[STRANAC]

Decenija bez Zorana Đinđića


Na današnji dan pre deset godina u 12 časova i 25 minuta premijer Srbije dr Zoran Đinđić pogođen je metkom iz snajperske puške u dvorištu Vlade Srbije.


Pometnja kod zgrade Vlade posle pucnja u premijera (Beta,arhiva)
Na Đinđića je iz zgrade Zavoda za fotogrametriju, u Ulici admirala Geprata 14, pucao pripadnik JSO Zvezdan Jovanović.

Ubrzo posle operacije u Urgentnom centru Srbije, Đinđić je proglašen mrtvim.

U prvom saopštenju posle ubistva premijera, Vlada Srbije je kao organizatore i počinioce atentata označila kriminalce iz takozvanog zemunskog klana, a kao kolovođe grupe identifikovala nekadašnjeg komandanta raspuštene Jedinice za specijalne operacije (JSO) Milorada Ulemeka Legiju, kao i vođe krinimalnog "zemunskog klana" Dusana Spasojevića Šiptara i Mileta Lukovića Kuma.

Pravi politički nalogodavac ubistva nikada nije otkriven.

Vlada Srbije je tada takođe saopštila da je tog dana trebalo da bude potpisan nalog za hapšenje članova "najveće organizovane grupe na prostoru bivše Jugoslavije", kako je označen zemunski klan.

Nekoliko sati nakon ubistva Đinđića proglašeno je vanredno stanje u zemlji, koje je trajalo do 22. aprila, kada je ukinuto na predlog Vlade Srbije.

Đinđić je sahranjen 15. marta u Aleji zaslužnih građana na Novom groblju u Beogradu, uz prisustvo više od 70 stranih državnih delegacija. U pogrebnoj povorci na ulicama Beograda bilo je više stotina hiljada građana.

U policijskoj akciji "Sablja" uhapšen je atentator na premijera, bivši pomoćnik komandanta JSO Zvezdan Jovanović njegovi pomagači i još nekoliko pripadnika JSO, kao i većina pripadnika zemunskog i drugih kriminalnih grupa u zemlji i rasvetljena neka nerazjašnjena ubistva iz proteklih godina.

U avgustu 2003. podignuta je optužnica protiv 44 osobe, a učešće u ubistvu premijera Đinđića, a prvi na listi okrivljenih, Milorad Ulemek Legija, predao se srpskim vlastima 2. maja 2004. godine, nedugo posle izbora Vojislava Koštunice za premijera, a nakon 14 meseci skrivanja.

Suđenje optuženima za ubistvo premijera Đinđića počelo je 22. decembra 2003. godine u Okružnom sudu u Beogradu - Odeljenje za borbu protiv organizovanog kriminala. Oni su 23. maja 2007. oglašeni krivim i prvostepenom presudom osuđeni na ukupno 378 godina zatvora.

Za organizovanje ubistva premijera na 40 godina zatvora osuđen je bivši komandant "crvenih beretki" Milorad Ulemek. Na istu kaznu osuđen je i Zvezdan Jovanović, neposredni izvršilac ubistva i bivši Ulemekov zamenik. Te presude potvrdio je i Vrhovni sud Srbije 29. decembra 2008. godine.

Potvrđene su presude na 35 godina zatvora i ostalim pripadnicima zemunskog klana i bivše JSO (Aleksandar Simović, Vladimir Milisavljević Budala, Ninoslav Konstantinović), izuzev Sretku Kaliniću kome je presuda preinačena sa 35 na 30 godina.

Na 30 godina osuđeni su Miloš Simović, Milan Jurišić Jure i bivši radnik BIA Branislav Bezarević, dok je bivši pripadnik JSO Saša Pejaković osuđen na osam godina zatvora. Željku Tojagi Žmigiju kazna je smanjena sa 30 na 15 i Dušanu Krsmanoviću sa 30 na 20 godina zatvora.

Vladimir Milisavljević Budala, Sretko Kalinić, Milan Jurišić, Ninoslav Konstatinović i Miloš Simović osuđeni su u odsustvu, jer su bili u bekstvu.

