[iSelektor]

Rodno mesto NBA zvezde Vlada Divca i varoš koja se diči manastirom Mileševa i jedinstvenom freskom Belog anđela. Prijepolje se nalazi tačno na pola puta od mora do ravnice. Mesto u kojem Srbi i Bošnjaci komuniciraju već vekovima. Ipak, u poslednje vreme se na sudu ne razumeju bez prevodioca.



Na pola puta između Jadranskog mora i Panonske nizije, baš na mestu gde su se nekada ukrštali karavanski putevi, nalazi se Prijepolje. Carskom džadom u srednjem veku prevoženi su krzno, koža, so, a u 21. veku ovdašnje puteve zaobilazi svako ko se ozbiljno bavi trgovinom.

Ovaj kraj ima prirodne lepote, bogatu kulturu i istoriju, ali nema nijedan pristojan hotel u kojem bi turista mogao da prespava.

Iako okolne planine skrivaju bogate naslage olova, bakra, cinka, a neki kažu čak i srebra i zlata, ipak je jedna od najnerazvijenijih opština u Srbiji.

Mesto u kojem vekovima zajedno živi pravoslavno i muslimansko stanovništvo i gde nisu zabeleženi incidenti, ali gde se komšije na sudu ne razumeju bez prevodioca. I to su samo neki od paradoksa ove male opštine.

Za malu varoš na tromeđi daleko se čulo, jer ima čak dva svetski poznata simbola. Jedan je Vlade Divac.

"Živeo sam u dosta gradova, ali jedini je koji izaziva tu emociju. Ja kad vidim tablu 'Prijepolje', znam da sam došao kući i uvek me jeza prođe, ona pozitivna, jer tu su mi rodbina, prijatelji. To je kraj koji ne može biti zaboravljen", priča srpski košarkaški as.

Prijepolje se diči i mileševskim Belim anđelom. Svet je za njega čuo pre više od sto godina, šezdesetih je bio deo prvog satelitskog prenosa video-signala između Evrope i Amerike, a nešto kasnije i u svemir, kao simbol mira.



U Mileševi će vam reći da je autor Belog anđela naslikao i fresku Bogorodice koja prede vunu, jedina u svetu koja radi.

Manastir je stariji od samog Prijepolja i legenda kaže da je upravo zahvaljujući zadužbini kralja Vladislava Nemanjića i nastala varoš.

"Nekada su trgovci koji su dolazili tim drumom nosili blago i trgovali ispred Mileševe. To se toliko razvilo i raširilo da su trgovci počeli da smetaju monasima i bratstvu, pa su ih oni jednim ukazom preselili u Prijepolje. Tako je zapravo i nastalo Prijepolje", objašnjava kustos manastira Mileševa Mladen Tomašević.

Trgovci su im možda smetali, ali u Mileševi će vas podsetiti da su monasi oduvek bili progresivnih shvatanja.

"Zamislite jedan neverovatan podatak – monasi su imali u srednjem veku stado od 4.700 ovaca, prodali su ih za 2.000 dukata i u Veneciji kupili štampariju, koju su dopremili tajno, karavanskim drumom. Dopremili su sa šest konja i tajno 13 godina radili u manastiru Mileševa", priča kustos Tomašević.

Manastir je i danas mesto okupljanja, ali ne samo vernika. Ima bogatu biblioteku, vredne relikvije, arheološko blago. Na prostoru gde su se ukrštale različite kulture i narodi vladaju dobrosusedski odnosi.

"Nije ovde bilo problema, mi smo u dobrim odnosima, a čak i ako bi bilo problema mislim da bi se to brzo rešilo. Mislim da je tome doprineo i sam Sveti Sava, jer muslimani, iako nisu hrišćani, poštuju ovu svetinju", priča arhimandrit manastira Mileševa, otac Leontije.



U vrlo uskom krugu smestili su se i Mileševa, i Jerinin grad, i džamija u Hisardžiku, poznata po tome što čuva najstariji kuran na Balkanu, star četiri veka. I to je tek deo bogatstva Polimlja.

"Prijepolje je multietnički grad. Nije ovde slučajno Mileševa, niti džamije, niti Rim. Spomenici u Prijepolju stari su 1.800 godina. Mi smo imali sreću jer je ovaj grad nastao na tim temeljima, a ako to nemate – nemate ni budućnost", ističe direktor Muzeja u Prijepolju Slavoljub Pušica.

