[iSelektor]

Široka autonomija može samo da produbi razlike zbog kojih je uspostavljena i kao posledica toga dolazi prirodan zahtev za samostalnošću, kaže Ratko Marković


Novi Sad: protest Treće Srbije protiv deklaracije vojvođanske skupštine (Foto Treća Srbija); Novi Pazar: obeležavanje dana kada su Bošnjaci streljani u naselju Hadže (Foto Tanjug)

Pokrajinska vlast sročila je deklaraciju kojom traži otvaranje rasprave o položaju Vojvodine i promenu Ustava. U isto vreme oglasila se u Stranka demokratske akcije, koja traži autonomiju Sandžaka. I jedni i drugi tvrde da su njihovi zahtevi u interesu građana, demokratskog integriteta Srbije i njene evropske budućnosti, koji ni na koji način ne bi ugrozili njen teritorijalni integritet. Pravni eksperti, ali i analitičari, međutim, ističu da široka autonomija produbljuje različitosti, a kao posledica toga dolazi zahtev za otcepljenje jednog dela od celine.

Vojvođanska deklaracija, koju su izglasali poslanici DS-a, NDS-a i LSV-a, bez koalicionog partnera Saveta vojvođanskih Mađara, došla je u trenutku kada je vojvođanska vlast na veoma klimavim nogama. Ova deklaracija je praktično još jedan manevar DS-a i Bojana Pajtića za zadržavanje vlasti, jer je na njenom usvajanju insistirala Liga Nenada Čanka, koja bi Pajtiću uskratila poverenje da ovaj dokument nije izglasan. Sa koliko god oblandi ovaj tekst bio obavijen i koliko god lider DS-a objašnjavao da je ovde reč o interesima „građanki i građana Vojvodine”, u tu priču teško da će bilo ko poverovati, s obzirom na to da je u vreme kada je vlast DS-a bila jaka, zahtev LSV-a da se ovakva deklaracija uvrsti u dnevni red vojvođanskog parlamenta, kako je isticao Bojan Kostreš, odbijen više od 30 puta.

Za razliku od vojvođanske priče, koja se navodi uz veliku pompu, sandžačka nije tako glasna, ili joj, bar, mediji nisu posvetili pažnju. Ali, ona traje. Kako bi trebalo da izgleda, objasnio je Enis Imamović, potpredsednik SDA, u intervjuu „Politici”, posle posete Južnom Tirolu gde je razgovarao o saradnji na definisanju autonomije Sandžaka kao prekogranične evropske regije između Srbije i Crne Gore. Imamović bi želeo da autonomija Sandžaka bude ista kao Južni Tirol i tvrdi da bi sve to bilo u interesu građana i u okviru Ustava Srbije. Šef njegove partije, Sulejman Ugljanin, na skupovima u okviru kampanje za izbor Bošnjačkog nacionalnog saveta, pozdravlja građane sa: „Vidimo se u autonomiji!” Ugljanin podseća i kako su se građani Sandžaka izjasnili na referendumu za autonomiju, ali propušta da podseti da je taj referendum pre 20 godina sproveden mimo zakona, a da ne pominjemo da na njemu nisu učestvovali Srbi. Ugljanin tvrdi da je sa ovakvim stavom bio i deo Vlade Srbije, ali se, otkako nije ušao u novu vladu i u predizbornoj kampanji, ne seća da nije izlazio ni sa kakvim zahtevima za sprovođenje njegovog stava u delo.

Imamović tvrdi da će, čim dobije autonomiju, Sandžak postati bogatiji i uspešniji. O autonomiji, ne Sandžaka, već uopšteno, govorio je i Tamaš Korhec, predsednik Nacionalnog saveta Mađara u autorskom tekstu za vojvođanske medije na mađarskom jeziku. Korhec je napisao da će „široka autonomija doprineti smanjenju snaga pokreta otcepljenja.” On se poziva na nedavni škotski referendum, gde je „uz veliki odziv pobedila autonomija naspram otcepljenja.” Korhec je u tekstu postavio pitanje kakva bi bila sudbina Kosova, da je državni vrh Srbije seo na suštinske pregovore sa Rugovom o ustavnom položaju pokrajine i o predaji vlasti kosovskim Albancima.

