[halilce]

Učenici živom profesoru podigli spomenik

Omiljenom profesoru iz Inđije đaci darovali nadgrobni spomenik. Jovan Polovina „aminovao“ dar, ali ne žuri da uživa u poklonu i poručuje: Mangupi ostaju mangupi

Jovan Polovina „aminovao“ dar

Nedavnim odlaskom u penziju, umesto uobičajenih skupocenih poklona počev od umetničkih slika do zlatnog nakita, profi Jovanu Polovini njegovi đaci Osnovne škole „Jovan Popović“ podigli su nadgrobni spomenik na varoškom groblju. Uvažavajući narodnu „poklonu se u zube ne gleda“ profa je „aminovao“ dar odgovorom da se njemu, nešto, baš ne žuri na onaj svet.

- Mangupi ostaju mangupi - šeretski odgovara, ipak ponosan na svoje đake, Jovan Polovina, ili kako ga svi u školi zvaše - profa Joca. - Pred sam odlazak u penziju nešto sam oboleo, a oni odmah pomisliše: gotov. Pa daj brže-bolje da mi se oduže. Ali zaoboravili da se Sremac ne predaje tako lako. Istina, dolazili su sa tom idejom i bojažljivo ispipavali, prateći moju reakciju. Bio sam iznenađen, moram priznati. Posle, kada sam razmislio, pristanem. Jer, jednog dana moram umreti.

UČI STRELCE
Joca aktivno, kao predsednik Streljačke družine „Mladost“ koja okuplja pedesetak strelaca svih uzrasta, priprema državne rekordere i reprezentativce za takmičenja sa kojih donose pehare i diplome.
Crni mermerni spomenik dominira varoškim grobljem. Na njemu, sa obe strane, u prirodnoj veličini slika profe Joce sa obaveznim sremačkim šeširom. Koliko je profa bio omiljen, najbolje govore ispisane poruke: „Jovan Polovina, narodni učitelj fizike i streljaštva“, „Đake treba voleti, učiti, poštovati i voljen ćeš biti“, „Čini dobro, ne kaj se“, u potpisu „Spomenik podižu učenici“.

- On je za nas ostao naš najomiljeniji profa, kako za vreme školovanja tako i danas kao penzioner. Ostaće to i kada se preseli u legendu - poručuje Zorica Stefanović Garašanin, jedna od hiljada Jocinih đaka.

U potrazi za boljim životom iz siromašnog Sremskog sela Prnjavora Joca je u Novom Sadu diplomirao fiziku i matematiku i vratio se u Inđiju gde je ostao nastavnik sve do penzionisanja.

SAMO NE LAŽI
- Đaci su mogli da mi kažu sve. Ali da slažu, nisu smeli. A, znali su da neće biti kažnjeni, a ja da oni dva puta istu grešku neće ponoviti - otkriva Polovina sitnicu iz svog pedagoškog rada.

Dok su se mnogi laktali kako bi se „ogrebali“ za unapređenje ili veću platu, Joci su njegovi đaci uvek bili na prvom mestu. Rezultat: njegovi brojni đaci su lekari, inženjeri, novinari, vrsne zanatlije i vredni seljaci.

- Moji đaci su postali deo mene - priznaje profa Joca.

- Zajedno smo - oni odrastali, a ja sazrevao. Nikada nisam pravio razlike među njima. Svi su bili isti i prema svima sam se isto odnosio. Kažnjavati nisam znao.

A mangupa je uvek bilo. Ali i za njih je leka bilo. Kolege se čudile zašto đaci sa mojih časova nikada nisu bežali. Nije bilo tajne, već takav odnos na časovima fizike, koja nije kod đaka baš omiljen predmet, gde učenici aktivnim učešćem, pitanjima i zaključivanjem u obradi nove lekcije sami postaju „predavači“.