[Elvis-Eko]

Mreža paralelne tajne policije Slobodana Miloševićeva, Radomira Markovića i Milana Radonjića i danas je jača od države. Samo time se može objasniti činjenica da pet godina posle ubistva Zorana Đinđića mnogi od pripadnika tajnih službi koji su učestvovali i još učestvuju u zločinima ostaju nedodirljivi za srpsku policiju i za srpsku, oficijelnu, tajnu službu BIA – kaže u razgovoru za „Blic nedelje“ Vuk Drašković, predsednik SPO i bivši ministar spoljnih poslova.

Kažete da su te paralelne tajne službe i dalje jače od države. Kako je moguće da i nakon demokratskih promena imaju tu istu moć, makar se ona predstavljala kao periferna?
– Ne može biti periferna moć koja je u tužilaštvu, u sudovima, advokaturi, parlamentu, medijima, tajkunima, mafiji... To je zapravo centrala moć. Kako je moguće da šef beogradskog resora DB, jedan od stubova piramide smrti (Milošević, Marković, Radonjić, Legija) izbegne krivičnu odgovornost za zločine koji su svi počinjeni uz učešće pripadnika tajne policije kojima je on bio šef? Je li u pitanju neka ucena, pretnja, znanje o nečemu čega se neko u vlasti plaši, povrh njegovog uticaja na mrežu bivšeg režima?

Ko štiti ubice iz DB?
– Naši su sudovi i tužilaštva prepuni Miloševićevih sudija i tužilaca, poslaničke klupe njegovih sledbenika, mnogo je novinara i urednika po medijima koji pate za onim vremenom mržnje, ludila, zločina... Ne možemo ni da pretpostavimo koliko je ta mreža jaka. Pogledajmo samo šta se desilo u bivšem Sovjetskom Savezu kada se rasformirao KGB. Iz njega je nikla u svetu najjača ruska mafija. Dojučerašnji KGB-ovci sa parama, tehnikom, iskustvom… počeli su da se bave drugim, kriminalnim poslovima. Na nesreću i sramotu svih, demokratskih vlada od 2000. godine naovamo, u Srbiji nikada nije izvršena lustracija, nije bilo dekriminalizacije i dekontaminacije svesti i zato smo danas tu gde jesmo.

Uživaju li ti ljudi i danas neku vrstu političke zaštite?
- Činjenica je da su tajni dosijei tajnih policija i dalje zatvoreni i nedodirljivi i da postoji osnova za uverljivu sumnju da je i među ljudima proevropskog opredeljenja dosta onih koji su na određeni način taoci tih tajnih političkih policija i onoga što je o njima zabeleženo. U drugim zemljama, po otvaranju tih dosijea saznalo se da je i biskup varšavski bio agent tajne komunističke policije, da su mnogi demokratski ministri, urednici, sudije ili tužioci u Rumuniji, Bugarskoj, Makedoniji… bili doušnici i agenti. Tako je, uveren sam, i u Srbiji. Da nije, dosijei bi bili otvoreni. Da nije tako, ne bismo bili jedina zemlja u Evropi koja ne da da se otvore ti dosijei. Dok god ne budu otvoreni i ne pronađemo imena saradnika i doušnika Udbe, biće ovako kako je.

Zašto vlast ne rasformira tajne službe i formira nove, rekonstruisane. Koji su izgovori vlasti da se to ne uradi?
– Izgovor je taj da oni njih uklanjaju iz Službe, kao da ih šalju na Mars. A oni nekažnjeni, nerazvlašćeni, sa svojom mrežom i centrima moći nastavljaju da deluju i postaju najmoćnija srpska i regionalna mafija, a mafija se, zna se, rado ortači sa državom.

Zašto ta pitanja niko iz vlasti ne postavlja?
– Oni kojima su usta puna Evrope postaju zavisni od tajkuna, koji beže od Evrope. Interes, zvani novac, plus demagogija zamenili su evropsku strategiju koje i nema. Za antievropske snage, patriote su svi koji vuku u prošlost i nesreću, kao put u svoju stranačku i ličnu sreću. I, tako, svi ćutimo.

