Hiljadu cudesnih sunaca
Hiljade ociju bile su uprte u nju.
Na prepunim tribinama vratovi su se izvijali da bolje vide.
Cule su se tihe molitve.Jezici su coktali.Stadionom se razlegao zagor kada su Marijam pomogli da sidje iz kamiona.
Marijam je zamisljala obmahivanje glavama kada je preko zvucnika objavljen njen zlocin....
Ranije tog jutra,bojala se da ce napraviti budalu od sebe,da ce napraviti predstavu sa moljakanjem i plakanjem.
Bojala se da ce vristati,da ce se mozda i uplasiti,da ce je u poslednjim trenutcima izdati zivotinjski nagon ili telesna sramota.
Ali kada je sisla iz kamiona,Marijamina kolena nisu klecnula.Ruke joj nisu zamlatarale.Nisu morali da je vuku.
A kada je osetila da ce klonuti,pomislila je na Zalmaja,kome je otela ljubav njegovog zivota, ciji ce dani odsad biti oblikovani tugom zbog ocevog nestanka.
Onda se Marijamin korak umirio i mogla je da nastavi.
Jedan naoruzani covek joj je prisao i rekao da hoda do gola na juznoj strani.
Marijam je osecala kako gomilu obuzima napeto iscekivanje.
Nije dizala pogled.
Gledala je u zemlju,u svoju senku i u senku svog dzelata kako prati njenu.
Mada je u njemu bilo trenutaka lepote,Marijam je znala da zivot,uglavnom,bio surov prema njoj.
Ali dok je prelazila poslednjih dvadeset koraka,nije mogla a da ne pozeli jos tog zivota.
Zelela je ponovo da vidi Lejlu,zelela je da cuje njen zvonki osmeh,da ponovo sedi s njom uz casu caja i ostatke halve pod zvezdanim nebom.
Zalila je sto nikada nece videti Azizu kako odrasta,sto nece videti prelepu mladu zenu u koju ce se jednog dana preobraziti,sto joj nece obojiti sake knom i sto nece baciti nokul-bombone na njenoj svadbi.
Nikada se nece igrati sa Azizinom decom a to bi bas volela,da bude stara i da se igra sa Azizinom decom.
Blizu gola,covek iza nje rekao joj je da stane.
Marijam ga je poslusala.Kroz mrezu burke videla je senke ruku kako dizu senku kalasnjikova.
Marijam je toliko toga zelela,u tim poslednjim trenutcima.
Ipak,dok je sklapala oci preplavio ju je osecaj sveobuhvatnog mira,a ne zalosti.
Pomislila je kako je dosla na ovaj svet kao kopile jedne bedne seljanke,nezeljen stvor,zalostan,nesrecan slucaj,korov.
A ipak,odlazi sa sveta kao zena koja je volela i koju su voleli.
Ostavlja ga kao prijateljica,pratilja,cuvar.Kao majka.Napokon neko.
Ne,nije tako lose,pomislila je Marijam,sto ce ovako umreti.Nije tako lose.
Ovo je smislen kraj za slucajno zacet zivot.
Marijamine poslednje misli bile su reci iz Kurana,koje je tiho prosaputala:
-Nebesa i Zemlju je sa ciljem stvorio.
On nocu zavija dan i danom zavija noc.
On je Sunce i Mesec potcinio,svako se krece do roka odredjenog.
On je Silni,On mnogo prasta!
"Klekni",rekao je taliban.
-Moj Gospodaru!Oprosti i smiluj se,a Ti si najbolji milosnik!
"Klekni ovde,i gledaj dole"
Poslednji put,Marijam je ucinila kako joj kazu.
Hiljadu Cudesnih Sunaca
HALED HOSEINI
|