Blatnjave Jonston & Murphey cipele
drugi deo
E tu sam ćutao. . .
Tada, u nekom delu svetlosti, munja na nebu, ne, to je bela salveta konobarska, i nemi metalni glas, kojim mi kaže. . .
„Gospodine, trojica gospode za stolom, ispod Venecijanske maske, radi su vas . . .zamoliti. . . da ih počastvujete svojim prisustvom, za belim stolom. . .“
Razumeo sam jedino, da deklamuje na brzinu naučen tekst, pogledam na Maju. . . ne rastaje mi se od nje. . . i u tom trenu kononbar progovori . .
„Gospodin B :. Je zamolio gospodjicu da sačeka. . .“
I dok Maja diskretno vadi iz velike Manual kožne torbe, svoju kutiju nekih blještavih cigareta, dvestotine i nešto dinara, pamtim ih amo po ceni. . . reče nešto kao, pa neću te zadržavati. . . čekam te par minuta, pa idem. . .do Prostora, pa kući. . .
Znao sam da će Maja čekati, tek toliko da sazna čime su me gnjavili, tek, podjoh za konobarom, dijagonalno, preko Galerijinog nenadkrivenog dela, prema ZIG-u pa unutra, pa sve do stola ispod Venecijanske maske. . .
Za stolom, odabrano društvo.Otmenije nego iz pesme Đorđa Balađevića. . . prepoznah brata sa Televizije, jednog od bivše braće sa kojim ne pričam, i starog druga, koga bih najradije medju onima sa Večnog istoka video, i on mene takođe. . .pa kad sam video da su mi ostavili mesto do prolaza, te da se iza mojih ledja verovatno . . ako već nije nalazi još neko od pristrasnih posmatrača, uzeh stolicu ispred susednog stola i stavih do moje stolice, a na nju, do pola popijenu flašu koka kole. . .seo sam. . . i čekao da razgovor počne. . . kako to obično biva, bivši brat je počeo. . .
„Boga ti, šta ćeš ovde, stari druže, rekoh, . . .kad smo već tu svi, a i naš drug iz Beograda, baš nekim poslom kod nas, pa da se vidimo, koliko nismo, od 2003 godine, ne znaš ga sigurno, pa da Vas upoznam. . .“
„Znam ko je, „ prekidoh ga „Kaže da čini svet boljima, i dobre ljude takođe. . .“
„E pa onda. . .“
„A vidim i mog školskog druga. . . „
„A . . .dobro nam došao. . „ kiselo mi bivši drug reče“ Nema te nešto kod nas zadnjih godina „
„E nemojte. . . ovde je fin i kulturan svet, . . .“ na šalu okreće bivši brat. . .pustite to, bilo pa prošlo, tamo dole joj je sestra , koliko vidim“
„Ti se ne mešaj“ prvi put sam jasno rekao „Sa tobom inače ne pričam, što rekla Jelena“
Nasmejao se, ne jako kiselo, i uzgred dobaci gospodinu iz Beograda. .
„Stari su drugovi, još od školskih dana, zakačili se nešto, tu negde oko Zoranove smrti, oko sestre, one tamo gospodje, što nas diskretno posmatra, one E. . . .-ove kurve. . ., prava je, jel da. . . pa nemojte opet, tu vašu svadju, niste vični rukama, ko gospoda, nego tim sečivima. . .vidim, . . .opa, tu su J & M cipele, da naš brat ne mosi bodež u desnoj čarapi , skraćeni F.S. jel da, biće mirni. . . a ni njegov drug, koliko vidim, na levoj podlaktici ništa nema, jeli tako. . .“
Dok uzimam čašu da sipam koka kolu, iz dopola popijene flaše , vidim, kako vešto pomerajući rub od sakoa, ko li ga nosi po ovoj vrućini, moj drug prekriva, elastičnu crnu narukvicu za sat, malo širu, neuobičajenu. . . te polako sipam koka kolu. . .
„Od prvog dana. . . kako ga znam, „ okrete se i gospodinu iz Beograda, moj školski drug reče. . .“Pio je samo koka kolu, a sada je počeo i da je nosi sa sobom. . . nikom ne veruje, mene mrzi više od svega, nije li tako, evo, prilika da na miru porazgovaramo,. . . Neka kaže, zašto me toliko mrzi, ni E. . . . a ne mrzi više, šta sam li mu samo uradio, ili nisam“
„Pa ništa, rekoh, tako mi došlo. . .“
„Eto vidite,“ reče okupljenima „Neće da kaže, stidi se. . . maca pojela jezik,. . . zbog Majine sestrice. . . one slatke visoke mršave, sa tribine, ne smem da kažem gde je sada, da je ne ode gnjaviti, pa da ga ne izgrebe, do smrti, zapravo. . .“
E tada, već sam se skoro počeo smejati. . . a to je dobar znak. . . da je uspeo da me iznervira, pa rekoh. . .