Da li vlast kontroliše tajne službe ili one i danas drže vlast?
– Mislim da zvanična tajna policija, odnosno BIA, ne drži vlast u šaci, ali plašim se da ona nezvanična i moćnija to čini ili to sigurno može. Zašto nije bilo lustracije? Zašto je obavljena jedna jedina „lustracija“, kada su iz pravosuđa, tužilaštva uklonjeni svi ljudi koji su se angažovali u akciji „Sablja“ u otkrivanju zločina i zločinaca? Pravni eksperti, koji sebe nazivaju Evropejcima, pri pisanju „evropskih zakona“ utrkuju se u formulisanju sve novih i novijih zakonskih privilegija i za najokorelije ubice. Sudije će, u mnogim predmetima, uskoro biti prinuđene da ovako presude: postoje neoborivi dokazi da je zločin počinjen, ali zakon nam zabranjuje da te dokaze koristimo!

U šta se sve meša ta paralelna služba?
– Logično je pretpostaviti da su u prilici da ucenjuju mnoge ljude, i to na dva načina. Prvi je taj što je među onima koji su posle petog oktobra preplivali na demokratsku obalu mnogo onih koji su za vreme Miloševića bili na onoj drugoj strani i bili upleteni u mnogo šta. Paralelna tajna policija ima podatke o tome i ucenjuje ljude. Takođe, u onom vakuumu posle petog oktobra kada funkciju šefa državne bezbednosti zadržava Radomir Marković sa svojim ljudima, obavlja se kriminalno uništavanje nekih dosijea ili pisanje novih, lažnih. Pa se i time manipuliše, ucenjuje, preti i ostvaruju svoji ciljevi. Došli smo do tačke kada je Srbiji zaista potreban neki Simon Vizental koji će od zločina do zločina da prebroji ko je sve u zločinima bio angažovan i da se makar i sa ove vremenske distance napravi lustracija, obavi istraga i što je najvažnije otvore tajni dosijei i formiraju ispočetka nove tajne službe profesionalne i evropske.

Hoće li ti dosijei ikada biti otvoreni?
– Biće otvoreni jer je to jedan od uslova da postanemo članica EU. Ja se više odavno ne uzdam u volju Beograda, nego u volju Brisela. Narod u Srbiji i ne zna šta su to profesionalne službe bezbednosti. U posleratnoj istoriji Evrope i demokratskog sveta, osim našeg, nema primera da je šef države Službu pretvorio u terorističku organizaciju koja je ovde organizovala zločine i terorizam. A Srbija, današnja i demokratska, nikako da rasformira do temelja taj sistem terorizma i da izgradi evropske službe bezbednosti i pravdi privede sve one koji su u zločinima učestvovali?

Činimo li onda išta od onoga što bi trebalo da činimo kao zemlja koja je predana evropskoj budućnosti?
– Naravno da ne činimo. U istoriji srpskog naroda nijedna ličnost nije dobila toliko prostora u medijima kao što je dobio Legija pre oko godinu dana. Dva meseca, iz dana u dana u nastavcima, nam je serviran intervju jednog serijskog ubice i zločinca kakvog takođe nije bilo u istoriji Srbije. I to sa svim simpatijama i za zločin i za njega. Savetnik ministra policije i zamenik premijera promoviše javno knjigu Radomira Markovića, koju je on objavio iz zatvore. I na promociji uzvikuje, citiram: „Ponosim se što je Marković moj prijatelj“. Šta je to, ako ne vlast Markovićeve tajne policije koja traje i danas? I nije on jedini. Nema sumnje da ogromna većina poslanika i danas gaji intimne simpatije i za Radomira Markovića i za Legiju i za Miloševića i za svu tu piramidu smrti i vreme smrti koje se njima priviđa kao vreme najvećeg patriotskog uzleta.

Mislite li da je Mladić mogao da sada već biti uhapšen?
– Mogao je biti uhapšen, da nije te mreže! Mreža te zločinačke piramide smrti opstruira sve što im je volja, pa čak i potragu za grobom generala Draže Mihajlovića. Kako onda da zvanična policija i tajna policija pronađu živog generala Mladića, kad ne mogu da pronađu ni mrtvog generala Mihajlovića?!

Kada vidite Srbiju kao uređeno demokratsko društvo koje je član EU?
– Onda kada u Beogradu bude doneta i objavljena strateška državna odluka da nema cilja iznad cilja da nam Srbija postane snažna država i kada ne bude, pri tome, rečeno da su evroatlantske integracije uslov svih uslova da bismo postigli ovaj cilj. Tada nam put u EU postaje magistralni, a svi drugi su lokalni. Mi smo daleko od te odluke. Ne možete jedan dan biti za EU, a drugi dan protiv. Ne može se država voditi tako što se pokušavaju zadovoljiti i oni koji su za Evropu i oni koji su protiv. Pa da nešto činiš za jedne, a nešto za druge. To je letenje unazad.


BLIC

Sve je isto samo njega nema!