If this is your first visit, be sure to check out the FAQ by clicking the link above.
You may have to register before you can post: click the register link above to proceed.
To start viewing messages, select the forum that you want to visit from the selection below.
...ne gledaj me tim tvojim vrbacima,mogu ti obale jednu za drugu zašiti...ne traži me...mogu te tako velikog od varadinske oteti,pa neka ostane sama...ne mami mi suze,ade ću ti njima potopiti...ne zovi,popiću te...ćuti...čakšire mogu podvrnuti,pa te pregaziti...uveče ću se umiti,a u svitanje tobom srce oprati...pa ti takav teci,teci...
samo ne laži...DUNAVE...
NAJTEZE JE KADA ZELIS RECI... A reci nemas...kad glasa ponestane...a srce
zastane...na sekund, na tren...kad od sebe ne mozes pobeci...i zelje u
tajne ladice spremas....pa odjednom sve nestane....i svoj postajes
plen...jer ne mozes, jer nemas...a srce uvek negde zaluta...gde tracak
svetlosti vidi...i opet pitan...je isto STANI...ILI... IDI???
Vjetar jeutihnuo tek iza ponoći. I samo što prestadoše reski fijuciispod streha, neko pred kućom zovnu:*– Mujesira, o Mujesira... – a onda jenešto trupnulo. To se otac vratio iz Slovenije, i tek što je zovnuo, posrnuo jei poljubio zemlju.
Većdva mjeseca ništa nismo znali o njemu. Majka je, pošto je prije dva mjesecastigla obavijest iz Novog Mesta, iz Slovenije, da je pao sa skele u tunelu i daje u bolnici u Ljubljani, tri puta išla kod Imšir-bega u Dobrušu i tražila pareu zajam da ide da ga vidi, ali – Imšir-beg ne odvaja lako paru od sebe!– Najesen ćemo, Imšir-beže, ispećirakiju pa ćemo vratiti. A ako šljiva poda, prodaćuonu jednu krivorepu kravu i svaku ću ti donijet; hoću,Imšir-beže, groba mi u koji ću leći. Samo mi pozajmi da odemi da vidim nesretnog Hamida; ko zna na kakvim je mukama.– Neću da zbog mene djeca ostanu bez kaplje mlijeka – lukav jeImšir-beg. I majka ponovo razveza šamiju pa utišti nazad u Zlopek. Kod Kladencasusrete Vehbiju Kotorčića i podobro mu se nažali na nerazumnogImšir-bega:– Molila sam i preklinjala da mi uzajmi, ali ne da, većse češka po glavi i škilji prema Prokletijama kao da veli: goresam ih ostavio...
Vehbija joj nijednu utješnu ne umjede reći. Samo iskolači očima, a iz njih progovori: nemam, a da imam dao bihiz ovih stopa – mnoga mi je dobra Hamid činio.Samo što majka otvori vrata, otacustade sa zemlje, uze merdevine iza kuće, prisloni ih iode na tavan. Dugo je trupkao gore dok svako drvo na njemu nije opipao, aonda siđe.Hodao je po sobi, dodirivao svaku stvar, pipao svojim hrapavim rukama nas djecukoja smo, dole na dušecima, premirala od straha što je naš otac drugačiji.Otprilike, još prije mjesec dana majka se, sva uplakana, povjerila Ajkuni:– Ko zna, sestro moja lijepa, hoće li se moj Hamid ikada više vratiti živ – majka je izbezumljeno svojim zelenim očima ošinula nebom.Večeras se vratio. I živ je, ali nije onaj. Evo ga: sjedi na krevetu i zloslutno plače. Mjesečina mu obasjava lice kao da traži nešto po njegovim nagužvanim obrazima, niz koje se kotrljaju bistre okrugle suze. Majka šuti dole kraj vrata i gleda u pod.– Da stavim kahvu? – začu se majčin glas, ali je otac i ne pogleda već samo isturi kažiprst i zasječe noć ispred njega:– Ne!– A hoćeš li jednu čašu varenike? Sinoć sam pomuzla Žutulju?– Ne! – ponovo odbrusi otac.– Boli li te što? – majka je i daljegledala u pod.– Boli! Ti me boliš! Sve si rasprodala:i zemlju, i kravu i krov sa kuće, sve... a ja sadubijene glave ne mogu radit – skapat će djeca.