If this is your first visit, be sure to check out the FAQ by clicking the link above.
You may have to register before you can post: click the register link above to proceed.
To start viewing messages, select the forum that you want to visit from the selection below.
Evo javno priznajem da sam jako dugo ignorisala sve što me je moglo poštedeti ružnih reči i situacija koje su se izdešavale putem neta...pod tim mislim i na privatne poruke(ne samo javne)...nekim ljudima je lakše opleviti nekog na PP,nego javno i argumentovano izneti svoj stav...i u stvarnosti imam isto ubeđenje-da su svi dobri dok me ne uvere u suprotno...a onda kad me razočaraju za mene više ne postoje....
Ne mogu da shvatim, da neko može da koristi reči ili bilo šta drugo, protiv nekoga koga ne poznaje...
Npr ovde sam upoznala mnogo veselih i divnih ljudi...čula mnogo srećnih i nesrečnih priča...podelila sa dragim ljudima mnogo radosti i prilično tuge...ali isto tako srela i mnogo nezadovoljnih ljudi deformisanih svojom samoživošću, i dobijenom silinom uskraćivanjem vizuelnog kontakta i apsolutne ilegale u kojoj im je identitet skriven, koji su pokušavali da povredi mnoge ljude....dobre ljude, koji su imali uverenja kao i ja...
Mnogo mi je vremena trebalo da naučim da se čuvam takvih ljudi, ali, nažalost, ponekad znam da napravim grešku..zato i izbegavam nova poznanstva i neku dublju priču sa nekim likovima koji žele da prodru do mene...ili preko mene do drugih...
Posmatrala sam sve sa strane, ove zadnje godine, pogotovo, a povremeno sam i sama bila centar tih dešavanja i meta tih sitnih Duša, koje skupljaju informacije o drugima ne bi li im nekako naudili...
Zbog toga svega, ja sledim svoj instinkt i tančo znam s' kim mogu da pričam kao da se znamo sto godina,ne pazeći šta ću reći...i tačno znam s' kim mogu da se za*ebavam bez pogrešnog razumevanja...što bi rekli: ČIST FLERT-DUGA LJUBAV...
Ali sam naučila i kome ne smem dozvoliti niti jedno slovo da mi poseduje...mada, s' vremena na vreme omanem, naravno, shodno dužini kose(što bi rek'o neko meni baŠ drag)...
Pitate se zašto ja sve ovo pišem baš ovde...pa evo ovako-ljudi daju sebi za pravo(iz čiste dokonosti valjda),ničim izazvani,skenirati druge,tražiti pogrešno slovo...a ako ga ne nađu,umetati između redova ono što im samima odgovara...
E onda,jednoga dana iako se povučem iz svega,opet ničim izazvanim daju sebi pravo tražiti me po drugim sajtovima,lažno se predstavljajući(čak toliko drski da i pol promenu)...spominjući da su od "nekih" ljudi dobili informacije da ja nisam ona kakvom se predstavljam i da nema potrebe da se pravim više kako sam nepristupačna...ej bre, čoveče-ženo...nisam ja za svakog ista...svakom prema zasluzi...
Zaboli me onaj što ga nemam, šta mizerni i sitni ljudi misle o meni...bitno mi je šta misle oni koje volim, i koji me vole...fala Bogu ovde ih ima dovoljno...a za vas, ohole i dokone, baš me briga...jasno?...nadam se da sad jeste...
I opet se pitam, nakon toliko godina, svakakvih priča i ružnih iskustava, zašto ljudi prave spletke drugim ljudima i zagorčavaju im život...
Šta to ima u ljudima tužno,pa ulaze u tuđe živote...
Ajd' vi meni sad recite, u čemu je štos, jer ja stvarno nisam pametna za te stvari...
Za kraj ću reči ovo - mnogi zaboravljaju da stvarno, ali stvarno,nije teško biti fin...i gledati svoja posla...
