If this is your first visit, be sure to check out the FAQ by clicking the link above.
You may have to register before you can post: click the register link above to proceed.
To start viewing messages, select the forum that you want to visit from the selection below.
Kada bi samo nekako znao kada da sutis, a kada da pricas.
Kada bi samo nekako znao da je sve sto trebam zagrljaj, onaj najduzi, onaj najjaci.
Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca stit.
Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i sutio, dugo, dugo, i grlio me jako, jako, i volio me ludo, ludo...
Zato me ne pitaj vise sto mi je, kad nikada neces znati...
Nije mi nista...Eto...
Znam majko da kraj prozora sjedis, niz sokak gledas
i iz dana u dan...iz noci u noc...meni se nadas,
znam da ti glava od umora polako klone i isti san opet ces sanjati
da sokakom poznati koraci tvoje srce da bre kuca ce natjerati.
Osjecam da ti suze bola i tuge niz lice poteku
dok gledas u noc.....zamisljas tu zemlju daleku,
i tiho sapces, bogu se molis....samo jednu zelju jos imas
kako vrata stare kapije otvaram...i ti me na grudi privijas.
Samijom prekrivas oci.....po njoj se rosa iz ociju upila
a staracka ruka...drhtava....sliku na krilu je njezno pomilovala,
prstima drhtavim je na grudi privila.....sa njom cijele noci pricala
i cekala.....dok je zora nije kraj prozora osmijehom pozdravila.
Oprosti mi mati.....oprosti sto me zeljna si ostala
oprosti za svaki dan...noc.....za sve ove godine sto si cekala,
sa molitvom i nadom lijegala....jutrom se budila
oprosti mi mati......ja sebi nisam oprostila.
Ali doci ce dan....sokakom moje korake ces cuti
i osjetices kako cu rukom i ja drhtavom kapiju otvoriti,
poljupcima cu tvoje suze, tvoje bore tuge izbrisati
na tvojim grudima majko...tu kod srca...mir i ja docekati.
Da, znam da sam rekla da više neću pisati o tebi...ali jbg, kiša je kriva što su se prsti razleteli po tastaturi kao da se boje da će neko slovo izostati...
Oprosti, opet pišem tebi...ili o sebi...whatever...nećeš pročitati srećom, jer ne bi ti bilo svejedno da znaš...iako se iza tog lica tako gordog, tako čvrstog, krije jedan dečak sa velikim srcem...davno sam to otkrila i sačuvala u ovo malo Duše...
Ti nikada ti nećeš shvatiti koliko je boli u mojim očima kada ih u besanim noćima sakrijem pod dlanove...niti koliko se slanih bisera iznedri iz njih...
Nikada više, moj veliki dečače, nećeš čuti moj poziv, jer više nema nas i nema nade, nema snova... nema one treperave neizvesnosti dok te čekam da izroniš iz mora nepoznatih ljudi i uzdrmaš me svojim postojanjem...neću ti više smetati, jer sam shvatila da sam ja razlog tvojih iluzija koje ne možeš ostvariti...ti znaš zašto...da se ne lažemo, ti nikada nećeš odrasti, a ja nikada neću moći nadjačati glas savesti u mojoj glavi...i ti znaš koliko boja unese tvoj glas u moja siva jutra...a sada će zauvek ostati siva...jer ti si bio jedno veliko srce, a ja sam pogrešila...jer u srce se ne dira...
Danas sam shvatila koliko jedan osmeh može da bude gorak, jer kada sazidaš zidove oko sebe, možda te više ništa ne dotiče...ali postoji prošlost u tvojoj glavi koja je nekada dovoljna i za ceo vek...ne moraš ti zbog mene da budeš srećan...ne moraš zbog mene da dokazuješ da si živ, da si me prerastao u sebi i da se više ne osvrćeš...jer znam da lažeš...i ti znaš da znam, ali i dalje kružiš našim ludim jednosmernim ulicama, prkosiš kiši i bežiš od mojih reči...ali, nema veze, u redu je...ionako više ne bih znala šta da ti kažem...sem da ni sama nisam bila svesna koliko je beskrajno mnogo vremena u jednom danu kada tebe nema...vremena koje ne znam čime da popunim jer je beskorisno i prazno...
