[superbaka]

Sumadija live...

Zasto me tako gledas, upitao sam je danas nesto poslije 2 po podne...
Prijatno sunce skroz neobicno za ovo doba godine je visilo poput zrele kruske nad Sumadijom. Negdje iz komsiluka su dopirali zvuci pjesme „ Tamo gdje je Kraljevo, gdje je Studenica” ... Sumadija live...
Znas, pocela je...
Samo par trenutaka ranije bili smo tako cvrsto jedno da od dvoje niko nikada nebi znao stvoriti jedno kao sto to umemo nas dvoje...kao sto to umes ti...ja naprosto ne znam...ne znam i uvek, vec godinama se pitam od cega si satkan, od cega si stvoren da naprosto ne mogu zamisliti ovaj zivot bez tebe...sta je to u tebi...sta to ostavis u dusi žene...u mojoj dusi...da mi zivot bez tebe bude i u pomisli bezlican...
Ja znam da su te mnoge volele do bola...nastavila je na svom maternjem, meni tako dragom ekavskom...ali to je onaj lep bol...bol od koga srce pozeli da izleti iz grudi i ode negde ... ne znam ni sama kuda...
Ti si tako jednostavan a opet toliko zagonetan, ... ja znam da me volis, znam i osecam svaki tvoj drhtaj, svaku zelju...znam te i poznajem kao retko koja žena...ili mislim da te znam...
Ipak, sve ove godine mi govore ponesto o tebi...govore mi da je ljubav u tebi veliko more u kome se može bezbrizno plivati do beskraja...do onog bola koji sam ti pomenula...to boli...to tako lepo boli...Ne znam ni kako ni zasto...ali te uzasno puno volim...bez tebe...ne...bez tebe niti ide niti bi moglo...bez tebe zivot nebi nikako licio na zivot...ne, nikako ovaj moj zivot bez tebe nebi imao smisla...
Mislila sam da si jedan od onih koji pricaju slatke price dok su tu a kada odu onda su isti kao i sve one bezlicne barabe bez duse i karaktera, hvalisavci i skorojevici.
Vreme je ipak kakav takav sudija i slusam kako te mole da napises neku pricu, neki izvestaj, da opises, da bilo sta uradis kako bi neki casopis uopste mogao da se pojavi na kioscima na vreme sledeceg meseca...a tebi se ne pise ili pise, kako kad...i onda se opet po milioniti puta pitam dali si ti zaista moj...da li moje telo koje si tako snažno ispunjavao sve ove godine pripada tebi...tebi tom istom koga mole neki vazni ljudi da se smiluje i nasvrlja bilo sta...pa da urucis neku tamo nekome tako važnu nagradu, državnu bre...ej ludace...dali sam ja to sretnica ili slucajna prolaznica u tvom zivotu... a ako sam prolaznica...pa ja onda prolazim vec dobar broj godina...i koliko si velik ako toliko dugo pored tebe prolazim...
Juce iz Budimpeste, sutra iz Bukuresta...za koji dan iz Varsave i Milana...pa Ametsrdama, Parisa, Venecije, Kopenhagena...pa ljudi dolaze covece...ludace...dolaze da bi se sastali sa tobom u ovom selu i pricali o nekim vaznim stvarima koje zivot znace a ti tako nonsalantan...povuces par linija na papiru...i tvoje ime ce vec sutra osvanuti u pola Evrope...ti opet najvise volis Niksicko crno...i prstima jesti jagnjetinu ili pastrmku...Boze, ti si cudak...svi dolaze i skoro da ti se klanjaju a ti ... bosanac izbliza...ti volis svilen konac...a Mozart, Heidn,...Na lepom plavom Dunavu...Pa Orf...Carmina Burana...barabo jedna sta ti sve neznas ... Znam da su mnoge plakale...mi žene smo cudne kada volimo...suze nam dodju kao pride uz slast a kamoli strast...
Sjedi, hajde sjedi da pricamo,...zamoilio sam je...
Pa ja pricam, prekide me,...ja pricam ali ti moje price, bas sve moje price napamet znas...i sve moje price se zavrsavaju isto...bez tebe moj zivot ne postoji...ja ne želim ni pomisliti bilo sta bez tebe...ti si vlasnik moje duse...i da znas da moras cuvati tu moju krhku dusu, da, da...krhku poput grane u prolece kada sokovi pocnu da bude sve i vlaznost zamirise iznutra...
Sjecas se ti dragi moj...znam da se dobro sjecas onog Beogradskog januara...
Bulevar Revolucije...preko puta pravnog...treci sprat sa pogledom na Tas...sjecas se ti mojih suza i pahuljica snega poput kukuruznih kokica te daleke godine...sjecas se vjerujem kao sto se i ja sjecam...Bile su to lude godine, ludo vreme, sve je u tim godinama bilo ludo i vreme i ljudi...sve osim nas... Kao da te sada vidim...ozbiljan kao smrt iz prikrajka...a nezan poput samo koji dan starog psica, ma ne psica vec kuceta... Kako si samo bio snažan,...uvek zadrhtim kada se setim tog dana...od cega li si satkan...uvek sam se pitala... kako si samo bio topao...a ni malopre nista i nimalo drugaciji nisi bio ...pa kako ti to uspeva... Milion puta sam pozelela umreti u tvom zagrljaju...znas li ti uopste sta znaci umreti od zelje ze nekim...umreti bre...otici u vecni san...usnuti zauvek...ne znam da li to možes shvatiti, ti takav kakav jesi...Ponekad se bojim da to neces moci shvatiti jer eto ja govorim ekavski...ja samo namerno mogu reci vjetar, mlijeko, bijelo...samo namjerno ...
Onda si otisao nekuda daleko...iznenada i zauvek, mislila sam, nadala se, cekala i plakala...Godinama sam plakala i molila Boga da se pojavis...plakala sam i isplakala reku...veliku reku suza cekajuci te i nadajuci se da ces se odnekud pojaviti...i naisao si...dosao si ponovo u moj zivot i ispunio me srecom...ti i ne umes ženu ispuniti drugacije osim srecom...Boze kada bi mogao shvatiti sta osecam dok ti ovo pricam...
Imala sam te evo i danas, samo koji minut ranije a vec sam te zeljna kao lavica dobrog plena u predvecerje...rastrgnula bih te najradije...pa te ponovo sastavljala i milovala...kidala bi te deo po deo i cuvala pa te krpila i sastavljala da budes opet takav kakav si...i ako uopste neka žena može reci da je imala muskarca potpuno to sam sa sigurnoscu ja...imala sam te uzasno jako, beskrajno puno, do bola snažno...imala a tako te želim kao da te nikada ni probala nisam a kamoli da sam te trosila u tolikim kolicinama...
I jos me pitas zasto te gledam,...sta ti mislis zasto te tako gledam...mangupe moj, ...probisvetu...moja jedina velika ljubavi...ne pravi se lud kada ti je sve kao na dlanu jasno i poznato...
Usne su joj evo i sada kao sto su uvjek bile...mekane i socne poput slatka od sumskih borovnica sa Kopaonika...ekavske ...
Sumadija live...
Autor: Nord - Amsterdam