[Tahirovce]

Neizostavan, ali ujedno i najdiskutabilniji deo obrazovnog procesa na svim nivoima obrazovanja jeste proveravanje i ocenjivanje znanja. Ocenjivanje znanja uključuje procenu učeničkog znanja u odnosu na neke unapred određene kriterijume ili u odnosu na druge učenike. Pri tome se izmereno znanje izražava odgovarajućom ocenom (brojkom ili slovom), koja govori o količini i vrednosti izmerenog znanja. Iako definicija ocenjivanja znanja podrazumeva postojanje definisanih,objektivnih i unapred određenih kriterijuma ocenjivanja,u nastavi takvi kriterijumi ne postoje. Takođe, ne postoji nikakva sistematizovana edukacija nastavnika o metodama ispitivanja i ocenjivanja znanja nasuprot podacima većeg broja istraživanja koja pokazuju da trening ocenjivača o metodama isptivanja i ocenjivanja znanja značajno doprinosi valjanosti ocena.
Zapisi o ocenjivanju u Evropi datiraju iz 16. veka kada počinje sistematsko ocenjivanje, ali u vidu nagrađivanja marljivih učenika zemičkama te kažnjavanja loših učenika opomenama i drugim kaznama. Početak brojčanog ocenjivanja nalazi se u 18-om veku te se nastavlja koristiti kao redovna praksa vaspitno-obrazovnog procesa.
Nameću se pitanja: Imaju li profesori neka određena uputstva ili pravila za ocenjivanje? Ako imaju, koja su to? Koju količinu ili kvalitet znanja učenik mora pokazati za minimalnu prolaznu ocenu? Zanimljive su analize psihoanalitičara i drugih koji se bave ljudskom psihom o nastavnicima(profesorima) koji daju mnogo jedinica i zaključak je da takav nastavnik “u stvari vrši veoma realno samoocenjivanje,jer je baš on najodgovorniji za učenička neznanja”. Očito je, u osnovi, nezadovoljstvo samog nastavnika, uslovljeno različitim uzrocima, često na prvi pogled neshvatljivim, ali najčešće neprihvatanjem svoje slike u javnosti, što bez pravog objašnjenja i razloga razvija otpor suprotnim mišljenjima, pa se sopstveni ego projektuje kao vrhunski, koji želi sve druge da potčini sebi. U takvim se često skrivaju autoritarne ličnosti, sa diktatorskim sklonostima. Takvi nastavnici su upadljivo prisutni na svom radnom mestu, o njima se govori i na poslu i van njega, a neretko su tema i učenika i roditelja.
Međutim, ne treba smetnuti s uma ni antipod ovakvom nastavniku, a to je nastavnik koji učenicima nemilice deli petice, iako oni to svojim znanjem ne zaslužuju. Oni bi da se dodvore učenicima, da ostanu u sećanju kao “dobri” i “blagi”, “roditeljski razumljivi”, kao oni o kojima se ne može reći nijedna ružna reč, a zapravo to je ono što poništava učenikovu ambicioznost i čine je izlišnom, pokazujući da se do uspeha može doći bez napora i bez znanja. Učinak onih nastavnika koji daju mnogo jedinica i onih koji daju mnogo petica približno je isti.
Srednja mera je prava mera stvari, govorio je svojevremeno i grčki filozof Aristotel.

Mersija Brbutovic