Odvikavanje od tebe je kao odvikavanje od cigareta...znam da te nema i da nisi tu, da te ne smem pozvati i da nećeš doći, a opet iznova i iznova u mojoj glavi roje se misli...i želim da si tu, da pričaš, da se smeješ...drhtava ruka i tužan pogled koji leti na sve strane, ne bi li te sreo...a nema te, i nećeš ni doći...a znam da želiš i da misliš, i da ti nedostajem...znam...ali neke stvari je najbolje ne reći...i neke pesme je bolje ne slušati...i pitam se da li je uopšte moguće nadjačati taj nesnosni nemi krik u mojim grudima...kao slučajno biram samo one pesme koje me sećaju na tebe...i onda poludi moja mašta i sećanja me napune do vrha...i više ništa nije isto...
A ni ja...
Da, znam da sam rekla da više neću pisati o tebi...ali jbg, kiša je kriva što su se prsti razleteli po tastaturi kao da se boje da će neko slovo izostati...
Oprosti, opet pišem tebi...ili o sebi...whatever...nećeš pročitati srećom, jer ne bi ti bilo svejedno da znaš...iako se iza tog lica tako gordog, tako čvrstog, krije jedan dečak sa velikim srcem...davno sam to otkrila i sačuvala u ovo malo Duše...
Ti nikada ti nećeš shvatiti koliko je boli u mojim očima kada ih u besanim noćima sakrijem pod dlanove...niti koliko se slanih bisera iznedri iz njih...
Nikada više, moj veliki dečače, nećeš čuti moj poziv, jer više nema nas i nema nade, nema snova... nema one treperave neizvesnosti dok te čekam da izroniš iz mora nepoznatih ljudi i uzdrmaš me svojim postojanjem...neću ti više smetati, jer sam shvatila da sam ja razlog tvojih iluzija koje ne možeš ostvariti...ti znaš zašto...da se ne lažemo, ti nikada nećeš odrasti, a ja nikada neću moći nadjačati glas savesti u mojoj glavi...i ti znaš koliko boja unese tvoj glas u moja siva jutra...a sada će zauvek ostati siva...jer ti si bio jedno veliko srce, a ja sam pogrešila...jer u srce se ne dira...
Danas sam shvatila koliko jedan osmeh može da bude gorak, jer kada sazidaš zidove oko sebe, možda te više ništa ne dotiče...ali postoji prošlost u tvojoj glavi koja je nekada dovoljna i za ceo vek...ne moraš ti zbog mene da budeš srećan...ne moraš zbog mene da dokazuješ da si živ, da si me prerastao u sebi i da se više ne osvrćeš...jer znam da lažeš...i ti znaš da znam, ali i dalje kružiš našim ludim jednosmernim ulicama, prkosiš kiši i bežiš od mojih reči...ali, nema veze, u redu je...ionako više ne bih znala šta da ti kažem...sem da ni sama nisam bila svesna koliko je beskrajno mnogo vremena u jednom danu kada tebe nema...vremena koje ne znam čime da popunim jer je beskorisno i prazno...
Odvikavanje od tebe je kao odvikavanje od cigareta...znam da te nema i da nisi tu, da te ne smem pozvati i da nećeš doći, a opet iznova i iznova u mojoj glavi roje se misli...i želim da si tu, da pričaš, da se smeješ...drhtava ruka i tužan pogled koji leti na sve strane, ne bi li te sreo...a nema te, i nećeš ni doći...a znam da želiš i da misliš, i da ti nedostajem...znam...ali neke stvari je najbolje ne reći...i neke pesme je bolje ne slušati...i pitam se da li je uopšte moguće nadjačati taj nesnosni nemi krik u mojim grudima...kao slučajno biram samo one pesme koje me sećaju na tebe...i onda poludi moja mašta i sećanja me napune do vrha...i više ništa nije isto...
A ni ja...
Cobanice, svaka cast ...
Rijetko se na sta povratim drugi put, ali ovo sam procitao 2 puta ...
