[kame]

Ova priča je napisana na bunkeru „Igrišta", februara 1996. Godine. Objavljena je istog datuma u biltenu 442. Brdske brigade „Ruka". Blagaj, Ramazan-Ševal 1416 h.g.

Umoran, gladan, sa punim ruksakom jestivog zelja i jednim „Ikarom", Šahbaz se nakon četiri dana provedena na liniji iza suhozidine vraćao zaobilaznim puteljcima kući. Sa bunkera je gledao u protekla četiri dana, kako su tamo gdje se nalazio njegov sobičak padale granate. Čitavo vrijeme nije mogao da spava, razmišljajući je li kome išta bilo od njegove familije. Ako je ikome nešta bilo, javili bi mu, ili možda ne bi, ko zna. Crne misli su ga putem spopadale. Rijetki prolaznici šute, niko ništa ne priča. Šahbazu lahnu.
Sada će kada dođem kući, pomisli Šahbaz, djeca skočiti da vide šta sam im donio, a ja u ruksaku imam balu trave, jedan Ikar koji ja pojeo nisam i kvarat štruce. Uto ugleda vrata svog sobička i pohita.
Selam alejkum! – nazva Šahbaz sa vrata sobe.
Alejkumu selam! – otpozdraviše ga.
Hitro pogledom preleti preko sobe. Tu su svi osim Dragana.
Đe je Dragan? – upita
U mejtefu. – reče mu žena Pemba.
Babo je motao suhi orahov list u list Draganove teke, sjedeći na cigli. Šahbazova majka je okrećala čeketalo na kahvenom mlinu meljući grah slanutak, da se saberu. Žena mu Pemba, čisteći zelje kraj furune, razgovarala je sa komšinicom Đulsom. Mala ćerkica Jadranka mu pritrča i prihvati ruksak sa leđa. Pemba skoči na noge, nali vode u leđen i prinese mu:
Operi noge! – reče mu
Opet trava i Ikar. – reče mala Jadranka prebirajući ruksak.
Što i ti nisi u mejtefu!? – prekori je Šahbaz.
Dedo mi popušio teku. – pravdala se Jadranka.
Babo! – zovnu oca Šahbaz.
Aaa! – odazva se babo.
Jesam li ti donio tri čiste vreće od cimenta da motaš, okani se dječijih teka – reče mu Šahbaz.
Znam ja da vama smetam! – na to će babo.
Dobro, dobro puši šta hoćeš! – naljuti se Šahbaz.
Čim je oprao noge ispruži se na prvu paletu na patosu.
Šahbaze sine! – zovnu ga majka – dobili smo od Alije poruku iz Njemačke. Evo ti pročitaj. – vadeći poruku ispod spužve - Čitaj naglas!
Šahbaz uze poruku i poče čitati:
Draga majko, brate i snaho, draga djeco i babo…
Pa ja! Mene zadnjeg! – dodade babo.
Šahbaz kahnu dva tri puta, pogledavši babu preko oka, pa nastavi čitati:
Evo uzeh da vam se javim. Hamburger je veliko mjesto, ima puno zemljaka, u istoj sam sobi sa Franjom iz Krapine i Matom iz Gruda. Prvi nam je komšija Radovan sa Pala. Znam da vam je teško, ali ni meni nije ovamo lahko. Evo, nakon tri godine svađe, jedva sam se dogovorio sa Franjom i Matom kako ćemo rasporediti krevete u sobi, dok Radovan u svojoj sobi okreće krevet gdje mu je drago, nemože mu ni gazda Hans ništa. Izdržite, doću i ja da pomognem, čim prestane pucati. Našto sam para uštedio, pa ću otvoriti neku firmu, i svi ćete imati posla a ja ću vam biti šef. Tebi brate ću donijeti specijalne rukavice za teglenje željeza. Čujem bio si u nekakvom logoru. Moj brate, ne mogu vjerovati, nisi nikome ništa nažao učinio.
Uto na vrata bahnu mali Dragan sa jaranom Denisom:
Merhaba! – rekoše uglas.
Dragan priđe neni te je poljubi, tati Šahbazu pruži ruku pitajući ga:
Jesi li ijednog' ubio!? – a Šahbaz se nasmija te mu reče:
Ovu me smjenu nije zapala puška.
