Sjenicak__NL

Sefko Bibic (1940) iz Ugla:



"Ne secam se tacno, da li je bilo 6. ili 7 decembra 1993. kada su me pozvali da se javim u mjesnu zajednicu Karajukice Bunare. Pozvali su me da se javim u jedanaest sati. Kada sam otiso, bio je samo dezurni. Javio sam se njemu. On me pito: jesi l' donio ono sto su trazili? Rekao sam njemu da to oruzje, sto traze od mene, nemam. On je pozvao inspektora Mila Nedica i rekao mu da sam se javio tacno u koliko sam bio pozvan. Ja tacno ne znam ime tom policajcu kojem sam se javio, onda mi je on rekao: cekaj dok dode nas inspektor Mile. Nisam uopste znao, ni ko im je taj Mile. Dezurni mi je rekao: ako imas nekog svog, idi i sedi, dok dodu Mile i Dragan. Ja sam onda otisao u kahvu da se ugrijem, jer je bilo mnogo hladno. Kazao sam dezurnom gde cu biti. Sedeo sam neko vrijeme u tu kahvu dok me nije pozvao dezurni da se javim. Ponovo sam otisao u kancelariju kod dezurnog da se javim. On mi je rekao: sacekaj, dok oni dodu. Nije mozda proslo ni deset minuta, stigao je Mile Nedic i kako ulazi, kaze: jesi l' donio automatsku pusku, pistolj, ali ne secam se tacno koji mi je trazio, jer sam bio zbunjen kada su mi trazili ovo oruzje. Rekao mi je: "j**em ti tursku majku" i poceo da me bije uz psovku majke turske: "Imaces i daces, kad ti ja kazem. Sigurno imas i moras da das!" Ali ja nisam imo nista od tog sto su mi trazili. Rekao sam him da nemam dovoljno hrane za sebe, a ne da kupujem oruzje. Onda je Mile Nedic zasukao rukave do lakata i rekao: "Vidis ove miske, kakve su, pa ces sve dat sto imas!" Tako sve psujuci i udarajuci me. "Ako nemas snadi se kako znas i umijes, jer moras da nam doneses, pa makar bilo i da kupis. Mile mi je rekao: odoh da se odmorim, pa cu ponovo da dodem da te bijem. Ja sam mu rekao: mo's me vesat, ja od toga nemam nista. On je izasao da se odmori, ja sam ostao i dalje u tu kancelariju, cekajuci dok se vrati. Nakon nekoliko minuta ponovo se vratio kod mene i rekao mi: jesil se smislio Bibicu i dalje psujuci tursku majku i udarajuci po meni. Posto me ponovo izudaro, isterao me iz kancelarije i poveo u salu pricajuci sad ces sve priznat kad ti ja kazem. Jos neko vreme sam sa njima slusao Sabitov, Abazov i Elmazov plac i kuknjavu. Od te tuge pozeleo sam da me nema. Mile mi je rekao: sad idi kuci, odmori se malo, pa sutra dodi pa cu nastavit da te opet bijem. Otisao sam kuci i nisam vise hteo da se vratim u cetnicke ruke tog monstruma Mila Nedica".



Kuc Murat (194 iz Ugla:



"Dosli su pred kucu Mile i Dragan 6. ili 7. decembra 1993. godine. Ja sam bio za stokom a onda sam doso sam kuci u 12 sati. Priveo sam stoku, usao sam u sobu i seo da jedem malo leba. Stigla je "niva" pred kucu. Zena izasla da vidi sta je u pitanju. Imalo je ljudi kad bi videli "nivu", bezali bi u planinu. Trazi, a nemas da das, a onda moras u planinu. Ja nisam nikud is'o. Dragan mi je reko: "Znas li, Kuc, zasto smo dosli kod tebe?" Ja sam reko: ne znam. "Jesi l' cuo da uzimamo oruzje od naroda? Uzimamo im mitraljeze, puske, pistolje i kod tebe smo dosli da nam das pusku M-48, pistolj 7-14 komada metkova. Reko sam: Slusaj, nemam sigurno. Mile Nedic je rekao Draganu: "Dadi mu poziv, a on ako je nema, rodit ce je!" Dragan mi je napisao poziv na licu mesta i dao mi da se javim sutra izutra u sest sati u Karajukice Bunare. Izjutra sam otisao pred kancelariju. Mile je bio na vrata od kancelarije i rekao mi je: "Je si li, Kuc, donio?" Ja sam mu rekao: "Nisam ti donio, jer nemam." "Hajde, udi u kancelariju", rece mi on. Uso sam u kancelariju, a on me pita: "Sto nisi donio, hoces li ti da das?" - Bi' donio, ali nemam, odgovorio sam mu. Naredio mi je da stanem mirno i ruke uza se. Stao sam kako mi je rek'o. On je bio odavud hastala, a ja otud hastala. Reko mi je: "J... sam ti majku tursku, daces i ono sto ne treba, a ne ono sto imas!" Kako sam stojao u stavu mirno, a on ti me udri odozdo, boksom u slabinu, ja sam ostao bez vazduha. Istero mi vazduh. Nisam mogao vise da stojim. Poceo sam da padam ka zemlji i u tom trenutku je prisao Dragan komandir, i pridrz'o me. Ne znam koliko sam bio u tom stanju. Ne znam. Kad sam dosao sebi, Mile mi je rekao: "Bolje ti je ovde da das, nego da te vodimo za Novi Pazar. Smisli se". Zbog bola, koji sam trpeo od udaraca, rek'o sam mu: "Udario si me, i kad bi imao ne dam ti". A on mi kaze: "J... sam ti majku, jetru sam ti ostetio!" Nakon nekoliko vremena, stigao je Banda Pljakic, te je rekao Milu: "Pusti mi Kuca, pet minuta - da razgovarm sa njim". Ondar smo ja i Banda, usli u neku drugu prostoriju. Ali ja sam tu bio budala. Banda me pita: "Murate, koliko imas sinova?" - Tri sina i sest devojaka, odgovorih mu. Banda mi se poce zaklinjat: "Ja imam jednog sina, Niko se zove, nas'o ga u carsav savijena, ako te izgorim, no mi kazi slobodno, imas li pusku?" Zakleo me on: "Glave ti tri sina, imas li pusku?"- "Glave mi moga Nika, necu te izdat", ponovo mi se zakle. Reko sam mu: "Slusaj, imam tri sina, udario me Mile Nedic, ne dam mu je, nikako. To mi je ostalo 'spomena od oca - imam i potvrdu za nju. Jos od 1941. je. Nalazi se u slamu, nikad je nisam dir'o. Bilo mi je zao da dam tu 'spomenu". Kako smo prolazili hodnikom, Mile je zaviko: "Pusti ga, nek ide kuci. Lud je, ne mogu na oci da ga gledam!" Banda zavika: "Ima kuci pusku!" Upalili su "nivu". Bio je Mile Nedic i sa njim jos trojica, cija imena ne znam, i mene stavise u "nivu", te kod moje kuce. Kad stigosmo, rekoh devojcici: "Evo, milicioner, podaj im to puske!" Napisali su broj puske, dan i sahat kad su je uzeli i taj dan sa tim zavrsismo.



