...kad želim da se podmladim...na ljubav sebe da podsetim...tada albim sećanja otvorim...i kao da si tu,ja te osetim...to mi je slika jedina iz onog ludog vremena...kad sam s' tobom zoru čekala...
A čini mi se kao da nije bilo tako davno...da ,jesmo bili mladi...u svojoj vedrini poletni...u željama istrajni...a u životu...to tad i nije bilo toliko važno...
I sad se prisetim,sa osmehom na licu,trenutka kada su nam se pogledi prvi put sreli i duše rekle da smo ti i ja ono što želimo za sebe...i krenusmo u iskušenja spontano se predajući trenutku...isprepletanih ruku...srca u srcu...
Da,ošamari me to nekad...i gutam sve one želje koje se iznova rađaju u mojoj duši...skrivam ih u ormaru sećanja... ređam po ko zna kakvom redu mahunaste oblačke snova koji bezobrazno ispadaju napolje... mešaju se sa trnovitim osmesima sadašnjice...sa lažnom srećom...sa nekim istetoviranim danima u duši,koji ostaše negde nesređeni i nedovršeni...
I nikada neću zažaliti što mi te sudbina dodelila da te zauvek nosim u srcu...i što nikada neću biti sama...bez obzira na daljinu i vreme koje je prošlo koje će proći...bez obzira na različitosti i nemogućnosti zaborava...volim i dalje taj osećaj...kao i ono tvoje dugo J sa tačkom...jer ne umeš da me prođeš...
Još uvek ,kada neko tvoj grad spomene srce krene pešice ...korak po korak...idu godine...i živim svaki dan...već ispisan...mada tvoje lice polako gubi ivice iz moga sećanja nikad nećeš biti izbrisan...
Da stari moj i posle toliko godina i posle toliko izgovorenih reči i posle toliko ispevanih pesama ostala je samo jedna...ispisana...