Ništa mi više nije jasno...ni šta hoćeš od mene...da li uopšte neko nešto hoće od mene...ne shvatam nedorečenosti i neizrečenosti, a oboje me prati...kao senka...ne shvatam ni komplikovanosti zamaskirane jednostavnošću...i to me prati...ne shvatam ni sebe i svoju upornost da imam nešto što ne mogu imati...to, pogotovo...a onda mi pošalješ poruku:''Kako ti idu poruke ovih dana?''...i meni opet ništa ne bude jasno...kakve veze ima sad kako meni bilo šta u životu ide kad sam ja tebi nepotrebna...kad ti nije stalo...kad ima zanimljivijih, mlađih, lepših, boljih...zašto uopšte lupaš glavu da li ja i kome šaljem ili ne poruke...kako to tebe uopšte dotiče...ili ti samo sujetu dotiče...i onda dobijem želju da ti pošaljem:''volim te''...hiljadu volim te...da, da, baš tebe koji ničim nisi izazvao ljubav...tebe koji čak i ne tražiš ljubav od mene...niti joj se nadaš...totalno ti je nepotrebna...ali slabić u meni preovlada i prizna, da ja još uvek pokleknem pred tvojim rečima... pred tvojim optužbama...pred tvojim pogledom koji me tako rastuži, koji mi kaže da ti je stalo...a onda progovoriš i jasno mi staviš do znanja da nije...i kakve veze onda ima da li ja tebi šaljem poruke..da li imam nešto ili nemam...šta to ikoga briga osim mene...i ko to bolje može znati osim mene...zašto uopšte razmišljaš o tome i kako to utiče na tvoj život...zašto sebe ubeđuješ da ti i ja imamo nešto...ono čuveno nešto što ženama nameće lošu reputaciju, iz čistih nagađanja...
Previše sam umorna sam od nagađanja ko šta želi...umorna sam od odbijanja svega što ponudim...umorna sam i od svoje neumornosti da zadržim emociju u sebi...premorena sam od iznuđivanja malo pažnje, malo želje, malo ljubavi, malo nežnosti....malo...strah me je pokleknuću pred prvim sledećim koji pokaže da mu je stalo...koji ponudi, a ništa zauzvrat ne zatraži, i može biti najgori ili najbolji, najlepši ili najružniji, najlažljiviji ili najiskreniji...neće mi biti važno, jer biće mu stalo do mene, do toga kako se ja osećam i šta ja mislim...zamisli...
Zamisli galopiraš sam po nebu od marmelade...
To je otprilike tako zamislivo i ostvarivo...ne, ja nisam izgubila samopouzdanje, nisam čak ni izgubila osećaj za sopstvenu vrednost...jesam malo poljuljana emotivno, ali bojim se pogrešiću negde ako se prepustim...imam te neke čudne strahove da ću učiniti pogrešan korak i naneti štetu nekome do koga mi je stalo...imam taj čudni strah da odustanem od tebe i priklonim se drugom...potpuno, nedvosmisleno...
I onda ćutim, povučem se, učinim da izgleda kao da ne znam šta želim...kao da ne znam čija sam, kao da se dajem svima i više ne biram, kao da sam postala ti, a suština je sasvim drugačija...moje eksponiranje je moj odbrambeni sistem...stvoriti sliku koja nema sličnost sa pravim stanjem...zavarati trag neprijateljima, pustiti ih da pričaju, dok se povlačim u sebe...dok ćutim u toploj sobi sklupčana ispod ćebeta i cvilim u sebi...i molim za čudo...
Eh moj veliki dečače...eh moj veliki Skote...držaću se ja i dalje svojih Snova...vodiću se osećanjima...i slušati svoje Srce...ali nikad više bez dovoljne doze zdravog razume(sve zarad toga da mi isto ne bi ponovo stradalo i težnje pretvorilo u tugu)...a ti,pre nego što mi se objasniš,objasni se prvo sebi...jer ako te ja budem učila kako,hoćeš li to biti i dalje ti...
''Nedostaje mi...ne znam tačno šta mi nedostaje, ali znam da mi nedostaje...smešno je kako mi s njim nedostaje sve ono što nikad nisam imala...na čelu sa njim...kao da smo nekada bili zajedno, kao da smo se voleli, kao da smo se imali , kao da smo provodili noći i noći ljubeći jedno drugome kapke dok spava...eto, tako mi nedostaje - kao neko ko je spavao pored mene...kao neko ko me čuvao dok spavam, ko je uživao da me gleda dok ritmično dišem i onda se igrao mojim usnama da bi poremetio tu ritmičnost...kao neko s čijim telom sam činila skladne pokrete koji odvodili bi nas do nekih dalekih voćnjaka ponarandži i mandarina...možda zato što mi je poslednja misao pred spavanje, možda zato što su njegove reči poslednje što pročitam pre nego usnim neke gluposti...možda zato što ga toliko želim blizu sebe..možda zato što mi je tako lako da ga zamislim blizu sebe, na sebi, u sebi, iza sebe...kao da bih danima mogla da vegetiram pored njega i hranim ga svojim smehom i suzama, znojem i slatkoćom s jezika...možda, ko će ga znati...