U junu 2010. u Zagrebu je ranjen Sretko Kalinić, koga su, posle oporavka, hrvatske vlasti izručile Srbiji. Na njega je pucao, takođe, odbegli član zemunskog klana Miloš Simović, koji je ubrzo uhapšen u pokušaju ilegalnog prelaska granice između Srbije i Hrvatske i upućen u Zabelu na izdržavanje zatvorske kazne.




Vladimir Milosavljević Budala uhapšen 9. februara prošle godine u Španiji zajedno sa još trojicom, među kojima je i Luka Bojović, osumnjičen za više ubistava.

Pripadnik zemunskog klana Dejan Milenković Bagzi, optužen za učešće u ubistvu Đinđića, posle višemesečnog skrivanja uhapšen je u Grčkoj sredinom jula 2004, a sedam meseci kasnije izručen je vlastima u Beogradu. U procesu optuženima za ubistvo srpskog premijera Milenković je bio svedok saradnik.

Predsedavajuća veća sudija Nata Mesarović rekla je u obrazloženju da je najteže saznanje da je predsednika vlade mogla da ubije organizovana, kriminalna, neprijateljska organizacija.

Ubistvo Đinđića je političko ubistvo upereno protiv države u kome je učestvovao kriminalizovani deo JSO i banda Dušana Spasojevića, navela je sudija Mesarović.

Zoran Đinđić bio je prvi premijer Srbije posle pada režima Slobodana Miloševića 2000. godine i dolaska na vlast Demokratske opozicije Srbije (DOS).

Vlada na čijem je čelu bio izabrana je 25. januara 2001. godine.

Za vreme njegovog mandata pokrenut je proces demokratizacije društva i korenitih ekonomskih i socijalnih reformi u Srbiji.

Prema oceni zapadnih diplomata, Đinđić je doprineo izgradnji dobrih odnosa sa svim zapadnim zemljama, posebno sa SAD, nakon perioda višegodišnje nestabilnosti.

Đinđićeva vlada se snažno zalagala za saradnju s Haškim tribunalom za ratne zločine, i za vreme te vlade uhapšeno je i izručeno tom sudu nekoliko haških optuženika, među kojima je i bivši predsednik Srbije i SRJ Slobodan Milošević.

U obraćanju poslanicima u Skupštini Srbije u januaru 2001, po izboru članova njegovog kabineta, Đinđić je poručio da nova vlada želi da od Srbije napravi "demokratsku civilizaciju, odnosno da uspostavi osnovne demokratske temelje" države.

Đinđić je probleme Kosova i juga Srbije video i prihvatao kao "nasleđene", one koje je napravila prethodna vlast koja, kako je ocenio, "nije umela da probleme rešava političkim sredstvima".

"Prepustite nama našu šansu da probamo na naš način. Mi hoćemo novu politiku, da drugim sredstvima rešimo probleme koje vi niste rešili. Od ekonomije do Kosova problemi su katastrofalni, ali ste ih vi napravili. Od ekonomije do Kosova, sve sami porazi", rekao je Đinđić obraćajući se poslanicima Socijalističke partije Srbije (SPS) i Srpske radikalne stranke (SRS) koji su kritikovali program nove vlade.

"Želimo da pokušamo da uspostavimo vezu između Srbije i Kosova, odnosno Albanaca i Srbije, i da Srbija ima neki uticaj na Kosovu i da pokušamo da pojačamo taj uticaj", poručio je Đinđić. Još neke od njegovih bezvremenih citata možete pročitati OVDE.

Đinđić je bio prvi, posle 1945. godine, nekomunistički gradonačelnik Beograda, izabran u februaru 1997. ispred koalicije "Zajedno". Na toj dužnosti je bio sedam meseci kada je smenjen na zahtev koalicionog partnera SPO.

Bio je jedan od veterana srpske opozicije i jedan od najistaknutijih lidera Demokratske opozicije Srbije (DOS), koja je porazila režim Slobodana Miloševića na saveznim i republičkim izborima 2000. godine.

Đinđić je bio poznat po svojim metaforama i porukama koje nisu samo političke, već univerzalne, životne, a najupečatljivije možete pročitati OVDE.

Studije filozofije počeo je u Beogradu, gde je bio uhapšen i osuđen na godinu dana zatvora sa grupom studenata iz Zagreba i Ljubljane, zbog suprotstavljanja autoritarnom režimu.