– Bog ti pomogo, Hamide! Ko veli da sam prodala...?– Sve se zna. Sve si prodala i sebilijepe haljinke pokupovala; udaćeš se čim dan osvane, a ja ću letjeti od Kaplana do Zeke, odZeke do Imšir-bega i moliti za šaku kukuruznog brašna... – ridao je otac. – Zaštosi prodala krov sa kuće? Upljuskat će nas čim zagrmi s Čakora, a i cerade su izinđale – moljac je svakuprozumbo...– Peo si se na tavan...!– Jesam! Peo sam se! Mogo sam i na nebo stić, krov mi ne smeta!– Hamide, Hamide, sve stoji kako si iostavio, eno i kosa visi o rog obješena, eno ti vodijera u hatuli, sve ti je nasvom mjestu. Eno i krave u štali; zemlja je
nedirnuta... Hoćeš li štogod pojesti,Hamide...?– Jeo sam bukovo lisje na Mrazovcu i neću ništa drugo, nećutuđe nafake... Jok... Ovo je sada sve tuđe...– Hajde, operi noge pa lezi.– Ja više nemam noge – odbrusi otac –na tuđim sam došao. Tolike rijeke prođoh a nigdje vodu ne dohvatih...– Odmori, Hamide, premoren si ti... odduga puta ti je to...Otac se prevrnu na krevet i, ne prođemnogo – zaspa. Majka priđe ocu i stade učiti. Dugo je šaputala a onda mu skide čarape i pokri ga jorganom. Krenu i sama da legne, ali se prisjeti – vrati se, nađe vindjaknu i prebaci je preko očevog jorgana. Otac je počeo škrgutati zubima. Strahovao sam da svoje zdrave bijele kutnjake neizvali iz vilice.
Majka, samo što leže, skoči na noge. Nijeprišla ocu, od čeg smo strahovali, već izađe napolje i – dugo se ne vrati. Pred zoru nekoje s njom ušao u kuću. Bio je to Hule-efendija, softa iz sela Palja, hasijetli ruke i najučevniji u cijelom kraju. Iako podobro obolio, nije mogao da ne dođe. Pod pazuhom je nosio veliku knjigu.
Majka je ostala na onom istom mjestu do vrata, na kom je stajala dok je otac jadikovao za rasprodatom imovinom. Hodža priđe uz očevo uzglavlje, razgrnu knjigu i stade učiti. S vremena na vrijeme, otac bi strašno jeknuo, da bi s tavana posipjelo žuto sipčevo brašno i na prozorima se zatresao džam. Čovjek je zbrzano izgovarao nama nerazumljive riječi, nekad skorom u sebi – samo su usne poigravale pod kratkim brcima, a nekad toliko glasno da ih je mogao čuti i neko napolju čučeći pod strehom. Otac je sve rjeđe ječao, a kad u prozore udari zora i mi jasno mogasmo razabrati svaku boru na očevom usnulom licu – presta.
Hule-efendija tri puta poljubi veliku knjigu i tri puta je primače do očeve glave kao da mu njom dodirnu čelo, a onda ustade i krenu napolje. Majka je izašla za njim:– Uzmi. Molim ti se, uzmi...
– Ne, Mujesira-hanuma, ne. Ovo se ne plaća. Bog jemilostiv i njegova se dobra ne mogu platiti parama – ona se zaslužuju. – A ondaje otišao.Onoga časa kad je krozprozor jedna zraka sunca upiljila u očevo čelo, on skoči na noge.Majka ga dočeka sa ibrikom ilavorom. Dugo je trljao lice, uši, vrat, isplakivao usta, a onda je izašao naavliju i duboko udahnuo jutarnji zrak. Dotrčavali smo donjega i ljubili mu: prvo ruke, a onda obraze; jedno po jedno smjenjivali smo seu njegovom naručju.– Vidi, vidi Leptira moga, kako sepopravio. Jesi li to opet krijući upado umljekar, a...? Vidi Bulbulke što je upravila kose...Kako smo mu dolazili tako nas je,pošto bi nas izljubio i izmilovo, odlago na drugu stranu. Ponekad bi dubokouzdahnuo. To nas je boljelo, znali smo da otac tako ispuhuje nagomilanumuku.Nije ovo sada bio onaj otac od sinoć: nije pitao majku što je prodala zemlju i kravu; što je prodala krov sa kuće... Iznad lijevog uha vidio mu se veliki ožiljak, kojeg bjehu počele prekrivati sitne prosijede dlačice.