Došlo mi...
cobanice,nije mi jasno sto te toliko pogadjaju ljudi,koji vole da splektare i sto si toliko razocarana,toga je bilo i bicje od postanka sveta,valjda si toliko pmetna da shvatis.Nijedno virtualno prijateljstvo me ne moze ni iznenadit ni razcarat,mada mogu ad se steknu veika prijteljstva,ja to iz svog nekog ugla.A tebi ako se nesto ruzno deseilo,ma ignorisi,fala Bogu nismo svi isti..neka si nam se vratila,falila si....pozdrav
Ovim gore napisanim nisam želela da iko lupa glavom ko.gde,kako i sa kim ...niti da pokvarim temu...niti da odam utisak povređene i osvetoljubive osobe...shodno nazivu teme ''Dnevnik duše'' došlo mi je da ovaj post stavim baš ovde(jer smatram da mu je tu i mesto)...O,da,vrlo dobro znam razgraničiti virtualni svet od stvarnosti,mada mi đavo nije dao mira pa su se u nekin momentima ta dva nespojiva sudarila i kanda malo preklopila......eto ja ne mogu ostati imuna niti ravnodušna na ljudsku zlobu,pakost i zavist(bez obzira u kom se svetu nalazila)...ne mogu...ne ide mi...al' šta ću,to sam ja...
Prosto smatram da svako ima pravo da se izrazi i stvari vidi iz svog ugla,a ostali ne moraju sa tim da se slože...što ne znači,neminovno,da taj neko nije u pravu,a ja jesam...
O Bože o čemu ja sad to!?...htedoh reći stav....o,da,stav...i to onaj sa velikim S...kičma oslobođena tereta sopstvenih frustracija, ljubomore, malicioznosti... Whatever...uvek ću govoriti(pisati) ono što mislim,ali nikako da bih povredila,uvredila ili bacila u rebus nekog...držati se i biti svesna svojih snova...slušati svoje Srce...ali nikada bez glasa razuma...i neću dozvoliti da mi se težnje pretvore u tugu...
Došlo mi...opet...valjda u nedostatku snega...ili možda ne...
Da li ste ikada pomislili kako ljudi ne ulaze u nas zivot slucajno...ja ne verujem u slucajnost...sve se to desava iz nekog razloga, ponekad i ne saznamo zasto je to tako, ali tako jeste...ja smatram da svi mi kao da imamo misiju koju treba da ispunimo...citala sam o tome ranije, ali nisam pridavala veliki znacaj...naravno, sve dok se sama nisam uverila u to...
1. Oni koji nas povrede
2. Oni koje mi povredimo
3. Oni koji nas usrece
4. Oni koje mi usrecimo
Svi oni, nisu bili tu uzalud...
Oni koji nas povrede cesto nas ojacaju, ohrabre, pomognu da shvatimo sta zelimo...oni koje mi povredimo, nenamerno ili za njihovo dobro, pomognu nam da svatimo sta ne zelimo ...oni koji nas usrece podsete nas da ljudsko ipak postoji u ovim teskim vremenima, da postoje dobri ljudi, iskrenog srca i ciste Duse...a oni koje mi usrecimo, su za mene najbitniji..oni su ipak dokaz da vredimo, da smo korisni i da je to u stvari smisao postojanja...
Kada upoznamo nove ljude, ne mozemo odmah da ih svrstamo u neku od gore navedenih kategorija i ne znamo u koju ce kategoriju oni nas svrstati...nekad oni izadju iz naseg zivota, prodje neko vreme, pa tek onda shvatimo cemu su nas naucili... ili mi njih...pozelimo da im zahvalimo, ali mozda bude kasno, jer oni vise nisu tu u blizini, ali osete oni to u svom srcu, sigurna sam, bas kao sto i u nama ponekad nesto bez razloga zatreperi...naravno, i dalje smatram da je to cnjenica, ali sada shvatam da sam pomalo zaljubljenik u ljude, da se trudim da za svaki njihov postupak pronadjem opravdanje, da oprostim i da ne osudjujem...
Za kraj necu napisati "Nisu losa vremena, losi su ljudi", vec predivnu Andricevu izreku: " Zivot nam samo vraca ono sto drugima dajem''
... da li je tako...!?
...kad sam te zaboravila prvi put učinilo mi se previše lako...onda sam ipak odlučila da to malo odužim...drugi i treći put sam sam te zaboravila tako da je četvrti već nekako išlo rutinski...peti je malo potrajao,ali samo do šestog...on me je brzo doveo do sedmog...a onda sam se već malo uplašila da mi to sa zaboravljanjem baš i ne ide od ruke...nisam,eto do danas naučila da te zaboravim-poslednji put...pa šta!?