Za jedno mesec dana posle toga, pozvali su me u Novi Pazar. Pozvali su mene, Braha Hukica, Jaha Gorcevica i Haruna Hukica. Poziv mi je narucen za osam casova, datuma se ne sjecam. Pise da se javim kod Corbica. Ja sam otiso zajedno sa Brahom, Jahom i Harunom. Otisli smo autobusom. Kad smo stigli u novopazarski MUP, ova trojica su ostala u hodnik, a mene je pozv'o Corbic: Ulazi Kuc i ja sam us'o. Pita me on: "Znas li zasta sam te zvao?" - Ne znam, odgovorih mu. "Pozvao sam te da mi das pistolj, "7" sa 14 metkova", rece mi on. Ja sam mu rek'o: "Im'o sam samo jednu pusku, 'spomenu od oca, to sam dao Milu. Drugo nemam vise sta da dam". On mi se obrati ljutito: "Pazi s kim razgovaras. Znas li gde si usao!?" Ja sam mu reko da znam i da sam u SUP. On mi kaze: "Ovo ovde, nije SUP. SUP je u Sjenicu, K. Bunare, Budevo, Poljanu, u Tutin. Ja sam inspektor za region Kraljeva, Raske, Novog Pazara. No, hoces da doneses?" - Bi donio, da imam. Al' nemam, reko sam mu. A on meni opet: "Ako bude potreba i rodices!" To rece i naredi mi da se okrenem licem ka zidu i da se smislim. Okrenuo sam se ka zidu i cutao. Drz'o me od osam ujutru do uvece, sve dok nije smena napustila. Svetla su se zapalila. Drao mi se koliko je mog'o. Izvuko je palicu iz hastala i naredio mi da opruzim ruke. Palica je bila ona debela, dugacka. Ruske su je zvali. Plafon je visok bio, a on dofacase onom palicom po plafonu. Opruzi ruke, nareduje on. Ja opruzim obadvije. Udario me dvaput po jednoj i dvaput po drugoj. Zaboljelo me mlogo. Reko mi je j... sam ti tursku majku, na vrh dvije godine ces osecat bolove. I nije me slago. Osecam bolove i dan danas. I ondar mi je rek'o, idi kuci i donesi sutra. Ne doneses li sutra do 8 ujutru, vido si sta je milicije ovde, cijela milicija ce se redat na tebe. Ni rodena te majka nece poznat. Ja sam mu reko, ja necu kuci, autobusa nemam. Otvorite mi zatvor, jer da donesem to, nemam i drzite me tamo. Nije cek'o ni da zavrsim vec mi naredi: "Izlazi, majku ti tursku j...., ujutru, ako ne doneses pistolj, neces ziv, izac". Ujutru sam opet otiso kod Corbica.



Zazvonio je telefon i on je izas'o a mene ostavio sahat vremena da ga cekam tu. Cijelo vrijeme sam stojao. Ondar je us'o i rece mi: "Sedi Kuc, imas tri fotelje, pa izaberi". "Ne mogu, ja sam seljak pa cu ti oprljat", velim mu ja. On opet naredi da sednem i ja sam seo. Potom me pita: "Pusis li?" - Pusim, potvrdio sam. On izvadi neke dugacke cigare, te me posluzi. Ja sam zapalio, a on me pita: "S kim ne govoris u selu?" Ja mu rek'o da "ne zborim sa Tasom Gorcevicem, tri godine". Objasnio sam mu i zasto. Pito me jos sa kim ne zborim i ja sam mu rek'o. Kad mu ja to rek'o, a on meni: "Sto mi nisi to jucer reko, no sam te upropastio". Ja mu odgovorim: "Gospodine, ja nisam zn'o, sta ti mislis u glavu, ti me nisi pito, pa ti nisam mogo rec'. Da si me pit'o, rekoh bi ti". Onda mi je potvrdio da me je Taso prijavio za pistolj koji nemam. Reko sam tom Corbicu da ja sa Tasom ne govorim cetiri godine i da imam ko sto nemam, sigurno ne bi bio Taso taj kom bi se poverio. On mi je na to rekao da su jutros dobili garanciju od njihovog povjrenika u selu da nemam i da mogu da idem. Kad sam odlazio, reko mi je: "Dok sam ja ovde na sluzbi, vise te nece zvat niko." A tako mi Boga, nisam im'o".



