Na Pešteru ostaje samo onaj ko mora i onaj što je navikao da zima traje šest meseci, a da je i preostalih šest - hladno
Reka Vapa, šume, livade i stoka su ovde pravo bogatstvo
Iz Pazara, Sjeničkom ulicom, dolazi se do puta za Pešter. Do Sjenice još šezdesetak kilometara. Onda kraj žute table kojom opština Novi Pazar gostima želi srećan i bezbedan put, zatim kraj one kojom žitelji Sjenice namernicima „halale” dobrodošlicu, pa zmijolikim serpentinama, između kamiona s ugljem, kako bi se izbilo gore, na visoravan. Moglo bi se i s druge strane, preko Nove Varoši: ako se ide iz Beograda tim putem je čak i kraće, ali ovim je brže.
Opština ima sto tri naselja, ali s puta se može videti tek nekoliko; ostala su razbacana, a do mnogih nema ni nasutog druma, već se do njih samo može terenskim vozilom ili na konju.
Opština Sjenica je četvrta po površini u Srbiji. Izmerio je neko: prostire se na 1.050 kvadratnih kilometara. Stanovnika, po popisu iz 1991. godine, ima 36.000, a u samoj varoši oko trinaest hiljada. Ali, od tada, osvanulo je hiljadu dvesta zaključanih kuća. Jer, ovde ostaje samo onaj ko mora i ko nema gde. Ti što su ostali, izgubljeni su u besputnom prostranstvu.
Cela opština ima samo sedamdeset kilometara asfaltiranih puteva. I na svu tu muku, na visoravni je šest meseci zima, a preostalih šest meseci hladno. Priča se da jedino u avgustu gore nije padao sneg, al’ da niko nije sto odsto siguran.
Čekajući vladiku
Tek kad namernik pred portom Crkve svetog Đorđa, na kraju sela Lopiže, ugleda tih nekoliko parkiranih automobila, dokuči da je ona jaruga nasuta kamenjem kojom je doskakutao do Lopiža zapravo – put. Preći tih jedanaest kilometara, koliko je selo udaljeno od grada, i leti je prava odiseja.
U Lopiže nas je dovela priča Mikaila Miće Kaličanina da se u selu nalazi jedna od najstarijih škola u Srbiji, u ovom kraju svakako. Koliko je uistinu stara, to nije znao, ali tvrdio je da je „sigurno sagrađena za turskog vakta”.
I evo nas gde rastreseni polučasovnom vožnjom bespućem stojimo pred oronulom, zapuštenom i ruševnom jednospratnicom, nemim svedokom nekadašnjeg sjaja i veličine sela Lopiže. Poviše škole je crkva, i ona oronula, ali bar živa. Iz nje je dopiralo tiho pojanje. Uprkos tesnim vratima, prostranom portom širio se miris tamjana.
Sjenički sir, mnogo cenjen, malo tražen
– Škola nam stoji sve slabije, ali zato groblje radi punom parom – osmehnuo se gorko sedamdesetpetogodišnji čiča Milojko Sojčić. – Lopiže su po površini najveće selo u sjeničkom kraju i jedno od najvećih u Srbiji, a ima manje od dvesta pedeset žitelja. U školu ide samo pet đaka i svi će u četvrti, završni razred, dok se u prvi nije upisalo nijedno dete. Nekad je bila osmogodišnja, a sad će i ovu četvorogodišnju da nam zatvore. Eh, pusta Srbijo! A koliko je škola stara, ne pamtim. Bio sam momak kada se slavila stogodišnjica.
Odgovor se nalazi na mermernoj ploči postavljenoj na zdanje povodom obeležavanja prvog veka rada škole, 1955. godine. Tada je ubeleženo da se tabla postavlja u znak sećanja na osnivače škole Stevana i Iliju Cerovića, borce za nacionalno oslobođenje, i narodnog heroja Jezdimira Lovića, njenog nekadašnjeg učenika, ali je propušteno da se zabeleži da se tu školovao i veliki vojvoda Petar Bojović, mada, pre će biti da je taj deo srpske istorije već bio skrajnut i prepušten zaboravu, da bi se što bolje i predanije učilo o ratu i revoluciji naših bratskih naroda i narodnosti…
– Vala, jeste – slaže se čiča Milojko. – On je iz Miševića, a tamo nije bilo škole pa je došao ovamo. Jer, odavde su Pešići, oni su mu ujčevina, te je prvih nekoliko razreda svršio kod nas.