Po završetku studija, nije mogao da dobije posao, pa je otišao u Nemačku, gde je doktorirao na Univerzitetu u Konstanci, da bi se u Jugoslaviju vratio posle 12 godina, posle pada Berlinskog zida.

U Demokratskoj stranci Đinđić je bio od 1989. godine, kao jedan od njenih osnivača i najuticajniji predsednik od januara 1994. do ubistva.

Nakon njegovog ubistva za lidera DS izabran je Boris Tadić, a od novembra prošle godine na čelu DS je Dragan Đilas.

Đinđić je rođen je 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu i sa suprugom Ružicom ima dvoje dece, ćerku Jovanu (23) i sina Luku (20), koji su oca izgubili sa 13 i 10 godina.

Danas, 10. godina od ubistva Zorana Đinđića biće obeležena, između ostalog i tradicionalnom šetnjom koju ove godine zajedno organizuju LDP i DS.

(MONDO/agencije/Foto: Beta,arhiva)

[STRANAC]

Novosti: Đinđićeva deca očevim stopama


Metak koji je 12. marta ispaljen iz Ulice admirala Geprata jeste bio pucanj u Srbiju, ali nikoga ta rana nije zabolela kao decu ubijenog premijera. Jovani i Luki Đinđiću taj metak oduzeo je oca, prekinuo detinjstvo i zauvek promenio život.


Teret koji je tada pao na njihove duše nije samo teret odrastanja bez oca. To je i težina koju nosi prezime velikog političara, koji je životom platio borbu za demokratiju u zemlji u kojoj je danas nemoguće pričati o politici a da se pre ili kasnije ne pomene prezime Đinđić.

Od ranog detinjstva njihov život bio je obeležen političkom karijerom njihovog oca. Tada trogodišnji Luka bio je jedan od junaka čuvenih šetnji u zimu 1996/1997. godine. Na očevim ramenima dremao je, ili se smejao i đuskao uz zvuke udaraljki, koje su davale ritam protestima. Njegova slika na očevim ramenima na čelu demonstranata ispred kojih je bio postavljen transparent "Beograd je svet“ - obišla je svet.

Danas Luka ima 20 godina. Završio je četvrtu godinu srednje škole u Severnoj Karolini u Americi, a prošle godine se vratio u zemlju. Upisao se na Fakultet političkih nauka u Beogradu, pišu "Novosti."

U novembru je učestvovao na studentskom skupu na Kopaoniku. Došao je sa drugaricom. Nije bio preterano zainteresovan za izlaske, već je bio koncentrisan na predavanja i debate", ispričao je listu jedan od studenata koji je bio na Kopaoniku.

"Tema su bili izbori u Americi, a Luka je sve vreme aktivno učestvovao u raspravama. Otvarao je teme poput onih - koliki će biti uticaj malih političkih stranaka na izbore u SAD i kakav je njihov status, kako će izbor novog senatora u Merilendu uticati na konačan rezultat izbora. Bio je odlično obavešten i veoma znatiželjan."

Lukine kolege i profesori sa kojima smo pričali kažu da je uvek nasmejan i ljubazan i da uspešno nosi breme svog oca. O njemu, ipak, nikada ne govori.

Njegova sestra Jovana je studentkinja četvrte godine komunikacije i odnosa sa javnošću na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum. Jedan je od najboljih studenata, a profesori je opisuju kao veoma savesnu, vrednu i skromnu.

Jedne godine je kao vrhunski student dobila stipendiju, ali je odbila da je primi. Rekla je da ona ima novca da plati studije, a da bi stipendiju trebalo da dobije neko kome je potrebnija", pričaju nam Jovanini profesori.

"Uvek se oslanja na svoj rad i znanje i nikada se ne poziva na činjenicu da je kćerka Zorana Đinđića.

I Jovanine kolege sa studija kažu da dugo nisu ni znali ko su njeni roditelji, pišu "Novosti."

"Ona, jednostavno, ne govori o tome. Za razliku od mnogih kojima je dovoljno to što su nekada prošli pored Đinđića, pa da počnu da govore o "svom prijatelju Zoranu“, Jovana nikada ne ističe svog oca. Želi da bude svoja i da je ljudi cene zbog toga što je ona sama to zaslužila."

(MONDO, foto: Beta, Nenad Petrović)