Posjedali smo da doručkujemo – poslije dugo vremena ponovo smo se okupili oko iste sofre, a ondami školci zgrabismo torbe i, sretni kao nikad, odjurismo preko Zekine njive.Ostao je samo najmlađi Ekrem, ali i njega majkaisprati do izvora i uputi ga u Radavac da joj od daidže Sulejmana donese često sito kojesmo uzimali kad nam dođu iz daleka.– Ne vraćaj se dok se djeca iz škole ne pomole kod Jakupovog kamena – zapovijedi mu, pa se žurnim koracima vrati ocu.
Ja jedino zelim malo mira u svojo glavi!
Ne mogu vise da podnesem glasove,ne mogu da podnesem reci koje ljudi ispustaju…govor je precenjen!!!! Nervira me sve to!!!!!!!!! Hocu samo da svoje suze pustim na miru,da kaplju bez srama! Da moje oci I ako su suzne niko ne vidi…niko me ne razume,samo okrecem glavu,ne vredi govoriti..reci su suvisne! Ne mogu da dozvolim da udju u najdublje delove mog zivota,osecala bih se golo,osramoceno,zato dizem zidove oko sebe I tako mi je lakse. Samo neko je dovoljno hrabar da zadje u ta prostranstva moje sitne duse…Moja srodna dusa u zenskom obliku… Ona jedina zna sve moje boli,strahove I izbrojala je sve moje suze.. Njoj je tisina sve nase reci,jednim pogledom sve joj ispricam…zna mi u dubini ociju koliko me boli…ili po osmehu dal je iskren…a retko je… Mnogo ce bola biti potrebno da se zaboravi ovo sve ali ipak jednom kad se okrenem bice samo proslost I bice daleko od mene,dovoljno da me ne moze povrediti… Ne vredi voleti svaki put osecam samo bol…Prividna je sreca koja se polako pretvara u tugu I samocu. I pored tebe ja se osecam samo I nesrecno. Jednim pogledom znas da mi ugasis osmeh I zar u ocima…Cemu onda sve ovo kad je tebi vazno samo ono sto ti kazes.. Od tvoje grmljavine moje reci su kao sum u noci,ne cuju se.. Samo se naziru pokreti mojih usana dok ti pricas svoju pricu, ni jednog momenta nisi zastao I zapitao se dal ja imam sta da kazem I dal se slazem sa svim tim sto ti tako zestoko pricas… E vidis,dragi moj ne slazem se!!!! Ni sa jednom jedinom recenicom!!! Vidim to te ne dotice,ni mene vise tvoja grmljavina…svojim sumom nadjacacu tvoje munje….. A tebi, kako ce se svideti sve to?
Slomljenih krila pade melek,jureci strmoglavo u ambis vjecnosti.
Doceka ga babina ruka i spusti u zemlju vlaznu i hladnu.
Pokri ga kadifom sjecanja zalosna mu majka.
Ne zaplaka nebo a opet kisi od slanih suza ahbaba.
Halali mi Svemocni na ovu drskost dunjaluckog crva.
Cak i onda da ne izgovorim moja dusa vapi za odgovorom.
Zasto ubires najljepse pupoljke iz baste zivota?
Zasto milostivi moj,zasto?????
Usni Amar vjecitim snom,rahmet nek je tvojoj dusi , Dzennetlijo nas!
__________________ Love Means Never Having to Say You're Sorry
Ceznem da se uselim u tebe, da ti postanem nacin i jedini moguci odraz onog najskrivenijeg u tebi.
Da ti obojim svet bojama ljubavi, i da prepoznas moj lik u svemu sto vidis.
Ceznem da ti kazem sve reci koje sam godinama skupljala i cuvala, koje su postale dio mene i koje su jedini nacin da ti poklonim dusu.
I ljubav.
Ljubav koja se svakim pogledom iznova radja i ne umire.
Ljubav, cija se velicina ne moze otkriti, kao ni velicina Svemira.
Ljubav, koja se recima ne moze iskazati.
Ali ipak ceznem da ti kazem sve reci, iako mi je tesko da se usudim da izrazim i ogranicim tu neobjasnjivu velicinu na par mozda besmislenih reci.
Ceznem da trazeci sebe pronadjemo jedno drugo.
Da jedno u drugom otkrijemo ostvarenje nasih zelja.
Da ispunjeni jedno drugim savladavamo prepreke na putu u neki novi svet koji ce dobiti ime Nase ljubavi.
