PARTIZAN - Srećan 64. rođendan!
Fudbalski klub Partizan i Sportsko društvo, danas slave šezdeset četiri godine postojanja.
JSD Partizan spada u red najvećih sportskih društva u svetu, a po rezultatima, ostvarenjima i broju svojih vrhunskih sportista tokom protekle 64 godine, verovatno je i najuspešnije na svetu.
Kada pak, Fudbalski klub Partizan sabere svojih šest decenija i četiri godine, onda zaista ima čime da se ponosi. Osvojeno je 21 titula šampiona, 11 puta bili smo pobednici Kupa, Srednjeevropski kup smo osvojili 1978. godine, a 1966. smo bili drugi u Evropi. Jednom smo, 2003. godine, igrali u Ligi evropskih šampiona, a 4 puta u Ligi Evropske fudbalske federacije.
Partizan je dao najviše reprezentativaca i ima najviše fudbalera koji su nastupili više od pedeset puta u državnom timu. Najviše trenera u našoj Prvoj ligi je iz redova Partizana, a desetak nacionalnih selekcija sa svih kontinenata, kao selektori, vodili su naši stručnjaci. Naši treneri su vodili i najelitnije klubove Evrope i sveta.
Partizan ima i omladinsku fudbalsku školu koju je UEFA, uz Ajaksovu, proglasila za najbolju na kontinentu.
Ovo je samo najuži spisak naših dostignuća na sportskom polju, a naša ukupna delatnost daleko prevazilazi ono što je samo na terenu sporta, iako to jeste naše glavno uporište.
Prvih pet godina postojanja Partizan je bio oslonjen na Jugoslovensku armiju i bio sekcija pri njenom Centralnom domu. Od 1950. godine je samostalni klub u okviru Jugoslovenskog sportskog društva, čiji smo glavni oslonac. Od tada Fudbalski klub ima potpunu samostalnost u sportsko-takmičarskom, organizacionom i materijalnom domenu. Prirodno je da sa samostalnošću ide i odgovornost. Rezultati, koji su iz godine u godinu sve bolji i klub sve stabilniji, potvrđuje da je odgovornost uvek bila na visokom nivou.
Partizan danas predstavlja društveno dobro Beograda. Apsolutno pripadanje Beogradu nije predstavljalo ograničenje da Partizan ima najširi krug simpatizera i prijatelja, a tu tezu nesumnjivo potvrđuje podatak da je Partizan oduvek bio najgledaniji gost. Sem što je beogradski, Partizan je i evropski – po shvatanju fudbala, po organizaciji, pa sve više i po takmičarskom rangu.
Fudbalski klub Partizan nije samo sportski pogon, čije je liderstvo poslednjih petnaest godina van svake sumnje, već i ozbiljan poslovni sistem na koji se gleda sa respektom i sarađuje s poverenjem. Etička načela i olimpijski duh preneo se sa terena i na sve segmente delatnosti i života, pa se naše ime izgovara s poštovanjem, a ozbiljne firme nas žele kao partnera.
I danas, kada s ponosom govorimo o svojoj prošlosti, s podjednakim mirom i sigurnošću gledamo i na budućnost. I do sada smo pokazali visok stepen vitalnosti i preciznog predviđanja, koje je svojstveno savremenom načinu rada i razmišljanja. I sada imamo jasan pogled u budućnost i u sklopu toga imamo viziju šta hoćemo, i šta možemo.
Prve dane i mesece, prve korake i poduhvate Fudbalskog kluba Partizan, danas je gotovo nemoguće utvrditi, sem naslutiti po sećanjima nekoliko aktera tih događaja, koji su još među nama. Pisanih dokumenata o počecima gotovo i da nema. Zapisnika, ili makar beležaka, takođe.
Ipak, može se vratiti film na te dane, iako je sve to dosta nepotpuno, a postoje izvesne nesaglasnosti u detaljima, što je i razumljivo, reč je o vremenu od pre šest decenija.
Proslavljeni ratni komandant Peko Dapčević, kasnije i jedan od predsednika Jugoslovenskog sportskog društva Partizan – a povodom pola veka od osnivanja, 1995. godine – u pismu kojim čestita jubilej, napisao je i kako je i gde rođena ideja, pa i odluka o osnivanju:
...Većina nas, mladih generala, koja je igrala i volela fudbal, okupili smo se i dogovorili da osnujemo fudbalski klub. Oko imena nije bilo natezanja: bili smo partizani, bilo je i najprirodnije da se naš klub zove Partizan.
Na samom skupu – čini mi se, neformalno je predsedavao Svetozar Vukmanović Tempo, bili su još prisutni Otmar Kreačić Kultura, Vujica Gajinović, Čoče Vujović (bio je izabran za prvog predsednika), Koča Popović, Mijalko Todorović Plavi. Možda i još neko. Ne mogu se setiti, sećanja blede...
Ako je danas teško, ili gotovo nemoguće, utvrditi detalje, celina događanja, prvenstveno kao atmosfera, može se dosta jasno osetiti.
Još se nije bila navršila ni godina od prestanka četvrtogodišnjeg ratnog užasa, u danima opšte oskudice, jedino čega je bilo u izobilju – bilo je poleta i nade.
Na tim temeljima je građeno i SD Partizan i njegova nesumnjiva osovina – fudbalski klub, koji je i do danas ostao magnet i duhovni i materijalni oslonac tog najbrojnijeg i najtrofejnijeg sportskog društva.
Datum rođenja je 4. oktobar 1945. godine, a pripreme su trajale mesecima pre toga. Svetozar Vukmanović Tempo, svojim nesravnjivim entuzijazmom, zalagao se da se pri Centralnom domu Jugoslovenske armije oformi fudbalski klub, a kasnije da se to širi i na ostale sportove, u kojima bi bili sportisti koji su u vojničkoj uniformi. Tako su istog dana kada i fudbalska sekcija, rođene i za atletiku, šah, košarku i odbojku.
