If this is your first visit, be sure to check out the FAQ by clicking the link above.
You may have to register before you can post: click the register link above to proceed.
To start viewing messages, select the forum that you want to visit from the selection below.
Svi smo mi dospeli u ovozemaljsku bastu koja se zove zivot. Staze kojima hodamo su razlicite,preplicu se i razilaze,mi tecemo kao vreme,radujemo se, smejemo, patimo, bolujemo i sto je najvaznije...Volimo...
Tako sam i ja zavolela... Brzo, nepromisljeno, totalno blesavo...
Zavolela sam tako lako a tako sam tesko znala to da pokazem...Mozda je to moja najveca mana a mozda cak i najveca vrlina...mozda cu upravo zbog toga uspeti da sacuvam svoje srce u jednom komadu sto retko kome polazi za rukom u ovom svetu punom lazi, prevara i neiskrenih ljubavi... A sa druge strane covek bez ljubavi je samo mrtvac koji dise, nista drugo do nekoliko slucajnih imena i datuma...
Ljubav je cudna stvar... Danas je sve leprsavo i lepo i mi ususkani u svojoj ljubavi sijamo od zadovoljstva a sutra... Sok... Ugledamo onu stranu stvarnosti, onu stranu zivota koju juce nismo poznavali, svi lepi trenutci ispare a u nama ostaje jedino osecaj gorcine,usamljenosti i neobjasnjive tuge... Da li je onda nase srce vredno da ga zrtvujemo zbog nekih lepih zelenih ociju? Ociju koje su tu uz nas,bodre nas i prate kroz zivot a onda odjednom nestanu kao da nikada nisu postojale, a nase srce ostane samo, napusteno i ranjeno...? Ocigledno da jeste cim je toliki promet!!! Danas se srca poklanjaju tako nepromisljeno i brzo da je gotovo nemoguce sacuvati ih... Da li su ljudi poludeli ili i dalje ne shvataju da je srce ono najvrednije sto poseduju?
Mozda su ipak ljudi u pravu... Mozda srce ipak treba staviti na kocku i cekati da naidje ono koje ce kucati u istom ritmu... Mozda je ta neizvesnost ono sto u stvari cini ljubav a kada bi sve bilo ocigledno i lako ljubav verovatno vise ne bi bila to sto je sada... Zbog toga ne ljudi ne treba da se opiru kada ih pogodi Amorova strelica a jos gore da beze od toga i stide se da pokazu svoju zaljubljenost, taj najlepsi osecaj na svetu...
Putevi ljubavi su veoma cudni i satkani su od bezbroj trenutaka. Svaki je poseban i neponovljiv. Svaki prezivljeni dan i prespavana noc samo su delici ogromnog mozaika. Nikada se jedan prezivljeni trenutak nece ponoviti i zato treba voleti i biti vojen u svakom trenutku, tokom ovog celog kratkog i nesavrsenog zivota... A ja bih to verovatno prvo trebala da naucim sebe...
Hladno je… Zima je… Vetar duva,ali sve je to samo u mome srcu. Posmatram te svojim ocima i pratim svaki tvoj nezni pokret. Stojis tu kraj mene. Rasirene ruke sam ispruzio ka tebi u pokusaju da uhvatim tvoje glatke rucice koje su bivale sve dalje i dalje. Vetar kao da te u svome viru zloga odvlaci od mene. Sve mi manje pruzas nadu za zivotom i nadu da cu uhvatiti te tvoje rucice. Gle! Iznenada ih opet osecam u svojim rukama. Osecam kako te moji prsti opet maze po saci. Ti opet,kao i ja toplo uzdises ne obazirujuci se na hladnocu koja nas okruzuje. Opet tako divni trenuci srece kada smo zajedno,kada smo jedno. Ali ja te samo osecam… Dok te mazim oci su mi zatvorene i zivim u svome svetu u kome je sve prelepo,gde ti se nemoze naci ni jedna jedina mana,u svetu u kome smo mi vecno zajedno,svetu koji ispunjava sve zelje! Odjednom osetih kako su moje ruke opet prazne,nema tvojih da mi ih ugreju ,opet me obuzima hladnoca,opet je zima nadvladala moja osecanja svojom hladnocom. Da, ja sam otvorio oci i opet gledam kako te nema,kako odlazis u tmini ovoga prokletog sveta. Vratio sam se u stvarnost u kojoj ja nista ne odlucujem u kojoj sam ja samo sitnica, ali sitnica koja se toliko ispoljava svojom ljubavlju prema tebi,ljubav koja nemoze biti uzvracena. Uvek sam patio i paticu sto se budim i sto ne mogu vecito ostati u svome svetu snova,svetu lepih uspomena na tebe!!!
