Blatnjave Jonston & Murphey cipele
Preludijum za brata B:.P:.
Đavo zna, šta sam pred kraj tog radnog dana radio u Bačkoj Palanci, tek, pada kiša pa stane, oko dva i nešto po podne, idem pešice kući, sretne me jedan kolega u brišućem letu, zvecka ključevima od kola. . . pa u prolazu reče.
„Idem u N. S. Hoćeš sa mnom“
„Još pitaš, rekoh, jebem ti i kartu i benzin“. . .
I tako krenusmo, u lov na kišne kapi, dok je ogroman oblak , boje plavih pantalona, tad mi je Jesenjin prvi put pao na pamet, za nama, polako se uputio za Novi Sad. . .šta smo pričali, neke gluposti, njemu jedan od „Braće“ nudio da udje u Ložu, ali da plati Apron samo 500 Eur, prva dva aprona daje loža besplatno, oni su njeni, tek treći moraš da platiš, da bude tvoj , ko Kaljostro Fridrihu velikom, smejao se kao lud. . . ja ga pitao jel pristao. . . pa opet polusatni smeh, a on . . . zvaničnim tonom dodade. . .
„Još samo da nadjem Jemca. . .“
I tako kilometar za kilometrom, šta je vozio, nešto sa širtokim gumama, ne kliže se. . . ne raspoznajem automobile. . . tek, stigosmo, U Novi Sad, oblak za nama. . . kiša samo što nje pljusnula, ja samo u cipelama i majici, temperatura niža za sto stepeni. . .
„Odoh na univerzitet. . .“ reče mi kolega, za par sati sam u Matici. . . pa predveče kući. . .gde da te pokupim. . .
Ja se opet smejem. . . kako gde pa na Spensu, svak živi zna da sam svakog petka popodne stalni inventar, kad god sam u Novom Sadu, u Solarisu, čitam stripove. . . .i tako. . .
Izbaci me kod Spensa.Posle par minuta već mrtav pokisao. . . e sada. . . i kuda, kiša prestala kao što je i počela, oblak naidje pa nestane. . . te se uputim dole u centar.
Umirem od žedji, i u prolazu uzmem dvolitarku koka kole , preporučena cena 95 dinara, tamo u prodavnici Banovina, na ćošku gde put cepa za ZIG, pa pravo prema Dunavskom parku, pa ću preko, idem da vidim u Manual, dali su kaubojke pojevtinile. . .otvorim uz put koka kolu, i sa noge na nogu, uz gutljaj uz put, pa pored Gondole. . . tu nekako se izvučem, neki zaostali, novodošli gosti. . . , baš i nisam bio neki prizor, tek. . .
Otmeno odevena gospodja, sa slamnatim šeširom, za kišu ili sunce, maše nekom palstikom konobaru, a on , kao , sve mu je jasno. . . šta ćeš, jedna čaša za flašu, ovde bih ostao žedan, jebem li ga, . . .i kretoh dalje, ne lezi vraže. . . ko još nosi slamnati šešir i očajno široke farmerke. . .
Bog te tvoj, samo mi je još ona nedostajala , pomislih, i u oštrom zaokretu, prema Carigradu, pa ću dijagonalno preko, nema saobraćaja. . .začujem glas iza
„Dolazi ovamo, . . . „pa za par sekundi, nešto tiše doda glasić „Neću te izujedati. . .“
E, to sa ujedanjem, i nisam nešto bio ubedjen, ali , ima ljudi, sigurno me ne bi izujedala. . . baš, te se vratih par koraka, sve sa mojom flašom koka kole, i sednem, nasuprot nekom otmenom društvu, Zidari i Rotarijanci zajedno u Galeriji, prepoznam neke. . . i oni mene. . .đavo da ih nosi,jedan od starije braće, iskupljuje se za nešto svojoj, bucmastoj supruzi. . .dali za prošlu noć ili za mladju koleginicu, ne znam. . . ne ispuštam moju koka kolu, kao nacionalno blago. . .