''Kad veći deo jutra i dobar deo dana protrčiš po gradu zbog obaveza i dođeš kući mrtav, što od trčkaranja, što od napornih emotivnih vampira, poželiš da se zatvoriš u kuću, stan, (whatever) i ne progovoriš ni jednu jedinu reč...ni sa kim...mute...(jel' od te reči nastala ona naša - mutav?) skrooooz, dibidus tišina...
VolEm to...
Još jedno samotno popodne...nebo rumeno k’o obraz seljanke...
U stanu polumrak...udobno smeštena u fotelji, nisam znala šta bih od sebe, eto, tako je prijalo...
Ispijala sam još jedan nes...ne mogu da se setim koji bi po redu...sve mi to govori da starim...
Onda sam uradila nešto što dugo nisam: odnela sam muziku u kupatilo...Sting tačnije, na repeat...
Napunila kadu mlakom vodom, sipala sebi ostatak vina iz velike flaše i utonula u misli...
Pre toga sam isključila sve sprave današnje civilizacije, uključujući i interfon...uživala sam u glamuru vode, tišine i mirisa...
Samo mi je jedna sveća služila za osvetljenje modernog kupatila bez prozora...upala sam u totalni mir...
Osećala sam svaki mišić kako se opušta...totalno obamrla od užitka sa samom sobom, poželela sam da utonem u san i ne probudim se jedno mesec dana...
Možda čak, i da prespavam ovu zimu...u kompletu..
Ovakve scene nisu poželjne samo u filmovima...samoća je isceljujuća...tišina donosi katarzu misli...
Nekako spontano u tim momentima, sve dođe na svoje mesto...
Nema strahova, previranja, mučenja...samo lakoća dodira vode o kožu i ja...i Sting...
Kad bi ste samo znali kako je ljubavisanje sa sobom dobro, možda vas više niko nikada ne bi povredio...
Uvek bi ste imali sebe u celini...sačuvan integritet i mir za kojim svi vapimo...''
Ako jedna želja nije zadovoljena to je dovoljan razlog da duša tuguje. "
Stojeći u polumaraku dugo sam posmatrala dok si odnosio moje srce sa sobom dok je cjelovečernji bluz kidao tišinu mojih sumornih misli. Prekinuti negdje na pola puta naše smjelosti osjećam da smo mogli više dati jedno drugom, da smo mogli u gomili neizrečeni osječanja pronaći ono jedno koje bi nas odvelo na stazu vječne ljubavi.
Noćas priznajem njema sam pred bujicom osječanja koja naviru u moje srce, ali ih usne stisnute pred surovom stvarnošću neznaju izreći. Ostaju zakopana u mojim razbacanim mislima nudeći tišinu prolaznost.
Gdje sad da te tražim u sjeni noći kao što je ova, u smiraju dan, u ružinom pupoljku, u jesenjoj kiši, u talasima, u tišini..........
Ili da te tražim u sebi , gdje te nosim ponosna na ljepotu kojom te okružuju moje misli. Ili da te tražim u tišini moga postojanja, ili da te tražim u još jednom snu o nama..
Još jedno veče...bez struje i svih sprava moderne tehnologije...
Dušu dalo za romantiku...sveće...čaše sa vinom...i dvoje...
Ali, ja sam sama..i pila sam vino...polako...nazdravila sam ti u mislima...crnim...oporim...
Nisam, a kao da jesam pijana...
I pijana sam...pijana od sivila Januara i ružnih vesti koje svaki dan pristižu...
Dobro, sada nije Januar...snega u ogromnim količinama...belo... ali sivilo me prati k'o gladni pas...lutalica...
Što ga više otresam i mlatim, sve se više približava....želi me...gladan je...
I ja sam gladna, ali o tome niko ne vodi računa...pa ni ja...a ni ti...nema te...
Ma ne, nije da bih sad ja tu sa tobom nešto ćaskala...
I ne...ni pod tačkom razno ne bih sa tobom popila po čašu vina uz sveću...
Onako do pola dogorelu koja miriše na April...nikada to sebi ne bih uradila...
I ne bih te dodirivala i ne bih se smejala, smeh je zarazan...
Možda se, ne daj Bože nasmeješ, onako od srca, pa padnem mrtva na mestu od tog zvonkog zvuka...kog ne čuh...nikad...ne na živ način...