Često mi je na dlanu... bridi, svrbi, greje ili hladi...osetim ga kako hoda po mojoj liniji života kao vešti akrobata koji hoda po kanapu razvučenom iznad nesagledivog bezdana...tek ponekad zastane, začudi se slikama koje se pojavljuju i dozivaju uspomene, ili čak predviđaju budućnost...na jednoj slici ugleda sebe, nasmejanog, srećnog, skoro da oseti euforiju zbog lepote postojanja i poželi da sazna šta ga čini toliko srećnim..ko je uspeo da ga nasmeje toliko da mu se lice ozari...ljubavlju?
Strah ga da ne vidi mene...skoro da mogu da napipam taj strah...to njegovo prećutno demantovanje svih mojih osećanja ...njegovo konstantno odbijanje prihvatanja činjeničnog stanja, činjeničnih želja, njegovih i mojih...kao da će mui neko čuti misli, on ih šapuće sam sebi i krije veštačkom spokojnošću..a u njemu trista nemira kao trista ratnika željnih pobede...smirila bi ga samo jedna misao,smirilo bi ga jedno prihvatanje, jedno neočekivano "ona me voli", koje ne bi promenilo ništa, a značilo bi sve...hiljadu osmeha, gram radosti, mrvu sreće, nevidljivih milina slučajnim prolaznicima neshvatljivih veličina....ona te voli, da...nemaš pojma koliko...''
by Mardell
...kad želim da se podmladim...na ljubav sebe da podsetim...tada albim sećanja otvorim...i kao da si tu,ja te osetim...to mi je slika jedina iz onog ludog vremena...kad sam s' tobom zoru čekala...
A čini mi se kao da nije bilo tako davno...da ,jesmo bili mladi...u svojoj vedrini poletni...u željama istrajni...a u životu...to tad i nije bilo toliko važno...
I sad se prisetim,sa osmehom na licu,trenutka kada su nam se pogledi prvi put sreli i duše rekle da smo ti i ja ono što želimo za sebe...i krenusmo u iskušenja spontano se predajući trenutku...isprepletanih ruku...srca u srcu...
Da,ošamari me to nekad...i gutam sve one želje koje se iznova rađaju u mojoj duši...skrivam ih u ormaru sećanja... ređam po ko zna kakvom redu mahunaste oblačke snova koji bezobrazno ispadaju napolje... mešaju se sa trnovitim osmesima sadašnjice...sa lažnom srećom...sa nekim istetoviranim danima u duši,koji ostaše negde nesređeni i nedovršeni...
I nikada neću zažaliti što mi te sudbina dodelila da te zauvek nosim u srcu...i što nikada neću biti sama...bez obzira na daljinu i vreme koje je prošlo koje će proći...bez obzira na različitosti i nemogućnosti zaborava...volim i dalje taj osećaj...kao i ono tvoje dugo J sa tačkom...jer ne umeš da me prođeš...
Još uvek ,kada neko tvoj grad spomene srce krene pešice ...korak po korak...idu godine...i živim svaki dan...već ispisan...mada tvoje lice polako gubi ivice iz moga sećanja nikad nećeš biti izbrisan...
Da stari moj i posle toliko godina i posle toliko izgovorenih reči i posle toliko ispevanih pesama ostala je samo jedna...ispisana...
''Hladan zid i moji dlanovi na njemu ...bol k'o hrid u sobi,vetru,baš u svemu...
Samo nek' si dobro,ja u sebi ponavljam...kao molitvu....
Srce zna gde mu više nije mesto...oseća,al' opet ti se vrati često...
Bolje nije moglo,znam...al' još se ponadam dragom koraku...
Još me imaš...mada ne trebam ti ...k'o od stida sreća minut svrati ...
Još me imaš koliko neće niko ...
Kako sam ti tako malo,moje veliko?!?