Hladno je… Zima je… Vetar duva,ali sve je to samo u mome srcu. Posmatram te svojim ocima i pratim svaki tvoj nezni pokret. Stojis tu kraj mene. Rasirene ruke sam ispruzio ka tebi u pokusaju da uhvatim tvoje glatke rucice koje su bivale sve dalje i dalje. Vetar kao da te u svome viru zloga odvlaci od mene. Sve mi manje pruzas nadu za zivotom i nadu da cu uhvatiti te tvoje rucice. Gle! Iznenada ih opet osecam u svojim rukama. Osecam kako te moji prsti opet maze po saci. Ti opet,kao i ja toplo uzdises ne obazirujuci se na hladnocu koja nas okruzuje. Opet tako divni trenuci srece kada smo zajedno,kada smo jedno. Ali ja te samo osecam… Dok te mazim oci su mi zatvorene i zivim u svome svetu u kome je sve prelepo,gde ti se nemoze naci ni jedna jedina mana,u svetu u kome smo mi vecno zajedno,svetu koji ispunjava sve zelje! Odjednom osetih kako su moje ruke opet prazne,nema tvojih da mi ih ugreju ,opet me obuzima hladnoca,opet je zima nadvladala moja osecanja svojom hladnocom. Da, ja sam otvorio oci i opet gledam kako te nema,kako odlazis u tmini ovoga prokletog sveta. Vratio sam se u stvarnost u kojoj ja nista ne odlucujem u kojoj sam ja samo sitnica, ali sitnica koja se toliko ispoljava svojom ljubavlju prema tebi,ljubav koja nemoze biti uzvracena. Uvek sam patio i paticu sto se budim i sto ne mogu vecito ostati u svome svetu snova,svetu lepih uspomena na tebe!!!
Krstarim mislima po bespucu vecem od svemira i ljudskog uma,trazeci nesto sto mi pripada, nesto sto sam izgubio, ko zna gde i ko zna kad.
Skoro je nemoguce pronaci nesto tako malo, ali tako vazno – kao magnet privlacno u ovom ambisu snova i neistinitih zelja. Osecam se tako mali. I pronasao sam, sasvim slucajno, uspomene od kojih sam do sada bezao, naviru snaznije nego i sam zivot. Ostao sam sam, zvezdama i mesecinom sakriven od tvojih pogleda. Put koji se nazirao iz upijenog neba u mojim ocima ostao je bez tebe. Kada je trebalo da mi kazes istinu, ja sam lutao u svetu bajki, spoticuci se u magli pesama, knjiga i reci. Bio sam kao bez ociju. Kao neko kome je potreban prijatelj, mozda i nesto vise. Lutao sam po mracnim poljima ljudske mrznje i pohlepe, istine i lazi. Da znas samo, kako sam zeleo zameniti mesec i citavo ovo bespuce, za samo delic sunca, ali ga niko nije hteo. Trazio sam te u prostorima snova, u melodiji vetra. Trazio sam sebe i dozivao te u kapima kise, u vrtlogu besanih noci.
Ti si negde daleko. Mozda drhtis zbog ponovnog susreta. Ili se mozda plasis da cu ti pruziti deo slomljenog meseca iz svog detinjstva… tu je… jos uvek ga niko nece. Moje su zime i sada tako bele i svetle i zvezde jos uvek istim sjajem bdiju na nebu. Ali ne mogu o tebi da sanjam kad sam i sam jos tako daleko u zbrkanom lavirintu misli iz kojeg nema izlaza.
Mozda cemo se jos sresti. Svet je mali. Mozda je i bolje tako. Ti ces za mene biti samo neki stranac, neko ko nije iz moje galaksije, neko ko je dosao iz mog detinjstva, i jos uvek stoji u onom bespucu sa komadicem sunca koji mi nisi dala.
Snovi i stvarnost... Različiti pojmovi, isprepletani i lako stavljeni u centar jedne neraskidive opne... Oni su deo našeg života.
Nekada ni sama nisam sigurna sta je san, a sta su moja razmisljanja...stvarnost.
Nekada sam sigurna da me u snu ocekuje neki novi, drugi, bolji svet. Svet stvoren samo za mene. Svet u kome je svako novo jutro lepo i u kome ne postoji ono sto nije moguce.
Nekada se osećam usamljeno, tužno, nemoćno, daleko, prazno… Tada zelim da pobegnem, da nestanem. Zelim da nestane sve zlo, zelim da sam vetar, da letim, da budem slobodna, da dišem punim plućima, da idem kuda hoću…
Tada sanjam.
Sanjam da letim daleko, do zenice Sunca i tada vidim sve. Razmisljam o nebu, Suncu, pčeli, oblaku, ljubavi, smehu,o velikom, o malom, razmisljam… i nema kraja.
