Момо Капор
MOBILNI
U teška i luda vremena (a koja to nisu?), viđao sam po Beogradu ljude kako idu ulicom i pričaju sami sa sobom. Nesrećnici. Da li nisu imali nikoga ko bi ih slušao pa su našli jedinog sagovornika na svetu ili su igrali u nekoj sopstvenoj drami izvodeći duge monologe, ko zna? Što su vremena bila teža, bilo ih je više na ulici.
Danas ih ponovo viđam po Beogradu. Eno, ide čovek Knez Mihailovom i govori sam sa sobom! Obično drže ruku na desnom uvetu dok pričaju. Svet se čudi i krsti. Pomalo liče na legendarnog ludaka pokojnog Peru Balona. Dobro, na ulici smo se na to već navikli, ali evo nas na nekom prijemu- svi stoje, pijuckaju i razgovaraju, samo vidiš jednog, naizgled sasvim normalnog i elegantnog, kako stoji u uglu i priča sam sa sobom sa rukom na desnom uvetu. Zainteresujem se o čemu se radi, i pošto sam kratkovid, priđem mu bliže kad ono u ruci mu telefon (ko bi ga video?); mislim brije se čovek električnim aparatom, a ono, telefon! Manji u životu nisam video. A jedan, opet, izvadio dva telefona.
Pozovu te na večeru, tako, mudri i moćni ljudi; misliš baš ćeš se naslušati važnih stvari i napiti vina, i taman počneš da jedeš predjelo kad zapište i zaciče tri mobilna telefona. Ništa od razgovora! Kada je sto duži, onda onaj sa začelja zove mobilnim domaćina na čelu, da zatraži još vina. PRAVO ČUDO!
A jedan ugledni čovek, koji baš radi sa tim telefončićima, nudi i meni jedan. Kaže, platićeš kad budeš mogao. Hvala ti, zahvaljujem mu se, ali ja i onaj moj jedini crni bakelitni telefon, težak kao tuč, držim uglavnom isključen.
__________________
|