[supergirl]

Da joj pomogne ne može, i samo je žali. I tako, pod stresom i histerijom Baba ostarila prije vremena. Baba, mladost proćerdala, u starosti pamet je napustila, pa nema osjećaja za stvarnost. Isto joj dođe ko hajvan ko insan. Ko pametan ko mahnit, ko pijan ko trijezan, ko krst ko mjesec i zvijezda. Samo što joj ovo drugo, poređano i spomenuto, više smeta od onog prvog.
Do skora joj, ko bajagi nije smetalo, a sada joj eto smeta. Smeta joj sve iz komšiluka njenog URBAN-og sela, pa se Baba rašarafila ko stara singerica i veze li veze, uzduž i poprijeko, sve po volji mentora i nalogodavaca s one strane „bare“ i onih prije „bare“, a i onih domaćih, iz „našega“ blata, koji finansiraju one što se trude da sve bude urban-no i po njihovom modelu i receptu. Taj recept je Babinom komšiluku dobro poznat. Ona mrzi i kritikuje sve što joj po etnokarti pripada, tj. po krvi i rođenju. Ona bi voljela da nije muslimanka, a pošto to ne može sakriti, ta „naša“ Baba hoće da pokaže da se ne slaže s Božjim određenjem već s onim što ona hoće da jeste: kritičar islamskih vrijednosti, vjerskih velikodostojnika i njihovih saradnika i ljudi koji ih podržavaju.
Toliko je Babi stalo da pokaže da je daleko od islama da često nama u komšiluku vikne: “ Nije vi ovo Saudijska Arabija niti Iran!“ A mi je gledamo, u čudu. Neki se pitaju šta joj je? Pa znamo da nije Arabija niti Iran. I na to joj velimo: “Baba, nije ti ovo Kragujevac a ni Beograd, a vala ni Kraljevo!“ A ona izbulji oči, pa viče na nas, dere se i galami: „Neću ja da me vi predstavljate, ni u vjeri ni u politici. Vi mi smetate, svi vi i vaši uspjesi. Sve vaše medrese, fakulteti, a Univerzitet posebno. Uh, što me on sikira. Te ona vaša dječija obdaništa što nam djecu vjerom zaraziše – sve bih ja to zatvorila, i džamije. Svi mi smetate, a Muftija posebno. Smetate mi vi i vaša nastojanja da muslimanima ugled vratite. Grdno mi smetate. Sve bih vas pohapsila, u zatvor bacila. Vas što branite vakufsku imovinu, što ne date Banju mojim nalogodavcima već je hoćete vratiti narodu. Vas bih voljela da nema. Smetate mi što dobiste izbore, što hoćete Nacionalni savjet, što ugrožavate one koji me plaćaju. Smetate mi, strašno mi smetate. Smetate mi što ne pijete a kafane zatvarate, te ih u Narodne kuhinje pretvarate. Smetate mi što se borite protiv droge, al’ izistinski, ne kao ja, samo deklarativno.
Zavrćete slavine dotoka novca meni i svima onima koji su mi slični. Smetate mi što ne date da urban-izujem moje selo, i vas sve iz njega protjeram, pa da onda radim šta hoću. I krst na galvu da metnem, Muftiji i bilo kome, pa čak i sebi, šta fali.“
Tako Baba, veze li veze. Mi se čudimo u komšiluku. Neki kažu prhnula veselica, treba je žaliti i ništa više. Omatufila, vele drugi, nije skroz „otišla“. Treći kažu: „Jok bolan, samo se rufeti, stari je to rufet. Ona samo priča šta joj narede oni koji je plaćaju.“ No, kako god, Baba ipak „mlati praznu slamu“. Ko nju, jadnu, više sluša i ozbiljno shvata?
Pitaju neki komšije: „Šta je Babi, te se ovako razbole? Šta joj je, te ovako priča?“ Jedan od njih veli: „Ne smetaju joj počinioci Genocida već oni koji su poklani i oni koji su pretekli. Ne smeta joj prodaja droge i oni koji je prodaju, a ona se pravi da ne zna već se s njima druži i po njihovoj direktivi radi. Ne smetaju joj oni što rade protiv interesa Bošnjaka, oni što uništiše sve što je vrijedno u Sandžaku, već joj smetaju oni što otvaraju Univerzitete i škole i obdaništa i u njima ljude zapošljavaju i kadrove stvaraju za bolju budućnost tog velikog sela u kojem i Baba živi. Ne smetaju Babi mito i korupcija u sudu, općini, bolnici i drugim ustanovama, ali joj smetaju bijeli i čisti zidovi Medrese, Islamskog fakulteta, Univerziteta. Smeta joj bjelina i čitoća ahmedije i sva njena simbolika koju ne može ni krst ukaljati. Baba ne podiže glas protiv krsta na glavi Muftije, već napada Muftiju što nas sve pokušava zaštititi od pokrštavanja i asimilacije. Babi smeta što se ‘tamo neki’ Muftija politikom bavi, a ne smetaju joj kal i bijeda onih što Sandžak u siromaštvo zaviše, bez putova ostaviše, a od skora i vode koja građanima po pet dana kroz slavinu ne poteče. Oni joj ne smetaju zato što su iz istog klišea kojem i Baba pripada i zato što rade na uništavanju islama, muslimana i Bošnjaka u Sandžaku. Ta nastojanja Baba itekako podržava i nastoji ih profilirati. Baba bi voljela da Muftija samo šuti, u džamiji sjedi, kako bi ona i njeni nalogodavci URBAN-izovali selo po volji režima.“
„E baba, baba, ne damo mi da nam ’selo gori, a ti da se češljaš!’“ – nastavi dalje komšija. „Nisu Baba ‘ljudi uz Muftiju oni koji slabo čitaju’ – kako ti reče onomad. To su ljudi koji puno i čitaju i uče. Univerzitete otvaraju i fakultete, institute i akademije grade. Sve pomno prate i zapisuju, za historiju čuvaju, da se zna ‘ko je selo palio i češljao se dok ono gori’, ili je ‘trlio lan da bi mu prošao dan.’“ – reče komšija babi i ode da gradi svoje selo, po volji i meraku i po svom ćejfu!
Autor: Sead Šaćirović