Ceznem...da i bez reci shvatis sve sto zelim da Ti kazem.
**********
Sanjala sam nocas kako mi odnekud haber stize da si preselio na Ahiret.
Ko da mi neko nozem rasjece grudi i rukama zivo srce iscupa.
Cijeli je dan ko stembiljom utisnuta tuga u meni i ne da mi se otrgnuti joj se.
Sa sabaha kisi i grad je obukao sivi kaput jesenji.Kisi i u meni duboko,tamo gdje sam te davno dovela na rubu ponora zaborava a ti se ne das gurnuti i nestati u njemu.
Uspio si mi i u snove doci pa kad si vec tu daj da te sanjam da si u rahatluku i ljepoti.
Htjela ja ili ne htjela jos uvjek me doziras slatkim otrovom,jer ti si moj skorpion sevdaha.
Pitao si me, dali te volim?
Ne znam ,jedno je ipak sigurno ne volim san u kome te gubim zauvjek!
Shvatila sam da cesto ne postoji druga prilika;
bolje je prihvatiti darove koje nam nudi svet.
Ako treba nekom ili necemu da budem verna u zivotu, pre svega moram biti verna sebi.
Ono malo iskustva koje sam stekla u zivotu naucilo me je da niko nicim ne gospodari, da je sve iluzija – a to vazi kako za materijalna dobra tako i za duhovne vrednosti.
Ko je makar jednom izgubio nesto sto je imao a smatrao svojim neotudjivim posedom (sto se meni vec bezbroj puta desilo), shvati da mu zapravo nista ne pripada. I ako mi vec nista ne pripada, nemam nikakve potrebe da gubim vreme baveci se onim sto nije moje: bolje je da zivim kao da je danas prvi (ili posljednji) dan mog zivota.
Ljubav je uvek nova.
Nije vazno da li volimo jednom, dvaput, deset puta u zivotu jer se stalno suocavamo sa situacijom koju ne poznajemo.
Ljubav nas moze odvesti u pakao ili u raj, ali uvijek nas nekud odvede. Treba je prihvatiti, jer je ona osnovna hrana naseg postojanja.
Ako je uskratimo sebi, umrecemo od gladi gledajuci zudno u drvo zivota, a necemo imati smelosti da pruzimo ruku i uberemo plodove. Treba traziti ljubav, ma gde ona bila, cak i onda kada to podrazumeva sate, dane, nedjelje razocarenja i tuge.
Jer onog casa kada krenemo u potragu za ljubavlju, i ljubav takodje polazi nama u susret!
I spasava nas.
Ono malo iskustva koje sam stekla u zivotu naucilo me je da niko nicim ne gospodari, da je sve iluzija – a to vazi kako za materijalna dobra tako i za duhovne vrednosti.
Ko je makar jednom izgubio nesto sto je imao a smatrao svojim neotudjivim posedom (sto se meni vec bezbroj puta desilo), shvati da mu zapravo nista ne pripada. I ako mi vec nista ne pripada, nemam nikakve potrebe da gubim vreme baveci se onim sto nije moje: bolje je da zivim kao da je danas prvi (ili posljednji) dan mog zivota.
Zasto zurimo iz djetinjstva da odrastemo,a kada odrastemo zeleli bi da opet budemo deca!?
Zasto trosimo zdravlje da bi stekli novac, a onda trosimo novac da bi vratili zdravlje!?
Razmisljamo o teskobnoj buducnosti , zaboravljajuci sadasnjost i na taj nacin ne zivimo ni u sadasnjosti ni u buducnosti !?
Zato reba nauciti: da nikog nemozes prisilit da te voli, mozes samo da volis !
Da naucis da nije bogat onaj koji najvise ima, nego onaj kome najmanje treba !
Da je potrebno nekoliko sekundi da se duboko povredi VOLJENO BICE !
A potom su potrebne godine da se izleci !
Da naucis da oprastas drugima, a da oprostis i sebi !
Da spoznas da postoje osobe koje nezno vole, a da to ne znaju reci !
Da novcem mozes kupiti sve osim srece !
Da je pravi prijatelj onaj koji zna sve o tebi, a ipak te voli...
Ljudi ce zaboravit sta si rekao, sta si stvorijo, ali nikad nece zaboravit KAKVE SI OSECAJE U NJiMA PROBUDiJO.
Dok pospremam u beharu ispod prozora kuhinje dva bijela goluba upletena u beharu gugucu i dodiruju se njezno kljunom.