U leto 1945. godine u Beogradu je održavano svearmijsko prvenstvo, koje je okupilo i četiri stotine fudbalera. Među njima su bile i desetine poznatih igrača, pa i reprezentativaca pre početka Drugog svetskog rata, a koji su u to vreme bili u uniformi. Već tada je načinjen spisak najboljih. Kada je doneta odluka o osnivanju fudbalskog kluba, oni su već bili pozvani u Beograd i zajedno su trenirali.
Stjepan Bobek, koji će vrlo brzo postati prvi igrač i jugoslovenska fudbalska veličina, seća se svog susreta sa Beogradom.
- Stigao sam uveče, vozom, i uputili su me u jedna hotel u blizini Železničke stanice. Kada sam legao osetio sam da po meni gmižu stenice. Bilo ih je toliko da sam pokupio svoje stvari i uputio se u Dom armije. Ali u to doba noći tamo nisam mogao da uđem, a onda sam legao na klupu u malom parku ispred doma i tu prespavao svoju prvu noć u Beogradu.
Bobek govori kako je doživeo još jedno neprijatno iznenađenje u susretu sa Beogradom:
- Kada sam video u kakvim je ruševinama bio Beograd, nisam mogao da verujem očima. Ja sam rat preživeo u Zagrebu, tamo nije bilo rušenja i takvih ratnih tragova, koji su govorili o razmerama tragedije. Bio sam šokiran Beogradom, gradom koji ću ubrzo zavoleti i ovde ostati evo već je šezdeset godina, a da nikada nisam ni pomislio da bi mi u nekom drugom gradu moglo biti lepše.
Igrači Partizana, dva dana po osnivanju, 6. oktobra, prvi put su istrčali na teren. Pobedili su reprezentaciju Zemuna sa 4:2 u sastavu: Čulik, Čolić, Beleslin, Čajkovski, Đurđević, Švaljek, Šereš (B. Mihajlović), Atanacković, Rupnik, Božović i Matekalo, koji je bio i prvi strelac (dao je dva gola. Šereš i Rupnik po jedan). Trener je bio Franjo Glazer.
Već na prvim utakmicama pokazalo se da snazi Partizana tada niko nije bio ravan. Na sedam sledećih utakmica dali su 45 golova, a nisu primili ni jedan.
Živeli su u Centralnom domu armije, nosili uniforme i svako je imao redovna zaduženja. Bobek je, recimo, bio bibliotekar. Uz sve ostalo, oni su učestvovali i na omladinskim radnim akcijama na raščišćavanju ruševina i uređenju ulica. Uoči svojih utakmica išli su i po gradu lepili plakate kao najavu.
U tri meseca svoje prve godine, Partizanovi fudbaleri su odigrali i nekoliko internacionalnih utakmica. Dvadesetog oktobra, na godišnjicu oslobođenja Beograda, Partizan je izgubio od reprezentacije Praga sa 4:1, pred 7.000 gledalaca. Šestog decembra je doživeo i drugi poraz. Pobedu od 4:3 izvojevao je moskovski Dinamo.
Još se nije završio ni prvi mesec od osnivanja, 28. oktobra 1945. Partizan je odigrao i svoju prvu utakmicu u inostranstvu – u Banskoj Bistrici pobedio je sa 3:1 reprezentaciju Slovačke vojske, a nekoliko dana kasnije pobedili su i reprezentaciju Banske Bistrice sa 4:1.
U jesen 1945. godine odigran je i prvi fudbalski turnir. U Beogradu su nastupile reprezentacije svih republika FNRJ, reprezentacija Vojvodine i ekipa Jugoslovenske armije. Pobedila je reprezentacija Srbije, koja je u finalu savladala tim Armije sa 1:0.
Tako su proticali prvi dani i meseci, u redovnim treninzima, vojničkim aktivnostima, a bilo je naravno i vremena za šetnje i zabavu. Uveče bi grupno odlazili na korzo, a vreme za odlazak na spavanje bilo je određeno kao i u kasarnama. Vladala je izvanredna atmosfera, a to je uticalo da sve kompaktnije deluju i na fudbalskom terenu.
Franjo Glazer, golman i trener, i Miroslav Brozović, bek i kapiten, bili su najveći autoriteti i nije bilo prigovora na njihove odluke.
Godine 1946. fudbaleri i ostali sportisti Partizana preseljeni su u barake na Šarenoj ćupriji u blizini Autokomande. Danas, naravno, nema nikakvog traga od nekadašnjeg sportskog naselja i Fiskulturne škole Partizana.
Već tada je formirana standardna postava, ali redovno su nastupali i oni koji nisu počinjali utakmice, budući da su to sve bili susreti bez protokola i jasnih propozicija. Utakmicama je prisustvovalo sve više gledalaca, iako su gotovo jedine informacije bile po nekoliko plakata, ili još češće »glas glasu«.
Publika je već znala imena:
Franjo Glazer, Bela Palfi, Ratko Čolić, Franjo Šoštarić, Zlatko Čajkovski, Aleksandar Atanacković, Silvester Šereš, Prvoslav Boba Mihajlović, Dragomir Marjanović, Momčilo Radunović, Stjepan Bobek, Milivoje Đurđević, Radislav Janjić, Stanislav Popesku, Miša Šijačić, Ivan Švaljek, Florijan Matekalo, Jovan Vratan, Franjo Rupnik, Josip Krnjić, Vladimir Čulik i Miroslav Brozović.
To je bio početak istorije našeg kluba...
PARTIZAN - Srecan 64. rodjendan!
