Zaljubljen u ljubav
Kada bih imao jedan komadic života,dokazivao bih ljudima koliko greše kada
misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare,a ne znaju da su ostarili
kada prestanu da se zaljubljuju.Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam
ja samo krpena marioneta ,i podario mi komadic života,moguce je da ne bih
kazao sve sto mislim,ali bih nesumnjivo mislio sve sto kazem.Stvari bih
cenio ne po onome što vrede,vec po onome što znace.Spavao bih manje,sanjao
više.Shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih ociju gubimo
šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu,budio se dok
ostali spavaju.Slušao bih druge dok govore,...i kako bih uživao u
sladoledu od cokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadic života,oblacio bih se jednostavno,izlagao
potrbuške suncu, ostavljajuci otkrivenim ne samo tijelo vec i dušu.Bože
moj,kada bih imao srce,ispisivao bih svoju mržnju na ledu,i cekao da
izgreje sunce.Slikao bih Van Gogovim snom na zvezdama jednu Benedetijevu
poemu,a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u casu svitanja.Zalivao
bih ruže suzama,da bih osetio bol od njihovih bodlji,i strastven poljubac
od njihovih latica.....
Bože moj,kada bih imao jedan komadic života...Ne bih pustio da prodje ni
jedan jedini dan ,a da ne kazem ljudima koje volim da ih volim.Uveravao
bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen
u ljubav.Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se
zaljubljuju kada ostare ,a ne znaju da su ostareli kada prestanu da se
zaljubljuju.Deci bih darovao krila,ali bih im prepustio da sama nauce da
lete.Stare bih poucavao da smrt ne dolazi sa starošcu vec sazaboravom.
Toliko sam stvari naucio od vas, ljudi...Naucio sam da citav svijet želi
da živi na vrhu planine,a da ne znaju da je istinska sreca u nacinu
savladjivanja litica.Shvatio sam da kada tek rodjeno dete stegne svojom
malom šakom svoga oca da ga je steglo zauvek.Naucio sam da covek ima pravo
da gleda drugog odozgo jedino kada teba da mu pomogne da se uspravi.Toliko
sam toga mogao da naucim od vas , premda mi to nece biti od vece
koristi,jer kada me budu spakovali u onaj sanduk,ja cu na žalost poceti da
umirem.
Gabrijel Garsija Markes
Oprostajno pismo Kolumbijskog nobelovca.
|