Kuc Vezira (195 iz Ugla:



"Dijete mi je imalo oko 16 godina. Ja sam izasla, kad pred vrata - bijela "niva". Iz nje su izasli komandir Dragan Paunovic i Mile Nedic. To se desilo 3. decembra 1993. Mile je rekao: "Da mi das oruzje: automat, pistolj i 150 metaka i torbicu!" Rekla sam: ja to nemam, a ono sto ima, ja cu predat. Milo je pit'o mog sina Sadata: "Ciji si?" On je rek'o: Reckov. Mile je naredio: "Dragane, vodi ga u kola". Ja sam molila: stanite ljudi, ne vodite mi dijete, evo ja cu sa vama. Nemojte mi dijete! Dragan je iscupao kolac iz ograde i posao prema meni psujuci mi majku. Moja majka mu je rekla: Nemoj, to mi je cerka. On je opsovao i majku i Boga i meni i mojoj majci. Moja majka je podigla ruke i molila: nemoj mi scer, no evo ubi mene!" Deca su mi vriskala i od vriske i piske im je pukla krv na nos i usta. Sve je bila krv po snijegu oko moje kuce. Dijete su mi odveli , a ja sam ostala sa preostalo cetvoro dece kod kuce. Kada su mi odveli Sadata za Karajukice, uzela sam konja i otisla za Karajukice, sve placuci. Stigla sam u Karajukice i usla u hodnik, onde de ih biju i cula sam jeku, ne znam da li je bio Relja Hukic, dal' moj sin. Ja sam se uhvatila za kvaku od vrati, jedan crnomanjasti, kokorljive kose, povisok, mladi je izasao i pito me: "Sta hoces?" Ja sam rekla: "Hocu da me ubijete, da poginem kraj deteta, od svog sina necu da se odvojim vise!" Izveli su mi dijete svezanih ruku na ledima. Ja sam potrcala i zagrlila ga placuci: "Kuku mene za tebe!" Oteli su mi ga iz zagrljaja i turili u kola i odveli ga nasoj kuci. Ja sam scela sa njima zajedno, ali me nisu dali. Ja sam na konja, krenula za njima. Oni su stigli, a ja sam razigrala konja kako bi istovremeno stigla sa njima, da mi ne biju dijete. U tome me konj zbacio. Pokusala sam da ustanem, ali nisam mogla. Ostala sam jos neko vrijeme tako. Posle sam teturajuci nastavila peske do kuce. Stigla sam jedno dvadesetak minuta posle njih. Kad sam stigla kod kuce, Mile je rekao: "Moras dat automat!" Ja sam rekla: ja to nemam.



A on se okrenuo onoj trojici, koji su bili sa njima, i naredio: "Vodite joj opet dijete!" Ja sam zavikala: dijete ne dam, preko mene zive. Mozete me samo ubit na mrtvo. Ja sam usla u kola, a oni mi uzeli dijete i ponovo ga uveli u kola. Ja sam sela pokraj deteta i nisam scela da se odbijem od od njega. Jedan me ufatio od njih i vukao iz kola, tako da sam udarila ramenom, a on me je jos jedanput udario preko leda. Zatvorili su vrata i opet mi odveli dijete. Ja nisam mogla da idem vise za njima. Prenemogla sam se. Tamo ga odveli, da ga biju jos.. Bili su ga dok su mogli. Polse ga tamo Mile Nedic dohvatio za kosu, i o zid ga udarao, dok dijete nije moglo da podnese. Posle su mu naredili "Idi, a ako se okrenes, ubicemo te!" Dos'o mi je kod kuce. Sav je bio u modricama, najvise po bubrezima, po nogama i ledima, ada - svuda. Posle sam otisla kod doktora, ali on nije bio tu. Udario je snijeg, nismo mogli do Sjenice. Savijala sam ga u ovcje koze. Sva su mi deca obolela od tih dana, od straha koji smo preziveli. Tada mi je bio muz u Nemackoj i nije smeo da dode kad je cuo za dijete, vec mi je reko: posalji dijete, ovamo da ga lijecim. Tamo mi je otislo dijete, evo deveta godina, jos ga nijesam videla. Nije mi dolazio vise. Posle mi je dos'o muz, tek navrh tri godine. Oni su dosli tada, donijeli mu poziv i odveli ga u Budevo i tukli ga. Vise ti ja nemam sta pricati".



