.Zaustavimo pogibiju i spasimo neduzne,sacuvajmo sve Ane Frank ovoga sveta.. Zajedno to mozemo!
"Crveno je toga jutra probijalo oci koje su vec navikle na tamu njegove sobe. Ljubav prema zeni osecala se u prostoru poput otrova za pacove. Crni vazduh bio je ziv a noc teska. I kao i obicno kroz njegovu lobanju strujala je krv sa primesom davno zaboravljene tuge. Nada? Crvena? Ne,ne...to je samo prolecni pokusaj srece. Moje prolece... Stajala sam zagledana u proslost. Stara stolica i u sobi lom. Skupa cigara polako je dogorevala u piksli, shireci oko sebe zadah nekih novih vremena. Zatvorila sam umorne oci pokusavajuci da dozovem i ozivim san detinjstva: suncan dan, lopta, osmeh, majka.... Sve je zamrlo, cak i crne zidine. Osecam kako proslost pokusava da se uvuce u mene, u svaku poru, kroz obe nozdrve, nazad kroz usta, pa opet gorko se upijajući u suze. Abortus snova otpraćen je uz gromoglasni lom nedefinisanih misli... Odlazim sada... "
I meni se desilo. A sto puta sam rekla sebi da ja nisam takva, da za mene toga nema.
S jedne strane me je izjedalo to što sam izneverila sebe, donekle. A sa druge strane je bilo zadovoljstvo. Ma, nije to ni zadovoljstvo... Plašim se da izgovorim, ali možda i jeste... LJUBAV?
Prišao mi je na hodniku i podigao mi gumicu za kosu koju je predhodno sam skinuo odvezujući mi rep. Osetila sam kosu kako mi pada na ramena i toplinu iza leđa - okrenula se brzo, i BAM! Tople usne na mojim. Ne znam šta osećam. Jedva da ga znam... Oko mene uzdasi čuđenja. Isti uzdasi i u meni...
Tri meseca smo zajedno... A ja tek sada počinjem da uviđam da je ono što osećam toliko jako da me iznutra golica. A osećaj krivice je tu, svakako. On nije osoba za koju bi trebalo da se odlučim, ako se uopšte mogu i odlučiti. Ne snalazim se dobro u tom svetu, sve je za mene novo. Ali privikavam se, iako me nešto kopka. Kao da ne treba to da radim, a radim i ono što ne ne treba da radim i pored potrebe... Protivteža pozitivnim osećanjima je postala sve jača u sledćih mesec dana... Dok nije kulminirala prvim šamarom, raskrvavljenom usnom, suzama pod hladnim tušem... A ja i dalje ne znam kako da se odbranim... I od čega se tačno branim.
A on sedi tačno ispod mog prozora sa jednom, drugom, tećom. Muzika i dalje dole trešti... U istom zagušljivom klubu gde sam gledana sada kao glupa, prodana balavica. TO NIJE ISTINA!
Volim ga, ipak... I više nego što mi razum dozvoljava. Jesam li glupa? Jesam li stvarno glupa?
Ili sam ipak... Mlada? Ko zna zbog čega je sve ovo dobro... Možda čak sama počinjem da shvatam. A možda ću tek shvatiti... Ne znam...
Jedan...Jos jedan grad u nizu,lutam sam ulicama strave i uzasa,sve mirise na hladnocu i osecam jezu sa svakim naletom vetra,mrsi mi kosu,ne osecam ruke.Zima budi u meni lose uspomene vezano za sve sto sam nekad proziveo,sneg vise nije isti kao nekada,sve mi se vraca zimskim jutrom.
Nekada sam voleo..Voleo grad u kome zivim,voleo da posmatram nemirne kapi rose koje kovitlaju u vazduhu,voleo cak dreku i viku iz obliznjih parkova,voleo sam svoj grad dok sam voleo nju,srecno zaljubljen mladi covek ne primecujuci da negde ipak gresim..
Ona je bila ta koja mi se ugnezdila u misli poput stranca,doslelila nenadano,sad nas razdvajaju neke bezgranicno dugi prorezi,neki uzaludni pokusaji da je vratim...