Boze dragi kako je lijepo promatrati igru sevdaha.
Budi se sve i zemlja cak mirise na novo,poradja na hiljade novih biljki ,probija sigurno ka svjetlu.
Sunce taj prelijepi dukat na plavoj kosulji neba poziva sve na budjenje.
Tijelo behera,neka toplina struji damarima,sretan insan a ne zna zasto.
Mozda je dovoljno to sto ga docekas i imas jos jednom priliku biti dio novog.
"Krivo" je proljece sto se budim i sto svaki danom vise zudim za beharom u meni.
Dal insan mirise na sevdah ili sevdah zudi za mirisom insana?
Moja je basta zasigurno puna svedaha.
Ove reci dolaze iz dubine necega sto ljudi zovu dusa,a ja ni sama vise neznam gde se smestaju i zasto traze potrebu da ih kroz poruke iskazujem..Mozda ih moram napisati kako bi bile deo tvoje blizine. one su samo glasnici koji ti zele preneti poruku koju je oblikovala jos jedna noc bez tebe...jos jedna noc je iza mene,... u kojoj trazih tvoj miris zalutali,jos jedna noc u kojoj ga ne nadjoh.. Ovim recima, pokusavam otvoriti vrata zakljucana sa unutrasnje strane,vrata tvoje duse...zar ne cujes moje kucanje...istina slabo je...jer ruke su mi umorne i drhte a glas tako tih...znas i sam kako sam nespretna kad trebam nesto vazno reci...zato je lakse da ti pisem,da u svako slovo pokusam utkati onu neznost koju imam za tebe...nemam puno toga da ti dam...ovakva kakva sam,sa napuklim srcem,samo mogu na komadicima istog ispisati tvoje ime...Ne nudim obecanja i nadu da postoji neko nase lepse sutra,onda kad zelis pobeci od svih.....ja sam samo tvoj ''stek'' gde mozes sakriti neznost... ne nudim se da budem tvoja princeza, koju ces cuvati i stititi,ti znas da ja u bajke ne verujem...ja bicu samo jedna mala zvezda na tvom nebu,cija svetlost nije dovoljno jaka da osvetli citav tvoj zivot, ali jeste jedan kutak tvoje duse...
Ove reci dolaze iz dubine necega sto ljudi zovu dusa,a ja ni sama vise neznam gde se smestaju i zasto traze potrebu da ih kroz poruke iskazujem..Mozda ih moram napisati kako bi bile deo tvoje blizine. one su samo glasnici koji ti zele preneti poruku koju je oblikovala jos jedna noc bez tebe...jos jedna noc je iza mene,... u kojoj trazih tvoj miris zalutali,jos jedna noc u kojoj ga ne nadjoh.. Ovim recima, pokusavam otvoriti vrata zakljucana sa unutrasnje strane,vrata tvoje duse...zar ne cujes moje kucanje...istina slabo je...jer ruke su mi umorne i drhte a glas tako tih...znas i sam kako sam nespretna kad trebam nesto vazno reci...zato je lakse da ti pisem,da u svako slovo pokusam utkati onu neznost koju imam za tebe...nemam puno toga da ti dam...ovakva kakva sam,sa napuklim srcem,samo mogu na komadicima istog ispisati tvoje ime...Ne nudim obecanja i nadu da postoji neko nase lepse sutra,onda kad zelis pobeci od svih.....ja sam samo tvoj ''stek'' gde mozes sakriti neznost... ne nudim se da budem tvoja princeza, koju ces cuvati i stititi,ti znas da ja u bajke ne verujem...ja bicu samo jedna mala zvezda na tvom nebu,cija svetlost nije dovoljno jaka da osvetli citav tvoj zivot, ali jeste jedan kutak tvoje duse...
Ako ikada pozelis da odes od mene,
nestani sa prvim jutarnjim zrakom i budi odnesen kao prasina sa stola,
jednim dahom.
U srcu neka ti ostanu moji poljupci i dodiri,
a u mislima cuvaj moju tajnu, veliku kao nebo, slatku i neizrecenu kao
san.
Neka ti u kosi ostane miris proleca, a na usnama trag karmina,
na prstima dodir uzbudjenja, i cuvaj me u srcu kao nesto lepo i
nezaboravno....
A, ukoliko pozelis da ostanes, ne brini...
Zavicu te u tamu svojih ociju.