Beha Hukic (1937) iz Ugla, majka Ibrahima Hukica:



"Oko 10 sati i 30 minuta pred kucu je stigao Dragan Paunovic, milicioner. Dolje na putu su bila dvoje policijskih kola. Dragan je pitao gde je Braho. Rekla sam da je u skoli, na poslu. "Kako u skoli kad se deca vracaju sa casova kuci"- rekao mi je, i dodao "SDA mu je dodijelila automatsku pusku i on treba sad da je vrati". Rekla sam da mi nemamo nikavu pusku i da to nije istina. U to je stigao i Braho. Dragan ga povuce u stranu i rece mu da donese pusku. Braho je rekao da nema nikavu pusku. "Dobro - rekao je Dragan i povukao ga do kola "Tamo ces je rodit". Rekao mu je da uzme licnu kartu i Braho mu je rekao da licnu kartu ima kod sebe. Kad je stigao do kola pitali su ga hoce li da ga vezu. Braho se nasmijao, rekao "ne" i seo u kola. Sa njim su priveli i sina Recka Kuca, njega su vezali. Dragan mi je rekao da dovedem Raifa. Dabogda taj dan ne dosao ni onome ko mi je ubio Braha. U potoku, pred dzamijom su cekali Relju Hukica i Relju Redzepa - Hukica. Rekla sam Draganu: Dragane, nemoj mi dijete teretiti. On mi je rek'o: "Haj ti tetka kuci, Braho je priznao!" Muz Raif mi je bolestan pa sam ja posla za Karajukice Bunare da vidim sta mi je sa detetom. U Krajukice sam stigla u 15 sati. Prvo sam otisla do Draga Rakocevica. Njega smo poznavali i mislila sam da ce nam pomoci. On mi je rekao: "Nisam ti ga ja uzeo, vec vasi u SDA". Na vratima od mjesne kancelarije me zaustavi Mile Nedic. "Koga trazis?", pitao me je. "Trazim Ibrahima, kod njega su mi kljucevi". Braho je bio iza njega i pokazivao mi rukom da ga pricekam napolje. Milo je od njega uzeo kljuceve i dao mi ih. Rekao mi je: "Idi, gubi se, znam ja tebe ko zle pare u kesi". Kad sam izlazila Braho mi je rukom pokazao da udem u kafanu Osmana Hukica. Tu sam ga i sacekala. Za dva minuta Braho je dosao i seo pored mene. Narucila sam mu kahvu i paklo cigara. Bio je nekako smoren i tesko je disao. Rukom se drzao za prsa. Nedugo zatim u kahvu ude i Mile Nedic i sede u cosku. Kako sede, rece da Braho dode kod njega. Braho je zavikao "Posto sam vec seo, neka me ovdje". Ibrahima su tukli od 11 do 16 sati. Kad smo izlazili, Mile je izasao za nama i rekao Brahu "Ko covek sam te pustio, sutra do deset da dodes". "Bez brige" - odgovorio je Braho. Ja nisam znala ni sta da donese, ni sta je to Braho priznao. Pitala sam Braha: imas li ti Braho pusku, kako ces je nabavit? Rekao mi je da je pod prisilom morao da prizna i kaze da ima pusku iako je nema. "Otkud mi puska, ali morao sam nesto da izmislim i kazem, bili su me. Rekao sam im da imam pusku, da sam je kupio u Crnoj Gori i zakopao je pod jednu krusku povise stare kuce u Rasovo (Bijelo Polje). Za pare rekao sam im da sam uzajmio kod daidze Rasima". Istoga dana izvrsen je pretres u tri kuce Gredica u Rasovu. Rasim Gredic, moj brat je priveden i isprebijan u SUP-u u Bijelo Polje. U pretresima ni kod koga od njih nije nadeno nista. Za to smo tek sutradan culi. Sutradan, izjutra, Braho je otiso u Skoplje, a iz Skoplja za Tursku. Bio je sav isprebijan. Tesko je disao i zalio se da ga probada u prsima. Rekli su mi da je u Turskoj bio jedno vrijeme u bolnici na lijecenju, imao je dva polomljena rebra. Istorija nije zapamtila ovu nasu muku. Rat je drugo. Rat je rat. Dodu i prebiju te i ti, sta ces, trpis. Muka".