Još te svuda osećam...
Još se uvek ponadam dragom koraku...
Da si dobro bar da znam...da u sebi ponavljam...kao molitvu...''
I znam seko,da ako pažljivo budem slušala,čuću i drhtaj anđeoskih krila...i znaću da si još uvek sa nama...ali u nekom boljem i lepšem svetu...
Negde, duboko u meni, krijem te od svih...
Daleko od pogleda i dodira.
Negde, u mojim zorama čuvam te sa poslednjim mislima i budim te sa prvim zracima.
Negde,u mojim mislima tvoje me oči prate i nagone mi nemire tvojim imenom obojene.
Negde, duboko u meni, pišem ti svaki stih i znam da je varka, jer svaki damar udara imenom tvojim tu negde... gde života se ne bojim gde kradeš mi noć i dan, gde kradeš mi misli i okupiraš san tu negde... duboko u meni gde si mojom ćutnjom okovan....
Kazu da u odredjenom dobu mi zene postajemo nepotrebne, da nase ucesce u pozoristu zivota opada i da postajemo nepostojece za svet u kome je vazan samo dinamizam mladih...
Ne znam da li cu ikad postati nepotrebna za svet - to je veoma verovatno, ali nikada nisam bila toliko svesna svog postojanja kao sada; nikada nisam tako osecala da igram glavnu ulogu u svom
zivotu kao sada, i nikada nisam toliko uzivala u svakom trenutku svog zivota.
Otkrila sam da nisam nikakva princeza iz bajke; otkrila sam da sam ljudsko bice onakvo kakvo jesam, sa svim nedacama i svom velicinom...
Otkrila sam da mogu sebi da dopustim luksuz da ne budem savrsena, da imam puno mana, da imam slabosti, da mogu da gresim, da ne odgovaram na ocekivanja drugih. I uprkos svega, da sebe veoma volim.
Kada sebe posmatram u ogledalu, ne trazim ono sto je bilo u proslosti… Osmehujem se onome sto sam DANAS… Srecna sam zbog puta koji sam prosla, i prihvatam svoje protivrecnosti.
Osecam da moram da pozdravim mladu osobu koja sam bila, sa ljubavlju, ali da je ostavim "po strani", jer me secanje na nju sada ometa. Njen svet iluzija i fantazija vise me ne interesuje.
Kako je dobro sto vise ne osecam onaj stalni nemir koji me tera da trcim za svojim snovima!
Zivot je toliko kratak, a umeti ziveti je toliko tesko, da tek sto pocnem da ucim, vec dodje vreme da se mre...
Toliko je potrebno ljudskom bicu da sazri, zar ne?
IMATI-ZADRZATI.
Najvece i najlepse dozivljaje utoliko vise imamo ukoliko ih manje posedujemo i zadrzavamo.
Ako zelis da imas more, posmatraj ga i otvori tvoje ruke u njegovoj vodi i celo more bice u njima. Jer ako zatvoris ruke da ga zadrsis, one ce ostati prazne.
Ako zelis da imas prijatelja koji ide na hodocesce zivota zajedno s tobom, pusti ga da ode i zadrzaces ga… jer ako ga zadrzis da bi ga posedovala, izgubices ga, i bices zatvorenik.
Ako zelis da imas vetar, pruzi ruke i rasiri sake i sav vetar bice tvoj, jer ako pozelis da ga zadrzis, ostaces bez icega.
Ako zelis da imas svog sina, pusti ga da raste, pusti ga da ode i da se udalji… imaces ga zrelog kada se vrati, jer ako ga zadrzis da bi ga posedovala, izgubices ga zauvek.
Ako zelis da imas sunce i uzivas u njegovoj cudesnoj svetlosti, otvori svoje oci i posmtraj ga… jer ako ih zatvoris da zadrzis svetlost koja je vec stigla do tebe, ostaces u tami.
Ako zelis da uzivas u radosti da IMAS, oslobodi se cudne navike da posedujes i da zadrzavas. Uzivaj u leptiru koji leti oko tebe, uzivaj u reci koja nepovratno tece…
Uzivaj u cvetu koji se otvara prema nebu. Uzivaj u tome da imas sve, a da ga ne posedujes i ne zadrzavas…
Samo tako ces uzivati u zivotu, znajuci da ga imas bez posedovanja i pustajuci ga da tece ne zadrzavajuci ga.
