[misis]

Napisano 2009.

Davno sam se ja bavio ovom tematikom, i evo sta sam pronasao.Ovo je inace
napisao jedan nas poznati etnomuzikolog:

Citat:

Pre par godina na nekoj proslavi u Srbiji, gde je bilo dosta javnih ličnosti, društvo je ustalo da zaigra kolo, kao što je red.
Harmonikaš kreće da svira čuvenu Šotu i tada mu prilazi jedan od političara i kritikuje ga:"Kako vas nije sramota to da svirate.
Hoćete li sad da vas išamaram".

Posle toga po novinama kreće se sa kampanjom da je ovo pesma koju treba zabraniti na svim radio stanicama i da svaki Srbin koji ima imalo morala
ne bi smeo da svira ovu numeru. Javljaju se istoričari i daju svoje argumente zašto je ova stvar za crnu listu.
Nekoliko puta u štampi su apelovali da urednici radio stanica skinu ovu numeru sa svog repertoara.
Medjutim, na osnovu njihovih argumenata ne može se sa sigurnošću tvrditi da su u pravu.
Podaci na kojima oni zasnivaju svoju tezu nemaju jaku podlogu, bar gledano iz prizme istorije koja je suviše ozbiljna nauka
da bi se tako sudilo.
Jedino moguće i prihvatljivo rešenje bilo bi da za isti sto sednu muzikolozi i istoričari, poznavaoci obe tematike, pa da krenu
svaki detalj da razmotre.
Kako je nastala Šota, šta znači to ime, šta je sporno u toj pesmi?
Krenimo redom...

tekst ---> Radmila Todorović Babić
muzika i aranžman --->Dragan Aleksandrić
izvodjač pesme ---> Nenad Jovanović

Negde sredinom sedamdesetih godina mlada studentkinja Rada Todorović, kasnije Babić, napisala je tekst ove pesme saznavši da na Kosmetu medju Albancima ( koji se medjusobno zovu Šiptari -sinovi orla)postoji jedan stari običaj da se devojke unapred kaparišu i da im je već kao devojčicama odredjeno ko će im biti suprug.
Budući svekar je kaparisao devojku i ona ne sme da podje za drugog. U slučaju da to uradi ili da se jave dva kandidata za istu devojku, jedan od načina da se odluči kome će ona pripasti je da se oni medjusobno bore za nju. Rada je pročitala da se taj običaj negde naziva Šota ( borba za devojku).

Inspirisana time napisala je tekst i odnela ga Draganu Aleksandriću, legendi narodne muzike.
To je njen prvi tekst za narodnjake i ulazak u taj svet. Aleksandrić je uradio melodiju i aranžman i odabrao pevača Nenada Jovanovića da to snimi.
Pesma je automatski doživela veliki uspeh, a posle toga snimaju i LP ploču sa koje se i dan-danas pevaju neke pesme.
Na toj ploči su pesme Nadjije, Buket belih hrizantema, Kapetan Leši...
Ovo troje ljudi nikad, nikad ne bi snimili nešto što vredja dostojanstvo srpskog naroda. Upravo ta Rada Babić i Aleksandrić su se povukli iz narodne muzike kad je počelo pod tom etiketom da se snima sve i svašta.Hteli su samo da pesmom prezentuju jedan arhaičan običaj sa tog područja.Ne zaboravite da se to dešava u vreme kad je vladalo bratstvo -jedinstvo i kad se mislio da je svaki pedalj bivše YU naša rodna gruda.
Neko će sada od tih istoričara reći da nisu hteli , ali da su nesvesno to uradili i da je ta pesma mogla da se peva nekada, ali da posle svega što se dešavalao poslednjih godina to nema nikakvog smisla. Dalje, u pesmi se pominju dimije i veliča se jedan običaj koji je malo morbidan: mladić odavno čeka da zaigra Šotu, sanja o tome.
On ne da je prinudjen da to uradi nego sanja o tome?!

Šote, mori, Šote
Šote, mašala,
davno želim ,Šote,
da te igram ja...

