|
Gost
|
Muratovic Began iz Zitnica:
"Dos'o sam po svoje slike sa modricama. E, sinko, ljuto, ljuto su bili bezobrazni i grubi. Ovi gore u Sjenicu mi traze te slike. Eh, sinko, da cujes moju muku. Ja kao da sam imo imovinu koliko Pazar, a sad sam ga izgubio... Pa i mislio sam da necu izdrzat, al' eto. Stradali smo i ja i Suljo. To mi je bratuced, mi smo stradali isto vece. On ima i lomove. Ja sam se sa zivotom halalio, bar bitno mi je da neko sazna da sam na pravdi strado. Bio je tornik (utorak) 21. jun 1994. godine. Kao i mnogih predhodnih i toga tornika sam otis'o u Novi Pazar da prodajem sir. I tek sto je zivnuo pijac i pocela prodaja, kako sam stajao za kacom preda mnom se dusterisa (iznenada pojavi) policajac. Pogledo sam ga a on me istog trena pitao: Jesi li ti Began Muratovic?
Odgovorih mu da sam taj. Rek'o mi je da moram da podem do SUP-a. Pit'o sam ga sto, a on mi rece: trebas tamo Sulju. Sta cu s kacom, pit'o sam ga? - "Sve ga neka tu, kako je, vratices se odmah", rek'o mi je. Ubacili su u "maricu", mene i sinovca mi Muharema, i odveli nas u SUP. Kad smo stigli tamo, odveli su nas na drugi sprat gde smo videli Sulja Muratovica vezanog za radijator. Razdvojio me od Muharema, i onda redom, uzo mi podatke i predo isljedniku. Podatke mi je uz'o onaj sto me je uzeo sa pijaca, i predo hi zameniku nacelnika - Radosavu Stefanovicu. Nije proslo ni pet minuta, Stefanovic me pozv'o u svoju kancelariju. Us'o sam. Pit'o me: znas li zasto si pozvan? Reko sam, valjda Sulju da nesto posvedocim, bar mi je tako rek'o onaj policajac sto me uzeo s pijaca. "Ne za to", reko'o mi je on. "Tebe se trazi puska i pistolj "7", cehoslovacka "zbrojovka". Nemam, rek'o sam. Pa opet, maltretiranje dok su dosli svi sto tucu. Ili priznadi i donesi, ili cu te dat ovim... - Da me date u vatru, ja nemam. Nemam, dece mi moje, i Boga.
Veli on: "E, tek sad vidim, da sve lazes!" Izbaci me na hodnik, pa me ponovo pozva, pa opet isto. Sve sam ceko u hodniku, strazar pored mene, dok me nisu uzeli ovi sa terena. Prvo njih pozva, zadrzase se dvije-tri minute, izadose i pozvase mene. Ih, kad su me pozvali, nisam ni iskoracio, Rosic me docek'o na boks. Udario me boksom u zeludac, a dlanom po licu. Mene odose ruke da se zastitim, kad on kaze: "Dolje ruke, pusku i pistolj, majku ti tursku!" - Nemam ni jedno ni drugo, pa me ubite. A ne treba ni jedna ni dvije rijeci, jer da sam im'o ne bi dos'o do ovoga, rekoh mu. "Daces, daces!" - povika Karlicic. Rosic kaze: "Daj da ga svezem, tursku mu majku!" Karlicic mu kaze: "Neka se mene brani. Da vidimo koje mu je zalije, ili ruke da mu polomim, ili glavu!" Vidim sa njima nema sale, i da kod njih prolazi sve ono sto je najgore, pa pomislih: preca mi je glava, pa ruke nek secu, al' glava nek je ziva. Ruke su mi bili na smenu, dok su pale same. Onda su komandirali da se izujem. Posice je postavio stolicu uza zid i naredise: "Sazu se majku ti tursku. Pozuri, nemamo vremena da cekamo!" Komandovo mi je: okreni se ka zidu kolenima na sedalo, a tabanima prema nama." Onda su promijenili palice. Uzese duze i vece i naizmenicno me poceli udarati dok nisam izgubio vid. Kada sam se osvijestio bio sam na podu i potpuno mokar. A Muharema su doveli da me gleda takog i odbrojavali mu nesto. Rosic me poveo do umivonika da se osvezim. Pokuso sam, ali nisam mogo ruke da podignem. Onda su me stavili na klupu u hodniku. Tu sam osto da se hladim onako izmrcvaren skoro dva sahata. Onada su opet dosli i pitali: "Je l' ti bolje bilo da si prizno, no da sa tobom bude toliko teskoce." Ja sam mogo i poginut, ali to nisam mog'o dat'. Kako da dam, sto nemam i ne posedujem. Ja sam govorio al' mi niste verovali. Ali ja to ne bi dozvolio, ni jednu coku, da je sve to zlatno…
A oni kazu: "Dobro, opet ti nisi slobodan, ti to moras donijet kako ti glava zna!" Oni mene tako, a ja sam bio polumrtav, nisam mog'o da se drzim na nogama, pa sam se naslanjo na stolicu da ne padnem. "Sad ako mozes i ako imas de, idi, a za nekoliko dana, da to doneses". - Da vam donesem nemam sta, a nadam se da cu se nekako odvuc. Imam ovde dvije core (kceri). On mi je reko: nemo' slucajno, da si kom prico de si zadobio povrede. Nikom ni a, sto se desilo. Doduse, ja sam rek'o: ja necu lagat. Hocu umrijet, a lagat necu. No, to morebit, nije ni bitno.
Posebna mi je bila zelja i slobodom. Kad su mi rekli da sam slobodan i da se udaljim od njih, osetio sam neku nadu da prezivim i da nastavim opet, i veliku zelju da se udaljim sto prije od tih zverova, ne znam kako da kazem, od tih ljudi grubih. Ja nisam verov'o, i to sam im reko: da moze covek na pravdi, ovako dozivet i isprebijan biti. Otiso sam od njih, otiso sam kod core u Selakovac. Prvo sam se nekako odvuko do taksista kod Beogradske. Dao sam znak taksisti da zaustavi. Sto sam us'o u kola, zagledo se i rek'o mi: "Covece, odakle si i de si tako nastrado? -U SUP-u. Prebili me, i jos na pravdi, rekoh mu. A on mi kaze: "Pa sto nisi d'o futane, futni." - Hajde dadni ono sto nemas, odgovorih mu. Pita me on: Dokle? Rekoh mu: do Salakovaca, Jusuf potok. Tu imam jednu coru. Stigli smo blizu kuce a on mi kaze: "Ne mo's otic. Da te povedem do kuce?" Ja mu rek'o: Evo tu je. Pitam ga: koliko? A on kaze: Ti si platio i preplatio. Bila su vrata zakljucana. Ja sam zazvonio.
Kad mi je izasla cora Zemina samo je vrisnula i zakukala: kukavica ljuta, de si pogin'o? Samo sam reko: vala, eto. Ona je isla sutradan i rezilila ih, sto su me tukli na pravdi, al' nije fajda. Eh, tu je izas'o i zet Besim i prijatelj Sibo, uveli me u sobu, namescili mi da legnem, i odma' brze bolje otisli kod mesara da trazu taze, prijesnu ovcu kozu. I nasli, kod Esrefa mesara. I to od ovna. Taman da me cijelog uviju. Te sam se zavio cio. Oni mu nudili da plate, a on nije sceo. Rek'o im: i da ne znam coveka, ne bi, a kamo li sto ga znam".
|