Nista mi ne uspeva... ni da te sakupim u jednu malu staklenu kutijicu napravljenu od neznosti i stavim te u deo moga srca da te tu na najsigurnijem mestu cuvam... jer kruzis mojim telom i dalje... dusom i mislima... nesmanjeno. Srce mi uglavnom kuca ravnomerno... sve dok se na trenutak ne zaustavi kada bljesne misao na tebe.
Noću me najviše zagrle prošlost i uspomene, uz kapljice muzike, što na sve me sjeća, prigrlim samoću, drhtimo skupa i tražim riječi da prenesem osjećaje.
I onda tako, opet stignem do njega, očiju, i imena.
Volim da se sakrijem u njegovom imenu, osjetim se kao cvijet lavande skriven u ukrasnom kavezu prekrivenom najfinijom svilom.
Jačina njegovog imena me čuva, šapuće mi tiho najsuptilnije utjehe, mazi me u snovima i tješi kada njega sanjam.
Zarobim se tamo gdje se sreću java i san, tamo gdje ga nepodnošljivo volim,tamo gdje se sjećam šta sam sanjala a ne mogu to da pretvorim u stvarnost.
I onda zažmurim, tiho izgovorim to ime i natjeram se da svako slovo urežem duboko u pore na licu.
Dodiruje me nježno i pokušava da dopre do svega onoga što on želi.
I rastužim se onda.
Sklupčam se u nekom ćošku svih svojih pisanja, svih svojih šaputanja i svih svojih snova u kojima lepršam kao paperje na vjetru i činim sve tako rastresito neodoljivim i baršunastim.
I žalim, što ne mogu da to promenim.
A ni sebe...
.................
Ne ocekujem da me razumijes, ne uvjek.
Pa ipak pozelim ,pozelim ponekad da je dovoljno da te pogledam i da iz tamnih ociju vidis "mene".Sto vrijeme izmice sve je manja vjerovatnoca.
Ti nisi nikada ni mogao razumjeti ovu konfuznu djevocicu sto se vec godinama boji da je zrela zena u meni ne eliminira.
U iscekivanju i nadi da ces me jednom "upoznati" prodjose nam godine.Jedna za drugom,teski sedefi nanizani rukom nade.Iz dana u dan sve mi vise,gore pada pomisao da cu vjerojatno i ostati jedna velika nepoznanica, insanu sa kojim se budim pod istim jorganom zivota na sabahu............
Legoh, kao ne mnogo često puta u životu, sasvim beskrajno sretan i zadovoljan, do gole kože pokvašen mlazom tople vode, jer usitinu mi je trebalo neko uobičajeno večernje osvježenje!
Iza odškrinutog prozorskog okna, onako na malu mrvicu, iz oblačno - zvjezdane noći, dopirali su tihi krici nekog pobješnjelog psa i piskavi zvižduci zrikavaca iz jesenje zeleno - cvijetne trave sa ponekim uvehlim cvijetom i sve sam to nekako prelamalo u svojnim mislima,. Pokušavaju skreniti ih sa svakodnevnice koja me trala bez mislosti.
Sa nekom usamljenošću što ju je darivala moja spavaća soba, borio sam se tako "junački," hrabro, otrgnuti iz tišine zidova i otkucaja koje sam tako glasno čuo da poželjeh izaći na svjež, čist zrak.
Otvorih prozor i zavirih u tamu noći, tražeći zagrljaj neke tople zvijezde, moleći tiho Mjesec da mi obasja puteve samoće, rastjera onu paučinu što usadih u svoje misli i povede me ka putu svemira.
Gledam, tražim svoju vrelu zivjezdu, pogledom obaram jednu za se, dohvaćam je mislima i zadovoljno gutam očima.
Da, siguran sam da će mi sve ono u meni nagomilano opeći, na brzinu sagorjeti, bez milosti izmamiti van i opet ću imati bistre misli i jedan bezbrižan i nesvakidašnji san.
Neke radoznale misli odvedoše me put nekog zalutalog oblaka što se kao streha nadvio nad ne tako očima dalekom horizontu i ne zna kuda bi a kako li je samo, neodlučan bio!
Posmatram ga već dugo, sasvim mirno se usidrio, visoko gore stoji, uporno čeka i radoznalo posmatra ka dole.