Cak i ako te budu trazili u njima, necu te odati.
U hladnim nocima, legni mi na srce, ugrajece te njegova vrelina.
Prespavaj u mojoj kosi kada nebesko plavetnilo zameni crnilo noci,
ili se pripij uz mene ako te plasi tmina i pricacu ti o svojoj ljubavi i
sreci
Ja ne vidim od svoje sjene
Ni sunca, ni te mlade boje.
Proljeće svuda sja i cvate,
Al ono nigdje nije moje.
Ne živim u njem, već sa strane.
I kuda god mi noga krene
Na svim je putevima radost,
A sva je radost izvan mene.
Bez pokoja sam. Kakvom tugom
Kažnjava život svog bjegunca!
Nijedna zraka nije moja
Od ovog svima danog sunca.
Još jedna čarobna noć kojoj se predajem.U samoći , u svojoj sobi, slušam Balaševića, prepuštena samoći, kreće čarolija.Otvaram dušu samoj sebi i Bogu.Nižem snove u biserne ogrlice, suzama nanizane. Taktovi D-moll-a dodaju note na moju tugu.Suze kaplju po tastaturi.Radosnice ili suze tuge, sve jedno....Moje su.Niko ih ne vidi, niko ne čuje moje jecaje...Samo nebo me prati.mesec obasjava puteve kojima lutam kroz snove tražeći tračak nade.Pronalazim u nizu Zvezda jednu, baš za mene što sija.U njoj tvoje oči.Sanjam, dišem.Stihove točim do same zore.Sati prolaze, ja pišem...dišem punim plućima, ushićena...lagano, čarolija nestaje.Zraci Sunca raspršuju iluzije.Stiže sigurnim korakom novi dan.Grabi me...A ja neću Svetlost...
Ne, ne volim Zore, ni jutra sveža. U kolotečini noći svoja sam , sama. Carujem mislima pod okriljem tame.Ne treba mi ovo jutro. Uzmite ga.
Na danasnji dan,sevdahu moj,pustio si me u svoj zivot!
Hvala ti sto si izdrzao samnom ,davao mi krila kada bih pala sa neba iluzije,podigao me i nalazio rijeci razumjevanja,sutio kada bi me proslost ulovila u mrezi tuge,cuvao moje tajne i branio me od straha ,poklonio mi dva divna insana,cekao strpljivo da te upoznam i konacno ti otvorim kapije srca.
Bujrum moj domacine,svi su ostali bili u njemu samo musafiri.
.
Mozda sam te samo sanjala…mozda si bio samo moja iluzija…potrebna da osmehom obojim dan…mozda sam jacinom ceznje…tvoje korake uz moje… u ulici srca slutila…mozda sam bila samo usamljeni otok..…gde si zastao da popravis kvar …svoje duse…negde u proslosti nacinjen...pozelela sam da upravo ja…maleni otok cesto opustosen vetrovima sudbine…postanem tvoje pristaniste…uzalud…neke druge daljine su te pozivale…zov otvorenog mora bio je glasniji…nisam pokusala da te zadrzim….samo sam prosaputala...''dobar ti vetar decace''...jer....mozda na mapi tvog srca…ovaj otok nije upisan...
Onda kada pomisliš da si spoznao Boga, znaj da to nije bio Bog.
Ugodno je ovako sjediti među ljudima u masi na mehkom džamijskom ćilimu i u nosnicama osjećati neki blagi orijentalni miris, kojeg su jutros okupane džematlije stavile na svoja tijela i odjeću. Ekstra radi džume i ovog sunčanog petka. Pitam se tako dok sjedim i slušam efendiju sa ćursa, je li ovo on noćas imao otkrovljenje pa nam ovako samouvjereno govori o tome kako muslimani moraju da kupuju novine "Preporod" jer biti informisan je OBAVEZA, a ko ovo ne slijedi on griješi kao vjernik. Griješnici pak završavaju zasigurno u džehenemu. Na kraju džume pri izlasku iz mesdžida momak prodaje Preporod. Kupim i ponesem kući. Uz kahvu kod kuće prelistam isti, a tamo gomila efendija, sabori, prepucavanja između muftijstava, izborna kampanja za narednog reis ulemu, dodjela dekreta novim imamima itd itd. ?!?