San svakog ko bi je upoznao,ko bi ugledao njene biserno plave oci,njenu svilenkasto dugu kosu, i bila je tu pored mene dok sam joj nesebicno poklanjao tople zagrljaje u novembarskim nocim,bila je tu,mada ne zadugo.
Sam,sasvim sam,promenio se osmeh na licu,promenio adresu,ulica slomljenih srca tako sam je nazvao,promenio se u potpunosti,a ostao isti.
Ne razumem zasto sam zavoleo,ne razumem zasto je tesko zaboraviti proslost i ne razumem zasto joj se uvek vracam,prosloscu ocrtavam stvarnost.
Lik u ogledalu kaze-dosta je! Prihvatam,tesko je boriti se protiv sebe,znoj mi je sliva niz celo,izgleda da se trudim,bunim se.Oblacim jaknu i izlazim napolje.Sneg je napadao..
, "Slike nepoznatih predela" (Putujem,posmatram i slikam).
Gomila uzhurbanih,po svemu sudeci ne bash strpljivih ljudi,guralo me je na sve strane,pa je bilo prilichno tesko proci kroz vrata "Oblak ekspresa" (Nisam se setio nicheg boljeg xD) a ne zavrsiti u zavojima. Ali - moju chvrstu odluku da u putu uzhivam i ne dozvolim ni jednom od neroznih tipova da svoju negativnu energiju prenese na mene,niko nije mogao da sprechi. Kada sam konacno usao,uvalio sam se na svoje mesto, i duboko uzdahnuo.Tek izashlo sunce,pozdravilo je nash voz bacajucji svoje zlatno-obojene zrake po shinama. Zachuo se lagani zvuk motora i okretanja tochkova. "Oblak eksprec" punom parom je krenuo ka "Shumskom jezeru" ( .... ).
Svuda po zelenilu koje nas je okruzhivalo,mogli smo videti svezhu jutarnju rosu.... Posmatrao sam divno,cisto plavetnilo iznad nas,divio mu se,i mastao kako smo vecj stigli do jezera. Cak sam mogao i da osetim njegov miris,iako smo tada bili poprilichno daleko.
Posle izvesnog vremena,dosli smo do shumskih predela,koji su me neverovatno zadvili,sto je,pak,bio sam uvod u ono sto je sledilo kasnije..Shuma o kojoj sam toliko sluhao,predeli o kojima se toliko pirchao.. Konacno sam se nalazio u srcu svega toga. Drvecje,livade..... Sve je bilo kao u bajci,naslikano.... Obojeno najzelenijom bojom koju sam ikada video. Radosno cvecje, razbacno svuda oko mene, igralo je na sve strane uz novi hit zvani "Jutarnji vetar".Zapazio sam mladu srnu koja je pila vodu iz oblizhnjeg potoka. Cela ta bajkovita i idilichna spoljashnja atmosfera prenela je svoj mir,spokoj.. svoju harmoniju u moju dushu. Osecjao sam se kao nikada ranije,kao da su sve moje brige tada nestale..
Gole grane i pusti predeli nastupili su iznenada, bez ikakvog uvoda. Taj kontrast nastupio je tako neocekivano da sam poskocio. Bio sam odushevljen i iznenadjen,ali i razocharan jer sam morao da se oprostim od svih onih bajkovitih predela od ranije.
Ponovo sam osetio onaj miris od ranije,samo izgleda da ovaj put to nije bilo samo u mashti. U daljini sam zapazio kako se plava tacka,koju sam nedavno primetio vecj dosta uvecala. Primetio sam da su ona nercozna i mrzovoljna lica ljudi iz moje okoline sada bila ispunjena vedrinom i osmehom. Njihove face bile su,kao i moja,prilepljene uz prozor,posmatrajucji tacka koja je sada bila jako velika. Nas put do "Shumskog jezera",tu se zavrsio.
