DOPISNICA: Žabren
Starac i sipac
Autor: Esad Kučević
Žabren. Selo na pešterskom krovu. Usred samara, od kamenjara. Na vetrovitoj tromeđi Sjenice, Tutina i Novog Pazara. Tamo gde decenijama i vekovima, odzvanja vreme.
Mimo vremena. Prohujalo i omeđeno. Gluvim šumama u kojima se za čas posla, zgusne mrak, da zaledi mesečinu. Da više iznenađeni, nego prepadnuti Pešterci, čim nešto objašnjavaju, telalski viču, pa im kile, kao džanarike po grlu otiču. Valjda zato, u sandžačkom vilajetu, nema ništa korisnije od vetra.
Petrovo polje, zaraslo u travuljinu. Zatureno, kao šuplji kamen i zajednička sudbina. Jednom rukom, zove drugu. Pogledima, što traju vekovima i otkrivaju istorijsku tajnu. Kumovsku vezu, snagu iste krvi. Bratstvo između dinastije Karađorđević i Kučevića. Začeto, kao i vođa Prvog srpskog ustanka, upravo na zaturenim žabrenskim duvarinama, torovima i kolibama od plota.
Misterije, nisu ničije privilegije. Gde behu jalije, sad su zgodne avlije. Duž džade i makadamske prašine, čuje se dreka, isturene dečurlije, što polako niče i izmiče. Nenavikla na gole tabane i zadnjice, uz vareniku, sir i kajmak, sve sluša. O Kočovom ratu, dobroćudnim Soluncima, šejtanu iz čardaka na tri kata, sedlenicima i košijama, kojima su zavidele prelje i pralje.
Sad je vreme, jalovo. Kaldrma se čudi kamenu, ko ga je sve gazio. Pešterski šoder je kao ljudi. Prestravljen, visinom nad sobom i dubinom ispod sebe. Dubi pod nogama, pretura godine i kad ostara nestane. Kao umorna paučina, na prvu promaju. Sumrak je zavio u bošču, zemlju i nebo.
- Da je tmuša, da udari kiša - prizivaju iz sokaka.
U raskućenoj kući, starac i sipac. Vezani, kao nokat i prst. U ponoćnoj samoći, gataju. O drvetu.
- Ovo nisam video. Hoću da zažmurim - nasumično se otima, iz grla.
Tajne se obelodanjuju, u sjaju tame. Oni što malo uzimaju, a mnogo daju su otišli. Ispraćeni, uz pucnje i plač. Daleko od Žabrena, sad mere očima i merače vakat, kad su nosili burad puna vode pod pazuhom i pekli ječmenicu u crepulji. Nisu verovali da će dočekati prazne mahale i vodom pune slavine.
Srce, proba, pupčanik. Progovori sliko i probudi snove. Na nadmorskoj visini 1300 metara. Sve tajne i želje, idu zajedno. Karađorđeviće i Kučeviće, vekovima ista čizma žulja. Ništa se nije promenilo, ni danas. Bili su i ostali, jedno, te isto: kumovi u miru, braća u ratu.
Iz Žabrena, gledaju u Oplenac. Kao nekad Petar i Mustafa, Aleksandar i Halil, Tomislav i Sulejman, Jelisaveta i Jasmina...
Danas: Starac i sipac