Seferovic Taip iz Ugla:



"Dosli su Mile Nedic i Dragan Paunovic, uvece, decembra 1993. godine, oko osam casova kod moje kuce da me traze. Ja nisam bio kuci, bio sam u selo, na posedak. Kada sam doso kuci oko 11 casova, zena mi je rekla da su dolazili gore pomenuti, trazili me i da su ostavili poziv da se javim u Karajukice Bunare u sedam casova. Nije mi bilo sve jedno. Prosla je noc i svanuo je dan. Uzeo sam poziv i otis'o u Karajukice Bunare. Usao sam u njihovu kancelariju. Unutra je bio covek u crnoj, kaubojskoj uniformi, koji mi se obratio rijecima: izvolte. Ja sam mu predo poziv, a on mi je rekao: "A ti si taj koga trazimo. Zar nisi pobegao, kao tvoje kolege?". Ja sam mu odgovorio: "Na koje mislite kolege?" On je rekao: "Ove tvoje, sto hocete drzavu". To je rekao i izasao. Odmah posle toga su dosla cetvorica policajaca i nesto se dosaptavali. Nakon pet minuta uso je peti, to je onaj predhodni covek u crnoj uniformi kaubojskoj, kojeg ja od ranije znam. Radi se o inspektoru Pendi, seo je na stolici, izvadio neke papire a onda mi se obratio: "Jesi l' doneo oruzje da predas?"



Ja sam rekao: "Ja imam registrovano oruzje, ne znam sta vi trazite?" - To ce te kasnije znati, odgovori mi on. Naredi policiji: vodite ga u salu, sto su oni i poslusali. Pridose mi, uzese me za ruku i odvedose u salu. Odmah po ulasku u salu, policajci su izasli. U sali na podu, lezao je covek, ne reagujuci nicime. Priso sam mu. Vidio sam krv kako mu tece iz usta i nosa, a njegovo odelo je bilo prljavo od prasine s patosa i policijskih cizama. Pozno sam coveka. To je bio Abit Kuc, iz sela Ugla. Bio je jos ziv, ali bez svijesti. Kasnije se osvestio. Odmah sam shvatio u kakvoj se situaciji nalazim. Vrata i prozori su bili otvoreni, a napolju je bilo mnogo hladno i bilo je snega. Zbog velikog mraza, promaha je ubitacna bila. Posle jedan sat vremena doveli su Sefketa Hukica, Ibrahima Hukica i Sadata Kuca. Kada su Relju - Sefketa Hukica uveli, bilo je sest policajaca. Nista ih nisu pitali, samo su poceli da tuku. Ubili su palicama, nogama, boksovima. Relja je kuk'o iz glasa sve dok se nije onesvestio. Kada je pao, jedan od njih je doneo bokal vode i kvasio ga, dok ga nije osvestio. Ja te policajce nisam poznavao, osim jednog zvanog po prezimenu Lukovic iz Vrsenica. Kada su ga osvestili naredili su mu da se svuce i izuje. Kada je to ucinio, rekose mu da sjedne na stolicu. Dali su mu roka 10 minuta da se misli i da kaze sta ima od oruzja, a oni su u meduvremenu nastavili da biju Ibrahima Hukica. Bili su ga, ja vjerujem jedno pet-sest minuta, bez prestanka. Posle su izasli napolje. Posle petnest minuta dosli su trojica, te su ga ponovo tukli do besvijesti. Nakon toga ponovo bokal vode, pljusak, pa nastavak razgovora. Izasli su opet, a njega ostavili onako kvasnog i prebijenog u hladnoj prostoriji da razmisli. Ibrahim se tresao od groznice. Ponovo su usli posle deset minuta. I opet isto. Traze mu pusku. Ibrahim im je reko da je nema. Opet su se ukrstali, udarci, psovke, pljusak, pa predah dok se ne osvijesti. Kad se osvijestio pistao je i vriskao, molio da ga ne tuku. Na kraju je slagao da ima lovacku pusku i da mu je kod njegovog dajidze koji zivi u Bijelom Polju. Ibrahim nije ni slutio u kakav je belaj uvalio daidzu ni kriva ni duzna. Pustili su Ibrahima i naredili da donese pusku za dva dana. Otisao je teturajuci onako isprebijan i sa velikom brigom kako da nabavi ono sto nema.



