D?ek London, Glas divljine
Postoji neki zanos koji označava vrhunac ?ivota i preko koga ?ivot ne mo?e da se uzdigne. I takav je paradoks ?ivljenja da ovaj zanos dolazi onda kad je čovek naj?ivlji, i on dolazi kao potpun zaborav da čovek ?ivi. Ovaj zanos, ovaj zaborav ?ivljenja, dolazi umetniku kada ga zahvati plamen stvarala?tva; on dolazi vojniku u ratnoj pomami na razboji?tu; i on je do?ao Beku dok je vodio čopor, kurjački zavijao, jurio za hranom koja je bila ?iva i brzo be?ala pred njim na mesečini. On je ku?ao dubine svoje prirode, delove svoga jestestva koji su bili dublji no on sam, jer su vodili natrag u utrobu vremena. Njime je gospodarilo samo sećanje bujice ?ivota, nabujao talas bića, savr?ena radost svakog pojedinog mi?ića, zgloba i ?ile, jer to je bilo sve ono ?to nije smrt, jer to je bilo svetlo i bujno, i izra?avalo se u pokretu i i kličući letelo ispod zvezda i povr?inom mrtve tvari koja se nije kretala.
__________________
|