Pismo za kraj
Pismo za kraj ..
Još jedna stepenica da prevladam sve probleme. Ta stepenica je ispred mene i ja ću kročiti na taj zid i stmoglavo završiti ovo putovanje. Suze mi naviru na oči i ja se jedva suzdržavam da ne zaplačem. Strah me je. Jako me je strah, ali kao i sve strahove u svome životu i ovaj zadnji ću da podnesem sam.
Odlazim!!!
Nikada nisam mislio da će do ovoga doći. Koliko puta sam saam sebi govorio, polako, proći će sve će se srediti. Ali nikada kraja. Nesreći nikada kraja. Što god uradio sve krene naopako. Što god u~inim ispadne kako nisam planirao i svaka moja dobra namjera ispadne loša. Ja ispadnem loš. A nisam. Znam da nisam. Šta je to tako prokleto u meni da mi neda mira I sreće. Zašto nikada nisam zadovoljan sobom I zašto uvijek ‚želim više i više. Ne mogu da trpim ovaj bol i sam sebi smetam i nerviram samoga sebe sa svojim razmišljanjima. Postoji samo jedan izlaz iz svega ovoga. Samo jedan način da ubijem patnju, ubijem svoju bol i na kraju ubijem samoga sebe.
Za druge ljude ja sam veseo i bezbrižan. Imam relativno sređen život i nikome neće biti jasno kako i zašto. Tek sad su mi jasne hiljade slučajeva ljudi koji su odlučili da urade ovo sto ću ja uraditi. Tek sad sam svjestan da se mi sastojimo od više nas samih. Jedan sam "ja" kada sam u društvu, na poslu, sa prijateljima, a kada svi oni odu svojoj kući ja ostajem sa ovim drugim mračnim "ja". Ostajem u tmini sa nemilosrdnim, kritički raspoloženim sobom, spremnim na bezbroj pitanja a na tako malo odgovora. Ja sam ništavna osoba koja nije u stanju probuditi, pronaći i osjetiti ljubav. Dugo vremena sam mislio da nije do mene i da jednostavno ne mogu da nadjem osobu koja mi odgovara. Godine su prolazile i tračak sumnje se pojavio u meni. One su dolazile i prolazile ostavljajući samo bol i ljuljajuci tek i ovako trošnu vjeru u ljubav. Nisu krive one, kriv sam ja i to mi je tek sad jasno. Uvijek sam tražio pravu a bog zna koliko je pravih prošlo pored mene. Ali ne, ja sam uvijek htjeo više, ljepše, mladje i savršenije. Nekada mi se činilo da sam na plaži posutom bijelim oblim kamenjem, a da je moja ljubav i ta prava osoba, sakrivena ispod jednog od tih kamenja. Ja sam prevrtao bezbroj. Kamenje različitiih boja, oblika, dimenzija, svaki lijep na svoj način. I taman kada nadjem jedan koji mi se svidja pogledam drugi i taj mi se čini da je ljepši od ovoga kojeg trenutno imam. Onda se bacim na taj drugi ali mi treći bljesne jače nego ovaj, pa se bacam na slijedeći i tako nikada kraja. Ja sam bio voljen i previše ali bijah slijep i nijem da uzvratim tu ljubav. Znao sam nanjeti bol ljudima koje volim i kada bih vidjeo njihova lica i suze bilo mi je jasno šta sam učinio, ali je svaki put bilo kasno. Ja ne zaslužujem da živim niti da budem voljen. Ja nanosim bol prvo sebi pa onda svima ostalima oko sebe. Ja ne cijenim sreću nego zelim da je posjedujem a sreća je sve samo ne nekretnina. Sazdan sam od srdžbe, ljutnje i boli a nekada sam bio od meda i šećera. A bili su to fini dani.
Uvijek sam bio čvrst i tvrdoglav u svojim odlukama i u ovoj ću da istrajem. Nema više razloga, nema načina i nema smisla tražiti izlaz is ovoga svijeta gdje sam sad. Ovo je treće pismo koje pišem i neka treća verzija ovoga što osjećam. Prva dva pisma mi je odnijeo vjetar, jer se nalazim na krovu svoje zgrade, spreman da završim ovu dramu od života. Sunce je na zalasku i stidljivo viri iza oblaka, a taj stid oblacima daje crvenu boju. Kraj jednoga dana i jednoga života. Neboderi se presijavaju ispred mojih očiju, a ljudi kao mravi žure i mile po ulicama ispod mene. Vjetar je topao i fin, i da nema zvuka automobila i sirena mislio bih da sanjam. Šteta je umrijeti na ovaj dan. Bilo je kišnih i sivih dana kao stvorenih za ovu priliku, ali i ako ružna, ova smrt ce makar imati odlične vremenske uslove. Drago mi je što ću umrijeti na kraju jednog ovako lijepoga dana. Neka je bar nešto lijepo u svemu ovome.
I šta reći za kraj ? Boga molim da mi oprosti grijehe i da mi pomogne u ovom trenutku. Molim ga da mi oprosti i na ovome što sam spreman uraditi. Molim ga da pomogne svima onima kojima sam nanjeo bol a koji su me bezuslovno voljeli. Podižem glavu da još jednom udahnem ovaj zrak i da se moje oči stope sa plavim nebom. Pogled mi seže visoko, visoko. Još malo pa sam gore. Ili dole ??? Ironija ponovo. Iza mene neće ostati ništa to znam, ali se nadam da će me pamtiti onakvog kakvog su me znali. Veselog, duhovitog momka sa malo šarma i puno pozitivne energije koja se izcrpila suviše rano. Nadam se da ce pričati o meni svojoj djeci kada budu prekopavali po starim fotografijama i da će im u glavi biti samo oni fini trenutci koje smo proveli skupa. Ja što sam mogao dati, dao sam i više snage nemam. Ostalo je snage za još jedan korak u mome životu. Još jedna stepenica da prevladam sve probleme. Ta stepenica je ispred mene i ja ću kročiti na taj zid i stmoglavo završiti ovo putovanje. Suze mi naviru na oči i ja se jedva suzdržavam da ne zaplačem. Strah me je. Jako me je strah, ali kao i sve strahove u svome životu i ovaj zadnji ću da podnesem sam. Navika je čudna stvar. Brišem suze rukavom od mantila. Pismo ću da stavim u kovertu i ispod kamena da ga vjetar ne odnese. Jedini ikada pisani trag mojim emocijama i onome što osjećam u ovome trenutku. Zadnje sekunde svoga života nisam u stanju da opišem jer u trenutku dok ovo čitate mene više neće biti. Ne planiram praviti scenu od svega ovoga, niti planiram uznemiravati susjede. Jednostavno ću se popeti na pozidu, zažmiriti i neću izustiti niti glasa. Iza mene će ostati bijela koverta, žamor grada, zvuk auta i sirena. Baš kao da me nikada nije ni bilo.
|