[iSelektor]

Fotografije na kojima stari ljudi sa suzama dočekuju pripadnike štaba za vanredne situacije postale su uobičajena ikonografija vanrednog stanja u Srbiji. Snežna bajka vrlo brzo je napravila pakao od života stotinama hiljada žitelja sela u opštinama Sjenica, Tutin, Novi Pazar, Nova Varoš i Prijepolje, koji su danima ostajali bez struje, hrane i lekova i koji su preživeli zahvaljujući profesionalnim spasiocima i volonterima Crvenog krsta.

Mit o porodici, kao najsnažnijoj karijatidi srpskog patrijarhalnog društva, snažno je pukao na minus deset stepeni Celzijusa, a uvođenje vanredne situacije označilo je prekid u komunikaciji između mnogih roditelja koji su ostali u zavejanim selima i dece koja su emigrirala iz ruralnih krajeva naše zemlje u potrazi za boljim životom.

Stara narodna poslovica kaže: „Ne pada sneg da zaveje breg, već da svaka zverka pokaže svoj trag”, a analitičari svakodnevice vanredne situacije kažu da tragove u snegu koji vode do porodičnih kuća nisu napravila deca, već pripadnici štaba za vanredne situacije koji su se probijali do zavejanih sela ne bi li stare ljude spasili sigurne „bele smrti”.

Istini za volju, treba reći da se rupe u zakonima prirode teško pronalaze i kada se na jedan tas vage stave snežni nanosi, visoki jedan i po metar, a na drugi tas – ljubav i briga prema roditeljima koji se nalaze u zavejanim selima, postaje jasno koji tas preteže, kažu stručnjaci centara za socijalni rad, koji su dopremali hranu i lekove u najudaljenija sela. Takođe, ne treba zaboraviti da je gotovo svako sedmo staračko domaćinstvo bez dece i da je komšiluk – jedini rod s kojim se dele lepote i teškoće življenja.

Rezultati jednog velikog socijalno-psihološkog istraživanja koji dijagnostikuju nivo porodične solidarnosti u našem društvu nedvosmisleno govore da čak 40 odsto osoba u poznom životnom dobu živi s niskim nivoom ili bez ikakve porodične solidarnosti.

Rezultati ankete „Kako žive penzioneri u Srbiji”, koju su sproveli volonteri Sindikata penzionera Nezavisnost u dvadeset gradova u našoj zemlji, govore da zbog velike nezaposlenosti i još veće stambene krize, skoro 48 odsto penzionera pomaže svoju decu, a tek svakoj desetoj staroj osobi pomažu naslednici. Mnogobrojna sociološka istraživanja pokazuju da u našem društvu deca svoj privilegovani status zadržavaju i sa 50 godina, jer roditelji rešavaju njihove životne probleme i neretko učestvuju i u izdržavanju sopstvenih unuka. Ekonomska kriza prolongirala je osamostaljenje dece i njihovo psihološko odrastanje i preuzimanje odgovornosti prema sopstvenoj porodici, ali i prema porodici porekla. Ova situacija je pokazala da se brojna „deca” ne odriču svog statusa „nejači” ni onda kada ih objektivno (čitaj: vanredno) stanje dovodi u poziciju da moraju da brinu o sopstvenim roditeljima.