Osnovan tek krajem 20. veka, jedan od najmlađih u Srbiji, ali jedini koji je dobio evropsko priznanje. Muzej predstavlja sve što prijepoljski kraj ima od antike do danas. I eksponate koje ne biste baš očekivali, a koji su tu već sedam godina.

"Devedesetih je najpoznatiji bio Divac, a pošto je on moj zemljak, ja sam ga pozvao i pitao da li postoji mogućnost da se on, kad završi karijeru, oprosti jednom izložbom pehara od Prijepolja do Lejkersa i on je pristao", priča direktor muzeja.

Vlade Divac objašnjava da je njegova ideja bila da pošalje poruku mladima iz Prijepolja, Srbije i sveta: "Ne morate da budete rođeni u velikim gradovima da biste ostvarili svoje snove".



"Ja sam se rodio u malom lepom gradu i ostvario sam svoje snove. Ideja je bila upravo to – da pokažem da se iz malih sredina može doći do velikih snova. Prijepolje ima lepotu i svoje uporište u multietničnosti stanovništva. Oni vole da ugoste ceo svet, pa je Prijepolje bilo na mapi tog dana i u Americi i svuda gde se košarka igra, a to je globalni sport. Uz pomoć ljudi iz Prijepolja sve je proteklo u najboljem redu", priča jedan od najboljih srpskih košarkaša svih vremena.

Pušica se seća kada se Muzej u Prijepolju prijavio za nagradu u Portugaliji i dodaje da je nekad i policija čuvala ljude i nije im dala da uđu u muzej.

Policija danas ne obezbeđuje muzej, nema baš toliko posetilaca, ali važno je da radi. Što se, međutim, ne može reći za neke druge institucije, kao što je sud.

Zvuči bezazleno, ali je problem ozbiljan: nema sudskog tumača za bosanski jezik već dve godine, zbog čega su već zastareli neki predmeti. Tipičan primer kako se dobra namera poštovanja ljudskih prava može izvrgnuti u svoju suprotnost.

"Stranke su, shvativši da postoji problem i da nemamo tumača, masovnije počele da traže da se spisi predmeta prevedu na bosanski ili da se nađe tumač za bosanski jer takvog tumača nema", priča predsednik Osnovnog suda u Prijepolju Mileta Bezarević.

Čaršija priča i da tako, kad naslute da im presuda ne ide u prilog, čak i Srbi angažuju advokata Bošnjaka, kojem je, logično, potreban prevodilac. I tako se suđenja odlažu. I nema nikakve veze što se meštani, ma kako govorili, na ulici sami sasvim dobro razumeju.

Nekada su, priča predsednik suda, bili oslobođeni formalnosti, pa je i poslastičar Goranac bio prihvatljiv kao prevodilac za albanski, jer je svima bilo važno da se do pravde što pre dođe.

"Koristili smo uglavnom lica s ovih područja koja znaju albanski, ili makedonski, ili bugarski jezik, pa su tako predmeti izvršavani, stranke ispitivane, preduzimane radnje i nije bilo problema. I čak je to bilo u interesu i jednih i drugih. Ta lica koja su nam u nevolji služila za prevod, niko nije osporavao, iako ona nisu sudski tumači", objašnjava sudija Bezarević.



Jedna od brojnih priča koje smo čuli u gradu jeste i da su u Prijepolju, nekada davno, radile i fabrike. Kažu – za to čak i dokazi postoje. Međutim, zbog nekih devastiranih fabrika, Prijepolje je danas jedna od najsiromašnijih opština u Srbiji.

"Mi smo u četvrtoj grupi nerazvijenih, gde stepen nerazvijenosti ide ispod 60 odsto republičkog proseka. Broj nezaposlenih se uvećavao proteklih godina", navodi Ana Pejović, direktorka Filijale Nacionalne službe za zapošljavanje u Prijepolju.

Propadanje fabrika koje su nastale u doba bivše Jugoslavije problem je skoro svih mesta koje smo posetili, ali, čini se, nigde kao u Prijepolju nije tako očigledno.

"Najveći uzrok nezaposlenosti jeste propadanje velikih sistema. Tu pre svega mislim na jednu lošu privatizaciju kolektiva u Prijepolju, gde se devedesetih i početkom 2000. zapošljavalo oko 6.000 radnika, a sada je oko 700. Ta razlika od više od 5.000 je taj procenat koji je veći na evidenciji", navodi direktorka Filijale Ana Pejović.