Šetah pogledom nesvjesno klimajući glavom putevima nebeskim, odoh gore nepozvan svakom stanaru, svratih na mnoga pristaništa ali ni jednog brodića ne nađoh da me kao zalutalog nesretnika poveze svojim morima.
Na bezbroj načina tražah da skrenem misli sa tvog imena koje me toliko prigrlilo, zarobilo svo biće u meni, te u nekom trenutku jedan užareni plam ispade iz zvjezdanog polja i obasjavajući stazicu svog pada, prijeteći prstom opomenu me , podsjeti me, da naša ljubav je tako vrela....(?)
Pronađoh nekoliko filmova u već arhiviranim mislima i premotah neki koji me podjesti , samo na tebe, na neki trenutak koji ću uvijek pamtiti i voljeti da ga se sjetim, jer uistinu zaslužuješ više od riječi "Vo.. te", (hm kako samo ide preko jezika)
I ne mogoh zadržati misli u svom kućištu jer, otimaju mi se kao da nisam njihov vječiti vlasnik, bježe kao pobješnjele ka tebi, svađaju se neprestano sa mnom i opale mi ponekad bolan šamar, da bih nekad u teške lance ih vezao.
A opet ako to učinim, zatvorim ih u tamnicu, što je sasvim nemoguće., ko bi me do tebe doveo, kojim putevima bih te pronašao, kada ni kopnenog ne znam, kome bi ovu svoju nagomilanu bol pripovjedao? Kome bih noćima suze lio... kome, kada moje misli odlete i sve ti kažu, izdaju me često.
UH...trznh se!
Prostrijeli me neka čudna noćna studen, strese i srce u meni i prohladnjele kosti mi zdrobi te ostavih misli da nosaju tvoje ime noćnim vazduhom, da se na svježini noći ljube i uživaju dok , sretemo se mi.
Zavukoh se lagano pod toplinu svog prekrivača što onako jadno zgužvan stajaše na krevetu i ponovo mislima te dovukoh sebi, ravno pored sebe, gdje ušuškah te toplinom svoga tijela, dodirivah tvoju glavu usnulu na jastuku baš pored moje, ljubih te mislima kuda god sam htio i izvukoh ti srce i položih na svoje jer najsrećniji je čovjek kad zna da u jednom , postoji dvoje.
A ja..
znam da u mome srcu,
i tvoje sada kuca,
pa kad teško ti je ...
i moje od boli puca!
Znam da je teško zaboraviti jer i ako pokšaš naći neku stazu , neku mrvicu sreće bar samo za se, neko i nešto se ispriječi na tom trnjem posutom putu i nema dalje.
A ja?
Ja ne znam i ne mogu više da tražim puteve ka sreći, preumoran sam i malaksao čovjek ali još uvijek imam volju da čuvam te u svojim mislima, darijem ti čari svoga tako toplo sakrivenog srca i odlučio sam da te zadržim tu samo za sebe u srcu svoje vječne patnje.
Ostani i čuvaću te zauvijek iz dodatak i "pozajmljeni" stih ahbaba mi Enesa i njegove pjesme "Još uvijek"
(Sve sam žetone spisko na crno
Više se ovdje ne nadam sreći
I zadnji ulog nadu zavrno
Odoh sad prazan u prazno leći)
A ja?
Ja ne znam i ne mogu više da tražim puteve ka sreći, preumoran sam i malaksao čovjek ali još uvijek imam volju da čuvam te u svojim mislima, darijem ti čari svoga tako toplo sakrivenog srca i odlučio sam da te zadržim tu samo za sebe u srcu svoje vječne patnje.
Ostani i čuvaću te zauvijek iz dodatak i "pozajmljeni" stih ahbaba mi Enesa i njegove pjesme "Još uvijek"
(Sve sam žetone spisko na crno
Više se ovdje ne nadam sreći
I zadnji ulog nadu zavrno
Odoh sad prazan u prazno leći)
Dobar Enes a jos bolji t,necu ti ostat duzna samo da kakav vakat ugrabim i da se rahat prepustim muzi,pa onda dzadom proze i poezije i eto mene u staroj mahali sevdahai
__________________ Love Means Never Having to Say You're Sorry
samo jedno mogu reciMajka najvece blago ko je ima 
...
...
i
