[supergirl]

Noću je uvek najteže. Onda kada se svet umiri, povuče u sebe i kada se stanovi uljuljkuju zapljuskivanjem tople vode iz tuša i mekanim pamukom pidžama. Izviru niotkuda i uvlače se prvo pod kožu, u vidu blage jeze, a zatim i u glavu. Tiho, polako gamižu i već osećate nelagodnost od njihovih hladnih pojava, dok na kraju ne narastu toliko veliki, da imate utisak da ne postoji slobodan, neosvojen deo vas koji bi se uhvatio u koštac sa njima. I uvek, nepogrešivo, napadaju tamo gde ste najslabiji. Zašto su strahovi tako nezgodni? Mislila, ne - bila sam ubeđena, pobediće me. Sela sam na rub kreveta i uključila najefikasniji program - racionalizacije. Ti nisi ugrožena, srećna si i imaš sve što ti je u životu potrebno, niko ti neće uzeti osmeh sa lica, niti to želi, niko ti neće ugroziti zdravlje, jer niko ni to ne želi, nema sile koja će zatrti ono što si stvorila i što gradiš. Ništa nije usmereno protiv tebe, ljudi su zatrpani lošim emocijama i frustracijama, to nema veze sa tobom. Nijedna od ovakvih misli kojom bih inače za tren oka prekinula začarani krug, nije bila od pomoći, na neki način je bila smešna, mala, nedostojna i lažna. Ti, draga, sebe ne tešiš, već obmanjuješ. Sve su to fraze, a nijedna fraza nije korisna, posebno ako je istinski ne osetiš i ne razumeš. Najgore je kada sebi ponavljate nešto što zvuči obećavajuće, a ono vas samo blago dotakne i sklizne sa vas, kao kap kiše. Nestane.