Oni koji su zaposleni rade uglavnom u malim trgovinskim i ugostiteljskim objektima. Oni koji ne rade, a takvih je mnogo više, uglavnom imaju između 30 i 45 godina i čekaju bolje dane... i tako godinama. A za to vreme, njihovoj grupi samo se priključuju novi i mlađi članovi.



"Mladi u Prijepolju su neradni jer su male plate, omladina je navikla da od roditelja živi i nisu navikli da rade. Nezaposlenost je velika, fabrike ne postoje, ko privatno nešto radi – radi", priča Petar Obrenić iz Udruženja građana "Jadovnik – oaza netaknute prirode".

Zato ne čudi što se broj stanovnika smanjuje od popisa do popisa. Ko god može i ima kuda da ode – odlazi. Ili bira zanimanje koje garantuje siguran posao, makar i negde drugde. Ipak, Damjana Lazović, studentkinja Medicinskog fakulteta VMA, obećava da će se jednom vratiti.

A nije da Prijepolje nema potencijala. Sa svom lepotom koja ga okružuje, ponovo bi moglo da oživi turizam. Čak i danas turisti, uprkos svemu, dolaze u ovaj kraj. Ali te posete obično kratko traju.

Ivana Rakonjac, direktorka Turističke organizacije Prijepolje, navodi da je najveća koncentracija turista ka manastiru Mileševi, posebno u letnjoj sezoni.

"Ali, to nas sprečava da budemo vidljivi. Nemamo smeštaj, nemamo saobraćajnu ni komunalnu infrastrukturu. Na teritoriji opštine Prijepolje ne postoji nijedan kategorisan objekat. Hoteli koji su postojali imaju nerešene pravne odnose i sporovi nisu rešeni. Jedini adekvatan smeštaj jesu konaci manastira, gde ima 187 ležaja", naglašava Ivana Rakonjac.

Meštani tvrde da je, osim u kulturnom, perspektiva u planinskom turizmu. Kažu, opština bi mogla da postane vazdušna banja, jer se planine koje je okružuju nalaze na prosečnoj nadmorskoj visini oko hiljadu metara.



Članovi Udruženja građana "Jadovnik – oaza netaknute prirode" protive se planovima za izgradnju hidrocentrala na Limu.

"Trudili smo se da ne dođe do izgradnje hidrocentrala jer ništa ne bismo dobili, a životinje su bile pred izumiranjem. Plan je da se razvija stočarstvo, a ne hidrocentrale koje će zaposliti dvoje-troje ljudi. To je prelep kraj, taj naš Jadovnik", poručuje Petar Obrenić iz Udruženja građana.

Vrh Jadovnika izgleda sasvim suprotno od onoga na šta mu ime ukazuje. Rezervat prirode, stanište beloglavih supova, vukova, ali i još jedne vrlo retke zverke, koju entuzijasti iz "Jadovnika" redovno hrane, ali se licem u lice još nisu sreli.

"On se kreće u krugu od dva do tri kilometra. Dolazimo redovno, donosimo mu hranu, snimamo. Ovde donosimo kukuruz i preko video-zamke i kamere posmatramo. Plan je da se markira medved. On se kreće u krugu oko Mileševke i redovan je posetilac u našem kraju, mi ga hranimo", priča Petar Obrenić.

Prijepolje čuva i uspomene na partizanske pobede, o čemu svedoči spomen-kompleks na obali Lima. Deluje kao da neko brine o njemu možda i zato jer je prošle godine obeležen jubilej čuvene Prijepoljske bitke.

To nasleđe, veruje se, moglo bi da bude jedna od mogućih razvojnih šansi. Baš kao i obližnja visoravan Jabuka, ma kako to sada neverovatno izgledalo.

Upućeni kažu da je upravo Jabuka najbolja slika prilika u Prijepolju. Kad su u to odmaralište dolazili učenici na izlete, bilo je života i u podnožju, u gradu.

To vreme danas deluje kao davna prošlost, da čak i optimisti sumnjaju da bi moglo da se vrati, ali nekadašnji pioniri ga se sećaju s nostalgijom.


Piše Dragana Ignjić


Pogledajte još: