"..Ima narodnih prica koje su toliko opstecovecanske da zaboravimo kad i gde smo ih culi ili citali, pa zive u nama kao uspomena na nas licni dozivljaj. Takva je i prica o mladicu koji je, lutajuci svetom i trazeci srecu, zasao na opasan put za koji nije znao kuda ga vodi. Da se ne bi izgubio, mladic je u debla drveta pored puta zasecao sikiricom znake koji ce mu docnije pokazati put za povratak.
Taj mladic, olicenje opste i vecne ljudske sudbine: s’ jedne strane opasan i neizvestan put, a s’ druge strane, velika ljudska potreba da se covek ne izgubi i snadje, i da ostavi za sobom traga..Znaci koje ostavljamo iza sebe nece izbeci sudbinu svega sto je ljudsko: prolaznost i zaborav. Mozda ce ostati uopste nezapazeni? Mozda ih niko nece razumeti? Pa ipak, oni su potrebni, kao sto je prirodno
da se mi, ljudi jedan drugom saopstavamo i otkrivamo. Ako nas ti kreatki i nejasni znaci i ne spasu od lutanja i iskusenja, oni nam mogu olaksati i pomoci nam bar time sto ce nas uveriti da ni u cemu sto nam se desava nismo sami, ni prvi, ni jedini.."
Znakovi pored puta
Ivo Andric
|