Besmrtna pesma
Ako ti jave:umro sam, ne brini.
U svakom stolecu
neko me slucajno pobrka
sa umrlima i starima.
Nigdje toliko ljudi
kao u jednom coveku.
Nigde toliko drugacijeg
kao u istim stvarima.
Proceprkas li prostore,
iskopaces me iz vetra.
Ima me u vodi.
U kamenju.
Usvakom sutonu i zori.
Biti ljudski vesestruk,
ne znaci biti rascovecen.
Ja jesam deljiv sa svacim,
ali ne i razoriv.
A sva ta cudesna stanja
i obnavljanje mene
i nisu drugo do vrtlog
jednolik,
uporan,
dug.
Znas sta su prorocanstva?
Kalupi ranijih zbivanja
i zadihanost istog
sto vija sebe u krug.
Pa sto bi smo se oprastali?
Cega da nam je zao?
Ako ti jave:umro sa,
ti znas ja to ne umem.
Ljubav je jedini vazduh
koji sam udisao.
I osmeh jedini jezik
koji na svetu razume.
Na ovu zemlju sam svratijo
da ti namignem malo.
Da zamnom ostane nesto
kao leprsav trag.
Ne moj biti tuzan.
toliko mi je stalo
da ostanem u tebi
budalas,
i cudno drag.
Nocu kad gledas u nebo
ti namigni meni.
To neka bude tajna.
U prkos danima sivim,
kad vidis neku kometu
da vidik zarumeni
upamti :to ja jos uvek
sasav letim i zivim. 
Miroslav Antic