[Neznanka]

U ovakvim vremenima, kad su mnogi ljudi uplašeni i zbunjeni ili uvredjeni i ugroženi u svojim interesima, zlo se lako prima i veruje, i širi dalje.

Iskustvo i teorija naučili su ga da najviše izgleda na uspeh imaju one operacije za koje protivnik smatra da ih nećeš moći izvesti.

Ali, u tom je bio žrtva samoobmane i precenjivanja samog sebe, kao što često bivaju ljudi koji, zbog izuzetno velikih uspeha u životu, imaju suviše poverenja u svoju snagu i svoju pamet, a premalo poštovanja za tudju.

Omer je odvojio ruke od grudi, skinuo živo teški fes sa modrom kićankom i bacio ga teatralno na beli divan, a zatim je sastavio tri prsta desne i prekrstio se, bez reči, oborenih očiju, skromnim, kratkim i naviklim pokretima.

A prave uzroke toga svoga neuspeha nije mogao da objasni ni sam sebi, a kamoli gradjanima koji imaju ustaljenu naviku da od sebe traže malo, a od drugih vrlo mnogo, i da od svake svoje uložene pare očekuju stostruk plod.

Ko u Turskoj neće ili ne ume da čeka, taj, ma kako sposoban bio, neće postići nikad ništa, samo će pokidati svoje roćene živce, brzo i uludo utrošiti snagu, pogubiti i poslednje prijatelje i zaštitnike - i propasti bez smisla, bez koristi po sebe i druge. A naprotiv, čovek koji je bez duha i bez vrednosti, ali koji ume da čeka, to jest koji ima tu pasivnu snagu tupog, animalnog dreždanja i džonjanja, budnog kunjanja i podmuklog vrebanja, taj gotovo uvek dočeka i postigne ono što želi, svakako pre nego preduzimljivi i daroviti ljudi lišeni te sposobnosti.

Pričao je kako mu je neki od stranih konzula rekao jednom, kad je bila reč o mogućnostima izvoza iz Bosne: Znate, kad bi oholost i drskost bile artikli koji se traže u medjunarodnoj trgovini, Bosna bi sa svojim vezirima i svojim begovatom mogla u tome konkurisati svima drugim zemljama u Evropi .

U takvim trenucima kad osetimo da nam se tle izmiče ispod nogu i ruke uzalud pružaju uvis, mi se nagonski hvatamo za onošto dotad nismo znali da znamo i imamo. Pred nama iskrsavaju zatrpana iskustva i navike naših predaka za koje nismo slutili da žive u nama.

Lepota, najveća od svih varki čovekovih: ako je ne uzmeš nema je, ako pokušaš da je uzmeš prestane da postoji.

Velika lepota je uvek opasna i po sebe i po druge. Zla sudbina lepotica je upravo u tome. Svi ih žude, a niko ih ne voli!

Uto su naišle godine, one kritične godine posle četrdesete, kad se u osetljivom muškarcu stanu da ukrštavaju krize prve starosti na pomolu sa zadocnelim krizama neiživljene mladosti, i kad čovek zadrhti u korenu od želje za promenom svega što se zove on i što je njegovo.

Nisu retki slučajevi da se ljudi duboko mrze, da žele jedan drugom sve najgore i najstrašnije, i da provedu tako godine i dočekaju starost i smrt, vidjajući se svakog dana, izmenjujući reči i pozdrave a da nikad ne dodje do sudara ni objašnjenja. A dešava se opet i ovako kao ovo sada njemu, da slučajno sretneš stvorenje bez naročitog značenja i vrednosti, a spotakneš se na njega kao na kamen u mraku; i to je dovoljno da pormadeš potpuno i zauvek.

Po pravilu tako i biva: što je ko niži po svom stvarnom položaju, po svojim sposobnostima i obrazovanju, prihodima i ugledu, to je revnosniji i žučniji u ogovaranju.

Od hiljadu ljudi koji se posvete nekom odredjenom zvanju, samo je desetak njih, a možda ni toliko, koji imaju isntinsku sklonost i stvarne sposobnosti za tu vrstu posla.

Čudnovato kako je svakoj duši u Bosni draga strašna priča, toliko draža i bliža što istinski život čoveku manje radosti i zabave pruža

Kad bismo svi mi imali mogućnosti, hrabrosti i snage da samo jedan deo svojih maštanja i najvrelijih želja pretvorimo u stvarnost, samo u jednom času svoga života, bilo bi celom svetu i nama samima odmah jasno ko smo, šta smo i kakvi smo, i šta sve mi ljudi možemo da postanemo i budemo. Srećom za većinu nas, ta mogućnost ne postoji i mi ne prelazimo nikad od maštanja i prolaznih suludih pomisli na dela i očite postupke. Ali onaj kome se to po njegovoj zloj sreći desi, taj nalazi u svima nama nemilosrdne sudije. U strogosti ili ravnodušnosti prema tom nesrećniku ispoljava se i nesvesno naša dvostruka osveta. Mi mu se svetimo i zato što je našao smelosti da učini to što je učinio, i zato što je mi nismo našli i nećemo nikad naći. Ili pak iskorišćujemo njegovu propast da se svetimo nekom trećem, protiv koga inače ne možemo i ne smemo ništa.

Postoji priča da je na sultanvom dvoru, u drevna vremena, bio naročit službenik čija je dužnost bila da stalno ide za sultanom i rečima, pokretima i izrazom lica potvrdjuje svaku i najmanju reč njegovu, da na svako pitanje odgovara sa: Da!

Ivo Andric OMER-PASA LATAS