U crkvenoj porti razapet je šator, a pod njim raspremljena trpeza za bar stotinak gostiju. Vrzmaju se uokolo žene i devojke, postavljaju, dodaju, doteruju… kao da će neka velika svadba.
– Ma, ne – kaže pop Andreja Janković. – U crkvi je redovna subotnja služba, a trebalo je da je drži njegovo preosveštenstvo vladika mileševski, samo nije mogao da se probije kroz bespuće.
Vladika je uobročio da svakog leta obiđe sve planinske parohije do kojih zimi ni sveštenik ni lekar ne mogu da stignu, i održi im službu, a mi se pripremili da ga dočekamo i ugostimo kako je red o petrovskom postu. A, evo sad… Šteta. Ipak, stigao nam je bar otac Nektarije, iguman Mileševe. Eno ga u hramu, službuje.
Govori ispod glasa da su pre neki dan iz Sjenice poterali dva kamiona da naspu put pred dolazak preosvećenog, ali bolje da nisu.
– Nasipali su krupnijim kamenom, pa je sad gore no što je bilo, jer je put kao pod odronom.
Iz crkve nagrnuo narod: na vratima žene skidaju marame, a muškarci stavljaju šajkače. Kako ko.
Mahom starci, ali ima i mlađeg sveta, pa i dece.
– Nemojte da vas to zavede – upozorava Momir Kovačević iz Miševića. – Veliki je dan, pa su došli Lopižani sa svih strana. Gde god ko da se zatekao. Eno, onom Branku došao brat iz Kragujevca i doveo familiju, a nisu se videli oko dvanaest godina. Zagrlio ga i ne ispušta, ko da će mu nekud uteći.
Ne daju nam da odemo, mora se s njima za trpezu: retko im kad neko naiđe, pa je svaki gost svetinja, ne mora da bude vladika. Sve će biti da su jednog momčića zadužili specijalno za nas, da nam tanjiri uvek budu puni. Takav je gorštački običaj: što su siromašniji, to su srdačniji i gostoprimljiviji.
I tek kada su nebom zaplovili niski oblaci zlosluteći na kišu, možda čak i sneg, popustili su, pa smo mogli da krenemo put Sjenice.
Šezdeset tona muke
Zanoćili smo u hotelu „Borići”. Kupio ga neki čovek iz Pazara, uložio u njega dosta para, pa je danas takav da ga se ni prestonica ne bi postidela.
Rano izjutra, Harun Hajradinović, predsednik Skupštine opštine Sjenica, odvezao se službenom „ladom nivom” do dvanaest i po kilometara udaljenog sela Fijulje, dotle se može kolima, na konju, ili pešice. Opština nema konje, a pešačenje bi nam uzelo bar tri sata. U jednom pravcu.
Raspredamo usput o nepravednom siromaštvu na ovoj pučini lepote. Jer, Pešterska visoravan je iznad hiljadu metara, pa su na njoj sve same livade, tek poneka njiva da je zasejana heljdom.
Na livadama ima svakojakih travki, a najviše lekovitog velebilja, pa je meso s Peštera, svejedno da li ovčije ili juneće, posebnog ukusa i vrlo cenjeno, a sjenički sir najpoznatiji. On je ovdašnji „brend”.
Stočarstvo – jedina šansa za opstanak
– Džaba nam, kad je država zabranila izvoz, a sir se najviše prodavao u Crnoj Gori, u Bosni i Hercegovini, kao i na Kosmetu – priča nam Harun. – Ono, mogli bi i sada da izvoze, ali im država traži potvrde o higijensko-tehničkoj ispravnosti. A za to je potrebno platiti. A koliko su „bogati”, morao sam da molim Ćazima Lakotu, direktora „Elektrodistribucije”, da im ne seče struju zbog duga od hiljadu i po dinara, bar dok im ne plate za mleko. Uostalom, da ne pričam ja, sve ćete čuti iz prve ruke.