„Pa ti bi prošao kraj mene. . . „ reče mi
„Bih sigurno, ti si sada otmena gospodja, . . . gospodjica, samo bih te blamirao“
„E, ne pravi se blesav. . . lepo sam ti rekla . . . to tako mora biti. . . „
Konobar se stvorio, ugladjen, sa salvetom preko ruke, da čovek ne poveruje, prolazi kraj gospode braće, koja se diskretno osmehuju. . .dok me gledaju kako udaljujem stolicu od stola, te prebacujem desnu bogu pod pravim uglom preko kolena leve, dok blatom sa Ferragamovih cipela diskretno prljam stonjak, prazan pogled i osmeh, pa konobar upita. . . preko dve volje, kao da sam zalutao u Galeriju, dok mi pogled pada, negde daleko, tražeći venecijanskiu masku na zidu. . .
„Gospodine. . . „ reče skoro podrugljivo, „ Vi želite. . . „
„E, . . . „ rekoh, „Donesite mi čašu. . . veliku, najveću, a gospodjici, . . . „
Tada sam se setio, čime sam nekada namamljivao Maju. . .
„Gospodjici donesite, jednu Zelenu Vilu, u maloj maleckoj čačici. . .“
„Gospodine. . . „ konobar reče „ Dali ste sigurni, . . .Gospodjice. . . „
„Pa u redu je, „ Maja reče „ Donesite mi malu malecku Zelenu vilu. . . „
I dok vadim iz džepa, desetak zgužvanih novčanica, te prebirući polako jednu veliku plavu i par crvenih, osta jedan Jovan Cvijić, sigurno će biti dosta za čašicu Absinta, . . . neće, ostavim još dva Jovana. . . da ih Konobar uzme, . . .i tek tada primetim, da Maja maše karticom. . .
„U redu je reče. . . „ i brzom brzinom kartica nestade u ogromnoj velikoj Manualovoj prastaroj kožnoj torbi, još iz vremena kada je Majstor Sič sve sam šio, bog te ne jebo, jedinospasavajući, što bih rekao, pa to je Majina prastara torba, sigurno još od njene tetke komunistkinje, ima sto godina. . . iz vremena koje pamtim. . . koliko je godina prošlo. .
Konobar ode.Braća Rotarijanci i Masoni gledaju.
„Pa odkud tebe, „ reče Maja „ Gde si nestao. . . nema te, kao ni sunca. . . radiš li išta, još politika, bankrotirao, dva , tri puta,. . . još si sam, jel te ona mala malecka otlkačila. . . „
„E, Maja nemoj da me gnjaviš“
„Nemoj ti meni Maja, nemoj da me gnjaviš eto ti sad. . . pa šta ti je to trebalo. . . „
„Maja, nemoj da si bezobrazna“
„Pa pogledaj se samo, živa žalost, ni na šta ne ličiš, i odakle ti samo te cipele. . .“
„Pa pričao sam ti jednom, išao sa drugom u Agenciju za Duvan, u Resavsku ulicu, u Beogradu, ili neku ulicu pored, kolega me ostavi napolju, samo jedan mogao da udje, ja udarao pečat od firme na belom papiru, na nekom panou, sa obaveštenjem, stoji verovatno i danas, tamo se ništa ne menja, neke stare stepenice, dođe još neka gospodja, pa neki gospodin, sa papirima, i nekim kutijama u najlon kesi. . . ja se okrenem da ih propustim, kažem da ja samo čekam kolegu da izidje, a iza sebe čujem glas. . . „
„Ti mali, „ hajde okreni se već jednom „ Ti mali zidar, zar me ne prepoznaješ „
„Nisam Zidar“ rekoh „ A iskreno rečeno, ne sećam se“
„Jesi, mali od Bjelajca, što ostavljaš blato sa ruskih čizama u načelnikovom kabinetu“
„Jeste, taj sam „ rekoh „ A i nije bio neki tepih. . . a odakle Vi to znate“
„Malo je ispod zemlje, što ja ne znam“ . . . odgovori gospodin“ A te ruske čizme, . . . tada su koštale dve načelničke plate, . . još ih imaš. . . po tome sam te zapamtio, i po onoj crnoj kockici , koju sam od tebe dobio. . .“
„Bog te tvoj „ poluglasom rekoh „ Pa Vi mora da ste gospodim M. . . .“
„Jesam , i da znaš, ima u tebi nešto, nisam se ni najmanje naljutio, eto, mogao bih ti reći ko je urgirao da budeš nečasno otpušten, ali neću. . . šta bi imao od toga, samo još jednu senku da progoniš, neću. . . evo , zadužiću te ovako, koji broj nosiš. . . „
„Kako koji broj „ pitao sam
„Pa koji broj cipela. . .“
„43, „ rekoh, „A zašto“ pitao sam
„ Evo ti ova kutija cipela, Jonston & Murphey, ne volim crne, samo braon, da me ne streljaju ko madjarski kadar. . . „ tu se nasmejao. . .