Onda, shvatim da sam ovde, da ne mogu da pobegnem iz svoje koze... Mogu, ali samo na tren. U san.
Onda, gledam u nebo, gledam u zvezde, gledam u Mesec…
Ovaj trenutak je stvarnost, zar ne…?! Trezveno gledam ispred sebe, cvrsto resena da i budna sanjam. Sve one iste, lepe stvari.
Evo, sutra cekam zoru. Cekam novo rađanje Sunca kao da je prvi put. Ja cu ga docekati sa osmehom na licu. Dopusticu mu da me obasja svim svojim sjajem... Sutra, moj zivot kao da ponovo pocinje. Ja sam srecan covek.
Ne mogu da verujem da vreme tako brzo tece. Nastavnicima ''Zauvek hvala". I neka se rado sete ,,U ovu skolu je isla generacija ...." Zbog rastanka plakati ne vredi obrisi suze, druze moj stari, jer vise nikad po azbuci ti i ja necemo biti redari. Obrisi suze, druze moj stari, i jos ovo vece hrabar budi jer cemo danas biti deca, a sutra cemo biti ljudi.
Secate li se drugovi, kako smo se sreli, upoznali i postali bliski? Bliski toliko da nas niko ne rastavi i preotme tajne i zelje. Secate li se svega? Bili smo deca jedno drugome strana, nepoznata i daleka. Zeleli smo da se sto pre casovi zavrse da bi pobegli iz nepoznate sredine.Vreme je prolazilo. Svaki novi dan u skoli bila je nova radost i nova prilika da sretnes vec znana lica i uzvratis na neciji osmeh. Delili smo dobro i zlo. Zajedno smo lakse podnosili sve grdnje i nepravde, zajedno smo bili jaci! Recite mi da li je doslo vreme da jedno drugome konacno kazemo ,,zdravo". Da li cemo se opet sresti? Da li cemo ponovo nekada biti zajedno na ovom mestu i da li cemo se prepoznati? Ko zna? . Na kraju nam ostaje samo jedno-zakletva da nikada necemo zaboraviti proslost koja ce nas pratiti do kraja! Nikada nemojte zastati samo koracajte dalje jer zivot je prepun iznenadjenja.
STRAH
Hajde,reci mi čega se plašiš...Ne,ne želim da te povredim,samo me zanima koji su tvoji najveći strahovi.Zbog čega me to zanima?Pa,želim da vidim da li je tvoj strah isti kao kod svih ostalih,ili se bar malo razlikuješ od drugih...Naravno,za uzvrat ćeš i ti spoznati moj najveći strah.Serviraću ti ga kao na tacni.Eto,zamisli da smo u restoranu.Tvoj strah biće specijalitet kuće,a ja ću biti tvoj počasni gost.Dakle,postoji više strahova...Oh,pa to je super,zasitiću se jednom za svagda!Šta imamo danas na meniju?Paukovi...?Mrak...?Visina...?Dragi moj,shvataš li da ja umirem od gladi?Ne,naravno da se nisam zasitila!Pa,pošto sam još uvek gladna,moraću da se zasitim svojim strahom.Slušaj me pažljivo...
Svake noći plašim se da idem na spavanje...Ne zato što me ispod kreveta čeka neko,ili zato što će me mrak pojesti,već zbog sna.Plašim se da zaspim,da opet sanjam ono što me muči i što me izjeda iz dana u dan.Sanjam...sanjam sebe kako sedim u uglu mračne sobe.To nije moja soba,niti je to ova prostorija,to je sam pakao!Sedim sama,zgrčena i bespomoćna,dok se u meni smenjuju osećanje tuge,bola,sreće i razočarenja.Jedno vreme vidim sebe kako očajnički plačem,a kasnije vrištim od smeha.Zidovi su oblepljeni slikama mojih prijatelja...Kada dotaknem bilo koju sliku,iz nje poteče krv,i čujem srceparajući vrisak,koji me tera da poludim!Želim da ta galama prestane,ali protiv svoje volje kružim po sobi,prelazeći rukama preko slika,i gledajući kako slike nestaju u reci krvi.Ubrzo shvatam da se davim u toj reci,i da mi niko ne može pomoći.
Kada se probudim,znoj obliva celo moje telo,a mišići na telu se grče i opominju da mi se strah uvukao pod kosti.Štipam se po telu,želeći da oteram taj strah,a nisam ni svesna da je upravo otišao-sa onim snom...Molim Boga da usliši moje molitve,i da više nikada ne sanjam takve stvari!Međutim,shvatila sam da taj san ima neko značenje...Kada bi mi kroz glavu prošle sve one slike,i kada bih se setila da posle svakog sna na onom zidu ima sve manje slika,došla bih do neverovatnog zaključka...U snu sam sama,zar ne?Na zidu ima sve manje slika,zar ne?Na slikama su moji prijatelji!Shvataš li?Taj san...nije on moj najveći strah...Tačno je da se plašim krvi,mračne prostorije,čak se plašim i same sebe!Međutim,te stvari me ne mogu zaplašiti kao što me plaši činjenica da...da polako gubim sve prijatelje...Da li sada razumeš?Svaka slika,svaka kapljica krvi označava po jednu osobu u mom životu.Prva slika koja je iščezla sa onog zida je Lenina.Znaš li šta se desilo sa njom?Jednog dana je spakovala kofere,bez ikakve najave i objašnjenja,i zauvek otišla u Australiju,na drugi kraj sveta...Znaš li šta se desilo sa Suzan,Niki i Meri?Pre mesec dana poginule su u saobraćajnoj nesreći!Ah,tako se plašim!Kako da sprečim gubitak mojih prijatelja?Kako da vratim sve one slike koje su otišle u nepovrat?Znam da vreme ne mogu vratiti unazad,ali mora postojati način da se stvari promene.Mora da postoji neki način...
Ti drhtiš...Za trenutak si zaboravio sve paukove na ovom svetu,i na sve visoke građevine,zar ne?Naravno da si zaboravio...Shvataš li sada da je veći strah upustiti se u jedan moj san,nego pustiti leglo paukova da gmižu pa tvom telu?Priznaćeš,ni za šta na svetu ne bi poželeo da se nalaziš u mojoj koži.San u kome živim je zastrašujući,pun strepnje i neizvesnosti,ali java je još gora.Očekivati svaki dan poziv smrti,gledajući kako najbolji prijatelji odlaze,jedan po jedan,u beznađe,užasna je stvar.Pa,današnji obrok bio je veoma obilan,mora se priznati...Ako u skorije vreme ne vidiš svog omiljenog gosta na vratima restorana,znaćeš šta se desilo.Igra je završena.
Ustala sam rano da ukradem suncano jutro letu,kojem se blizi kraj.Nebo je bilo vedro bez ijednog oblačka,sunce se probijalo kroz ogromne krošnje.Koračala sam krivudavom stazom osluškujući cvrkut ptica.Ništa drugo sem tog nestašnog hora nije remetilo moje misli koje su neumorno lutale prošlošću.
Osećala sam kako sa izuzetnom lakoćom osvajam breg.Iza krivine sam ugledala crkvu svetog Teodora kako blješti okupanim jutarnjim suncem.Pozelela sam da zakoračim s one strane gvozdene ograde I u miru se predam molitvi.Ali vrata su bila zaključana.Razočarano sam se okrenula razmišljajući kuda dalje,kad spazih ljupku kućicu blizu crkve.Neodoljivo je podsećala na pribivaliste junaka iz bajke.Mozda na onu u koju je svratio pinokio,gde ga je lutka ucila lepim manirima.
Onda ugledah taj stočić koji mi je privukao pažnju.Bio je mali,okrugao od betona,na jednoj nozi.I ne bi bio nista posebno dam u duh nije udahnuo slikar Bora Subić..Stajala sam ispred kuće I netremice ga posmatrala.Vlasnik me je primetio I posao mi u susret.I on je ranoranilac poput mene sto se ne bi moglo reci za stanovnike ostalih kuca.Ljubazno me je pozvao da pogledam njegovu izlozbu.Sve slike su mozaici.Portret Nikole Tesle,Mona Lize,novi grb grada Vrsca I druge.Cika Bora mi je osvakoj posebno kao objasnjenje sta predstavlja,kad je I kako nastala.
Ali najlepsi utisak na mene je ostavio onaj njegov ljupki stocic.Pravi stocic na pravom mestu.Tezak pedesetak kilograma,stajao je pred kucom prkoseci Kosavi.Ona se dobro namucila ne bili ga oduvala,ali uzalud.Ma koliko se trudila nije ga pomerila ni milimetar.Njegova okrugla ploča kao I nogica bile su oblozene raznim kamencicima u boji.Svaki od njih cika Bora je farbao tako sto je mesao krec,ulje I boje.Stvarao je mozaik.Ta mesavina odolevala je I kisi I snegu.
Zato je malecki sto stajao godinama ne menjajuci izgled.Ako mi ne verujete uverite se sami.Kada sam krenula cika Bora mi je poklonio ruzu iz svoje baste I par sarenih kamencica.Osecala sam se kao Alisa u zemlji cuda jer me je stocic podsetio na onaj iz pomenute bajke.Samo sto nije stakleni.A umesto kolacica na kome pise “pojedi me” na njemu su stajale dve kafe kojom me je slikar posluzio.Dok sam pila I caskala sa umetnikom razmisljala sam o njegovom delu.I zakljucila da je uspeo da stvari magicni predmet kojim se ulazi u bajku.Stocic je toliko mocan,da verujem da cu sledeceg puta kraj njega zateci Alisu,Sesirdziju I Belog zeca kako sa cika Borom piju caj.