Satima kasnije,kada je nocj na svom ogromnom,velicanstvenom nebeskom svodu vecj oslikala stotine blistavih,belih figura, i kada je sve oko mene bilo obasjano tom charobnom mesechinom,sedeo sam na steni uz jezero. Divio sam mu se. Bilo je magichnije i divnije nego sto sam ga ikada ranije zamishljao. Talasi su se valjali,stvarajuci po negde belu grivu koja se penjuci rasprshavala,drhtecji su propadali sami u sebe,a novi su ih sahranjivali. Ponovo sam uzdahnuo. Pripremio sam chetkicu i platno,i poceo da slikam tu prirodnu divotu.
LIk antigone
Biti Antigona znaci biti hrabra i odlucna licnost. Znala je da se suocava sa smrcu, tamom podzemlja, a nisu je zaustavili ljudski stvoreni zakoni i naredbe. Odlucila je, iako svesna krivice koju ce ispastati, da postuje Bozje odredbe i pustila da je vodi ljubav sestre prema bratu.
Sinoc dok me je magla vodila u praproslost, njena ispovest u tamnoj jami glasila je otprilike ovako: "O gresko moja, zar si greska? Zar ja da prihvatim da mi brata rastrgnu zveri, da mu telo raznesu ptice? O sudbino, zasto si me takva izabrala? Zar bi ti svog brata dala raznosacima semena, da li bi mogla ziveti poslije? O zivote moj kratki, vise svetla ne videla, vise zore ne docekala. Da je Sfinga moje patnje znala, pitanja bi o meni postavljala. Hemone, tebi zena nisam bila; tebi, nerodeno dete, majka nisam bila. Bogovi vas sam moralni zakon postovala, probala sam mrtvo telo pepelom posuti i Vama ga predati, ljudska rec me kazni. A sad primite i mene, novog stanovnika podzemlja." Antigonino stradanje shvatam kao neku svetinju, olicenje neznosti i pozrtvovanosti. Izdigla se iznad svih, jer: "Necu stradati,a plemenita da me ne zadesi smrt." U zivotu treba imati cilj,nastojati ziveti u skladu sa sobom. Divno je osetiti ljubav i treba je uzvratiti, jer kada sebe celog ulozimo i damo, tek tada mozemo biti celi. Citajuci ovo delo i "uvlaceci" se u svaki stih, postala sam bogatija za jedno saznanje. Mislim da sam, ponekad, Antigona. Mozda smo svi mi. Svoju licnost najvise otkrivam u teskim situacijama i tada uvidjam sta sve mogu da ucinim. Kada istinski volim, posvetim se u potpunosti bez rezerve. Bez sumnje da bih mogla biti povredjena i porazena, jer mnogi Kreonti zagorcavaju zivot. Tada saznajem da , inace, nisam ni svesna koliko sam jaka i koliko mogu podneti. I tada nastojim da se uspravim, visoko poletim i prkosno kazem:"Za ljubav, ne za mrznju ja sam rodjena." Dok talasi udaraju, treba ostati nerazrusiv greben, dici se iznad vremena, kao Antigona. Kao mi. .
ljudi kao ljudi uvek grese...ponekad prave sitne greske koje se ni neprimecuju anekad naprave gresku koja im promeni citav zivot...
tada im kajanje postaje najbolji prijatelj...i cesto tonu u depresiju misleci da tu gresku nemogu da poprave...
ja nemislim tako...mislim da se greske i prave da bi se ispravljale...
-Ljubav.Ljubav je smisao zivota.Da nije ljubavi nebi bilo ni zivota, ni ljudi, ni srece ni tuge....
-Za ljubav uvijek treba biti spreman i da precutish i da znash kada je pravi trenutak da kazesh neshto. Treba znati i ispoljiti ljubav na pravi nachin, preko njeznosti i pozrtvovanosti. Te dvije rijechi su tako proste ali mnogo znache,te dvije rijechi koje su chesto razlog svadja i problema, to ''volim te'' koje je ponekad i previshe teshko kazati.
-Za ljubav je potrebno najvishe ali i najmanje dvoje, trece je uvijek suvishno,a kada voli samo jedno onada je ta ljubav uvijek puna suza, patnje i boli....