Naravno da ne bih naslonila glavu na tvoje rame i gledala u plamen kako titra do plafona, jer to nije In, znam...
Ne bih ti mazila unutrašnji deo podlaktice...
I ne bih, svako malo, zagnjurivala glavu u tvoje grudi...da te
Omirišem...
Osetim...
Zapamtim...
Poželim...
Ni ti ne bi dozvolio da ti se približim...i nemoj...
Distanca je najbolji lek protiv glavobolje...
I ništa mi ne nedostaje večeras...samo ti...
I nemaš pojma kako je bezveze kad te nema..
Kako sve nešto zveči oko mene dok pokušavam da zauzmem pozu "baš me briga"...
Nemaš pojma...
Nemoj ni slučajno da pomisliš da mi je stalo...jer nije...
Nije mi stalo, ni malo...
I nemoj, Bož'me'prosti, da pomisliš slučajno da ovaj post ima veze sa tobom...
Ja ti ne mogu dati riješenje za tvoje životne probleme, strahove i sumnje.
Ali, mogu te saslušati.
I zajedno možemo potražiti odgovor.
Ne mogu promjeniti tvoju prošlost.
Ni budućnost sa neispričanim pričama.
Ali, mogu biti tu, sada.
Kad ti želiš da mi je stalo.
Ja ne mogu ukloniti prepreke pred tvojim nogama.
Ali, mogu ti dati ruku koju možeš prihvatiti da ne padneš.
Tvoje radosti,uspjesi i sreća nisu moji.
Ipak, mogu se smijati zajedno s tobom.
Tvoje odluke u životu nisu moje da ih činim ili sudim o njima.
Ali, mogu te podržati i ohrabriti i pomoći ti kad trebaš.
Ne mogu te spriječiti da se udaljiš od mene.
Ali, mogu se moliti za tebe.
Pričati s tobom.
I, čekati te...
Ne mogu sprečiti tvoje srce da boli ili bude povređeno.
Ali, mogu plakati s tobom.
Pomoći ti da sakupiš komade.
I vratiš ih na mijesto...
Sastajemo se na odredjeno vrijeme i delimo energiju i iskustva koliko dugo mozemo. Ucimo sto mozemo zajedno i sve veze su poucna iskustva.
Ali, dolazi i vreme da se odvojimo. To je normalno i prirodno.
Nemojmo se drzati stare veze ako ne valja samo da bismo izbegli bol odvajanja. Kada veza zavrsi, zivot nam daje priliku za novo iskustvo. To nije kraj naseg sveta, to je pocetak nove faze.
To je vreme kad je potrebno sebe voleti sa neznoscu i razumevanjem. S ljubavlju prema sebi, to novo vreme nasega zivota moze biti puno cudesnije nego ovo koje se upravo zavrsilo.
Najvaznija od svih veza je sa nama samima. Ja sam jedina osoba s kojom sam zauvek. Moja veza sa samim sobom je vecna. Ako nemam dobru vezu sa sobom, kako mogu imati dobru vezu s nekim drugim ?! Ako ne volim sebe, uvek cu traziti nekoga da me upotpuni, ucini srecnom, ispuni moje snove.
Sigurno je već da te neću naći tamo gde si obećalo da ćeš biti..zato pravim krugove da sto duže traje to putovanje...i da jednom,kad tu stignem,zaboravim šta si obećalo....
A u međuvremenu ako ti bilo kada,bilo gde,u bilo koje vreme,ikada išta zatreba slobodno me nazovi...ja ću uvek biti spremna da te pošaljem u tri p**** materine...
Tako se desi.
Sretnes nekoga. Slucajno ili namerno.
I zavolis. Opet, neko gore nadje razloge za to.
Mislis, ne znam o tebi nista.
Ni ti o meni.
Mi smo potpuni stranci.
Ljudi jesu jedni drugima stranci u ovom svetu.
Ljudi o ljudima ne znaju nista, a mogli bi da znaju sve.
Ne moramo da se srecemo i razgovaramo godinama.
Ne moramo ni da budemo sasvim bliski prijatelji da bi znali nesto o ovom drugom.
Ne mozemo naci dovoljno dobre maske da bi skrili sami sebe.
Samim tim ako pokusamo staviti masku, dosta govorimo o sebi.
Ne umemo mi ljudi da budemo toliko misteriozni i nepoznati, koliko nas pogled ili osmeh moze odati.
