BOJKA GLUŠIĆ (42) IZ KIKINDE SA SEDMORO DECE ŽIVI NA KATOLIČKOM GROBLJU
Više se boji živih
U bolje dane vredna žena odavno ne veruje, ali se nada da će bar njena deca Robert, Dejan, Denis, Dalibor, Tamara, Hermina i Nermin i unuka Anastazija jednog dana živeti bolje
Kikinđanka Ibojka Glušić (42), samohrana majka sedmoro dece, do pre nekoliko godina nije ni slutila da će biti primorana da porodično gnezdo svije na groblju, u kući koja pripada Katoličkoj crkvi. Iako je život nije nimalo mazio, Ibojka nije poklekla. Nastavila je da se bori za budućnost svoje dece, da im obezbedi ručak na stolu i školovanje. Pod krovom nevelike nabijače, čija unutrašnjost odiše čistoćom kakva se ne da videti ni u mnogo bogatijim domaćinstvima, sa Ibojkom živi i njen otac Jožef Berta (73), dok je najmlađi član desetočlane porodice trogodišnja unuka Anastasija.
Za koru hleba
- Da mi je neko rekao da ću živeti na groblju i brinuti o njemu, ne bih mu verovala. Ali, posao sam prihvatila da mi deca ne bi naokolo išla gola, bosa i gladna. Održavanjem groblja mesečno zaradim 10.000 dinara, još 10.600 dinara stigne od socijalne pomoći i to je sve. Pre sedam godina razvela sam se od muža alkoholičara. Sve što bi zaradio, trošio je na sebe, a mi bismo gladovali. Kada mi je prekipelo, pokupila sam decu i otišla da kirijam. Da bih zaradila za koru hleba radila sam po kućama, spremala, krečila... A onda sam igrom sudbine završila pod ovim krovom, na čemu sam Katoličkoj crkvi neizmerno zahvalna. Da moram još da plaćam kiriju i komunalije, ne znam kako bih decu odgajala. I s ovim novcima za život natežem kao s praćkom, jer moram da ih obučem, obujem, plaćam užinu za četiri đaka... Zato po hranu idem u Narodnu kuhinju. Dnevno dobijemo pet vekni hleba i pet litara kuvanog jela, ali nam ni to nije dovoljno, pa moram još nešto da dodam- iskrena je Ibojka.
Dok pribranim glasom pripoveda svoju sirotinjsku muku i ubacuje u „smederevac“ naramak drveta, ne može, kaže, a da se ne zapita, kako će izgurati predstojeću zimu.
- Bojim se kako ćemo prezimiti. Odvajajuči od usta, uspela sam letos nekako da skupim za šest kubika drva. Ali, duga je zima banatska... Pre nekoliko godina opštinari su sirotinji delili ogrevno drvo. Kada sam se obratila za pomoć jedan od njih, drsko me je priupitao zašto sam toliko dece rađala, kada sad ne znam šta ću s njima. Bez reči sam se okrenula i izašla. Ne stidim se svoje dece, ali smatram da bi trebalo da se srami onaj ko mi je to rekao. Našim političarima puna su usta priče o tome kako da se pobedi bela kuga, kukaju da nestaju na desetine sela. A kad treba da pomognu, nigde ih nema... A ne traži sirotinja med i mleko, niti milostinju, nego samo bilo kakav čestit posao- ogorčena je Ibojka.
Ne veruje, al’ se nada
Ne veruje, kaže, da će joj ikada biti bolje, ali se nada... Nada se da se barem njena deca i unuče neće patiti onoliko koliko se ona kroz život napatila.
- Jer, ja sam ti oduvek teško živela. Pa, ne kaže badava naš narod „sirotinjo i Bogu si teška“. Hiljadu puta sam se uverila u to. Na mene nikada para nije išla, sem ako je sa svojih deset prstiju nisam zaradila. Zato se trudim da decu othranim i nekako na pravi put izvedem. A čovek se na sve navikne, pa i da živi na groblju. Ne bojim se mrtvih nego živih ljudi- kaže Ibojka.
Na pitanje šta bi je obradovalo, ova čestita žena o kojoj u kikindskom Crvenom krstu govore biranim rečima, ima jednostavan odgovor.
- Da Robertu, Dejanu, blizancima Denisu i Daliboru, Tamari, Hermini, Nerminu, unuci Anastaziji i mom ocu Jožefu mogu bar da spremim da jedu. Uvek se bojim samo da mi ne ostanu gladni. Često puta i ne stignem da sednem za sto. Obradovali bi me samo kada bih mogla da ih hranim- s knedlom u grlu priznaje ona.
Vi?e se boji ?ivih | Glas javnosti
Zivot na groblju...
