Prve knjige napisane su pre vise hiljada godina,u pocetku na kamenim i glinenim plocama,a zatim,u vekovima koji su usledili,na papirusu. Pisane su rucno,njihovo stvaranje trajalo je godinama i bile su veoma cenjene,ali nedostupne vecini ljudi.Otkrice stamparske masine unelo je pravi prevrat u stvarnju knjiga,jer su,zahvaljujuci stampi,one postale dostupne narodu.
Oduvek fasciniran i zadivljen onim sto ga je svojim fizickim dimenzijama prevazilazilo,covek je otkrivao i velicinu onih malih stvari u koje nesumnjivo spada i knjiga.Sposobna da sazme svet ljudskog iskustva,ona nikad nije proglasena za neko od svetskih cuda,ali je svojim trajanjem sacuvala posebno mesto u svim dosadasnjim kulturama i civilizacijama.
Ogroman broj knjiga,udzbenika,publikacija,casopisa i listova-dnevnih i nedeljnih,strucnih i zabavnih- stoji na raspolaganju savremenom citaocu.U skladu sa drustvenim I tehnickim kretanjima,citanje postaje njegova obaveza,zadatak i neophodna potreba. Ali,osposobljavanje za citanje umetnicke literature postaje problem savremenog doba,pa i savremene skole.Podaci I iskustva govore da se sve manje cita… “Ne zaboravimo da samo jedan veoma mali procenat ljudi cita,a i taj deo samo jednim okom i sa pola srca ”,rekao je savremeni madjarski knjizevnik Tibor Deri.
Mnogi ucenici iznose svoja iskustva i teskoce sa citanjem.Danasnje generacije,koje,nazalost,predstavljaju najboljeg potrosaca lake zabavne,tzv.”sund literature”,svoje citanje obavezne skolske lektire svode na google pretrazivac…tako da kompjuter kao saveznik savremene nastave postaje ljuti protivnik nastavnika knjizevnosti,u stvari nepozeljan uljez. U eri kad se na “Facebook”, “Twitter” ili bilo sta u beskrajnoj ponudi Interneta moze naci mnostvo prepricanih tekstova umetnicke literature nema bas mnogo mesta i vremena za citanje.Ostaje samo da se govori o odgovornom i neodgovornom koriscenju informacione tehnologije i kompjuterskih izvora nasuprot mobilnog telefona,koji je u dzepu savakog ucenika,studenta…
Vremena se jesu drasticno promenila,ali je ponesto ipak ostalo isto. Zapravo,glavni zadatak - citanje i ljubav prema knjizi odlika je svakog istinski kulturnog coveka i da je svaki pojedinac obavezan prema sebi i drustvu da preduzme sve sto je neophodno za postizanje te kulture.U nasoj i stranoj literaturi mozemo naci mnoge bajke,pesme,price,romane,drame-udzbenike,knjige iz kojih se uci zivot.U tom smislu je knjiga,kako simbol sveta u ovozemaljskom i kosmoloskom smislu tako i simbol zivota,pa zato u svim tradicijama i kulturama predstavlja ucenost,znanje i mudrost.
Takodje,mnogi teoreticari,profesori knjizevnosti,lingvisti,jezicki srucnjaci,pedagozi I metodicari isticu znacaj citanja.Jos osamdesetih godina proslog veka u delu “Umetnost citanja” stari metodicar Leguve je pisao: “Treba da naucimo da citamo da bismo naucili da govorimo”.
Pomenimo medju ostalima,velikog tvorca Fausta,Getea, koji je jos 1830. Prema Ekermanovim beleskama izjavio: “Dobri mali ljudi ne znaju koliko je koga stalo vremena I truda da bi naucio da cita.Meni je za to bilo potrebno 80 godina,i ja ne mogu ni danas reci da sam postigao cilj”.
Mersija Brbutovic - profesorka srpskog jezika
Kolumna, Njeno velicantvo- knjiga
