jednom cu ti doci, tiho na prstima, u san...
mucit cu te svojim neznim recima i plahim, blazenim, najlepsim osmehom koji si tako obozavao...
a ti me neceš moci dotaknuti...
ja cu visoko leteti...
lebdjeti na oblacima srece, a ti ces me samo sanjati...
i mozda se setis kako je lepo, prekrasno bilo...
kako smo se savrseno nadopunjavali i kako smo verovali da smo stvoreni jedno za drugo...
setit ces se...
i dok me budes gledao... takvu uzvisenu... nedodirljivu...
pozelet ces da nikada nisi onako okrutno prekinuo nasu ljubav, nase savrsenstvo...
pozelet ces me kraj sebe,
da ti se i dalje smejem na onaj moj, poseban nacin
i da ti sapucem nezne reci na uho...
pozelet ces da sam jos tvoja...
i tiho ces jecati u tisini tamne noci...
a kad otvoris oci, sledit ce veliko razocaranje,
jer je sve bio samo san...
ti znas da ti se necu vratiti i da ti ne mogu oprostiti...
ti znas da me nikada vise neces imati...
i znas da ti se nikada necu smeskati i saputati,
ti znas da se nikada neces moci igrati s mojom kosom
i da me nikada, NIKADA vise neces tuznu videti...
a ja... opet,
opet cu ti doci u snove i nemilosrdno te muciti i kidati svojim osmehom,
svojim recima i pogledima...
a ti me neces moci dotaknuti...
i nikada vise me neces moci povrediti...