Selo Fijulje je raštrkano, ima dvadeset domaćinstava, a mi smo se zaustavili pred kućom Hasima Pašića.
– Merhaba, dobro vi došli, 'ajte u kuću na kahfu – obradovao se ovaj sedamdesetdvogodišnji gorštak nenajavljenim gostima. – Kako je kod vas, u varoši? Kod nas isto. Ne žalimo se…
Kako se ne žali kad smo od poznanika u Sjenici čuli da nije uspeo da proda dvadeset „tovara”, dvadeset kaca prošlogodišnjeg sira, a u svakoj je oko sedamdeset kilograma ovog specijaliteta?
– Ali prodali smo nešto ovogodišnjeg – upada mu u reč unuk Amor, budući student veterine. – Tačno je da su nam platili samo jedan evro po kilogramu, ali daj šta daš. A lanjske godine davali su i četiri!
Do 1. januara ove godine, kada je stupila na snagu ona uredba o sertifikatima, u ovo doba bi već sve rasprodali, a nakupci im ne bi izbijali iz kuća. Sad ni da se jave. Samo u Fijuljama propada oko šezdeset tona najkvalitetnijeg sira.
– Ne propada, to su izmislili oni s televizije, već oko njega ima mnogo više posla – veli Hanefija Deljević. – Dva-tri puta sedmično moramo da ga „kupamo”, nalivamo svežim presolcem, pa će potrajati i do iduće godine. Mada, neko mora i oko stoke da se bavi, nema se kada. Da ga bacimo, to sigurno nećemo. Taman posla, pa da dođe ekološka inspekcija i pokažnjava celo selo! Odakle da im platimo? Jer, za mleko nam plaćaju od petnajs do devetnajs dinara, iako su naši troškovi trideset pet dinara. Nego, da zapakujemo neko kilo?
Nisu hteli da prime novac, pa mi nismo hteli da primimo sir. Naljutili se oni, ali naljutili smo se i mi. Docnije smo se izmirili. Neko je spomenuo da bi možda trebalo da osnuju zadrugu, a oni uglas odgovaraju da su je nekad imali, da je iz nje nastao PIK „Pešter”, a da je on na kraju privatizovan. Ne bi ponovo…
Narodna radinost i druge igre
Sajma Zekić je pre podne knjigovođa u trgovinskom preduzeću, a popodne tkalja. Ona plete – sandžačke ćilime.
– Verovali ili ne, ono što je u narodu poznato pod imenom pirotski ćilim, poreklom je odavde, s Peštera – kaže kočoperno kao da je spremna na svađu sa svakim ko bi pokušao da je opovrgne. – Pogledajte samo naše i njihove motive i recite koji su stariji. Odavde se to raširilo po južnoj i istočnoj Srbiji, a danas ga svi svojataju. Mada, sad je ionako svejedno…
Tako se saznaje da je pre četiri godine u Sjenici osnovano udruženje građana “Sandžački ćilim”, koje je okupljalo više od hiljadu članica i članova ornih da u domaćoj radinosti izrađuju etnopredmete koji su karakteristični za Peštersku visoravan.
– Eh, poneo nas je polet – uzdahnula je Indira Kuburović, predsednica udruženja. – Računali smo na veliko tržište bivše Jugoslavije, jer su nam svuda motivi slični. Prodavali smo naše rukotvorine preko zadruge „Pešter” svuda, najviše duž Jadrana a posebno u Dubrovniku. A onda je sve stalo. Malo nam je odmogao čovek iz Novog Pazara koji je sve to osmislio, a malo i nesrećan sticaj okolnosti. Plete se i tka i danas, samo što je u udruženju preostalo jedva stotinak najupornijih. Šteta. Jer, Srbija vapi za suvenirima koji bi je najbolje predstavljali u svetu.
Možda je, ipak, sjenički sir najveći pešterski „brend”? Možda je to naš najbolji suvenir?
Kad su doznali da smo novinari, postali smo zanimljiviji, pa je svako došao s nekom svojom mukom, a poneko i s radošću. Ali, i ovaj zapis je dovoljan za sliku o Pešteru i ljudima.
www.politika.rs
Ni da dođeš, ni da odeš