-Ono shto je najlepshe u iskrenoj i dubokoj ljubavi u kojoj je sve lijepo,to je da u odnosu prema onome koga volimo nijedna nasha mana ne dolazi do izrazaja.Mnogo shta shto je zllo u nama ischezava a ono shto je dobro ustostruchuje se.Ljubav nije samo voleti nekoga, vec biti spreman da se zrtvujesh za ljubav, da si uz voljenu osobu i dobru i zlu i patnji i bolu. Ne treba posustati pri prvom problemu vec se treba boriti. Jer bez borbe nema srece, ljubavi.....Ljubav je prava onda kada si zbog nje spreman i da promijenish sebe.
-Postoji samo jedan kutak u svemiru koji mozemo sigurno promijenit
Prave stvari su nam često na dohvat ruke a da toga nismo ni svesni. Svakodnevno hodamo utabanim stazama i nikada ne pomislimo da bi možda sebi život učinili lepšim i interesantnijim ako bismo samo malo zavirili na bočnu stazicu na koju naiđemo ili ako bismo na svoje uobičajeno odredište pošli nekim drugim putem ili zastali makar na trenutak da pogledamo sa strane. Možda se plašimo da bi nas iza ugla mogla sačekati neka opasnost. U stvari, istina je da nas tu može dočekati prijatno iznenađenje.
Oči su ogledalo duše?
Često nismo ni svesni da je ono što smo upravo saznali bila poruka necijih ociju.S druge strane,ocima vrlo svesno mozemo da saopstimo sta mislimo ili osecamo.One su,najcesce,ono prvo sto pri susretu primetimo.Cak I kada se sa nekim prvi put sretnemo,mozemo ga pozdraviti ocima,kao da smo mu pruzili ruku-I pri tom,treba zapamtiti da li je pozdrav bio uzvracen.Ako vas neko koga ste upravo upoznali ne pogleda u oci,ako deluje odsutno,sigurno ce uciniti da se osetite neprijatno.Ono sto zelimo mozemo dobiti I bez reci…
U svakodnevnom zivotu oci nam pomazu ne samo da vladamo situacijom,vec I da prenosimo vazne poruke.Oci su mocno orudje u odnosu sa ljudima I otkrivaju citav niz osecanja,od ljubavi do mrznje.Raspon emocija I izraza koje ljudi razmenjuju bez ijedne reci zaista je zadivljujuci.U ocima neke osobe moze dosta toga da se vidi,ma koliko se ona pretvarala da je nesto sto nije,oci je uglavnom odaju.Ipak,smatram da koliko god neko da krije svoja osecanja I osecanja itrenutna stanja,oci sve otkrivaju.Nije stvar u nacinu na koji neko gleda,vec u unutrasnjem sjaju tih ociju.
Mozda,pak oci nisu ogledalo duse zato sto dusi ne treba ogledalo a oci za njim vape.One u svakom bicu zele videti sebe.Oci su sebicne I topple…Cakle samo kada im se daruje nesto materijalno.Oci su za povrsna uzbudjenja…One reaguju na dodir,na boje,na ono sto im pricinjava trenutno zadovoljstvo ili,pak razocaranje,ali one nisu ogledalo duse…ne…dusi ogledalo ne treba,dusa je sama sebi dovoljna,ali ne zato sto je sebicna,nego iz nekih mnogo dubljih razloga.Oci cesto ne slusaju dusu pa ostave susu…Da dusa moze bez ociju dokaz su slepi ljudi,a I oci bez duse cest su slucaj.Oci,tacnije pogled je deo covekove mimike iz koje se zaista dosta toga moze zakljuciti.Iz ociju moze kojesta da se procita,ali zato ima onih koji znaju da se pretvaraju I da kontrolisu oci jer znaju da se njima veruje.Da su oci ogledalo duse ne bi se mogle tek tako kontrolisati kao sto mogu.Kao sto postoje ljudi koji znaju da procitaju pogled,postoje I oni koji umeju da postave zid ispred ociju kako se ne bi videla istina.