Nakon izlaska Ibrahima, okrenuli su se Sefketu Hukicu zvanom Relja, i naredili mu da se izuje, a potom popne na hastal. On je postupio po naredenju. Izuo se, a onda se popeo na hastal. Nakon toga su mu prisla petorica ploicajaca i poceli besomucno da udaraju po tabanima i cijelom tijelu. Vriskao je, kukao, zapomagao, ali uzalud. Onako isprebijanog, skinuli su ga sa hastala, i bacili ga u jedan cosak sale. U sali se nalazio i jedan maloletnik, Sadat Kuc. Sadat je tada imao 16 godina. Njega su udarali palicama po ledima, a onda ga izveli na hodnik. Sve je odlijegalo od njegove kuknjave. Jedan nepoznati policajac je dosao kod mene i rekao mi: "Je l' vidis sta se radi sa ljudima, od tebe ce biti jos gore?" Ceo dan sam proveo tu. Pao je i mrak. Usao je policajac Dragan Paunovic i pozvao me da udem u njegovu kancelariju. Usao sam. Rekao mi je da idem kuci i da se sutra javim u sedam casova. Otisao sam. Cijele noci nisam oka sklopio. Sutradan sam ponovo otisao u Karajukice. Javio sam se. Tamo je bio Milan Nedic i rekao mi je da sednem. Seo sam, a on me pita: "Taipe, jesi li clan SDA?" - Jesam, odgovorio sam. "Ti si jedan od clanova, koji ste se organizovali, da se naoruzate i bijete Srbe", kaze mi on.



Ja sam mu odgovorio: "Nemoj da pricate sto nije". On mi je opsovao majku tursku i zaprijetio mi: "Sad ces ti u salu, imas automatsku pusku, evo ti papir, idi u salu i pisi sta imas od oruzja! Pisi i kome ste dijelili od Stranke, ko ima jos u selu oruzje? Ti si dugo na ovom terenu. Radio si kao sumar, ti to sve znas. Jos ovo, bio si juce u salu i vido si sta se radi, tamo... pa pisi". Otisao sam u salu, uzeo papir i napisao izjavu. Pisao sam da sam kupio automat, te da sam isti prodao nakon 15 dana. Napisao sam i kom sam ga prodao. Prodao sam ga nekom na Kosovo. Jos dva dana sam morao da se javljam i da budem u pritvoru od sedam do 19 casova. Tako je bilo sve dok nisu nasli automat koji sam prodao. Posle toga su mi uzeli i lovacku pusku i pistolj, oboje pod dozvolom. Pustili su me i naredili da se nigde ne udaljavam od kuce. Nakon dvadeset dana ponovo su mi ostavili poziv da se javim u SUP Sjenica. Ja nisam bio tog dana kuci. Javio sam se sutradan Milu Nedicu. On je skocio na mene i psovao mi majku tursku, sto sam se obracao mom kumu Tomi, iz Boljara. On me je i spasio da me ne tuku. Mile Nedic me je poveo u salu, dao mi olovku i papir i naredio da pisem ko ima oruzje i ko se naoruzavao u SDA. Nisam mu nista napisao jer nisam ni znao".