[arMina]

Originally Posted by hurmasica

Djes Armina😊

A da čora kamo se zagubi Alah ti pamet dao i uputio te na pravi put??
Ev' me ako baš pitaš za mene i deveram ti valahi sa svime i svačim a bome pameču najviše. Vidiš koji je vakat došo da se nezna jeli po ljeta ili po zime a valahi kako god okrenem men se čini da je zima davno trebala proči mada nas još snjegovi i oluje zatrpavaju.
Drva i nešto malo uglja u šupu imam za juni i juli a za August nek mi se smiluje Svevišnji
Šta da ti rečem neznam izuzev vako belčin nekih naših seoskih zgoda a dakako i nezgoda ...

Jutros 'nako zorile, podmuklo kako to Mehagin horoz i zna, pod prozorom se raskrivi, da bijah i na sebe ljuta i ja. Kako naopako i spavam, prekrijem jorganom glavu, da ništa ne čujem, pa se ujutro k'o klupko odmotavam i u sebi k'o pas režim lajem.
Nikako da se izvučem i nađem kraj, a da spavam k'o birvaktile na dušeku, da ne nagađam, možda bi bilo i bolje, hajde mu znaj!? Velim, pjevac se uporno dere, a meni se kosa na glavi naviše vere, neki trnci prolazali po svom tijelu, jer nikako se ne naspavah, bijah sinoć kod komšije Murata na sijelu.
Helem nejse...
Ustati moram, dok se nije i veker stari raskrivio, to znam. I taman da završih tu misao, kad on u tijesnoj časi skače, k'o dijete vrišti, a pod fijakerom najednom zamjauka usnulo mače, kako li samo pišti.
Ustanem polahko, drsko stresem bijes sa sebe, i krenem u banjicu pravo, da uzmem najprije abdest, i da me na svoju ruku ne uzme đavo.
Klanjam, završim i obavezu tu, pristavim na kraj šporeta vodu za kahvu, te zaspem šaku zrna u mlin, pa onako natenane, okrečem čekalo i osjetim miris fin.
Vrtim ukrug mlin, zaboli me i ruka, a u glavi već velika muka, kad čujem tamo voda vrela kipi, a pod pendžerom teške korake kako pod cipelom nečijom škripi.
Kad odjednom, začuh, gruh..
Na vrata neko ko bijesan uporno šakom lupa.
Pomislim najprije, koji li je hajvan, tek ih kupih, a Boga mi bila su i skupa.
- Ko je? Sačekaj malo, otvoriti moram. Ne možeš kroz zatvorena vrata proći, moram otključati belajsuze, ne izbio ti svoje oči!
Zaspem kahvu u džezvu, na tablu stavim samo fildžana dva, a još sam onako k'o izhavješćena iz sna. Prinesem tablu, na sećiju pored pendžera stavim i odem da vidim, kako ću onog što se navalio na vrata, nečim da po glavi smlavim.
Priđem vratima, kad hajvan, sačuvaj me Bože, zove me imenom i lupa li lupa, k'o da smo ovce nas dvoje, u neki tamo vakat čuvali skupa.
Otključam u toj svoj frci i trznem vrata onako ratnički prema sebi, kad ono moj komšija Džafer veli: "Kono, ja evo doš'o malo tebi!"
Amin !
- Jadan ne bio šta ćeš mi u ovo vrijeme, lupaš k'o pijan i kljuckaš me time, k'o vrana u tjeme.
Stojim na vratima narogušena k'o oblačno vrijeme kad Dažafer, zametlo mu se sjeme, osjeti miris kahve što izmigolji i na vrata, pa veli.... "Daj, Armina, molim te, probudi i svog brata. Jes' mi zamirisala i srce mi u grudima k'o ker dahće moje, jer znam, dušo moja, da nema u kraju bolje kahve od tvoje."
Joj, kad mi reče "dušo moja", da sa mogla dohvatila bih opanke babine, a jesu velikoga broja, pa bi mu ih oprcala o glavu, i neka mu mati saljeva danima kod hodžinice Hasne stravu.
Ipak, sabrah se ja, na um mi pade moja mati, da je najbolje sada ušutjeti, to insan treba da shvati.
Otvorih širom vrata, velim "Bujrum Džafo! Uđi, pa naši smo, komšija! Jakako, nismo mi tudji"!
On se uporno kesi, a trulež mu iz pozadine usne duplje viri, na jedno oko još nerazbuđen, vidno žmiri i sjedne odmah pored table i fildžana, a ja na drugoj strani, sjedim, čekam mater i brata, sasvim sama.
- Ehhh, moja Mino"!
- Ma, ne more to tako. Nisam i neću biti tvoja. De, reci koji te đavo ovdje jutros donese prije nego li mi ruka kahvu duši prinese.
-Ma, nemoj da se ljutiš. Strpi se malo, nasmiješi il' bar sačekaj dok kažem, pokušaj da šutiš. Vjeruj da ne lažem.
Gledam ga 'nako sprva reda dok on mene neprestano mjerka i gleda, kad mater bahnu na vrata i zove da siđe, već razbuđenog mi brata.
- Kojim dobro Dafo?, mati ga pita tada. Šta ima u tvom sokaku, šeher grada?
- Sve po starom, kokoši nose još uvijek valahi bijala jaja, pilići se po istilahu legu, samo ja sam evo, došao do vas po ovolikom snijegu.
Pa, da pređem na stvar, i da popijem frišku kahvu iz najdražih ruku, bar. Prostrijelim ga i pokosim pogledom svojim jer ni matere se svoje tog trena ne bojim. Ona i mene za njega dala, samo da volim drugog deliju, Boga mi nije znala.
K'o eto, novost je ta, u selu je gripa zavladala. Razbolje se i naš komšija Selčan, ne izlazi iz kuće povazdan.
Red bi bio hastu obići. Nije daleko, brzo ćemo mi u društvu do njega stići.
- Jašta, da obići treba, ići ću i ja. Samo da zamotam friških gurabija. Il' ima u matere tako mi Allaha, na ormaru ustajale jabuke, mehke i rumene, pa nasmijaće se komšija kad ugleda mene.
I metnem u krilo jabuke, u rubac zamoram gurabije i hiteći za bratom i Džaferom, pravo kod svog bolesnog komšije!
Kad ponovo svratim, onda ću ti sa novi haberom, da navratim!

Evo usput i malo razbibrige za ovu našu ćeljad što navračaju ovdje..