Kad je odrastao, otac je rekao sinu: “Sine moj, ne rađamo se svi s krilima. Iako ti nije obaveza letjeti, mislim da bi bila šteta da se ograničiš na to da hodaš kad ti ih je dobri Bog dao.”
“Ali ja ne znam letjeti”, odgovorio je sin.
“To je tačno…” rekao je otac. I, hodajući, odveo ga do ruba provalije u planini.
“Vidiš, sine? Ovo je praznina. Kad budeš htio letjeti, doći ćeš ovamo, uzećeš vazduha,skočićeš u bezdan i, šireći krila, letjećeš.”
Sin je oklijevao.
“Što ako padnem?”
“Sve ako i padneš, nećeš umrijeti. Samo ćeš se malo ugruvati, što će te ojačati za sljedeći pokušaj”, odgovorio je otac.
Sin se vratio u selo da vidi svoje prijatelje, svoje drugove, one s kojima je hodao čitav život. Oni najograničenijeg uma rekli su mu:
“Jesi li poludio? Zašto? Tata ti je napola lud… Zašto bi letio? Zašto se ne ostaviš te gluposti? Komu treba letenje?”
Najbolji su mu prijatelji savjetovali:
“A što ako je to istina? Neće li to biti opasno? Zašto ne počneš pomalo? Pokušaj se baciti sa stuba ili s krošnje stabla. Ali s vrha brda?”
Mladić je slušao savjete onih koji su ga voljeli.
Popeo se na krošnju stabla i, ohrabrivši se, skočio. Raširio je krila, mlatio njima po vazduhu svom snagom, ali na žalost sunovratio se na zemlju. S velikom kvrgom na čelu otišao je ocu.
“Lagao si mi! Ne mogu letjeti. Pokušao sam i vidi kako sam se udario! Nisam poput tebe. Moja su krila samo ukras.”
“Sine moj”, rekao je otac. “Kako bi poletio, moraš stvoriti slobodan prostor da se krila rašire. Kao kad se bacaš s padobranom: potrebna ti je određena visina prije skoka. Kako bi poletio, moraš početi prihvatati rizik. Ako to ne želiš, najbolje bi bilo predati se i nastaviti hodati zauvijek.”
KRILA SU ZA LETENJE -Horhe Bukaj
|