Zato, ne budi siguran da ne znam nista o tebi.
Ne znam ko su ti roditelji,
imas li brace i sestara,
sa koliko si godina prohodao,
ko ti je najbolji prijatelj iz detinjstva,
koju hranu ili muziku najvise volis,
ali ipak znam neke stvari.
Neko si srcu drag.
Ne znam ni da li si tvrdoglav,
uporan ili lako odustajes,
da li si takmicarskog duha
i da li se lako iznerviras.
Ne znam koje stvari te mogu povrediti
i ne znam koliko ti tesko te stvari prihvatas.
Ali znam da niko od nas nije savrsen.
Nisam suvise dobra osoba da samo gledam dobre strane u coveku, a nisam ni suviše losa da gledam samo lose strane.
Samo sam neko ko zna i jedno i drugo da prihvati bezuslovno i neko ko zeli iznad svega da bude tvoj prijatelj.
Priznajem, vecina deli ljude na dobre i lose, ako se ljudi mogu tako deliti.
Ali je cinjenica da svi trebaju prijatelje.
Pogotovo losi ljudi.
Oni trebaju nekoga ko ce ih usmeriti na pravi put,
a dobri trebaju ljude koji im nikad nece dati da skrenu sa pravog puta.
Kako god, biti neciji prijatelj i biti nekome prijatelj mislim da je nesto najuzvisenije sto se desi u zivotu.
Prihvatiti i voleti ljude onakve kakvi jesu.
Jer i ljubav koja nije potkrepljena prijateljstvom nije ljubav, a prijateljstvo bez ljubavi ne postoji. A ja sam ,kao nikad u zivotu,spremna da volim.Tebe.Takvog kakav jesi.
Tako se desi.
Sretnes nekoga. Slucajno ili namerno.
I zavolis. Opet, neko gore nadje razloge za to.
Mislis, ne znam o tebi nista.
Ni ti o meni.
Mi smo potpuni stranci.
Ljudi jesu jedni drugima stranci u ovom svetu.
Ljudi o ljudima ne znaju nista, a mogli bi da znaju sve.
Ne moramo da se srecemo i razgovaramo godinama.
Ne moramo ni da budemo sasvim bliski prijatelji da bi znali nesto o ovom drugom.
Ne mozemo naci dovoljno dobre maske da bi skrili sami sebe.
Samim tim ako pokusamo staviti masku, dosta govorimo o sebi.
Ne umemo mi ljudi da budemo toliko misteriozni i nepoznati, koliko nas pogled ili osmeh moze odati.
Zato, ne budi siguran da ne znam nista o tebi.
Ne znam ko su ti roditelji,
imas li brace i sestara,
sa koliko si godina prohodao,
ko ti je najbolji prijatelj iz detinjstva,
koju hranu ili muziku najvise volis,
ali ipak znam neke stvari.
Neko si srcu drag.
Ne znam ni da li si tvrdoglav,
uporan ili lako odustajes,
da li si takmicarskog duha
i da li se lako iznerviras.
Ne znam koje stvari te mogu povrediti
i ne znam koliko ti tesko te stvari prihvatas.
Ali znam da niko od nas nije savrsen.
Nisam suvise dobra osoba da samo gledam dobre strane u coveku, a nisam ni suviše losa da gledam samo lose strane.
Samo sam neko ko zna i jedno i drugo da prihvati bezuslovno i neko ko zeli iznad svega da bude tvoj prijatelj.
Priznajem, vecina deli ljude na dobre i lose, ako se ljudi mogu tako deliti.
Ali je cinjenica da svi trebaju prijatelje.
Pogotovo losi ljudi.
Oni trebaju nekoga ko ce ih usmeriti na pravi put,
a dobri trebaju ljude koji im nikad nece dati da skrenu sa pravog puta.
Kako god, biti neciji prijatelj i biti nekome prijatelj mislim da je nesto najuzvisenije sto se desi u zivotu.
Prihvatiti i voleti ljude onakve kakvi jesu.
Jer i ljubav koja nije potkrepljena prijateljstvom nije ljubav, a prijateljstvo bez ljubavi ne postoji. A ja sam ,kao nikad u zivotu,spremna da volim.Tebe.Takvog kakav jesi.