„Neka me grebe koliko hoće, bar je ne vezujem kravatom za nogu od kreveta, mornarskim čvorovima, i ne teram da ispod istog posle ničega nedogođenog, tu i prespava, jer nisam mogao. . .“
Citirao sam neki tekst iz Tabloida, o mom školskom drugu Miša nešto napisao, pa on zna da za tu njegovu slavnu epizodu samo nas nekolicina zna. . . Sa godinama, Branimir je samo dobio na brzini, polovina trena sekunde, desnom rukom je izvukao svoj skraćeni F.S. iz rukava, dok mu je istom takvom brzinom, bivši brat Radomir, ruku prikovao za sto, i prosiktao. . .
„E neće me danas zbog tebe za Kurir slikati, jel ti znaš da smo na deset metara od vlasti. . . smiri se jebno te. . .“
Gospodina iz Beograda, oblivao je hladan znoj. . . razgovor starih drugova, kod njih se završava, nešto glasnije, ali , nikako se ne vodi na korak od Vlade. . .
I kada se Branimir nasmejao, u znak, sve je u redu, Radomir, uze bodež iz njegove ruke, bez oznaka, bez broja, samo neki izbledeo natpis, nešto kao, ima nas samo dvojica. . . na latinskom. . . prevodio je na srpski nemuštim jezikom. . . drugi od dva. . . preveo je na kraju.
„Prvi je kod mene, „ rekoh „ Prvi je kod mene, ja sam ga dobio od Majstora, kada su mi treći put povećali nadnicu. . .“
„Oca mrtvog da mi ne diraš, i da ne spominješ“
E tu je već đavo, koliko sam video , odneo šalu, pa upitah, nešto kao, o čemu bi trebali da razgovaramo, tek Branimir reče. . .
„Gospodin iz Beograda, zna te iz nekog virtuelnog sveta, baš smo slučajno pričali o elektronskim komunikacijama, i savremenim oblicima rimskog društvenog života, da ne kažem o forumima, pa pomenuo nekoliko izraza, palačinke, ženski primerak, kaže naišao na jednog što se pravi zbunjen, tek toliko, ne može da ga pohvata, u sve se trpa, sa svime se zajebava. . . samo mu nije jasno ko je Danijela, stvarno, kaže, najvećim crvenim slovima, zove je na palačinke. . . a odgovora nema,. . . pa mu unakaradio njegov ozbiljan forum, a tamo fin svet o svemu i svačemu piše. . .“
„Mišo“ sada se razoružan umešao Branimir „ Danijela nije ime, kao ni Milica, ta nama zvučeća imena njemu su pridev, on se obraća jednoj slatkoj , mršavoj gospodjici, sestri one tamo gospodje, koja nas diskretno posmatra. . .Danijela, to ti je Dragana, ili Milica, u engleskom prevodu, nikada je nije zvao po imenu. . .nisam li u pravu .“
„Jesi „ rekao sam
„A kako je ona zvala tebe. . .“ pitao je, kao da sedimo, ispred Fakulteta, na do pola pokislim klupama, u junskom ispitnom roku. . . kako je ona tebe zvala. . . da im ja kažem. . . „
„Ne moraš, rekoh, zvala me žalosti moja, mršava, samo dva puta me zvala po imenu, jednom u ulici Miše Dimitrijevića, ispod visokih parterskih terasa, sa Dunavske strane, a drugi put petog oktobra u Novom A domu. . . u šest sati posle podne. . . . „
Ustao je sa stolice, istržući svoju desnu iz Radomirove jače leve ruke, ustaje, odlazi. . .bez pozdrava, ne morate ustajati, u odlasku kaže. . .“
„Ti baš ne umeš sa ljudima, jel znaš na šta si ga podsetio,“
„Znam, na .................................................. .......................„
„Pa šta misliš da bi ikada išta mogao da im. . . uradi“
„Neće, ne brinem se za to, pa mi smo stari školski drugovi, zna dobro da bih ga onda namerno ostavio u životu. . . „
I ne čekajući, da gospodin iz Beograda išta kaže, ustao sam i ja, uzeo moju flašu koka kole, okrenuo se, isto bez pozdrava. . . krenuo prema Majinom stolu, sačekao par sekundi da ustane, . . .i krenuli smo prema Dunavskom parku, onako kako ja samo umam, dijagonalno preko bulevara, na suprotan kraj, da ne moram da prolazim kraj sada već srušene barake doma izvidjača. . . nedaleko od Đurinog spomenika . __________________