Meni je pogled neke osobe najbitnija karika u proceni iste.Nije bitan oblik ociju,kao ni boja,vec ono sto se vidi u dubini pogleda.Ta procena moze da bude I mac sa dve ostrice pa da posle tu osobu posmatram pod velom sopstvene predrasude.Ja sam toga uvek svesna,pa dajem vise prilika da se dokaze suprotno,bilo da je rec o dobroj ili losoj osobi u mojim ocima.Mozda me,posle odredjenog vremena ta ista osoba vrati na tu prvu impresiju,koja me,kako se ispostavlja,malo puta prevarila.Dakle,stvar je u sustini necijeg bica jer svi mi imamo dobre I lose osobine,ali ipak neke od njih preovladavaju.
Noću je uvek najteže. Onda kada se svet umiri, povuče u sebe i kada se stanovi uljuljkuju zapljuskivanjem tople vode iz tuša i mekanim pamukom pidžama. Izviru niotkuda i uvlače se prvo pod kožu, u vidu blage jeze, a zatim i u glavu. Tiho, polako gamižu i već osećate nelagodnost od njihovih hladnih pojava, dok na kraju ne narastu toliko veliki, da imate utisak da ne postoji slobodan, neosvojen deo vas koji bi se uhvatio u koštac sa njima. I uvek, nepogrešivo, napadaju tamo gde ste najslabiji. Zašto su strahovi tako nezgodni? Mislila, ne - bila sam ubeđena, pobediće me. Sela sam na rub kreveta i uključila najefikasniji program - racionalizacije. Ti nisi ugrožena, srećna si i imaš sve što ti je u životu potrebno, niko ti neće uzeti osmeh sa lica, niti to želi, niko ti neće ugroziti zdravlje, jer niko ni to ne želi, nema sile koja će zatrti ono što si stvorila i što gradiš. Ništa nije usmereno protiv tebe, ljudi su zatrpani lošim emocijama i frustracijama, to nema veze sa tobom. Nijedna od ovakvih misli kojom bih inače za tren oka prekinula začarani krug, nije bila od pomoći, na neki način je bila smešna, mala, nedostojna i lažna. Ti, draga, sebe ne tešiš, već obmanjuješ. Sve su to fraze, a nijedna fraza nije korisna, posebno ako je istinski ne osetiš i ne razumeš. Najgore je kada sebi ponavljate nešto što zvuči obećavajuće, a ono vas samo blago dotakne i sklizne sa vas, kao kap kiše. Nestane.
Pogledaj me druze I reci mi sta vidis u mojim ocvima. Znam, ugledao si sjaj srece u njima, to je zbog toga sto ti u mom srcu zauzimas posebno mesto, ono najvaznije. Ti si uvek bio tu da places kada I ja placem, da se smejes kada se I ja smejem… Jos uvek ti nije jasno zasto si bas ti u mom srcu? Evo, objasnicu ti…
One hladne zimske veceri kada sam ja bila slomljena ti si bio taj koji je dosao I pruzio mi ruku, odveo me na lepsi put, put srece, bas ti prijatelju moj! Kada bih ugledala tamnu stranu zivota, ti si bio taj koji me je naucio kako da svako novo radjanje sunca docekam sa osmehom na licu, bas ti prijatelju moj! Cuvao si svaku moju tajnu kao da je ona nesto najvrednije u tvom zivotu, jer si bas ti znao da je ona nesto najvrednije u mom zivotu.
A da li se secas one veceri kada smo zajedno sedeli kraj reke I smejali se nasim nestaslucima iz detinjstva? A potom smo brojali zvezde I bas svakoj zvezdici dali neko ime, tada smo I ti I ja bili veoma srecni, I nismo zeleli da iko unisti tu srecu, I tada si bio kraj mene bas ti prijatelju moj. Cesto smo zajedno sedeli, pomalo tuzni, jer smo se secali prohujalih dana naseg detinjstva. Secali smo se onih dana kada smo brali komsijine jabuke, a on bi nas grdio I pricao nam kako to nije lepo, secali smo se svih nasih “tajnih mesta” na kojima smo se krili kada smo se igrali zmurke. Eh, prijatelju, nedostaju I meni ti dani, dani naseg detinjstva.