Profesor ustavnog prava Ratko Marković, kaže da postoji i drugi ugao gledanja od Tamaša Korheca: „Široka autonomija može samo da produbljuje razlike zbog kojih je uspostavljena. Ona insistira na tome da se deo razlikuje od celine i kao posledica toga dolazi prirodan zahtev za samostalnošću, odnosno nezavisnošću, to jest otcepljenju dela od celine.” Profesor Marković, kaže da je to što je Korhec rekao jedna politička floskula, koju niti je dokazala ustavna praksa, niti na tom stanovištu stoji ustavna teorija. On se, takođe, osvrće na „škotski slučaj” i navodi: „Kada su laburisti došli na vlast, Toni Bler je 1998. godine na velika vrata doneo zakone na osnovu kojih su formirani parlamenti Škotske, Velsa i Severne Irske. Britanski parlament je na njih preneo deo nadležnosti utvrđen zakonom i mislili su da je s tim gotovo. Toni Bler je tada rekao da su zauvek zaustavljeni snovi o nezavisnosti, pa smo videli škotski referendum 2014. godine.” Što se tiče obećanja Dejvida Kamerona, britanskog premijera, o široj autonomiji, profesor Marković navodi da neće biti mnogo od toga: „On je to obećao pod uticajem emocija i straha da će za njegovog mandata da se desi istorijsko čudo. To što je obećao je vrlo teško ostvarivo, zato što je Engleska ono što je nekada bila uža Srbija, ili kako smo je zvali ’UžaS’, dakle u njenom parlamentu o engleskim stvarima i zakonima koji će važiti samo na teritoriji Engleske, odlučuju poslanici izabrani u Škotskoj, Severnoj Irskoj i Velsu, a njeni poslanici ne mogu u parlamentima tih pokrajina odlučivati o njihovim zakonima. Englezi, inače, čine 85 odsto stanovništva Velike Britanije.” Što se tiče sandžačke priče o autonomiji po modelu Južnog Tirola, Marković kaže da Enis Imamović teško da zna šta to uopšte podrazumeva. „To zna veoma mali broj ljudi, mi koji se time bavimo ceo radni vek.”

Đorđe Vukadinović, glavni urednik Nove srpske političke misli, kaže da nekada davanje ustupaka nekoj teritoriji, ili regiji može da amortizuje njihove težnje ka nezavisnosti, ali u drugim situacijama da ih razbukti. Prema njegovim rečima, poređenje Tamaša Korheca sa Škotskom je dosta problematično. Vukadinović, između ostalog, navodi da je, na primer, u Škotskoj zahtev za samostalnošću išao odozdo, od naroda, a u Vojvodini široku autonomiju traže odozgo, odnosno „sa pozicija već stečene moći i nekog administrativnog aparata, koji pokušava da u narodu stvori autonomnu i, eventualno, separatnu svest.” On ističe da bi „davanje široke autonomije samo obezbedilo više resursa za proizvodnju te svesti.”

Profesor ustavnog prava Vladan Kutlešić kaže da „autonomija sa otcepljenjem nema nikakve veze” i navodi primer Vojvodine: „Sve što se u Vojvodini traži sa promenom Ustava i što je bilo u vezi sa Statutom i njegovom neustavnošću, jeste u stvari maskiranje nacionalne ravnopravnosti, autonomije sa zahtevom za političku decentralizaciju.”

Iako su zahtevi iz Sandžaka sve glasniji, a i neka zbivanja u ovom delu Srbije, u najmanju ruku čudna, gotovo da nikakve reakcije iz republičke vlade nema. Treba li ozbiljno shvatiti ovu priču? Profesor Marković kaže: Kako da ne. Mi to treba ozbiljno da shvatimo, ali o tome ne treba da se raspravlja kroz institucije, niti, ne daj bože, da preduzimamo neke reforme državnog uređenja u tom pravcu. Treba o tome vaninstitucionalno govoriti, jer njima ta buba ne izbija iz glave.”

Kad je Korhec već pomenuo Kosmet, ima li ikoga ovde ko se ne seća od kada je krenula priča o „Kosovu Republici” i o pregovorima koji kosmetske Albance uopšte nisu zanimali?

Mirjana Čekerevac