Kaće taj napad? – umješa se Pemba.
Šta ja znam. – reće Šahbaz
Evo Đulsa priča da će biti u današnji dan. Rekla joj komadantova svastika.
Mi u brigadi ništa ne znamo. – reče Šahbaz.
A jeste li čuli? – nastavi Đulsa da Visoki Saudijski Komitet daje sto maraka onome ko se osuneti. – Na te riječi Šahbaz se okrenu ka babi i reče:
Babo, tebi je ionako svejedno, mog'o bi se ponovo osunetiti. – a babo potegnu dim suhe orašine pa reče:
I na to bi me naćerali, ionako se čučeći mokrim.
Okani se babe. – reče Pemba, pa dodade:
Nisi ni ti ništa bolji.
Šahbaz skoči sa palete unoseći se Pembi u lice, pa joj reče:
Ti, zatvori usta, vidi ti se šćemlija ispod tebe kroz njih!
Sine Šahbaze, nastavi čitati, okanite se ćorave priče. – prekinu majka nezgodnu situaciju.
Šahbaz nastavi čitati:
Dragi moji, ovih dana ću vam po konvoju u Mostar poslati pake. Posebnu pažnju obratite na crvene čarape. Primite puno maksuz selama od Alije.
Blago majci svojoj! Spremiće nam pake i para. – kroz plač reče nena.
Šta je ručku? – upita Šahbaz.
A zelje šta bi drugo? – reče Pemba pa nastavi. – i zelja je sve manje i manje, a i mještani nam brane parati. Nekidan mi jedna mještanka reče:
Bježi sa moje zemlje, krepaće mi krava od gladi.
A prvi su u džamiji! – reče kona Đulsa.
Ima li iđe prazna poruka da odgovorimo Ali? – upita Šahbaz.
Majka zavrnu spužvu ispod sebe te izvadi praznu poruku i dodade mu je. Šahbaz kuhinjskim nožem zaoštri olovku, okrenu poruku zavirivši je sa svih strana i spusti na sklepanu siniju od rašalovanih dasaka. Sjede na ciglu te se zamisli. Dok je pisao stiže i kahva, srknu jednom, dvaput, te se namršti spuštajući konzervu na siniju. Dragan, Jadranka i Denis su sa nenom u drugoj ćoši sobe učili naglas El-Fatihu. Pemba i Đulsa su pričajući nagađale kada bi se mogli vratiti u Dubrave. Babo navuče nejednake cipele te izađe vani. Popi se i kahva. Šahbaz se svečano pripodiže i reče:
Evo, napis'o sam!
De, da čujemo, čitaj! – reče Pemba. Šahbaz ponovo sjede, nakašlja se i poče čitati:
Dragi sine, brate, đeveru i amidža Ale. Evo da ti odgovorimo na tvoju poruku koju smo primili. Mi smo fala bogu svi živi i zdravi što i tebi želimo. Fala ti što ćeš nam spremiti pake i one crvene čarape. Sve će nam dobro doći, nemamo ništa. Babo bi mog'o da zaradi ali neće, znaš njega. Slabo nam daju pomoć, pokradoše pa nam prodaju. Svaki dan jedemo travu pa balegamo k'o govečad. Ponekada Pemba ode pa zaradi, šta li radi ja je bogami ne pitam, nema je čitavu noć. Ja idem na liniju da odbranim ovaj komad zemlje da bi se imo ti đe vratiti i biti nam, akobogda, šef. Pazi kako se slažeš sa Franjom i Matom, nemoj biti donji, zanijećeš. Babo nam je malo pomatušio, malo-malo pa ode u Blagaj u ratno predsjedništvo i sa vrata se dere: „Rahmet duši lijepom Titi!". Ljudi mu ne zamjeraju, znaju da u partiji nikada nije bio kao oni. Brate moj, čudiš se oklen ja u logoru. Mene su greškom zatvorili, mislile komšije da sam musliman. E tek sada jesam, ko bi reko da će me nevjera ućerati u vjeru? Degenečili su me, brate moj, sve dok nisu ćafirina išćerali iz mene. Dragan i Jadranka redovno idu u mejtef. Majka ko majka vazda zvonca. Pitaj Franje cimera kad ćemo se vratit pa mi piši. Primi puno selama od nas i kone Đulse.