,Samo prostota i glupost zadovoljava se pri starinski ostati"
Da bi covek presao na visi nivo svesti neophodno je da upozna svoje unutrasnje bice. Zato je bitan progres koji cini egzistenciju svrsishodnom.
Razocarenja proslosti koje vucemo kao sidro ka buducnosti, mogu nam se obmotati oko vrata lancima ogranicenja i ugusiti u nama primarnu vatru i zar zivota.
Kompozicija modernog sveta je cist manifest dominantnosti konzervativnih shvatanja i kao takav zasluzuje prezir na svim nivoima.
Srusimo nevidljive granice koje sami stvaramo u dubinama ljudske psihe...
Zajednichko u svim temama o prijateljstvu da se bez njih ne moze ziveti.Sa prijateljima se mozemo teshiti saznanjem da,bez obzira na to koliko smo loshi,postoje gori od nas.lakshe je pravog prijatelja steci u detinjstvu nego kasnije.Deca mnogo emotivnije dozivljavaju zivotne situacije s nekim i duze ih pamte od starijih koji to iskuse u kasnijim godinama.Mislim da je za pravo prijateljstvo potreban dug vremenski period.Nekog mozesh smatrati prijateljem,a posle godinu dana ti uchini neshto za shta ni u snu ne bi pomislio da moze...
Ne treba verovati ljudima s kojima smo se tek sprijateljili,a koji pokazuju da smo im drazi od njihovih starih prijatelja;tako ce se ponashati i s nama kada steknu nove prijatelje.
Treba pomoci prijateljima kada im je to potrebno,a ne dokazivati se kada su oni vec propali.
Na kraju necemo pamtiti rechi nashih neprijatelja,nego cutanja nashih prijatelja.
Nesreca povecava nash smisao za prijateljstvo i ljubav.
Medju prijateljima treba voleti ne samo one koje zaloste nashe nesrece,nego i one koji nam na zavide na sreci
Nemoguce je tachno odrediti trenutak radjanja prijateljstva.Kao shto postoji kap koja prepuni sud kad ga punite,tako nakon niza prijatnih gestova postoji onaj koji vam prepuni srce.
Razumeju li nas roditelji dovoljno/Odnos dece i roditelja (rasprava)
Doba u kojem trenutno zivimo, doba adolescencije, sazrevanja na pshiholoshkom i fizichkom nivou, ali kulminantno i doba sukoba mishljenja i znatno pogorshanih odnosa sa autoritetima, najvishe roditeljima, dovodi do opshte zbrke; roditelji misle da nisu dovoljno dobri vaspitachi, a deca, pak, da ih niko ne razume, da nemaju podrshku.
Ako se direktno postavi pitanje:" Da li nas dovoljni dovoljno razumeju", kao i svaki pubertetlija odgovoricu odrichno. Smatram da roditelji vrlo chesto nisu svesni haosa koji se nalazi u nama i okolo nas, pa na neke dechje pogreshke deluju prestrogo. Sa druge strane, nisam ni za totalan drugarski odnos izmedju dece i roditelja niti za apsolutno povladjivanje i dopushtanje svakog hira deteta.Dete očekuje (makar podsvesno) autoritet i treba da ga ima. U ovom vremenu, chini mi se da sredine nema.. ili su roditelji previshe strogi ili su svojom preteranm i nerazumnom ljubavlju i popustljivoshcu daleko od zvanja ''dobrog roditelja''. Pre svega, na taj nachin sto svoga sina ili kcer ne vaspitavaju u skladu sa pravilima hriscanskog ponasanja, vec povladjuju strasnim sklonostima njihove prirode, dozvoljavaju im da se razviju u pravcu greha. Zadovoljavaju se svi moguci prohtevi dece; ona dobijaju sve vishe i vishe igrachaka, igara, razonode zabave. Takvo dete ne zna da se suzdrzava u svojim prohtevima, niti da bude skromno u svojim zeljama; ono zivi rukovodeci se jedinom zapovescu:'' Ja zelim ovo, ja hocu ono..."
I evo, odrasta takvo dete-prema onoj narodnoj poslovici, ''ocu-majci poruga, rodu plemenita sramota''. Takav chovek i kada odraste okruzuje sebe ''igrachkama'', razonodom i komforom; on ne ume da se odupre strastima i sve dublje tone u bezdan greha.
