Žmirkaju zvezde na sleđenom nebu,iza oblaka
a mesec skriven duva u svoje promrzle prste...
Zima besno orgija nad mojom varoši
a ona,kao nevesta,sva u belom,sanja ...
Krovovi kuća,poput snežnih bregova,stidljivo vire
dok se iz dimnaka,kao iz
lula,izvijaju repovi dima...
Sa grana ogolelog drveća vise ukrasi ledenica
a preko njih se niti inja prelivaju kao ukrasne trake
svako drvo , okićena jelka,svaki dan, praznik…
Duž ulica svetiljke prostiru svoje žutu lepeze niz tamu
a kroz njih,poput behara, promiču nežne pahulje...
Sred te studi,okovane ledom,žive tople duše
žive ljudi čiji tragovi u snegu teku kao potoci... tamni i duboki,poput briga i bora njihovih svetlii i široki kao njihova ljubav… Tu se ljubi usnama.sa kojih se uzdasi pretaču u maglu
a pred žeravicama od dodira uzmiče stud...
Tu se sanja s trepavicama upletenim u vence a budi sa suzom kristala na krajičku oka
Ova varoš se vol,jer ume da uzvrati ljubav.. Ona je sećanje koje traje...
Reči koje se pamte...
Ona je snežna kraljica... Princeza...
Sjenica!
Erkin Bihorac
|