„Gospodine, „ rekoh, „Imam već ove čizme, služiće me dok sam živ“
„Hajde, molim te, da te nečim zadužim. . . svi znaju ko jedini u Novom Sadu nosi Jonston & Murphey cipele, to neka ti bude propusnica. . . ne moraš ništa ni da kažeš, one će sve govoriti „
„Pa, hvala onda“ rekoh , a u sebi pomislim pa šta će mi cipele, ja iz patika ne izlazim. . .
„Pa hvala Gospodine“ opet sam ponovio, „A kako da Vam se odužim“
„Doći ćemo i na to. . . ništa se ti ne sekiraj, u zdravlju ih nosio. . .“
I tako. . . moj drug izidje sa nekim overenim papirom, iza njega odmah ulete gospodja u agenciju, rekao mi je nešto, kao odrali su me. . . i krenuo niz stepenice. . .otmeni gospodim samo me diskretno pozdravlja, i ja se sa najlon kesom i kutijom uputim za njim, idemo u neki restoran, on umire od gladi. . . stigosmo i do „Resave“ meni djavo ne da mira, moram da vidim šta je u kutiji, niko nikom ništa ne poklanja, otvorim, umorane u papir , sa nekim otmenim grbom, pa još i u platnenoj vrećici, nekako iskobeljam jednu, vidim da su prav e kožne cipele. . . i kad smo uveče stigli kući, odmah uključim kompjuter, to je bilo još 2003 godine, internet pola sata čekanja. . . ukucam Jonston & Murphey . . . 985 dolara. . . , ma to sigurno nisu te. . . što je babi milo, pomislih, i malo posle, utonuh u san, ujutro, opet ukucam J& M , proverim modele, jutro je pametnije, opet taj model 985 doalra, ne mogu da verujem. . . .
„Daj ne lupaj“ prekine me Maja, „ Mora da si digao kredit da ih kupiš, hajde već jednom reci istinu“
„Pa rekao sam ti. . . „
„I kako si ih na kraju otplatio. . . „
„Ne znam, gospodin M. . . . koji mi ih je dao više se nije javljao. . . „
„Hajde verovaću ti. . .“ kako sam uspeo da vidim Maja mi ni najmanje nije vrovala. . .
„Pa dobro rekoh, a ti Maja, šta sada radiš. . .“
„Pa savatnica sam, tu kod E. . . . iz sekretarijata za. . . . . tu preko u Veću, zar nisi znao, pa rekla mi je Jelena da te je viđala, potpisivao si neki prijem materijala, za prošle predsedničke izbore. . . ko li je samo tebe ubacio u . . . šta je to bilo, opštinska izborna komisija. . .“
„Izborno radno telo. . . „
„Ma šta da je, tu sam radim, imam neki mali malecki crni audi. . . pa se vozikam, evo imam i ovu karticu. . .“
I tu je Maja izvukla neku šarenu platnu karticu, konobar je u momentu doleteo, samo klimnuo glavom, pa već je plaćeno. . . .
„Eto vidiš šta si napravio“ Maja mi prekorno reče“ Jel znaš koliko ova kartica vredi. . . imam još jednu, za sitne kupovine u Dunavskoj“
„A vidim. . . rekoh u pola glasa“ Pa se ujedoh za jezik malo pre nego što rekoh „ A vidim da još imaš nešto moje“
„Šta. . . bih ja imala tvoje“ kao da je rekla, slatka moja kuco, od tebe jedino buve, da dobijem . . .