Prolaze godine, druze moj, sada su one nase veceri kada smo se igrali zmurke zamenile veceri kada sedimo u nekom kaficu I razgovaramo o nekim plavim ili mozda bademastim ocima… Ali sve su to dani nase mladosti, I svaki nas dan trebamo ulepsati kako najbolje umemo…
Da li ti je sada malo jasnije zasto bas ti zauzimas ono znacajno mesto u mom srcu? Potrudila sam se da ti sto bolje objasnim, ali I sam znas da reci nisu dovoljne da opisu koliko mi znacis I koliko sam srecna sto imam tebe kraj sebe, bas tebe prijatelju moj! Znaj da cu uvek biti kraj tebe, bio ti tuzan ili srecan, jer to su pravi prijatelji. Nosi u sebi ove stihove I seti me se ma gde bio:
Srecu I tugu podelicu s tobom,
Reci tvoje nosicu sa sobom.
E tada
Ces znati koliko mi znacis
Ako nekada I odes od mene znam da ces da se vratis.
Kada zabruji proljece u ljudskom tijelu razlije se snaga ljubavi,tada ojaca rijec u covjeku i buja i navire u svim porama njegovim.Tada covjek dobije snagu,nepresusan izvor ljubavi...Pa tako i ja...Ljubav stara koliko i ljudi.Postojala je i onda kada se, mozda, nije tako zvala,a prisutna je i danas i cvjeta u svim najrazlicitijim oblicima donoseci raznovrsne plodove...
Istina je da ne mozemo govoriti samo o jednoj vrsti ljubavi,ali ipak ona nama najdraza je izmedju dvije zaljubljene osobe...
Razvijamo se i sazrijevamo,pa tako i nasi pogledi na zivot,ljubav...Zaista,ne bojim se zivota ni ljudi,ali negdje u dubini duse postoji strah da bih te mogla izgubiti.Ne plasim se toliko toga da ces me prestati voljeti,vec da ce drugi uticati na nas,da ces jednom samo morati otici...Bojim se toga iako ne priznajem...ali tisti me to...priznati da ti je stalo do nekog je nesto najteze,ne zbog egoizma,vec iz straha da nestane sve...Sama pomisao da nista nije vjecno me plasi i pitam se dokad ce ovo trajati?Koliko cemo izdrzati...?Znam,nisam vise djevojcica da se zavaravam pricama o princu i vjecnoj ljubavi,ali ipak zelim to...razmisljam o tebi i ne zelim da zaspim,jer java s tobom je ljepsa od sna...(e ovo sam` stvarno pretjerala)Ponekad sama sebi izgledam smijesna,jos ne mogu da vjerujem da se to meni desava...Davno sam u knjizi procitala:"Da li ljubav pravi budalu od covjeka ili se samo budale zaljubljuju"
Da...ljudi koji vole su smatrani budalama...samo sto je sada lijepo biti budala...
I opet kad spomenem tebe pomislim na ljubav,samo sto sada priznajem ono sto znam vec odavno,ali ni tebi pa ni sebi nisam priznala....I zato ne volim te zbog toga ko si ti,vec zbog toga ko sam ja pored tebe....
Kazu,prolece je najlepshe godishnje doba. U prolece nastaju zivoti,sve se radja i cveta. A zapravo i jeste najlepshe...
