[iSelektor]

Tradicija kod Sandžaklija ima snagu zakona. Za mnoge, deo te tradicije je i seoba u inostranstvo. Na neizvesnom zapadnoevropskom putu, s hiljadu iskušenja, azil je zlehuda karta na koju Bošnjaci sve češće igraju.

Tako je bilo devedesetih, a malo se toga, osim legalnosti, promenilo danas. Naročito, posle uvođenja bezviznog režima. Staro i mlado, muško i žensko, svakodnevno putuju s tromeđe, iz Novog Pazara, Tutina, Sjenice, Priboja i Prijepolja. Ustreptalo, motivisano i radoznalo, odlaze daleko od rodnog kraja, beže od viška istorije i siromaštva. Samovoljno i nevoljno, okreću leđa kućnom pragu, sandžačkim stazama, bogazama i džadama. Odlaze bez reči, svesni da ne mogu da se zaposle u sad već poharanim kolektivima čije hale pored Raške, Jošanice, Vidrenjaka, Vape i srednjeg toka Lima, uglavnom zvrje prazne. I avetinjski podsećaju na višegodišnji maraton privatnih haračlija, kome nema kraja.

Poharana tromeđa, potencijalni azilanti kažu, nema izvesnu perspektivu. Umesto kakve-takve budućnosti, najavljenih, pa brzopotezno odloženih investicija, sve je manje čak i sezonskog angažovanja mladih, u prosečno najmlađim opštinama u Srbiji – Tutinu (32 godine), Novom Pazaru (33 godine) i Sjenici (37 godina). Nije onda iznenađenje što sandžački mladići i devojke, iz godine u godinu, sve manje haju za nostalgiju. Zbog hronične besparice, većina ima više ljubavi čak i prema ruskom čaju nego zavičaju. Mimo očekivanja, bez smisla i opravdanja, kod tek stasale sajber generacije, blagodareći odličnoj informisanosti, vlada sve veća pomama za stranim jezicima.

Arbajt, arbajt, gotovo refrenski ponavljaju potencijalni azilanti. Budući gastarbajteri, sredovečni ili golobradi, svejedno. Ali jedni i drugi ne kriju da su razočarani ,,što njihov koren za Balkan nije stvoren”. Ne obeshrabruje ih ni neprijatna statistika. Ni rizik da je ove zime deportacija – najbliža orijentacija. Zbog 1.306 zahteva za azil, izbeglički status i supsidijarnu zaštitu, na listi čekanja prednjače sandžački Romi, Albanci iz preševske doline, pa Bošnjaci. Niko od njih ne osvrće se na ksenofobičnu retoriku ili narativ isključivosti, u kojima prednjače termini: integracija, diskriminacija, asimilacija.

Status kvalifikovanih socijalnih slučajeva je sandžačka noćna mora. Obijanje pragova, u potrazi za poslom, definitivno se izjalovilo. Zato najmlađa ovdašnja radna snaga ne krije rezignaciju, očaj i depresiju. Posle usvajanja poražavajućeg saznanja da je ,,od azila, gori samo povratak iz azila”, ovih dana najradije citiraju pesnika Miroslava Antića: ,,Nikad nemoj da se vraćaš, kad već jednom u svet kreneš, nemoj da mi nešto petljaš, nemoj, da mi hoćeš-nećeš…”

Očigledno, na tromeđi, provincija besposlenu mladež ubija. Iskidanu, podeljenu i havarisanu. Valjda zbog toga, na hiljade besposličara, podno i oko Pešterske visoravni, svedenih na prost broj, nikako ne pristaju na zavičajno sažaljenje. Umesto potcenjivanja, radije će u azilante. U samovoljne ili nasilne kolektivne zatvore. Jer, ubeđeni su da su čuda moguća jedino kad se u njih veruje.

Tada će biti, kažu, što biti ne može…

Načelnik stomatološke službe Doma zdravlja Tutin, publicista

Esad Kučević

[STRANAC]

Autoru texta treba, pod hitno, nahvatati riba jer ovako puno jede ....na!!!!
Ako je vec hteo nesto da kaze, i ako ni to nesto ne ume, onda je trebao i makar malo istine da kaze...
Mogo je reci i o policijskom zlostavljanju Bosnjaka od 90-ih, politickom progonu istih, uskracivanju ljudksih prava i da ne nabrajam jer spisak imaju sve agencije i organizacije sveta...
Ovako, samo jos jedan u nizu, tipa Corovicke, ljubitelja straznjice beogradskih mocnika...

[Tahirovce]

A ja kakav sam ribolovac, dugo ces jos jesti ....

[cucak]

hahahh ovo mu je dobro ,,beze od viska istorije,,..hahhaha.Znase koga istorija boli,i koga je bolela 500godina.Ja sam otiso u azil 98 godine i sada sam se i ispiso iz srpskog drzavljanstva i uzo holandsko,...hvala srbijo sto si vodila takvu politiku puno ti hvala...od srca ti hvala....