Dakle, moj konachan odgovor sadrzan je u pronalazenjem sredine izmedju ova dva nachina vaspitanja...sto, priznajem, nije lako...
Vreme teče još od, kako naučnici tvrde, eksplozije Veliki prasak. Tada je stvoren svemir koji traje do današnjeg dana. Čak ni za njega, ogromno utočište svih nebeskih tela, zna se da neće zauvek postojati. A ako univerzum nije trajan, to ne može biti ni neki njegov deo kao što je Zemlja, utočište nas ljudi.
Kako je Zemlji određen sudnji čas, tako je određen i svim živim bićima na njoj. Još od pamtiveka, ljudi su čeznuli da ga unište, što se može primetiti i u Epu o Gilgamešu, najstarijem pronađenom književnom delu. Naravno, u tome nisu uspeli, a verujem da im to ni u budućnosti neće poći za rukom.
Neki veoma mudar čovek, mudriji od ljudi koji tragaju za večnim životom i pokušavaju da eskiviraju smrt, zapitao se:"Ne liče li jedno drugom novorođeno dete i smrt?", sugerišući na pozitivan odgovor (citat preuzet iz Epo o Gilgamešu, prim. aut.). Kao što su gluvi za mudračeve reči, tako su i slepi za smrt koja je svuda oko njih, sa kojom će se i oni jednog dana susresti. Ne vide muvu kako umire u paukovoj mreži i maslačak koji na livadi vene. Ne mare za mrava kojeg su zgazili žureći na posao niti za pojedeno jaje, već brinu samo za sebe. Ali smrt ne haje ni za koga. Okrutna je poput đavola u koga veruju hrišćani, nikoga ne štedi i pobeđuje koga god hoće.
Pitam se zašto ljudi pokušavaju da biju unapred izgubljenu bitku. Umesto toga, mogu uživati u čarima života i primati darove koje im pruža. Ali moraju biti svesni da će jednog dana i oni nestati.
Lezim pod mesecinom,a pod rukama osecam knjigu. Polako prelazim ocima preko redova, ne zeleci kraj.Da li je moguce da reci ponekad mogu da izraze sve? Da li je moguce da jedna knjiga moze da odlikuje ceo tvoj zivot? Svaka rec se krije u jednom posebnom lavirintu tajni i to svaki dobar pisac poznaje. Od onoga sto nije bilo i sto nikad nece biti prave vesti pisci najlepse price o onome sto jeste. Ljubav. Za ljubav nije potreban razlog. Ljubav je nesto sto coveku moze da se desi, ljubav se ne desava stalno. Ali kada se desi onda srce lupa u grudima.Citajuci knjigu osecam neku beskrajnu radost, jer znam da ce ta lepa ljubavna prica da se zavrsi da happy end-om. Znam da ce ona osetiti blagi dodir njegovih usana.Znam da ce im se pogledi naglo susresti, da ce oboje osecati jedno predivno osecanje-LJUBAV. Ali isto tako znam da u stvarnom zivotu nije tako.Znam da u svakom trenutku naseg zivota postoje izvesne stvari koje bi mogle da se dogode,ali im jednostavno nije sudjeno da se dogode. Nije sve tako savrseno. Nece uvek doci princ na belom konju,i neces uvek biti sa onim koga volis.Ponekad u ovom svetu sudbina je jaca od ljubavi, ponekad previse tuge i boli zakucaju na nasa vrata.Jer sto ne boli-to nije zivot, sto ne prolazi-to nije sreca.Reci koje koristi pisac kad izrazava tugu, u svakoj toj bolnoj reci budi se nada da osecamo jos minut ciste radosti. Zar se ponekad ne zapitate koja je to rec koja vam pomaze da opstanete? Koja je to rec koju pisci iskoriscavaju za izrazavanje jednog osecanja?Rec....NADA.Ona pomaze da se snadjemo u sarenom spletu misli i osecanja.Daje nam snagu da se borimo kroz zivot i da nastavimo dalje kad god nam lose krene.I dalje prelazim preko redova ljubavnog romana i osecam kako mi knjiga prijateljski pomaze da se snadjem. Osecam kako daje krila mom umu i srcu,osecanje ljubavi prema svetu, prema coveku, prema strasti. Osecam piscevu istinsku strast dok ovo citam.I tada se setim jednog poucnog stiha:,,Ko nosi u sebi veliku istinsku strast,taj je nesrecan i mucen vise nego stotina drugih ljudi zajedno,ali je postedjen od mnogih sitnih briga i nedaca koje muce vecinu ostalih ljudi celog veka i svakog dana."Zato,ljudi, budite radosni kad god vam se za to pruza mogucnost,i kada god,za to nalazite snage u sebi,jer trenuci ciste radosti vrede vise nego citavih meseci naseg zivota.