Dani su topliji i Sunce se osmehuje dok nam pruza svoje zlatnozute zrake. Nebo je vedro uz koji beli oblachak,a kisha je topla i blaga. Ptice se vracaju i divno je ponovo se probuditi uz njihovi pesmu.Livade su ponovo sharene...To more cveca se shareni od maslachka,ljubichice do raznih trava i zbunja. Pchele slecu sa cveta na cvet,mravi ponovo vredno rade i nishta vishe nije kao zimi. Zivot se ponovo vraca! U shumama se probijaju sunchevi zraci kroz josh uvek ogolele grane i dopiru do biljaka prolecnica koje zameljuju pokrivach od lishca shto tu stoji josh od jeseni. Drvece polako oblachi svoje raskoshne zelene haljine ili cveta i opija me svojim mirisom. Deca se igraju napolju,ljudi sredjuju dvorishta a ja napokon mogu vishe vremena da provedem u prirodi. Dovoljno je da posmatram prirodu kroz prozor i da budem srecna. A kako da ne budem srecna? Hladni dani su napokon otishli a sa njima i moje loshe raspolozenje!
Sedim ispod drveta,slusham zujanje pchela i osetim blag povetarac na mom licu. Uzivam u ovom trenutku i znam da volim prolece!
Нас две стојимо испред школе, најбоље другарице које деле све тајне, које младост исто искушају али, једна од нас пада... тихо, нечујно... умире.
Гледам те док ми причаш о неким лепим, новим стварима, смејем се а онда у трену махинално тражим свеж ваздух, машем руком... Гледам те кроз сиви облак и застанем у даху, болном даху. Опушак испред нас.
То ме врати на неки нови, прави почетак. Волим те као да смо исте крви само што мојом не тече и никотин. Погледам твоје светлуцаве очи.
Боже, да ли је могуће да ти допуштам то?!
Не дам те, не дам те пороку, хоћу да будеш она иста као пре! Али... како да те вратим на онај прави пут?
Погледај ме, сестро, додирни своје срце и чућеш убрзане откуцаје као да жури да оде одавде и да те одведе... заувек.
Не знам како све то да ти објасним, загрлим те јако и схватам да ти ниси свесна колико се бојим, схватам да ти не схваташ да ћеш можда ускоро, у најбољим годинама имати десет више а то значи да... да ти корачаш пречицом а ја само стазом лагано, без журбе.
Погледај своју косу, мекану и сјајну, моје и твоје дланове. Зар не видиш да ти прсти купе боје маслачка? И зар не схваташ да срце може брже да закуца и без проклетог дима и цигарете? Зар ниси свесна да си још увек дете које неће одрасти ако у џепу носи кутију на којој пише: “ само за пунолетне“?
Немој ти да будеш узрок тога и да ведрину дана твоја цигарета “ краси “.
Хајде, угаси то безазлено зло заувек!
Не тражи мир у једном диму јер само мислиш да пружа задовољство, а у ствари је пречица до дна. А на дну не само ти, већ и ја, и све наше драге особе.
Ја знам, горчина је свуда око нас, ниси само ти изложена томе. Зашто се онда предајеш још већој горчини у устима, у телу? – сад у паузама између часова, а сутра у паузи животних проблема.
Треба рећи НЕ, ваљда је то најтеже, победити себе како си свуда око нас као проклети час који траје читав живот...
Хеј, да ли си свесна да још увек немамо ни оно своје право ЈА!? Где је онда ту логика? Испред других мислиш да си јака зато што држиш цигарету а у ствари си будалица у канџама порока.
Ево прихвати сада ове моје руке иако нам дланови не одишу истим мирисима, хајде, крени полако, немој пречицом. И постани јака, јача од мене, најјача... само победи!
Баци цигарету, и хајмо у ђачку клупу. Даху смрти није место крај наших година! Ми тек стајемо на наше ноге, урадимо то на прави начин. Заједно, јер ја ти нећу дозволити да останеш сама, као луталица. Прихвати спас у несебичној љубави коју ти пружа другарица.
Ја верујем у тебе. Ја верујем у све наше вршњаке, и у оне млађе, и у оне старије. Ја верујем у све ове латице ружа јер, само то смо ми. Нежни, свилени, лепи.
Зато, моја Латице, буди оно што јеси – својим мирисом, својом лепотом улепшај и ово пролеће. И буди узор следећој латици која је почела да вене. Донеси јој мало воде, а онда тако ведре и насмејане поново у школску клупу.
