U ulici „12.decembar“ u Sjenici, već više od 60 godina, na banderi, ispred kuce Nidža Muminovića rode su davno svile gnezdo i ne pamti se da je prošla i jedna godina a da tu nije bilo roda, koje stanovnici ovog dela grada jednostavno zovu Jozini.Pre nedelju dana, stigao je par ovih ptica ,što je nepogrešiv znak da je i u Sjenici stiglo proleće. Rode su za sve stanovnike ulice ptice, koje se i iz verskih razloga, ne smeju uznemiravati(jedina ptica čije ponašanje u gnezdu podseća na klanjanje).Ako me sećanje ne vara, ima tome preko četrdeset godina,s juga je doleteo par roda.Tokom leta podigli su dva ptića ,od kojih je jedno ispalo iz gnezda i polomilo krilo.Znam da su ga Nidžova i Kijina deca odmah zbrinula u jednoj povećoj kartonskoj kutiji u kojoj su mu, češće silom nego milom, davala da jede mladog sira.Na veliko iznenađenje odraslih ptić je preživeo. Rahmetli Rizo Muminović, svi su ga zvali Tata i mi deca kojima to nije bio i odrasli koji su ,oslovljavajući ga tako zaprovo želeli da pokažu koliko ga poštuju,odlučio je da spasenu pticu ostavi da živi na njegovom imanju. Stariji sin,Nidžo i mlađi Kija dobili su zadatak da nabavljaju hranu, do koje,naročito zimi nije bilo baš lako doći. Roda je rasla ,pa je sveže slezine ,sira i ribe trrebalo imati u većim količinama, svakog dana.Ako bi hrana samo prenoćila,roda to nebi htela da jede. Ime Jozo dobila je od Tatinog mlađeg sina Kije ,koga je neodoljivo, zbog geganja u hodu ,podsećala na Jozu starca koji je kod Tate dolazio više zbog rakije nego što je bio u stanju da odradi nešto na Tatinom povećem imanju. Mi iz ulice“12.decembar“ smo znali starog Jozu,naročito njegov hod ,izgledao je kao da će svakog trenutka da izgubi ravnotežu i padne na glavu. Jozo je prvu zimu proveo u štali sa kokoškama i kravama.Na vratima je i danas vidljivo sa koliko strasti je Joza pokušavao da otvori vrata svojim velikim i oštrim kljunom. Kad ne bi dremao ili se odmarao, šetao bi dvorištem,uzdignute glave , ostavljajući utisak sigurnog i poštovanog gospodina kome doduše dužina nosa, to jest kljuna, kvari opšti dojam dobrog petla..Pošto on nije kao kokoške mogao da kljuca, razume se da je takvu radnju podigao do nivoa preziranja. Umeo je da onako smešno teturajući se, sa opuštenim i pogrešno zaraslim krilom, kao oteklim kapkom na ljutskom oku, da odgega do reke koja je oivičavala Tatino imanje.Odrasli iz dvanaestog decembra nisu mnogo marili za Jozu ali je zato za nas decu bio prava atrakcija.Izazivali bi smo ga ,dozivali , no,Joza je gledao svoja posla.Ni na kakve šale nije odgovarao, a da ga gađate kamenčićima e to nebi ste uradili zbog Tate jer je on ,znali smo to svi, dečija glupiranja opraštao na poseban način.Nikada vas nebi ugrdio niti kazao roditeljima . Brukati se pred njim,bila je kazna na svoj način. Istini za volju, u tim ludorijama ni Joza nije bio sasvim nevin. Tatine unuke, Sibelu i Sanelu Joza je jurio po dvorištu kao najveće svoje neprijatelje.One ga nisu volele, a i kako bi kad bi Joza čim ih ugleda kretao da ih plaši i juri po dvorištu.Da ta jurnjava nije bila bezopasna svedoči i jedno poslepodne kada su Tatine snahe lopatom jedva uspele da zaustave ljutitog Jozu koji je uz veliku buku i šištanje jurio Sibelu po dvorištu.Ona onako prestravljena vrišti i od pometenosti ne uspeva da se odbrani.S prozora videla to njena mama i sa jetrvom i lopatom jedva zaustavile Jozu.Sa decom iz ulice, zahvaljujući Tati i sa njegovim ukućanima Jozo je živeo ili u miru ili u ljubavi. Kažu da je najviše voleo Nidža .Pamte se trenuci kad on dođe autom ,svirne Jozi , a on trči i ne zatvara kljun sve dok mu ne da ili ribu ili kakvo dobro parče volujske slezine.Žabe je Jozo hvatao sam. U našoj ulici ,naročito naveče, imalo ih je mnogo.Na imanjima naših roditelja od bombardovanja u drugom svetskom ratu ,ostali su krateri koji su se brzo napunili vodom i postali raj za komarce i žabe uz čije noćno kreketanje smo se svi uspavljivali. Hrane u božijem supermarketu je bilo u izobilju tako da se Jozo brzo ugojio što je dodatno otežalo njegovo kretanje. Prolazilo je vreme a Jozo se potpuno sviko na život na zemlji sa kokoškama,kravama i članovima porodice Muminović.Jednog dana, Joza nije izašao iz štale,što je za njega bilo baš neobično pošto je u to vreme najčešće šetao po dvorištu.Dozivali su ga , ništa,kad su zavirili u polumračnu štalu, videli su da Joza leži sa ispruženim vratom i kljunom koji samo što nije bio dotakao njegovo krilo.Ukućani su u prvi mah bili više iznenađeni nego ožalošćeni.Stvarno, kako to može da se dogodi da Joze nema. Joza okončao svoja život,prostrujalo je ulicom. Oni koji su otišli bili da žive u neke druge zemlje ili krajeve obaveštavani si pismima ili razglednicama da je Joza uginuo. Uzbuđenje i iznenađenje se stišalo tek , kad su opet doletele rode. Stigli Jozini, doneli proleće u ulici“ 12.decembar“.Proleće bez Jozinih,to bi bio znak da se nešto mnogo važno poremetilo ili da smo nešto teško zgrešili, govorio je Tata.Njega odavno nema,kao što nema više ni njegovih prijatelja a naših očeva i dedova, naših nana, našeg djetinjstva.Sve je stalo u sećanje koje je svilo gnezdo negde ispred vrati zaborava. U tom gnezdu zajedno sa Jozom stanuje i živi naše detinstvo.
Autor teksta :
Zejna Memić
Na slici je rahmetli Ado Muminovic (Foka)
...