…U haotičnom začaranom krugu naših sudbina stojim potpuno sama, svesna da svaka reč može odneti pola života. U udahu parfema, dok On bezglavo kruži mojim ludim stranputicama, razaznajem svoje ime ispisano akvarelom. I ma koliko tražili i nadali se odgovor je ovaj, sadašnji, postojeći, nema više ničega što bi se dodalo ili oduzelo. Koliko god mi išli, opet smo tu, na istom mestu, razoreni činjenicama koje su protiv nas. I nije bitno koliko vremena će proći, sve će biti isto, i ta mala sećanja, koja žive u nama i teraju nas da svaki dan ispunimo bar zrncetom tuge našeg nepostojanja…
…Njegove zenice, koje se šire kada se ja smejem, jer On zna da ne sme ništa da kaže a da ne oda svoj nemir. Jer ja sam žena bez imena, simbol iznad niza brojeva, snovidjenje koje tu samo kad sklopi oči. Otvorenih očiju On me ne može videti. Otvorenog srca ne sme poći u susret munjama sa mojih usana. On zna da sam tudja i daleka, nedokučiva kao užarena lopta koja na horizontu ponire u more…
…Njegov otisak prsta na disku kao dokaz da je On bio tu. I da je otišao uz nepodnošljiv pisak guma na vrelom asfaltu. Na disku muzika koja je samo za moj bol, jer zbog Njega i leptira u mom stomaku drhte alke na mojim ušima…
…Njegova opsednutost mojim tackama svaki put kada pošaljem poruku, jer u njima ima više reči nego u onom napisanom…
…Njegova suza koja je kao biser zasjala u oku i uspela zaroniti nazad, sve do srca… skamenjena, teška i uzaludna, kao kamen Sizifa…
Budim se.Kroz roletne dopiru suncani zraci, ti topli prsti sto miluju kozu poput njeznih leptira.Dopire do podsvijesti cvrkut ptica sto su se u bijelom jorgovanu
sakrile.Slijevaju se u slapovima svjetlost i zvuci niz obale duse.Jos jedan u nizu dana u kojim me miris ruzinih latica odvede na put u ne tako davnoj proslosti.Lezim u polusnu okrenuta na ledjima i pustam dusi i srcu na volju............Voljela sam te kao sto nisam nikog ni prije ni kasnije,jer kako drugacije objasniti stanje u kom se nalazi i tijelo i srce kad pomislim na tebe.Miris tvoje koze nikad nisam zaboravila i onda kada sam te zagrlila nakon mali mijun godina na stanici jednog nepoznatog grada osjetila sam ga u svojim nozdrvama.Znam da je to miris ljubavi,miris pozude i miris ovisnosti.Tvoje usne na mojima i sve nestaje,svjetla grada,ulice,ponoc,sadasnjost i buducnost.Postojimo samo mi i moja potreba da kompenziram ogronu prazninu koju si ostavio.Plakala sam dok sam te ljubila od srece sto sam u tvom narucju, od tuge sto je to vec proslost od pomisli da ce proci jos mali milijun godina do sledeceg poljubca.Rekao si "Znam srescu te opet!Sjedicemo skupa na klupi ,starica i starac sa rukom u ruci,necemo pricati,nek nam duse samo besjede jedna sa drugom".........Rano moja!
Budim se.Kroz roletne dopiru suncani zraci, ti topli prsti sto miluju kozu poput njeznih leptira.Dopire do podsvijesti cvrkut ptica sto su se u bijelom jorgovanu
sakrile.Slijevaju se u slapovima svjetlost i zvuci niz obale duse.Jos jedan u nizu dana u kojim me miris ruzinih latica odvede na put u ne tako davnoj proslosti.Lezim u polusnu okrenuta na ledjima i pustam dusi i srcu na volju............Voljela sam te kao sto nisam nikog ni prije ni kasnije,jer kako drugacije objasniti stanje u kom se nalazi i tijelo i srce kad pomislim na tebe.Miris tvoje koze nikad nisam zaboravila i onda kada sam te zagrlila nakon mali mijun godina na stanici jednog nepoznatog grada osjetila sam ga u svojim nozdrvama.Znam da je to miris ljubavi,miris pozude i miris ovisnosti.Tvoje usne na mojima i sve nestaje,svjetla grada,ulice,ponoc,sadasnjost i buducnost.Postojimo samo mi i moja potreba da kompenziram ogronu prazninu koju si ostavio.Plakala sam dok sam te ljubila od srece sto sam u tvom narucju, od tuge sto je to vec proslost od pomisli da ce proci jos mali milijun godina do sledeceg poljubca.Rekao si "Znam srescu te opet!Sjedicemo skupa na klupi ,starica i starac sa rukom u ruci,necemo pricati,nek nam duse samo besjede jedna sa drugom".........Rano moja!