И тада удахни ваздух пуним плућима без страха да ће ти нешто заголицати грло или да ћеш се закашљати до суза.
Али ипак, моја Латице пусти сузу и реци: “ Сад имам своје ЈА! Више нисам у канџама порока! “
„Nekada davno,iza devet mora,iza sedam gora,srećno je živela jedna devojčica..:“ Ne,to nije ta priča...Mada bih volela da moja priča tako počinje... Mojoj priči više stoji početak: „Ne tako davno,pre nekih šest godina,bila jednom jedna devojčica koja je prvi put spoznala pravu bol i tugu...“
Prošlo je 6 veoma dugih godina, ali ja se još uvek sećam...Još uvek se sećam tih bolnih i tragičnih događaja iz davne 1999 godine. Kada sam sama , daleko u svom svetu, često razmišljam o svom detinjstvu, o događajima punih emocija i o licima različitog izraza. Tek sada vidim koliko se moje detinjstvo razlikuje od detinjstva mojih starijih drugarica ili moje sestre.
Ponekad čitam stare novine, koje sam sačuvala sa željom da ja i svojoj deci pokažem koliko su tragični ratovi, i kada naiđem na naslov „ NATO PONOVO NAPAO“ u meni se bude bolna sećanja na taj trenutak , ali sam i pomalo i srećna jer znam da se sve to završilo !
Sećam se ... sećam se veoma strašnih zvukova aviona koji su leteli iznad naših glava, sa neznanjem da se ispod njih nalaze nevina deca ispred kojih je dugačak i lep život. Sećam se svih majki koje su svojoj deci govorile ,, ne brini se, to će proći!,, Ali ja sam duboko u sebi znala za sve one očeve, dede, braće ili prijatelje koji u ovome ratu rizikuju svoje živote za domovinu.
Još uvek su mi u mislima urezane slike zgrada u plamenu i porušenih mostova, još uvek se naježim na svaki zvuk nalik sireni jer svaki u meni ponovo budi onaj isti osećaj straha i bespomoćnosti. Još uvek me noću trgnu iz sna bolni jecaji majki i plač dece... Ne prođe dan a da se,prolazeći pored skloništa u mojoj zgradi,ne setim vremena provedenog zatvorena u njemu,ne znajući šta se dešava i iščekujući najgore.
Sebi uvek postavljam ista pitanja : kako? zašto? zbog čega? Kako se ne dogovore da ne bude rata, zašto narušavaju mir u kući punoj ljubavi i zbog čega odvajaju očeve od svojih porodica. Rat će uvek biti veliko zlo. Zlo koje je nanelo štetu celom svetu, zlo zbog kojih nevini ljudi stradaju ili čak odu sa ovoga sveta.
Taj prizor zauvek ću pamtiti, tužna lica na ljudima koji pokušavaju izbeći svaku moguću opasnost sa saznanjem da bi se svakog trenutka moglo nešto loše desiti.
Sada sam svesna da sve to ipak i nije jedna velika i tužna bajka koju je moja mama meni pričala da bi me utešila...Znate ona o tome kada dođe princ na belom konju i spasi sve...I sve se na kraju srećno završi. Život nije bajka,niti se uvek završava srećno. Ima svoje uspone i padove,ima svoje dobre i loše strane.Ali poput bajke,i on ima zlih veštica i čarobnjaka,okrutnih zmajeva i gusara koji na sve načine
pokušavaju da dobiju nešto toliko bezvredno po cenu sreće drugih ljudi i ne mareći za posledice.
Ali na veliku sreću , u mom životu postoje 3 veoma važne osobe: moja mama, tata i sestra. Oni su mi pomogli da prebrodim sve te teške mesece, i na svaki mogući način hteli su da mi odvrate pažnju od okrutnih posledica rata. Oni su mi pomogli da se u toj svojoj bajci osetim kao princeza za koju život ide dalje i za čiju priču ipak ima nade da ima srećan kraj... Zahvaljujući njima koji su prosvetlili moje detinjstvo, ja sada na rat imam samo ružnu uspomenu.
