Lepote Pešterske visoravni nadaleko su znane. Neki ovaj deo Srbije nazivaju balkanskim Tibetom, drugima je, zbog oštrih zima, bliže poređenje sa Sibirom. Veruje se da je nekada na njemu bilo jezero, a danas je Pešter najveća visoravan Balkana i jedna od najvećih u Evropi. Veći deo Pešterske visoravni pripada opštini Sjenica, a manji Novom Pazaru i Tutinu. Naziv visoravni potiče od reči pešter, koja je arhaični naziv za pećinu.
Pešter je najpoznatiji po oštrim zimama. Statistički podaci kazuju da je 26. januara 2006. u Karajukićima bunaru pored Sjenice temperatura pala 39 stepeni ispod nule. Zima je ovde rastegljivo godišnje doba, pa je za prvomajske praznike 1962. godine Pešter prekrio sneg visok 62 centimetra, a 17. juna 1989. godine napadalo je petnaest centimetara snežnog pokrivača. Poslednjih godina se posledice globalnog zagrevanja osećaju i ovde, pa zime nisu ono što su nekada bile. U proleće i leto Pešter je najlepši. Sve se zeleni, idilično i spokojno deluje. Koliko je teško živeti na Pešteru znaju samo Pešterci, kojih je sve manje. Teška srca napuštaju rodni kraj, ali u ljudskoj je prirodi da traži lakše mesto za život.
Život na Pešterskoj visoravni je težak i surov, ali nekada i ne mora da bude toliko težak. Safet Kovačević (45) sa majkom Fatimom (70) živi u selu Pode. Ne žale se na nemaštinu, već sasvim suprotno kažu da dobro žive. Selo je lepo, vazduh čist, imaju desetak krava, dva konja, nešto ovaca, teladi. Od toga se može živeti, ali nemaju struju. U selu je nekada živelo petnaestak domaćinstava. Svi su otišli u veća sela ili obližnje gradove. U Podama tako danas žive samo Safet i Fatima. Na 1400 metara nadmorske visine i bez struje. Obećavali su im nadležni u sjeničkoj opštini da će im sprovesti struju. Dolazili su radnici elektrodistribucije, merili, premeravali i - još ništa. Čekaju struju ko Godoa.
Selo Pode udaljeno je 33 kilometra od Sjenice, sedam kilometara od Karajukića bunara, a od najbliže bandere kilometar i po. Taj kilometar i po nepremostiv je problem, izgleda. Safet i Fatima zimi po nekoliko meseci žive odsečeni od svih, jer su putevi zbog velikih smetova snega neprohodni.
Njihova jedina veza sa svetom tada su mali tranzistor i mobilni telefon i to dok traju baterije koje Safet puni odlazeći kod prijatelja u susedno selo Police, koje je udaljeno dva kilometra. Safet za osnovne namirnice, čak i za najmanju sitnicu, putuje na konju po dva sata do najbliže prodavnice, u Karajukića bunarima, dok se pred zimu snabde svim potrepštinama za nekoliko meseci unapred. Fatima kaže da ne bi žalila da umre samo da dočeka da oženi Safeta i da uvedu struju u kuću, a te dve želje su povezane. Oboje kažu da je „bilo prilika za ženidbu“, „ali neće nijedna devojka da se muči i da živi bez svetla, televizora, frižidera i ostalih stvari“.
Kad je teško - Hido
Safeta i Fatimu redovno obilazi Hido Muratović, poznati humanista iz Novog Pazara, koji je do sada organizovao više humanitarnih akcija pomoći siromašnim i starim stanovnicima ovog dela Sandžaka. U jednoj od njih struja je uvedena starici Milki Vasović. „Prošle godine je pred Bajram predsednik opštine Sjenica Muriz Turković obećao da će Kovačevićima uvesti struju, ali je slagao. Obilazio sam sve nadležne ovde u Novom Pazaru i Sjenici i ministra Rasima Ljajića sam obavestio o ovom slučaju, ali Safetu i Fatimi niko neće da pomogne“, kaže Muratović. On, ipak, ponovo apeluje na nadležne da Kovačevićima uvedu struju i tako im olakšaju zimske i hladne mesece na Pešteri.
http://www.danas.rs/danasrs/drustvo/...news_id=202185