Kada sam video njen pogled,. . .nisam mogao a da ne kažem „ Maja, imš moju belu ružu. . . tu što nosiš na sredini haljine iznad grudi. . . moju belu ružu. . . onaj koji ti je dao karticu, mogao ti je dati svoju. . . .“
„Koje si ti đubre. . . samo što ne zaplaka od besa Maja“ pa kako da mi da svoju, nosi je njegova gospodja. . . ja sa tvojom idem na radove. . . za belim stolom, . . . „ i samo što nije počela da plače, , , „Jesi li sad zadovoljan, „ rekla je“ Nosim tvoju, jer mi E. . . ne da. . . zato imam ovu karticu, mogu da te kupim, i tebe, i sve tvoje, sve mogu da kupim, i ovog konobara, samo da mahnem sa karticom, i da kažem gore, broj sobe. . . sve mogu sa njom. . . crkni od muke, jebala te tvoja bela ruža. . .“
„Pa zašto je ne skineš“ pitao sam“Zašto je ne skineš i ne baciš mi je ovde, pod noge, ispod stola, zašto je ne izgaziš tvojim cipelicama, zašto, neka vide otmene gospodje, kako ceniš njihovo društvo, evo, ona sa belom ružom, kojoj njen Majstor plače na ramenu, koja cveta od sreće, ona je prava, legalna, ona ima prsten, ona slatka mala sa Andrevlja. . . ona je samo prolazna strast. . . „
„Kako ti znaš za Andrevlje. . .“
„Maja, ja sam duh , ja sam bolji sa podzemnim svetom, nego u svetu živih, jedna od mojih patkica, bila je gore sa E. . . . , onim što nosi crne tangice. . . i haltere. . . l kao onaj tvoj, uvek u sivim čarapicama. . .“
„Pa jesi li ti normalan, kako možeš to da mi kažeš. . . marš bre u . . . i vrati se u rupu iz koje si izmileo. . .“
„Maja. . . nemoj da se ljutiš na mene. . .“ rekao sam, dok su se gospoda i gospodje diskretno okretali, da nas ne vide, ali da mogu da čuju, i posle, sve da bratu E. . . . prenesu, kako je njegova Maja srela svog bivšeg . . „ Nemoj da se ljutiš, hajde vodim te negde, daleko, idemo u Dunavsku, idemo u onaj lokal, pasaž 27, u prodavnicu polovne robe, idemo da sve zaboraviš. . . vodim te tamo kao moju Belu ružu, samo moju. . . .“
„ Beži od mene, đubre, prokleto. . .“ Prosiktala je Maja, „Proklet bio dan, kada sam te obukla u staro odelo mog pokojnog oca, dva sata, dok su ti treći put povećavali nadnicu, dok sam te četkala, dok sam išla sa tobom. . . dok sam čekala da se vratiš i doneseš mi tu Belu ružu proklet bio i ti i ona, gubi se kod tvoje . . . odnesi je njoj, ni ona je neće. . .zašto je njoj nisi odneo, zašto si je dao meni“
„Maja „ nemoj da si takva , rekao sam joj, „ Dao sam je tebi. . . zato što. . .“
„Zato šta. . . Zato šta derala se Maja, Zato šta, da bih bila tvoja. . . pa jesi li ti normalan. . . pre bih se ubila. . . ti stvarno nisi normalan, pa šta si ti umislio, bio si moja igračka. . . ja sam molila starog teču, zbog te Bele ruže, da ti povećaju nadnicu, da te ne izbace kao psa, za tu Belu ružu. . . „
„Maja“ nemo sam je pitao. . .
„Šta sad ćutiš, znaš da je to istina. . . „
„E živote“ Rekao sam nemo, „ Dali će te ikada biti, i pesme, i vina, i žena i govana. . . proklet bio brate Branislave. . . proklet bio. . .“
„Šta sada ćutiš, reci nešto, reci čija je Bela ruža što je nosim, reci ako se ne stidiš, pa zar si mislio da možeš ući medju nas, jebala te . . . šta sada ćutiš, kada joj budeš bio potreban, pozvaće te. . . „
„Maja, nikada te nisam pitao, a kako tako dobro prejudiciraš, sve što bi uradila. . . kao da ste. . . „
„Pa idiote izgubljeni, pa kako ne shvataš, dok sam ti ušivala dugmad sa košulje, sa kojom si trčao za njom, dok te nije htela, ja sam te čekala, idiote prokleti, pa ništa o njoj ne znaš, ni kako je devojačko prezime njene majke, nikada te nije vodila kod njih na ručak, stidila te se. . „ __________________