Steta sto nisam video ovu temu u aprilu jer se tada isto i za mene navrsilo i zavrsilo veoma tesko i bolno vrijeme od 7 godina ( poslednji put 27.03.1999) od kako nisam bio u Sjenici . Ja sam takodje bio primoran da cekam na trenutak kada cu ponovo videti ono moje mesto ni veliko ni malo taman toliko da stane u srce i da ga covek nikad ne izgubi , pa cak i kad bi hteo ne moze .
Kad sam krenuo bio sam ubedjen da me nikada nece povuci nostalgija za Sjenicom jer sam bio pun razocaranja u sistem u drzavu , ekonomiju itd.
Kako su dani prolazili sam poceo sve vise i vise da sanjam Sjenicu , tako da sam mislio da mi je samo da prodjem od sanca do benzinske i da sutnem kamen i dosta bi mi bilo , cak sam i kamen narucio da mi zena donese .
Bilo kako bilo doso je bio i trenutak da mogu nesmetano da posetim moj grad .
Bio sam toliko uznemiren i zauzet razmisljanjima kako ce mi biti kada dodjem hocu li videti nekog koga poznajem , da li se sta promenilo , je li novi predsednik opstine opet asfaltirao glavnu ulicu itd. da nisam ni primetio kad sam stigao.
Bilanc je izgledao ovako :
Ja sam malo ljudi poznao
mene je jos manje poznalo ( majka me nije poznala )
glavna ulica nije asfaltirana ( veoma vazno ko dolazi sa novim autom nece moci da se puha jer je ulica puna rupa )