Love is a special thing. People all around the world can love. If you cant love then there is just hate. It couldn’t be fair for people to love. If you are not attractive there is still some one that can love you. Love is a from of liking someone but higher. It is when someone really likes a person and become lovers. This can be single love or two way love.
When two people are in love, is that which is declared by both sides, either openly or in private, but directly to each other, as in Romeo and Juliet. This theme is often referred to as True Love. Now some people say that True Love should include Faded Love or love that has died. I say this is not so. The real True Love may not be lost, can never fade, and never dies, no matter what the situation.
What I'M going to do, you can't be any part of. It causes everlasting agony in the heart and soul of one who suffers it. The sadness of this condition is unspeakable. To me, the most famous example is in the movie "Casablanca", when Elsa promises to meet Rick at the station to catch the last train from Paris before the German Army arrives She never comes, and Rick is left "with his guts torn out", as he later tells Elsa in Casablanca. Since it may never be written across the sky, or painted for all to see on a signboard, it is concentrated inside the one who loves. But that same reason makes it the most excruciatingly painful of loves to endure. I would further divide Unrequited Love into two categories: Declared and Undeclared. 'Declared' meaning love which is stated directly and 'Undeclared' being that Love which is never spoken aloud.
Forbidden Love is never spoken aloud, never openly admitted to, only referred to obliquely in the most imaginary and hypothetical terms. But wait! The reflection of that joy increases the pain which increases the joy which increases the pain. The classic case of Declared Unrequited Love is when a man tells a woman that he loves her, but she scorns him, spurns him, ridicules him, or turns him away. The only way to ease the suffering of one who cannot declare his love is for him to think on the joy of that love. ) True Love provided him a reason to return to life. It is sweeter than other kinds of love for that very reason. Since it may not be declared, there is never any possibility of it being returned.
Po ko zna koji put od nastanka sveta, rodio se mesec- blistav i prelep, kakav je oduvek bio. Hladnjikavi povetarac je njihao travke, mirisalo je na svezinu... Sedela sam sama, u dvoristu, zagledana u daljinu, zaokupljena lelujavim mislima koje su ,munjevito navirale...
Zasto postojim? Bilo je to tako jednostavno pitanje, a ipak na njega nisam umela dati odgovor... Cudno je to. Radjamo se, umiremo i taj proces traje i traje i ko zna kad ce se zavrsiti... Plasila sam se. Iskreno i svim svojim bicem. Plasim se i sada. Smrt je tako zagonetna stvar... Sta se posle desava? Covek je prkosio mnogim stvarima, a onoj najizazovnijom jos nije uspeo da ,,pomrsi konce". Hoce li ikada? Vreme prolazi. Razmisljala sam o vremenu uopste... Setila se svojih prijateljica. Dodju kod mene, i kazu dokle mogu da ostanu. I super se zabavljamo, a ja svaki put gledam na sat i tesim sebe da ima jos vremena. Ali vremena je sve manje i manje... I onda one odu... A sat nastavi mirno da kuca, kao da se nista nije desilo...
I smrt je poput toga- neki gledaju na sat, neki zaborave. A on kuca i kuca... Ja sam davno pocela da gledam, pre tri godine... Ali ne znam dokle mogu da ostanem...
Pucina… Nepregledno more… Pocinak sunca… Mirno poigravanje talasa smiruje mi uzburkane misli…
I on, kao i sunce, odlazi… Ali nema svitanja za mene… Ja plutam bez cilja i sna… Zagledana u morske dubine, trazim izgubljene godine… Trazim sebe… I tebe u sebi… A znam da te nema… Jedra su se poderala… Plutam ka dnu… Sanjam izgubljene snove… I sve bih dala da te vratim… A ti si, kao i ova slika, otisao negde daleko, gde oblaci miluju sunceve obraze… Kapetan mog broda je nestao… Napustio svoj brod… I sve kao da nestade … Nema kopna na vidiku… Nalazim se negde izmedju vrha i dna… I ne umem da konacno bacim sidro i napustim uspomene … Moj brod je moje sve… Bura je u meni… Prelivaju se talasi u mojim ocima… A sama sam kriva… Lazem godine, lazem more… Lazem sebe dajuci laznu nadu da ces doci… Srce stari od vetra i kise… Nema snage da se bori… Sanjam tebe… Nasmejanog, u magli uspomena… Ostacu sama na brodu… Zauvek…
Ostacu mornar… Posada su mi vetar i kisa… A ti si moja izgubljena obala…
Sastavi, radovi i sl.