Otvorim svoj Facebook, kad tamo neko postirao video predavanja nekog sijedog bradatog arapa. Poslušam. Čovjek se satra pričajući kako smo loši i nedostojni imena koje nosimo. Čovjek ruži i galami po motu: "Kakav si ... Srami se... Zar te nije stid... Završit ćeš u vatri... Kad Bog sve potare i naopačke okrene onda će On pitati, "a gdje su sada velikani i vladari..."" "Teško vama" dere se dalje bradonja.
Nikako da sebe prozove ovaj antipatični čovjek. Pitam se je li i on imao noćas neko otkrovljenje, pa je ovako siguran. Da nije nočas spoznao Tajnu? Da nije spoznao samog Allaha.
Totalna fula.
Koliko dugo već postoji čovječanstvo, a samo je mali broj poslanika imao otkrovljenje i kontakt sa onim što je nespoznatljivo našim malim razumom. Čovjek je uistinu tajna kao što je Tajna i sam Stvoritelj. Materija ne postoji kao materija, već samo kao odnos. Tako i čovjek jedino u odnosu sa svojom okolinom on postoji. Kada nebi bilo okoline, nebi bilo ni odnosa sa njom, pa tako ni samog čovjeka. Na kraju svega stalno i oduvijek postoji samo Bog. Nema ničega drugog sem Boga. La illahe illAllah.
A On nam je radi ograničenosti našeg uma poslao poslanike i knjigu u kojoj je Njegova živa riječ. Uputa i zakon. Život poslanika je olakšanje da Ga razumijemo.
Svaki čovjek mali ili veliki, crni ili bijeli traži odgovor za Tajnu. Jedni držeći se nauke, a drugi religije. Kako nauka dođe do svoje granice REALITETA ili REALIZMA, tako i religija ima svoju granicu spoznaje. To moraju kako naučnici tako i svečenstvo priznati. Sve je ostaro Teoretska fizika i naglabanje.
Čekaj malo... spomenuh svečenstvo!? Koje svečenstvo u islamu? Ko je njih ustoličio kao takve?
Poslanik Muhamed a.s. je rekao da slijedimo njegove ashabe-prijatelje, jer oni su kao zvijezde, pa za kojom god da krenemo na dobrom smo putu. Samo današnji imami su sebi uzeli za pravo da se proglase njegovim nasljednicima, pa nam tumače islam na takav način kao da mi nemamo svoj razum, a oni kao da nemaju granicu razuma, tj da su spoznali Tajnu.
Pitam se bili nam svima bilo bolje da nas ti imami samo posavjetuju i nagnaju da čitamo knjigu Svemogučeg i nespoznatljivog Autora, a prepuste nama da s onim našim znanjem (naučenim ili urođenim) pokušamo shvatiti Autora.
Pitam samo....
(ja sad bježim pod okrilje tvoje....vrati mi ljubav i sve stare dane...raspiri moje stare vjere plamen...daj mi smisao za ljepotom!)
Ja u stvari i ne znam da li postoje stvari o kojima cutim. Postoje Ljudi kojima mogu da kazem neke stvari a neke im ne bih rekla ni za zivu glavu.
Postoje i stvari koje mogu da kazem svima. I obrnuto i tako redom…..
Mali je broj onih kojima mogu da kazem bas sve, pa evo razmisljam da li ih uopste i ima. Uvek postoji nesto sto precutim …..
Ne verujem da ce iko ikada moci da kaze o meni, ko sam ja u stvari, ma koliko mislio da me poznaje. Ja jednostavno imam zid oko sebe, i bila bih strasno nesigurna kada bih dozvolila nekome da ga srusi.
Moje cutanje ne mogu da podelim, tipa cutim o Osecanjima, cutim o intimi ili govorim o politici, …, govorim o deci … Sve je to jako komplikovano objasniti. O svemu tome ja govorim, ali biram kome cu i kako to reci. Onog momenta kada procenim da ce moja izjava biti pogresno protumacena od strane slusaoca, ja precutim.
Ovakav stav mi nije dodeljen genetskim kodom, on se razvijao kao i ja, cini mi se da je i jedini moguci za opstanak u svetu u kome zivimo. Ogoliti sebe je najveca greska koju jedan covek sme sebi da dozvoli. Ispravan ili ne ovo je moj stav, a zid iza koga se skrivam je svakim danom sve visi i sve siri.
Da, na kraju vam necu dozvoliti da zakljucite da sam u stanju da nekoga slazem. To ne radim, i nisam u stanju da to uradim (na moju zalost) nikad. A da precutim, to radim i to sve cesce!!