I posle toga dolazi glavni argument na koji se pozivaju istoričari: pesma veliča jednu ženu monstruma - Šotu Galicu.
Šota Galica je bila ljubavnica i saborac Šabana Poluže, jednog od najvećih krvnika srpskog naroda na tom području.
Da bi ostavila što jači utisak na njega klala je srpsku decu pred njim , a onda igrala.Istoričari kažu da je ta igra bila karakteristična po tome što je gornjim
delom tela mrdala levo- desno i to je ta igra koja je kamen spoticanja. Oni tvde da je numera Šota oda ženi zlikovcu.
Ovo je već ozbiljna optužba i stvarno čudi da se tako lako donose neki zaključci i rezonovanja.
A šta je od svega toga tačno???
Jednostavno, podaci o Šoti Galici su isuviše škrti da bi se iznosili takvi detalji kao što ih navode ovi istoričari. Takvih detalja jednostavno nema nego je to silogizam, klasičan silogizam koji su oni izvukli na osnovu nekog sklapanja kockica. Svaki istoričar sanja o tome da on iznese neki podatak koji do tada niko nije znao.
Postoji jedna njena slika, ali ne i neki detalj više... Da, ta žena je bila ljubavnica Šabana Poluže i išla je sa njim u akcije, Kosmet je oblast gde se znalo ko je šta radio i ko je okrvavio ruke. Medjutim, otkud posle toliko godna taj novi detalj: igrala je pred njim igru koja je identična današnjoj Šoti?
Ponavljam: Rada je lepo objasnila odakle joj inspiracija za tu pesmu, a Dragan Aleksandrić ni po koju cenu ne bi snimio nešto što veliča srpsku tragediju.
Taj isti čovek je odbio da snima nešto u studiju kad bi video da pevač falšira ili da odredjena numera ima motive koji skrnave srpsku narodnu muziku.

I sad na kraju još jedno pitanje: ako se desi da se pesma i kolo Šota zabrane, treba li onda i ostale pesme zabraniti u paketu.
Nadjije, Buket belih hrizantema, Kapetan Leši? Treba li zabraniti i sve one pesme koje imaju identičnu melodiji, a takvih je iha-ha.
Na primer: Kornelije Kovač je dao pesmu Harisu Džinoviću "Jesu l' dunje procvale" a melodija te pesme je prepisana od prvog do poslednjeg tona.
To je melodija pesme "Kapetan Leši". Čovek je potpisao sebe kao autora, a svaki kafanski muzičar zna o kojoj pesmi je reč.I nije samo ta melodija u pitanju, ima ih još mnogo.
Marta Savić i Mile Kitić snimaju duetsku pesmu " Kad sam srela oči tvoje", koja je čist plagijat. Marnuli su pesmu " Udade se , Nusreta" koju je baš Aleksandrić snimio sa Bekijem Bekićem ( Behljuljom Behljuljijem-pevačem iz Gusinja).
Medjutim, Aleksandrić kao majstor svoga zanata je ovu pesmu fenomenalno obradio i napisao da nije on autor nego da je to izvorna pesma, a da je njegov samo aranžman.

" Bolje da se Nusreta, mori,
u begova udala,
spavala bi do podne, mori,
a ljubila od podne

No se uda Nusreta, mori,
za siroma Ahmeta
Ahmet joj se svidio,
jer je slatko ljubio"

Ovo je jedna čisto ljubavna pesma i nema u njoj ni M od mržnje, božanstvena pesma takozvana prizrenka.
A da ne pominjemo pesme novijeg datuma koje su prepune Šota ritma, koji se kao termin odomaćio kod muzičara.
Na primer, Sinanova " Ej, otkad sam se rodio" ima foršpil koji se može svrstati u taj Šota ritam. Isti slučaj je i sa Šušićevom " Ulica radja grešnike", gde je posle druge strofe jedna solaža vrlo slična Šoti.

Kakav god bio ishod ovog spora na relaciji istoričari-muzičari, ovi prvi će morati dobro da se pomuče kako bi dokazali da je čudovište Šota Galica ta osoba kojoj je posvećena ova numera. Trebaće im mnogo, mnogo jači argumenti od ovih koje su prezentovali, a to je gotovo nemoguće dokazati.