Divno
__________________ Moja vrata su uvek otvorena... Neka ti ne bude neugodno izaci.
Pustila sam te u zivot. Nisam birala, a nisam se ni pitala da li ce tako da bude.
I sada vise ne mogu da te pustim od sebe. A i zasto bih te pustala..
Ne znam sta si u mojim ocima pokusavao da vidis, sta si vidio i sta bi zelio da vidis.
Ali znam da sam ti dopustila da vidis mnogo vise nego bilo ko drugi.
Mozda sam i ja mogla da vidim i znam mnogo vise o tebi, ali me je sputavalo to sto sam svaki put u tvojim ocima trazila samo jedno - svoj odraz. I znas, ponekad sam ga i pronalazila.
Ali cim bih pomislila na ljubav, sebe vise ne bih vidjela. Jer zabranjujes mi da se nadam, a sve dublje me uvlacis u san. Ti budis nemir i dajes sebi za pravo da nikada ne prestanes da cinis moje snove i vecim i daljim. Ipak, budis radost i znas kako da ozivis zivot u meni. Naucio si me..
Da zelim, ali da se ne nadam.
Da zajedno mozemo sve, ali da je iznad svega izbor u nama samima.
Da sada mozemo mnogo, ali da cemo jednom moci mnogo vise.
Da neke stvari cekaju pravo vrijeme, a da pravo vrijeme ceka nas.
Naucio si me da izmedju rijeci i cutanja odaberem rijec i da onda kad govorim, govorim ono sto zelim.
Ti si birao da slusas ono sto kazem, a ja sam birala da kazem ono sto zelim da cujes. Zelim da cujes uspevas vecnost pretvoriti u trenutak-onda kada si tu.I da je taj trenutak sve sto mi nedostaje u Zivotu.
Nikada neces razumjeti tu prazninu u mom srcu.
Nikada je neces znati zagrliti, ispuniti.
Nikada neces znati razumjeti tu maglu u mom pogledu.
Kada odlutam, kad zastanem u pola rijeci.
Uvijek cu ti ostati daleka. Uvijek cu ti odgovoriti : "Nije mi nista." A svasta mi je...
Tu u mom srcu se kruni jedna bajka, tu u mom srcu se rusi jedan grad, tu u mom srcu fali jedan zagrljaj.
Postoje zemlje u koje nikada necu krociti i ne zalim za tim,
zalim za jednom koja vise ne postoji.
Postoje ljudi koje nikada necu sresti i ne zalim za tim,
zalim za onim koje sam srela, a sada su daleko.
Ma, nije mi nista. A svasta mi je.
Donesu dani neke cudne oblake u moju glavu, sjenke mi igraju po zidovima, sjecanja me ophode po cijele dane, a srce ludo cuva te dragocjene suze duboko u dzepu, previse dragocjene da bi se prosipale uzaludno, previse dragocjene da bi se poklanjale svakom.
Ne, nije mi nista, a svasta mi je.
U mojoj glavi jedan maleni djavo stanuje. Izokrene mi svaki trenutak, posije sumnju,
sapuce mi pogresne rijeci na usne, povlaci pogresne konce mojim pokretima, djavo je to, zna kako da mi pokvari trenutak.
Nije mi nista, a svasta mi je.
Kada bi samo nekako znao kada da sutis, a kada da pricas.
Kada bi samo nekako znao da je sve sto trebam zagrljaj, onaj najduzi, onaj najjaci.
Kada bi samo nekako znao da je sav taj prkos u meni samo moga srca stit.
Kada bi samo znao da je moj dom u tvom srcu i sutio, dugo, dugo, i grlio me jako, jako, i volio me ludo, ludo...
Zato me ne pitaj vise sto mi je, kad nikada neces znati...
Nije mi nista...Eto...
Ipak moram reci: devojke lepo je da ste Tu gde i pripadate!!! Nemoj da kasnite na prozivke slucajno Vise 
...niti da pokvarim temu...niti da odam utisak povređene i osvetoljubive osobe...shodno nazivu teme ''Dnevnik duše'' došlo mi je da ovaj post stavim baš ovde(jer smatram da mu je tu i mesto)...O,da,vrlo dobro znam razgraničiti virtualni svet od stvarnosti,mada mi đavo nije dao mira pa su se u nekin momentima ta dva nespojiva sudarila i kanda malo preklopila...
